Anika i veliki drugi [Tema: Andrić]

Mali Drugi i(li) veliki Drugi

„Drugost“ je vjerojatno jedan od najdiskutabilnijih i najkompleksnijih pojmova Lacanova cjelokupnog teorijskog aparata. Shodno tomu, iznimno je teš­ko spo­jiti ši­ro­ku ra­zno­li­kost područ­ja i aspe­ka­ta ko­je on na­vo­di govore­ći o „dru­go­sti“. Ana­li­zi­raju­ći La­ca­nov su­bjekt Bru­ce Fink u stu­diji The Lacanian Subjekt, Between Language and Jouissance (1995) stoga s pravom navo­di da La­ca­nov po­jam „dru­go­sti“ ima mno­go li­ca ili ava­ta­ra. La­ca­no­vo gotovo do eks­trem­no­sti ši­ro­ko po­i­ma­nje „dru­go­sti“ „pre­la­zi nevje­ro­ja­tan ras­pon od ne­svje­snog (Dru­gog kao je­zika) i Ja (ima­gi­nar­nog dru­gog [i­de­al­nog Ja] i Dru­gog kao žud­nje [Ja-ide­al]) do frojdov­skog Nad-Ja (Dru­gog kao jo­u­is­san­ce)“.1

Grubo govoreći, francuski teoretičar is­ti­če da je su­prot­no „ve­likom Drugom“, ko­ji je upi­san u sim­bo­lič­ki po­re­dak, „ma­li dru­gi“ upi­san u imagi­nar­ni po­re­dak. „Ma­li dru­gi“ isto­dob­no je i pan­dan i od­raz sli­ke (imago) i za­pra­vo i ni­je dru­gi, ne­go tek od­raz ili pro­jek­ci­ja ega. Za raz­li­ku od nje­ga, „ve­li­ki Dru­gi“ jest je­zik i za­kon te je kon­cep­tu­a­li­zi­ran kao radika­lan al­te­ri­tet i raz­li­ka. Kao ta­kva „dru­gost“ „ve­li­kog Dru­gog“ nadmašu­je ilu­zi­ju dru­go­sti ima­gi­nar­nog po­ret­ka jer ni­kad u pot­pu­no­sti ne iš­čeza­va kroz pro­ces iden­ti­fi­ka­ci­je. Što­vi­še, „ve­li­ki Dru­gi“ upi­san je u simbolič­ki po­re­dak ne sa­mo je­zi­kom i za­ko­nom ne­go i uto­li­ko što je satkan od po­je­di­nač­nih su­bje­ka­ta. Shod­no to­mu, „Ve­li­ki dru­gi“ jest obo­je, i dru­gi su­bjekt u svo­joj ra­di­kal­noj raz­li­kov­no­sti, kao i sim­bo­lič­ki po­re­dak ko­ji po­sre­du­je od­no­se me­đu su­bjek­ti­ma.2 Po­ku­ša­va­ju­ći ob­ja­sni­ti re­la­ci­ju iz­me­đu je­zi­ka i „dru­go­sti“, Fink, u već spo­me­nu­toj stu­di­ji, u tom kon­tek­stu is­ti­če raz­li­ku iz­među dva­ju ti­po­va dis­kur­sa ili, jed­no­stav­ni­je re­če­no, između dva­ju raz­li­či­tih ti­po­va go­vo­ra: „govor ega: sva­ko­dnev­ni go­vor o onome što o se­bi svje­sno mi­sli­mo i vje­ru­je­mo i neku drugu vrstu govora“3 za­klju­ču­ju­ći: Lacanovo je Drugo, na svojoj osnovnoj razini, povezano s tom drugom vrstom govora. Pokusno možemo pretpostaviti ne samo da postoje dvije različite vrste govora nego i da, grubo govoreći, dolaze s dva različita psihološka mjesta: ega (ili sebstva) i Drugog. (4) Iz na­ve­de­nog se na­me­će za­klju­čak da je zna­če­nje „Dru­gog kao dru­gog su­bjek­ta“ pod­re­đe­no zna­če­nju „Dru­gog kao sim­bo­ličnog po­ret­ka“. „Dru­gi mo­ra pri­je sve­ga bi­ti po­i­man kao mje­sto, po­lo­žaj u ko­jem se kon­sti­tu­i­ra go­vor.“4 Shod­no to­mu, mo­gu­će je go­vo­ri­ti o Dru­gom kao su­bjek­tu tek u dru­go­ra­zred­nom smislu, u smi­slu da su­bjekt mo­že tek go­vo­rom za­po­sje­sti na­ve­de­ni položaj i ta­ko „utje­lo­vi­ti“ Dru­gog za dru­gi su­bjekt.

Puni i prazni govor

Na slojevitost značenja „drugosti“ u jeziku i govoru La­can se pr­vi put osvr­će u po­zna­tom „rim­skom go­vo­ru“ iz 1953., „Funkcija i pod­ruč­je go­vo­ra u psi­ho­a­na­li­zi“. Na­gla­ša­va­ju­ći (raz)go­vor kao kru­ci­jal­nu me­to­du (iz)lje­če­nja tra­u­me on se u na­ve­de­nom tek­stu iz­rav­no na­sta­vlja na Fre­u­da znant­no usu­sta­vlju­ju­ći njego­va po­i­ma­nja go­vo­ra i jezika. La­can ra­di­kal­no od­ba­cu­je ta­da uvri­je­že­ne psi­hi­ja­trij­ske me­to­de liječe­nja za­la­žu­ći se i de­talj­no raz­ra­đu­ju­ći me­to­du (raz)go­vo­ra. „Sve jed­no ili je po­i­ma­na kao me­to­da li­je­če­nja, kao struč­na na­o­bra­zba, ili ana­li­za dubin­skog, psi­ho­a­na­li­za ras­po­la­že is­klju­či­vo jed­nim me­di­jem: go­vo­rom paci­jen­ta.“5 Na­sta­vlja­ju­ći se na ne­ke od ključ­nih te­za iz­ne­še­nih u svo­jim pret­hod­nim ra­do­vi­ma – ko­je je kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­no mo­gu­će sa­že­ti tvrd­nja­ma: „ne­svje­sno je struk­tu­ri­ra­no kao je­zik“, od­no­sno „ne­svje­sno je dis­kurs Dru­gog“, shod­no če­mu, „ja jest Dru­gi“6 – fran­cu­ski te­o­re­tik u spome­nu­tom ese­ju po­bli­že ob­jašnja­va „je­zik žud­nje“ is­ti­ču­ći da je tra­u­mu po­hra­nje­nu u ne­svjesnom ana­li­zom od­re­đe­nih is­ka­za mo­gu­će, ia­ko tek trenu­tač­no i u svojevrsnim „blje­sko­vi­ma“, do­seg­nu­ti i de­tek­ti­ra­ti. Određuju­ći, iz­me­đu osta­log, re­al­no kao sve ono što tek tre­ba­mo simbolizirati, La­can po­i­ma tra­u­mu kao jed­no od li­ca re­al­nog, toč­ni­je, kao neš­to što sto­ji između je­zi­ka i re­al­nog. Je­zik nika­da u pot­pu­no­sti ne transfor­mi­ra re­al­no, ni­ka­da ne od­li­je­va sve re­al­no u sim­bo­lički po­re­dak, osta­vljaju­ći uvi­jek za so­bom ne­ki re­zi­du­um.

