Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Andrej Tkačov: Ono što se ne čuje u buci običnog dana
Ono što se ne čuje u buci običnog dana razgovetno se čuje noću. Barem vozovi. Evo ih kako svako malo jure jedan za drugim preko mosta na reci na par kilometara od mog stana. Ali danju ne čujem kloparanje njihovih točkova. Zato noću, čim isključim svetlo i legnem u krevet u kući utonuloj u tišinu odmah čujem: «ćihu-hu, ćihu-hu; ćihu-hu, ćihu-hu». To su oni – teretni i putnički, koje otkriva noćna tišina. Njihova buka je primamljiva. Govori o tome da negde osim tvog postoji i drugi život, šaren, mnogolik, sa svojim ciljevima i smislom. I dok ležiš u izgužvanoj posteljini neko se kreće prema nepoznatom cilju, gledajući kroz prozor ili čitajući knjigu.
Osim voza noću se čuje savest. Ona može da stavlja maske i da igra predstavu od snova, čas plašeći, čas čudeći slikama, čas utešno gladeći po glavi. Može da te podseti na prošlost kao da kaže: «A ništa nigde nije nestalo, i kod mene su svi koraci zapisani.» Ona je stručnjak za izazivanje drhtavice i (ili) hladnog znoja. A ponekad prosto odjednom blesne u polutamnoj svesti kao munja u vidu jasne misli! «Ja sam lopov,» ili «Ovako se više ne može živeti!» ili «Život je prošao! I ništa nisam uradio!» Ili nešto drugo. Ali u svakom slučaju kratko i nemilosrdno. Isto kao munja.
I to ti nije «ćihu-hu, ćihu-hu» noćnog teretnog voza s drvima i ugljem na dva kilometra od kuće. To ti je noćna vežba za trbušnjake u kojoj se za tren oka lomiš na pola i iz ležećeg položaja prelaziš u sedeći. Čovek je skočio, sedi u tami i sluša kako mu kuca srce. «Ja sam lopov, – ponavlja ono što mu je rekao blesak savesti. – Zašto sam zapravo lopov? To je greška. Čini mi se da ništa nisam ukrao…»
To se «tebi čini». Zapravo si krao. Otkako si postao svestan čovek ništa drugo nisi radio nego si krao. Krao si od samog sebe. Na primer, vreme i snagu. Na šta si potrošio vreme? Kojim potocima je oteklo i oplićalo duboko jezero snage i energije, koje je postojalo – sećam se – u ranoj i poznoj mladosti? Sećaš se kako je Bukovski, zloreki Bukovski, huligan Bukovski, ali svejedno pronicljivi i ranjivi Bukovski pitao svoje ruke? «Ruke moje, šta ste radile celog života? Mogle ste da me učinite poznatim pijanistom, a vi… Vi ste vezivale pertle, potpisale čekove, puštale vodu u WC-šolju…» I govori još nekoliko masnih reči bez kojih ne može da živi, ali to ne menja smisao. «Eh vi, ruke. Izgubio sam vas. Kao, uostalom, i mozak i sve ostalo.» Čovek koji takvim tonom govori sa svojim rukama ne može povremeno da ne opsuje zbog iskrene gorčine. I sedi, kao starac, spustivši noge sa kreveta, oborene glave, i govori sa svojim rukama, nogama, očima i savešću.
Vi, moje ruke, mogle ste biti ruke atlete ili juvelira. A još bolje – hirurga ili barem baštovana. A vi, oči, mogle ste da gledate zvezde. Ili da zapazite na svetu nešto dostojno povika: «Stani, trenutku!» Mogle ste da primorate ruku da se naoruža kičicom i olovkom kako biste od mene načinile slikara. Kuda ste umesto toga gledale, kuda ste vrludale, oči moje? Dva moja nezasita i nestašna blizanca, koja slabe iz godine u godinu? A vi, noge? Gde ste celog života jurile? Kojim stepenicama ste se strčavale i pele se, koje pragove ste obijale, koju glinu ste mesile i koju prašinu ste podizale? Da li ste me nosile samo gde treba ili sam zbog vas lutao i gubio se? O jeziku i da ne govorim, jer je ovaj kepec kriv za sve. On je slabiji od ruku i nogu. Ušiju i očiju ima barem po dvoje. A jezik je jedan. Ali i u ovoj gordoj i slaboj samoći učinio je rđavih stvari više od svih, komandujući rukama, usmeravajući noge, varajući srce.
I ko će izdržati sramotu ovih pitanja osim onoga ko nema savesti? A još sam sâm sebi Boga ukrao. Upravo tako – Boga od samog sebe, a ne samo snagu i vreme od samog sebe. On me je zbog nečega stvorio, i ove ruke, i ove uši, i ove misli, i ovo srce. I verovatno je očekivao da ću pravilno raspolagati sobom. Reći ću kancelarijski: «da ću raspolagati imajući u vidu interese proizvođača, odnosno u datom slučaju Tvorca», što bi bilo zakonito i pravedno. I čekao je, i čeka još uvek, verovatno, i od mojih ruku, i od mojih očiju, i od mojih usta nešto važno, što niko osim mene neće urditi. A mene baš briga iako sam već posedeo i pravim se da moj život pripada samo meni. Koja glupost! Koja besmislica! Kao da sam sam sebe stvorio!
Pa reci mi, ako si me već probudio usred noći, ako si me već oblio hladnim znojem i naterao da zadrhtim… Reci mi šta hoćeš od mene i šta da radim? I da li sam se kasno setio da o svemu tome razmišljam i da o svemu tome pitam? Reci mi. Da li postoji nada? Da li postoji nada, a?
«Ćihu-hu, ćihu-hu.» To već putnički nosi studente na ispite, radnike u smenu i još gomilu raznoraznih ljudi s džakovima, kesama, torbama koferima na razna mesta. I svakog svojim poslom, koji svako sigurno ima i o kojima On sve zna. Zna i ne žuri da kaže. Čeka dok ne počnu da Ga pitaju. Da Ga pitaju dugo, uporno, ponekad skoro beznadežno, a ponekad vatreno i zahtevno, do umora, do iznemoglosti. Reci mi: «Pokaži mi put, kojim da idem, jer k Tebi podižem dušu svoju» (Ps. 143: 8).
Oprosti mi. Potrpi me. Sačuvaj me.
«S kim to pričaš?» – «Ma ni sa kim. Spavaj.»
Noću se tako razgovetno čuje ono što se ne čuje u buci običnog dana.
Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog prevela: Marina Todić