Tra­u­ma je za nje­ga to reziduira­no is­ku­stvo, is­ku­stvo ko­je je su­bjek­tu posta­lo ka­men spo­ti­ca­nja, ot­pa­dak re­al­nog, svo­je­vr­sna „re­gre­si­ja re­al­nog“ (90). Kao ta­k­va, tra­u­ma po La­ca­nu im­pli­ci­ra fik­sa­ci­ju ili blo­ka­du, neš­to što još ni­je sim­bo­li­zi­ra­no. Kako bi ob­ja­snio na­či­ne i mo­guć­no­sti sim­bo­li­zi­ra­nja osta­ta­ka re­al­nog na ko­jima po­či­va tra­u­ma, me­ha­ni­zme funk­ci­o­ni­ra­nja i ra­zu­mi­je­va­nja „je­zi­ka žud­nje“, La­can u spo­me­nu­tom ese­ju raz­li­ku­je „pra­zni“ i „pu­ni“ go­vor (parole vide / parole pleine) 7 , odno­sno ist­init i lažni go­vor, is­ti­ču­ći da je za­da­ća psi­hi­ja­tra pro­dri­je­ti u spo­menu­tu „regresiju re­al­nog“ (90), tj. u ne­svje­snu ra­zi­nu ja­stva (je), ko­ju La­can diferen­ci­ra od svje­sne (moi), i po­tak­nu­ti pa­ci­jen­ta da (pro)go­vo­ri iz nje i o njoj. Prak­tič­na za­da­ća psi­ho­a­na­li­ze sto­ga bi po La­ca­nu bi­la sta­vi­ti subjekt u svo­je­vr­snu „sce­nu go­vo­ra“, ot­ko­či­ti, oslo­bo­di­ti, spo­zna­ti i pri­zna­ti ga, iza ma­ske pra­znog go­vo­ra do­ći do pu­nog go­vo­ra (usp. 104). Ta­kvu za­da­ću Lacan na­zi­va svo­je­vr­snom „psi­ho­na­litič­kom anam­ne­zom“ ko­ja ne te­ži rekon­stru­i­ra­ti „re­a­li­tet“, ne­go „isti­nu“, dje­lo­va­njem „pu­nog go­vo­ra“, njego­vim no­vim „posla­gi­va­njem“ i „osmiš­lja­va­njem“ proš­lo­sti (95). Tek u ta­kvoj „scen­skoj“ go­vor­noj kon­fi­gu­ra­ci­ji mo­gu­će je do­pri­je­ti do isti­ne, mo­gu­ća je re­a­li­za­ci­ja „pu­nog go­vo­ra“, „go­vo­ra žudnje“, is­ka­za nesvjesnog. Kao dalj­nju ka­rak­te­ri­sti­ku „pu­nog go­vo­ra“ La­can is­ti­če činjenicu da je on od­re­div i spo­zna­tljiv tek u od­no­su s „dru­gim“ subjektom. Isti­nit go­vor mo­guć je tek u di­ja­lo­gu, su­sre­tu su­bje­ka­ta, nesvjesno je mo­gu­će is­ku­si­ti tek u di­ja­lo­gu, tek u do­di­ru s dru­gim, ni­ka­ko u im­pe­ra­ti­vu sa­mot­ne re­flek­siv­no­sti. Za pu­ni dis­kurs nužna je ri­ječ ko­ja isto­vre­me­no mo­že bi­ti i jed­no i dru­go, od­no­sno, ka­ko tvr­di La­can, sa­mo riječ pri­mlje­na obo­stra­nim pri­zna­njem mo­že uta­ži­ti žud­nju (usp. 143).

Zna­čaj­ka pu­nog dik­sur­sa je i u to­me da je go­vor jed­no­ga isto­vre­me­no i govor dru­go­ga, u to­me da ri­ječ ko­ju je­dan upu­ću­je dru­gom po­go­di i na­i­đe na od­jek i ti­me pro­dre u ne­svje­sno ot­kri­va­ju­ći i spo­zna­ju­ći, ali uvi­jek tek trenu­tač­no i sa­mo u „blje­sko­vim“, isti­nu, vla­sti­to seb­stvo. Ta­mo gdje izgovo­re­na ri­ječ iz­nje­dri dru­gu ri­ječ, je­zik blje­sne isti­nom, ko­ja ne pri­pa­da ni jed­no ni dru­goj stra­ni, ne­go biv­stvu­je iz­me­đu go­vor­ni­ka. To mje­sto drugog, oda­ši­lja­nje ri­je­či i nje­zin pri­jem u dru­gom iz­nim­no je kom­plek­sno i slo­je­vi­to. Ka­ko bi ga po­je­di­nac is­kusio, ka­ko bi se re­a­li­zi­rao pu­ni dis­kurs, onaj ko­ji uta­žu­je žud­nju, La­can na­gla­ša­va niz me­ha­ni­zama ko­ji na pr­vi pogled dje­lu­ju kraj­nje pa­ra­dok­sal­no. Na­vest ću sa­mo ne­ke ko­ji će bi­ti potka dalj­nje ana­li­ze. On, između ostalog, navodi pogrešan iskaz, šutnju i „je­zič­ne simp­to­me“ kao ključ­ne na­či­ne funk­ci­o­ni­ra­nja punog dis­kur­sa i do­se­za­nja je­zi­ka žud­nje. Na­do­ve­zu­ju­ći se na No­vi zavjet na jed­nom mje­stu is­ti­če da je za ana­li­ti­ča­ra va­žno „ima­ti uši ka­ko ne bi čuo ili, dru­ga­či­je reče­no, ka­ko bi raz­ot­krio ono što tre­ba bi­ti ču­to i ra­zu­mlje­no“ (92) jer anali­ti­čar ne po­sje­du­je tre­će ili če­tvr­to uho ko­jim bi mo­gao ču­ti ono što je u pod­svi­je­sti. Evi­dent­no je da ta­ko po­i­man je­zik sa so­bom isto­vre­me­no dono­si uta­že­nje žud­nje, ali je i te­melj­ni ob­lik otu­đe­nja. Je­zik ko­ji stal­no ba­lan­si­ra na gra­ni­ci iz­me­đu isti­ne i la­ži, „pu­nog i pra­znog go­vora“, kao takav do­puš­ta per­fid­nost, iz­vješ­ta­če­nost, la­ži, pri­je­va­re.

Stoga on istodobno traumatizira i li­je­či, po­ti­če i uta­ža­va žud­nju. U tom kon­tek­stu je­zik i in­ter­per­so­nal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja­pri­marno se na­da­ju kao nužne iz­li­ke, fa­sa­de ko­je ot­kri­va­ju/pre­kri­va­ju nemo­guć­nost uta­že­nja žudnje, a sa­ma se ko­mu­ni­ka­cij­ska si­tua­ci­ja do­ži­vlja­va kao pro­ces dijeljenja, u ko­jem ljud­ski su­bjekt stal­no po­na­vlja svo­ju traj­nu po­tra­gu za ne­do­sta­ju­ćim objek­tom ili žudnjom. Po­la­ze­ći od na­ve­de­nih La­ca­no­vih teorij­skih po­stav­ki u dalj­njem se di­je­lu tek­sta po­ku­ša­va ana­li­zi­ra­ti na­či­ne funk­ci­o­ni­ra­nja ljubav­nog dis­kur­sa i stra­te­gi­je kon­sti­tu­i­ra­nja in­tim­nog sebstva u im­pe­ri­ja­li­stič­kim druš­tve­nim po­re­ci­ma. In­ter­pre­ta­ci­jom „punog“ i „pra­znog“, go­vo­ra ka­ko ih po­i­ma La­can8 , u An­dri­će­voj no­ve­li Anikina vremena (1931) na­sto­ji se iš­či­ta­ti na­či­ne is­kazi­va­nja ko­ji su­ge­ri­ra­ju trauma­ti­zi­ra­na sta­nja li­ko­va te po­ka­zati mo­da­li­te­te re­a­li­za­ci­je seb­stva rasci­je­plje­nog iz­me­đu žud­nje i ne­do­stat­no­sti osman­skog „ve­li­kog Drugog“.

Ljubeći Drugi

Strah, lu­di­lo, bol, bez­iz­la­znost, egi­sten­ci­jal­na tam­ni­ca, este­ti­ka „svi­je­ta bez bo­ga“9 , to­po­si su ko­ji su već na­vo­đe­ni u lite­ra­tu­ri u ana­li­zi ka­ko cje­lo­kup­na An­dri­će­va opu­sa, ta­ko i pri­po­vi­je­sti Anikina vremena. 10 Već je na pr­vi po­gled evi­dent­no da u di­jage­tič­kom uni­ver­zu­mu go­to­vo i ne­ma li­ka ko­ji ni­je is­ku­sio ili ne tr­pi ka­kvo traumatsko sta­nje. At­mos­fe­ra bo­li, lu­di­la i beziz­la­zno­sti ne­ri­jet­ko je eksplicit­no i iz­re­če­na u na­ra­ci­ji. Ta­ko je, pri­mje­ri­ce, u tek­stu pred­sta­vlje­no ka­ko pop Vu­ja­din gle­da sa­ma se­be ka­ko iz da­na u dan „lu­di i gu­bi se“ (15) te ko­nač­no jednog da­na pre­la­zi na „otvo­re­no lu­di­lo“ (16), Mi­ha­i­lo je karak­teri­zi­ran kao ne­tko tko zbog pro­ži­vlje­ne i ne­ver­ba­li­zi­ra­ne tra­u­ma s Kr­sti­ni­com na­li­ku­je „teš­kim bo­le­sni­ci­ma” (44), a La­le zbog šut­nje u ko­ju se za­o­dje­nuo na­kon skan­da­lo­znog se­stri­na po­na­šanja pri­ka­zu­je se kao „ma­lo­u­man“ (29), „luc­kast“ (30) i “sreć­ni idi­ot” (82). Ia­ko na­ra­to­loš­ka postav­ka uzro­ke tra­u­mat­skih stanja li­ko­va ne ogra­ni­ča­va na sa­mo jed­nu po­ja­vu ne­go ih na­pro­tiv su­ge­ri­ra ne­raz­mr­si­vom kom­plek­snoš­ću najrazličiti­jih uzro­ka i po­slje­di­ca, neo­stva­re­nu lju­bav pre­ma oso­bi suprotnog spo­la, neu­ta­že­nu žud­nja za lju­be­ćim Dru­gim, mo­gu­će je či­ta­ti kao jednu od ključnih temat­skih oko­sni­ca An­dri­će­va tek­sta.11Mo­tre­na s aspek­ta nere­a­li­zi­ra­ne lju­ba­vi pri­po­vi­jest Anikina vremena satka­na je od če­ti­ri autoh­to­ne lju­bav­ne pri­če: priče o pop Vujadinu, po­sljed­njem iz­dan­ku obite­lji Po­bru­no­vić ko­ji na­kon že­nine smr­ti po­lu­di, priče o Aniki, višegradskoj kur­ti­za­ni ko­ja, ia­ko fa­tal­nom žen­skoš­ću ci­je­lu ka­sa­bu “ba­ca na no­ge”, po­sta­je ta­ko moć­na da ne­ko vri­je­me vla­da lju­bav­nom žud­njom go­tovo svakog čla­na ka­sa­be, tra­gič­no okon­ča­va osta­ju­ći sa­ma za­ki­nu­ta za žu­đe­ni objekt lju­be­ćeg Dru­gog, priče o Mihailu, ko­ji tra­u­ma­ti­ziran ljubavnom afe­rom s Kr­sti­ni­com osta­je ne­spo­so­ban za lju­bav, te priče o pop Vu­ja­di­no­vu dje­du Jakši ko­ji zbog ne­kon­tro­li­ra­ne ljubav­ne žudnje za Anikom iz­vr­ga­va ru­glu se­be i vla­sti­tu obi­telj. Na­ve­de­na tra­u­mat­ska sta­nja in­du­ci­ra­na ne­u­ta­ži­vom žud­njom lju­be­ćeg Dru­gog u tek­stu su su­ge­ri­ra­na dis­kur­ziv­nom slo­je­vitoš­ću ko­ja ka­rak­te­ri­zi­ra sve pri­po­vi­jed­ne seg­men­te: fa­bu­lar­nu okosni­cu, po­zi­ci­ju pri­po­vje­da­ča, ka­rak­te­ri­za­ci­ju li­ka, is­kaz li­ka itd. Navede­na dis­kur­ziv­na slo­je­vi­tost po­se­bi­ce je vi­dlji­va u na­činu iz­ved­be izrav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je me­đu li­ko­vi­ma u nji­ho­vim (neu­spje­lim) nastojanjima do­se­za­nja „pu­nog“ ili „isti­ni­tog“ go­vo­ra. Ko­mu­ni­ka­ci­ja izme­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la u tom smi­slu iz­dva­ja se kao kul­mi­na­cij­ska toč­ka ne sa­mo nji­ho­va (lju­bav­nog) od­no­sa ne­go i cje­lo­kup­ne si­žej­ne konstrukcije i se­man­tič­ke inten­ci­je.

Anikini i Mihailovi (raz)govor(i)

U tek­stu ni­je iz­ne­sen pre­ci­zan po­da­tak ko­li­ko su se pu­ta Mi­ha­i­lo i Ani­ka susre­li i raz­go­va­ra­li. Na­čin nji­ho­ve (ne)ko­mu­ni­ka­ci­je – ka­da, ko­li­ko, ka­ko i što su raz­go­va­ra­li – mo­gu­će je tek (ne­izrav­no) iš­či­ta­ti iz pri­po­vje­da­če­vih na­vo­da i ko­men­ta­ra. Na toč­no de­vet mje­sta u tek­stu iz­vješ­ta­va se o susretima Ani­ke i Mi­ha­i­la i nji­ho­voj (ne)ko­mu­ni­ka­ci­ji. U prvom na­vo­du pri­po­vje­da­ča čita­telj sa­zna­je da su se sre­li slu­čaj­no, ne­tom na­kon što je Ani­ka „pa­la […] svi­ma u oči“ (27) i „za­de­voj­či­la“ se (28), u jav­nom prosto­ru, toč­ni­je, „pri ula­sku i iz­la­sku iz cr­kve“ (27).

Jesu li razgo­va­ra­li, i ako, što ni­je ja­sno re­če­no. A Anika je prošla kroz svetinu polako, novim korakom i u novom liku, ne gledajući ni preda se i ni u koga od onih što su u nju gledali, nego pravo u vrata na porti prema kojima je išla. Na vratima se susrete, sudari gotovo, sa jednim muškarcem. To je bio Mihailo Nikolin zvani Stranac. Malko se zbuniše i zaustaviše, više on nego ona, i pređoše prag, jedno mimo drugog, gotovo u isti mah. (28) Drugi put su­sre­ću se na istom mje­stu, „ali vi­še ne slu­čaj­no“. Je li došlo do raz­go­vo­ra, i ako je, o če­mu su pri­ča­li ni ovaj put u tek­stu ni­je jedno­znač­no od­re­đe­no. Zna­ko­vi­to je da je u re­la­tiv­no krat­koj se­kven­ci koja opi­su­je nji­hov su­sret po­sve­će­no znat­no više pro­sto­ra re­ak­ci­ja­ma i „go­vo­ru“ ka­sa­be, ne­go nji­ma sa­mi­ma i nji­ho­vim (raz)go­vo­ri­ma. Idu­će nede­lje po Bo­go­ja­vlja­nju sa­sta­li su se na is­toj ka­pi­ji, ali ne vi­še slu­čaj­no. Mi­ha­i­lo je oče­ki­vao i pri­šao joj. A svet ko­ji je bio iz­ne­na­đen na­glim i neobič­nim preo­bra­ža­jem Ani­ki­nim, ču­dio se isto to­li­ko da Mi­ha­i­lo, ko­ji nije išao ni sa svo­jim vrš­nja­ki­nja­ma, sa­če­ku­je i pra­ti nju. Ka­sa­ba nije presta­ja­la da go­vo­ri o Kr­njo­je­l­če­voj kće­ri ko­ja se od­jed­nom za­de­voj­či­la, i to ta­ko da od­u­da­ra i li­kom i ode­lom od osta­log žen­skog sve­ta. (28) Pri trećem na­vo­du pri­po­vje­dač po­nov­no izvješ­ta­va da su se Mi­ha­i­lo i Ani­ka vi­đa­li re­do­vi­to na istom mjestu, ovaj put is­ti­ču­ći i to da su, ia­ko krat­ko, me­đu­sob­no ko­mu­nici­ra­li: „Mi­ha­i­lo je is­pr­va re­dov­no sa­če­ki­vao u por­ti i iz­me­nji­vao sa njom po ne­ko­li­ko re­či.“ (29)

O če­mu su raz­go­va­ra­li te ka­ko su su­sre­ti bi­li do­go­va­ra­ni, ni ovaj put ni­je na­zna­če­no. Su­prot­no to­mu, i sada je či­ta­telj znat­no po­drob­ni­je oba­vi­ješ­ten ka­ko su nji­ho­vi sa­stan­ci i raz­go­vo­ri bi­li per­ci­pi­ra­ni u ka­sa­bi: Ani­ka je te zi­me bi­la „glav­ni pred­met muš­kih že­lja i žen­skih raz­go­vo­ra“ (29). Pri četvrtom na­vo­du pri­po­vje­dač vr­lo kon­ci­zno iz­vješ­ta­va či­ta­te­lja da su Ani­ka i Mi­ha­i­lo, za­jed­no s dru­gim „mom­ci­[ma] kod cr­kve“ raz­go­va­ra­li o uda­ji. I u ovoj na­ra­tiv­noj se­kven­ci reak­ci­ja­ma ko­lek­ti­va do­di­je­ljen je iz­ni­man zna­čaj. Ka­sa­ba je govo­ri­la o Ani­ki­noj uda­ji. O tom su joj go­vo­ri­li sva­ka­ko i mom­ci kod cr­kve. Ona ih je gle­da­la sve pod­jed­na­ko i slu­ša­la mir­no, naj­češ­će i po­naj­du­že Mi­ha­i­la, ali sa­ma ni­je od­go­va­ra­la ni­kad niš­ta od­re­đe­no. (30) Pri petom na­vo­du sazna­je­mo da je Mi­ha­i­lo pre­stao Ani­ku „sa­če­ki­va­ti“. I ovaj put pri­po­vje­dač vi­dlji­vo foku­si­ra i fo­ka­li­zi­ra re­ak­ci­je na­ro­da na no­vo­na­sta­lu si­tu­a­ci­ju, dok su Ani­ki­na i Mi­ha­i­lo­va raz­miš­lja­nja i do­ži­vlja­ji u dru­gom pla­nu. Že­ni­li su ga mno­gi, ali on je od­bi­jao uvek ša­lom ili ću­ta­njem. Za­to je bi­lo ve­li­ko izne­na­đe­nje ka­da je pret­proš­le zi­me po­čeo da se vi­đa i raz­go­va­ra sa Anikom, ali još mno­go ve­će ka­da je ovog pro­le­ća na­jed­nom pre­stao da je sa­če­ku­je. Svet se pi­tao što je mo­glo bi­ti iz­me­đu neo­bič­ne Kr­no­jel­če­ve kćeri i ovog Mi­ha­i­la, o ko­me se i ina­če ne zna niš­ta, i gu­bi se sa­mo u nagađa­nji­ma. (32) Pri­šestom na­vo­du na­ra­tor još jed­nom sa­ži­ma, sa­da iz Mi­ha­i­lo­ve per­spek­ti­ve, nji­ho­ve do­ta­daš­nje su­sre­te i raz­go­vo­re. Na­vo­de­ći i raz­log ko­ji je naj­vje­ro­jat­ni­je spri­je­čio ostva­re­nje Ani­ki­ne i Miha­i­la­o­ve ljuba­vi – Mi­ha­i­lo je „stre­peo od Kr­sti­ni­ce u se­bi“ (41) – za­klju­ču­je: „Ta­ko im je proš­la go­di­na da­na bez pra­vog spo­razu­ma i bez ko­nač­nog pre­ki­da.“ (41).

Tek iz sedmog na­vo­da čita­telj sa­zna­je sa­dr­žaj Ani­ki­na i Mi­ha­i­lo­va razgovo­ra. Na­ve­de­na ko­mu­ni­ka­cij­ska si­tu­a­ci­ja iz­dva­ja se u od­no­su na sve do­ta­daš­nje i po tom što je una­pri­jed do­go­vo­re­na, re­a­li­zi­ra­na pre­ko fi­zič­kog po­sred­ni­ka, sta­re Ple­me, te po to­me što je pr­va ko­ja se od­vi­ja u pri­vat­nom pro­sto­ru (Ani­ki­nu do­mu). Zvala ga je da ga pita što misli da radi na Đurđevdan. Između njenog muklog, teškog glasa, belog lica bez osmejka i ove sitnice koju ga je pitala, bio je velik nesrazmer koji je još više zbunjivao Mihaila. Pošto su se sporazumeli i pošto je on obećao da će svakako ići na đurđevdanski teferič „ako bude živ“, Anika doda: – I ja ću, ako budem živa i ako se ne udam. – Nećeš valjda za ovo nekoliko dana. – Svašta ja mogu učiniti. – Nećeš, nećeš. – Misliš? Ta poslednja reč, neobično izgovorena, prisili ga da joj pogleda u lice. (41-42)

Osmi put pripo­vje­dač iz­vješ­ta­va o su­sre­ti­ma i raz­go­vo­ri­ma ko­ji su ta­ko­đer bi­li planira­ni, ali neo­stva­re­ni. Svi oni tre­ba­li su se od­vi­ja­ti u Ani­ki­nu domu, sve ih je, kao i pret­hod­ni, ini­ci­ra­la Anika te su svi bi­li po­sre­do­va­ni pre­ko Ple­me. Kad ga je Ple­ma još jed­nom zva­la Ani­ki, od­go­vo­rio je da ne mo­že do­ći. Kad je, uo­či Đur­đev­da­na, po­nov­no doš­la da ga pi­ta za te­fe­rič, odgovo­rio je da ne­će ići. Još mu je jed­nom Ani­ka po­ru­či­la, su­tra­dan po Đurđev­da­nu, „da ka­že ho­će li do­ći ili ne­će“. „Ne mo­gu“, od­go­vorio je, i ostao u oče­ki­va­nju do­ga­đa­ja kao što se oče­ku­je uda­rac. (44)

I deveti pripovje­da­čev na­vod iz­vješ­ta­va o na­mje­ra­va­nom, ali ta­ko­đer neostva­re­nom su­sre­tu i raz­go­vo­ru, ko­ji ovaj put inici­ra Mi­ha­i­lo, ta­ko­đer pre­ko po­sred­ni­ka, Ani­ki­ne ci­gan­ke. Ka­da Mi­ha­i­lo do­la­zi u Ani­kin dom u za­ka­za­no vri­je­me, do raz­go­vora ne do­la­zi jer on u nje­zi­noj so­bi na­la­zi Aniki­no mr­tvo ti­je­lo (usp. 86-87).

Naoko beznačajna sitnica

Kao što je istak­nu­to, sedmi na­vod pri­po­vje­da­ča iz­dva­ja se u odno­su na sve osta­le jer nji­me po­či­nju una­pri­jed do­go­va­ra­ni razgo­vo­ri, on je pr­vi ko­ji se od­vi­ja u pri­vat­nom pro­sto­ru, je­di­ni u ko­jem do­la­zi do iz­rav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la te je­di­ni u ko­jem na­ra­tor či­ta­te­lju pre­no­si sa­dr­žaj nji­ho­va raz­govo­ra u cje­lo­sti. Us­pr­kos to­mu, na pr­vi je po­gled, sa­dr­žaj nji­ho­va razgo­vo­ra su­vi­šan, pot­pu­no prak­tič­ne na­ra­vi, na­o­ko be­zna­čaj­na „sit­ni­ca”, ka­ko je eks­pli­ci­te vi­di Mi­ha­i­lo, Ani­ki­no pi­ta­nje Mi­ha­ilu što na­mje­ra­va radi­ti na Đur­đev­dan. Susret se na­da­je ne­po­trebnim i sto­ga što su do­go­vor o „đur­đev­dan­skom te­fe­ri­ču” mo­gli uta­na­či­ti i pre­ko po­sred­ni­ka. Iz­nim­na krat­ko­ća nji­ho­va raz­go­vora, kao i odr­je­ši­tost i la­pi­dar­nost iz­ra­za te posebice uče­sta­le, na­oko pot­pu­no re­dun­dant­ne je­zič­ne poš­ta­pa­li­ce – primje­ri­ce, „ne­ćeš valj­da“, „mi­sliš“, „ako bu­dem živ“, „ako bu­dem ži­va“, ko­je bi na pr­vi po­gled mo­gle upu­ći­va­ti na upo­tre­bu ti­pič­nih je­zič­nih frazema ko­ji bo­je bo­san­sko pod­ne­blje, te nji­ho­ve ina­či­ce „ako se ne udam“ – su­ge­ri­ra­ju spo­red­nost i tri­vi­jal­nost nji­ho­ve ko­mu­nika­ci­je.

U tom kontekstu pro­ma­tran raz­go­vor iz­me­đu Ani­ke i Miha­i­la mo­gu­će je či­ta­ti kao ša­lu ili pra­znu igru ri­je­či­ma. Me­đu­tim, is­crp­ni­jom ana­li­zom, ponaj­pri­je us­po­red­bom na­ve­de­ne go­vorne si­tu­a­ci­je s dru­gim u dijagetičkom uni­ver­zu­mu pre­sta­vlje­nim go­vor­nim ak­to­vi­ma, te po­se­bi­ce sta­vlja­njem na­ve­de­ne go­vorne sce­ne u kon­tekst cje­lo­kup­na na­ra­tiv­nog usto­ro­ja, na vidje­lo izlaze znat­no du­blje zna­čenj­ske ra­zi­ne. Još je Freud istak­nuo da ne­ma izr­je­ka bez zna­če­nja. Da­pa­če, ša­le, je­zič­ne mar­gi­na­li­je, naj­ra­zli­či­ti­ji lap­su­si, je­zič­ne omaš­ke, ne­na­mjer­no iz­go­vo­re­ne, iz­la­nu­te, pro­mu­mlja­ne ili po­br­ka­ne rije­či po nje­mu su naj­bo­lji put pro­di­ra­nja u nesvje­sno, svo­je­vr­sna „via re­gia“ ne­svje­snog.12 Iz­rav­no se na­do­ve­zu­ju­ći na Fre­u­da Lacan na­ve­de­ne je­zič­ne mar­gi­na­li­je na­zi­va svo­je­vr­snim jezičnim „simp­to­mi­ma“ is­ti­ču­ći da je sva­ka „omaš­ka,“ sva­ki „lap­sus“ orga­ni­zi­ran kao usu­sta­vljen je­zič­ni dis­kurs. Is­kri­vlje­ni go­vor i po­mi­je­ša­ne ri­je­či pri­bli­ža­va­ju nas „gra­đi“ je­zi­ka vi­še ne­go pravil­no ar­ti­ku­li­ra­ne rečenice. Kao ta­kve je­zič­ne mar­gi­na­li­je nada­ju se kao mo­sto­vi iz­me­đu sim­bo­lič­kog i re­al­nog is­ka­zu­ju­ći i konsti­tu­i­ra­ju­ći su­bjekt znat­no du­blje nego dru­ge ri­je­či.13 Već ana­li­za na­ve­de­ne go­vor­ne si­tu­a­ci­je s aspek­ta sižej­ne po­stave, de­tek­ti­ra­nje tre­nut­ka u ko­jem se od­i­gra­va, znat­no na­di­la­ze na pr­vi po­gled su­ge­ri­ra­nu se­man­ti­ku ne­haj­ne ša­le ili igre ri­ječi­ma, ba­ca­ju­ći na nju pot­pu­no no­vo zna­če­nje. Na­ja­vlju­ju­ći nave­de­nu na­ra­tiv­nu se­kven­cu pri­po­vje­dač je na­zi­va „pre­lo­mom“ (41), pri­op­ća­va­ju­ći nam ne­tom na­kon nje­zi­na iz­no­še­nja ka­ko se Ani­ka, budući da do pla­ni­ra­nog su­sre­ta ipak ne do­la­zi, na­kon „đur­đev­dan­skog te­fe­riča“ znat­no mi­je­nja ka­ko pre­ma Mihailu, ta­ko i pre­ma se­bi sa­moj i ci­je­loj ka­sa­bi. Do­ga­đa­je ko­ji su sli­jedi­li na­kon na­ve­de­nog ko­mu­ni­ka­cij­skog ak­ta pri­po­vje­dač ova­ko opi­su­je:

Otada pa do ilindanskog vašara, ona je potpuno razvila barjak. Otvorila je kuću muškarcima; nabavila neke dve seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje. Od tog vremena pa za godinu i po dana, ona je smišljala zlo i nesreću kao što drugi svet misli o kući, deci i hlebu, žarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku višegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a mnoga je muka ostala zauvek neviđena i nekazana, ali tada se tek uvidelo šta može da počini žena otpadnica. (44-45)

Pro­mo­tri­mo li us­to na­ve­de­nu go­vor­nu si­tu­a­ci­ju s aspek­ta domi­nant­ne narativ­ne stra­te­gi­je, ras­tva­ra­ju se dalj­ni se­man­tič­ki slo­je­vi. Tko što zna i u ko­jem ob­uj­mu u od­re­đe­nom tre­nut­ku, mo­gu­će je is­tak­nu­ti kao ključ­ni nara­tiv­ni re­kvi­zit ko­ji po­ve­zu­je na­o­ko dis­pa­rat­ne na­ra­tiv­ne cje­li­ne i pokreće rad­nju. Re­če­no Genet­te­o­vom ter­mi­no­lo­gi­jom, elip­sa i pa­ra­lip­sa,14 do­mi­nant­ni su na­ra­tiv­ni po­stup­ci ko­ji­ma An­drić kon­stru­i­ra fa­bu­lar­nu okosni­cu. Me­đu­tim, An­drić ih ra­bi na ose­bu­jan na­čin. Za raz­li­ku od elip­se ko­ja je, ka­ko na­vo­di Ge­net­te, pri­mar­no vre­men­ske na­ra­vi i operi­ra izostavlja­njem, od­no­sno „pre­ska­ka­njem“ od­re­đe­nih rad­nji na ko­je se vi­še ne vra­ća i osvr­će, ili pa­ra­lip­se ko­ja va­žne, ključ­ne događaje vremenskog prostora o ko­jem se iz­vješ­ta­va u jed­nom tre­nut­ku osta­vlja „po stra­ni“ (30) i po­vje­ra­va ih či­ta­te­lju u nekom dru­gom vremenskom seg­men­tu, „re­tro­ak­tiv­no ih fo­ka­li­zira­ju­ći“ (30) da­ju­ći im ta­ko do­dat­ne se­man­tič­ke ra­zi­ne, u An­driće­vu tek­stu iz­o­sta­vlje­ni do­ga­đa­ji, ključne ni­ti na­ra­tiv­nog za­ple­ta osta­ju za­ma­glje­ni i do kra­ja ne­iz­re­če­ni. Štovi­še, iz­o­sta­vlje­ne akci­je i mo­ti­vi An­dri­će­va di­ja­get­skog uni­ver­zu­ma umje­sto re­trograd­no ra­svi­je­tlje­ni, go­to­vo re­do­vi­to su, naj­ra­zli­či­ti­jim narativnim stra­te­gi­ja­ma, još znan­to za­tam­nje­ni. U tom smi­slu teh­ni­ku nara­tiv­ne šut­nje, od­no­sno prin­cip taj­ne, mo­gu­će je is­tak­nu­ti kao ključ­nu teh­ni­ku pri­po­vjed­nog ob­li­ko­va­nja An­dri­će­va fik­tiv­nog svi­je­ta. Ta­ko, primje­ri­ce, na­ra­tiv­ni is­ho­di go­to­vo svih si­žej­nih li­ni­ja osta­ju do ­kra­ja neraz­jaš­nje­ni. Ka­kav je ui­sti­nu bio pop Vuja­di­nov „unu­tar­nji ži­vot“ na­kon smr­ti nje­go­ve su­pru­ge, osta­je ta­jan­stve­no. Ta pop Vu­ja­di­no­va „taj­na stvarnost“ (20), ko­ja u si­žej­noj struk­tu­ri funk­ci­o­ni­ra kao je­dan od ključ­nih po­kre­tačkih mo­ti­va, osta­la je ka­ko za nje­ga sa­ma, ta­ko i za ka­sa­bu, pripovje­da­ča i či­ta­te­lja do­kra­ja sa­kri­ve­na. Za­vr­ša­va­ju­ći na­ra­tiv­nu se­kven­cu o nje­mu pri­po­vje­dač ne­dvo­smi­sle­no za­klju­ču­je: „popVu­ja­di­no­va sud­bi­na je sta­ja­la pred nji­ma pro­sta a neo­bjaš­nji­va“ (24).

Informacija­ma o si­žej­noj li­ni­ji ko­ja pra­ti razlo­ge i na­čin Kr­sti­na umor­stva ras­po­la­žu sa­mo su­di­o­ni­ci zlo­či­na, Kr­sti­ni­ca, Mi­ha­i­lo te či­ta­telj. Či­nje­ni­ca da sa­mo oni ima­ju uvid u na­ve­de­nu sce­nu, od­no­sno na­čin ka­ko se oni verbal­no od­no­se pre­ma pro­ži­vlje­nim is­ku­stvi­ma, fun­kci­o­ni­ra kao jed­na od snažnih se­man­tič­kih ra­zi­na. Pri­mje­ri­ce, Mi­ha­i­lo­vo ne­u­rav­no­te­že­no psihičko sta­nje, uzro­ko­va­no po­naj­pri­je na­ve­de­nim do­ga­đa­ji­ma, su­ge­ri­ra­no je ti­me što se on o nji­ma ne usu­di i ne že­li svje­do­či­ti („ni u naj­te­žoj va­tri ni­je se odao“, 38), na­zi­va­ju­ći sam si­tu­a­ci­ju ko­ja ga je snaš­la „taj­nom“ (38), od­no­sno „taj­nom mu­kom“ (40). Kr­sti­ni­ca, s dru­ge stra­ne, oči­to ta­ko­đer tra­u­ma­ti­zi­ra­na na­ve­denim zbi­va­nji­ma, ne li­bi se ve­r­bal­no ih pred­sta­vi­ti, što­vi­še, ne pre­sta­je do u naj­sit­ni­je tan­či­ne o nji­ma go­vo­ri­ti. Da su oni i njoj ne­sa­vla­div psi­hič­ki te­ret, pro­iz­la­zi ne sa­mo iz nje­zi­ne vi­dlji­vo bur­ne verbal­ne re­ak­ci­je ne­go i sto­ga što ih ona pred­sta­vlja u odno­su na Mi­ha­i­la na pot­pu­no „is­kri­vljen“ na­čin. Nje­zi­na kon­fabu­li­ra­na pri­ča o haj­du­ci­ma ko­ji su, na­vod­no, no­ću, na­o­ru­ža­ni, neo­če­ki­va­no ba­nu­li u nji­hov dom i usmr­ti­li Kr­stu či­ta­te­lju već po­zna­te na­ra­tiv­ne po­dat­ke ne pred­sta­vlja sa­mo iz bit­no dru­gači­jeg ra­kur­sa ne­go ih isto­vre­me­no i pro­ši­ru­ju­je, ali i za­magljuje. Na­čin ka­ko Mi­ha­i­lo i či­ta­telj sa­zna­ju Kr­sti­ni­či­nu „ver­zi­ju“ – preko sluš­ki­nje Je­vre ko­ja je „sta­la da ka­zu­je šta je ču­la u kom­ši­lu­ku“ (37) – na­ve­de­ne do­ga­đa­je za­o­di­je­va još ja­čim taj­novi­tim ve­lom. Do­ga­đa­ji za čita­te­lja za­do­bi­va­ju na ta­jan­stve­no­sti i ti­me što je on u njih upu­ćen pri­je čar­ši­je, ko­ja ina­če „sve zna“, te či­nje­ni­com da Kr­sti­ni­ca i Mi­ha­i­lo ni­ka­da ne pri­ča­ju o nji­ma (ba­rem na osno­vi ono­ga što pri­po­vje­dač eks­pli­cit­no poda­sti­re u tek­stu).

I ko­nač­no, sre­diš­nja „tajna“, zaš­to Ani­ki­na i Mi­ha­i­lo­va lju­bav­na žud­nja osta­ju nu­ta­že­ne te tko i zaš­to usmr­ću­je Ani­ku, ka­ko za ka­sa­bli­je ta­ko i za či­ta­te­lja, osta­ju do­kra­ja ne­raz­mr­še­ni. U ta­kvom na­ra­tiv­nom po­ret­ku navede­na go­vor­na si­tu­a­ci­ja izme­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la vi­še­stru­ko je znakovita. Na­i­me, na­ra­tivni sig­na­li, či­nje­ni­ca da Ani­ka i Mi­ha­i­lo pripremaju sa­sta­nak, da raz­go­va­ra­ju iz­rav­no i u za­tvo­re­nom pri­vat­nom pro­sto­ru te sadr­žaj na­o­ko ne­haj­ne poš­ta­pa­li­ce „ako bu­dem ži­va i ako se ne udam“, upu­ću­ju na to da bi se sa­da mo­gla raz­ri­je­ši­ti sre­diš­nja si­žej­na taj­na: za ko­ga će se Ani­ka uda­ti i ka­ko će za­vr­ši­ti njezi­na sud­bi­na? Me­đu­tim, kako se ra­za­bi­re iz dalj­njeg fa­bu­larnog ti­je­ka, nji­hov raz­go­vor ne razotkriva taj­nu, ne­go je do­dat­no komplici­ra i uslo­žnja­va.

Govorna distanca

Pro­mo­tri­mo li An­dri­ćev na­ra­tiv­ni is­kaz s aspek­ta „dis­tan­ce“ u Genet­te­o­vu smi­slu15, vi­dlji­vo je da u nje­mu pre­vla­da­va „pripo­vjed­ni govor“ (109). Ka­ko u cje­lo­kup­nu nje­go­vu pro­znom stva­ra­laš­tvu, ta­ko i u Anikinim vremenima,iz­ra­van go­vor li­ko­va (110) iz­nim­no je ri­jet­ko korišten. Ne sa­mo zbog na­ve­de­ne spo­radič­no­sti ne­go i zbog ska­le najrazliči­ti­jih, če­sto zna­čenj­ski su­prosta­vlje­nih sa­dr­ža­ja ko­je pre­no­si takav tip go­vo­ra, on odi­še poseb­nom se­man­tič­nom na­bi­je­noš­ću. Ilu­stra­tiv­no navo­dim sa­mo ne­ke od sa­dr­ža­ja ko­ji su u tek­stu pre­sta­vlje­ni u for­mi upravnog go­vo­ra. Ne­ri­jet­ko su to naj­na­bi­je­ni­ja zna­čenj­ska mje­sta kao, primje­ri­ce, u pop-Vu­ja­di­no­voj pri­po­vi­je­sti rje­še­nje nje­go­ve ne­dou­mi­ce koja ga mu­či ti­je­kom cje­lo­kup­nog na­ra­tiv­nog ti­je­ka – je li nje­go­vo pshič­ko sta­nje u ko­jem se za­te­kao nor­mal­no ili ni­je. Od­go­vor je dan u jed­noj jedinoj ri­je­či ko­ju pri­po­vje­dač pre­no­si u ob­li­ku uprav­nog go­vo­ra: „Ludim!“16. Mi­ha­i­lo­va dvoj­ba što učini­ti s no­žem ne­po­sred­no pri­je posljed­njeg su­sre­ta s Ani­kom kulmi­ni­ra is­ka­zom: „Doš­lo je vre­me da se iz­va­di nož iz ra­ne.“ (79). Ta­kav iz­nim­no sna­žan zna­čenj­ski mo­ment prestavlja­ju sva­ka­ko i Ani­ki­ne ri­je­či pre­ne­se­ne u uprav­nom go­vo­ru:

„Oseva­pio bi se ko bi me ubio.“ (75). Ne sa­mo da su to je­di­ne ri­je­či kojima Anika opi­su­je svo­je psi­hič­ko sta­nje ne­go one ne­iz­rav­no su­ge­ri­ra­ju od­go­vor na ključ­nu na­ra­tiv­nu di­le­mu, što že­li i ka­ko se osje­ća Ani­ka, zaš­to nje­zi­na lju­bav­na žud­nja osta­je ne­u­ta­že­na, te nago­vješ­ću­ju ko­nač­ni si­žej­ni is­hod (nje­zi­no umor­stvo). S dru­ge stra­ne, ne­ri­jet­ko su u zna­čenj­ski iznimno na­bi­je­nim pri­po­vjednim seg­men­ti­ma u ob­li­ku iz­rav­nog uprav­nog go­vo­ra pre­ne­se­ne na­o­ko ba­nal­ne tri­vi­jal­no­sti, pri­mje­ri­ce, u sce­ni bor­be Krsti­ni­ce s nje­zi­nim mu­žem nje­zi­no obra­ća­nje Mi­ha­i­lu ri­je­či­ma – „No­ge!

Drž mu no­ge!“ (34) ili “Opra­la sam ga [nož].“ (36). Na­da­lje, u uprav­nom go­vo­ru uče­sta­lo su pre­ne­se­ne na­o­ko be­za­zle­ne ša­le, pri­mje­ri­ce, Ani­ki­no sla­nje Na­zi­fa po še­ćer (46) ili Ta­ne­ta po limun (66), te re­dun­dant­ni razgovo­ri ka­sa­bli­ja, pri­mje­ri­ce „du­ćanski raz­go­vo­ri“ ko­ji su, ka­ko is­ti­če na­ra­tor, uvi­jek „li­či­li je­dan na dru­gi“ (52, usp. i 51,55) ili raz­go­vo­ri Mihaila i Pe­tra Fi­li­pov­ca, ko­ji su bi­li uvi­jek istog sa­dr­ža­ja i ko­je je Pe­tar Fi­li­po­vac čak, ka­ko pod­cr­ta­va pri­po­vje­dač, go­vo­rio „uvek istim re­či­ma“ (77). Na­ve­de­nim „ća­ska­nji­ma“ iz ra­zo­no­de su­prot­sta­vlje­ni su sa­dr­ža­ji prijet­nji i kle­tvi, ta­ko­đer iz­ne­se­ni u uprav­nom ob­li­ku, pri­mje­rice, Ani­ki­na pri­jet­nja Ri­stić­ki i kle­tva Ri­stić­ki­ne sna­he (48-50), ko­je po­slje­du­ju sudbono­sno. Osvi­je­tlje­na na­ve­de­nim kon­tek­stom ko­mu­ni­ka­cij­ska si­tu­a­ci­ja iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la ko­ju pri­po­vje­dač opi­su­je pri sedmom na­vo­du može se isto­vre­me­no či­ta­ti kao iz­nim­no va­žna i ne­važna, spo­red­na i krucijal­na za dalj­nju sud­bi­nu li­ko­va. Go­vo­re­ći jed­no, a is­ka­zu­ju­ći neš­to po­sve dru­go, ona raz­li­sta­va još je­dan dalj­nji se­man­tič­ki sloj.

Govor likova

Na­ve­de­no go­vor­no raz­dva­ja­nje, ne­moć su­bjek­to­va is­ka­zi­va­nja ne­ri­jet­ko je i eks­pli­cit­no pro­ble­ma­ti­zi­ra­no u tek­stu. Tra­u­ma­tizi­ra­na sta­nja li­ko­va ponajpri­je su su­ge­ri­ra­na nji­ho­vom ne­moguć­noš­ću iz­ri­ca­nja se­be sa­mih i ne­spo­sob­noš­ću ver­bal­nog prodi­ra­nja u Dru­gog. Go­to­vo svi ak­te­ri prikazani su nač­inom ka­ko go­vo­re, od­no­sno na su­gla­sju / ne­su­gla­sju diskur­ziv­nog is­ka­za i ono­ga što on pre­ten­di­ra i mo­že is­ka­za­ti. Ta­ko je, primje­ri­ce, „pore­me­će­nost“ muš­ka­ra­ca ko­ji su se oku­plja­li u „Ani­ki­nu logo­ru“ po­naj­pri­je sig­na­li­zi­ra­na nji­ho­vim ver­bal­nim is­ka­zi­ma. Ta­ne, „jedan od naj­be­znad­ni­jih i naj­rev­no­sni­jih po­se­ti­la­ca“ (45), osli­kan je ti­me što „niš­ta ne go­vo­ri“ te či­nje­ni­com da je, kad i pro­go­vo­ri, „mi­sli­ma [..] odsu­tan“ (45) ili da „od­go­va­ra tek po­kat­kad, kao kroz san“ (46); Ni­a­zif koji je bio „sa­svim lud“ (46) opi­san je go­vo­rom ko­ji je „ne­ra­zu­mljiv­[o] mu­mlja­nje“, „gun­đa­nje“, „pevu­še­nje i mr­mo­re­nje“ (46); pop Vu­ja­din karak­te­ri­zi­ran je kao „neo­bič­no po­vu­čen i šu­tljiv“ (12), kao ne­tko za ko­ga su „sva­ki po­gled i sva­ka reč iz­me­nje­ni s lju­di­ma bi­li […] mu­ka i te­ret i bolno udva­ja­nje“ (14); La­le kao ne­tko tko je na sve „sa­mo pe­vu­šio, izbega­va­ju­ći raz­go­vo­re“ (76); Ani­ki­na maj­ka kao „ću­tlji­va i nedru­žev­na“ (27); Mi­ha­i­lo kao ne­tko tko na sve re­a­gi­ra „ša­lom ili ću­ta­njem“ i ko­nač­no Ani­ka kao ne­tko tko „ži­vi u ću­ta­nju i prezi­re tu­đu po­tre­bu za go­vo­rom“ (62), kao ne­tko tko na udva­ra­nje mo­ma­ka ova­ko re­a­gi­ra:

Ona ih je gledala sve podjednako i slušala mirno, najčešće i ponajduže Mihaila, ali sama nije odgovarala nikad ništa određeno. Govorila je prigušenim, mukim glasom gotovo ne otvarajući potpuno prava i puna, ali još malko bleda usta. Njene ponajviše jednosložne reči nisu ostavljale ni najmanjeg odjeka iza sebe, nego su se gasile i brisale potpuno čim ih izgovori. Tako je svakom ostajao u sećanju mnogo življe njen lik, nego njen glas i ono što je rekla. (30-31)

Na­ve­de­na ne­mo­guć­nost is­ka­za, dvi­je ra­zi­ne go­vo­ra, dis­kur­ziv­na i ona druga, ne­ri­jet­ko su te­ma­ti­zi­ra­ne i iz­rav­no iz­re­če­ne u samom tek­stu. Ta­ko je pri­mje­ri­ce pop Vu­ja­di­nov „raz­dvo­je­ni“ način go­vo­ra ova­ko pre­do­čen: „Ali dok bi ta­ko raz­go­va­rao s nji­ma, u se­bi je po­miš­ljao: evo, sad me uspoređuju sa po­koj­nim ocem i sa svi­ma mo­jima.“ (15); Mi­ha­i­lo je na priče o Kr­sti­nu uboj­stvu, ko­je je za nje­ga, ka­ko je is­tak­nu­to, bi­lo nesavladi­va tra­u­ma o kojoj ni­ko­me ni­je go­vo­rio, „na iz­gled“ re­a­gi­rao „mir­no“, „slu­šao je sve što se pri­ča­lo o na­pa­du na Kr­sti­ni­ce han, i sve što su lju­di tim po­vo­dom go­vo­ri­li o njoj“, i po­ne­kad je čak „na­la­zio sna­ge da i sam ka­že po­ne­ku reč“ (38); dok je Ani­ka na Jak­ši­na pi­ta­nja, pre­ma is­ka­zu pri­po­vje­da­ča, od­go­va­ra­la „kao da ne mi­sli na ono što go­vo­ri” (70). U interpre­ti­ra­noj go­vor­noj si­tu­a­ci­ji iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la još na­gla­še­ni­je se pro­ble­ma­ti­zi­ra ras­ci­jep iz­me­đu onog što se go­vori i onog što se is­ka­zu­je.

Ne­tom na­kon re­la­tiv­no krat­ke go­vor­ne si­tu­a­ci­je sli­je­di du­lji ko­men­tar pripo­vje­da­ča fo­ka­li­zi­ran Mi­ha­ilo­vom per­spek­ti­vom u ko­jem je de­talj­no opi­sa­no ka­ko se osje­ća Mi­ha­i­lo pri raz­go­vo­ru s Ani­kom. Iz opi­sa pripovjeda­ča raz­vidno je ka­ko joj že­li pri­op­ći­ti neš­to sa­svim dru­go te ka­ko nje­zine ri­je­či shva­ća pot­pu­no su­prot­no ono­me što one ri­je­kom iz­ri­ču (usp. 42-44).

Govorna scena

Tra­u­mat­ska sta­nja An­dri­će­vih li­ko­va, nji­ho­va optere­će­nost „ostat­ci­ma re­al­nog“ su­ge­ri­ra­na su i naj­ra­zli­či­ti­jim devijantnim na­či­ni­ni­ma kon­fi­gu­ra­ci­je go­vor­ne sce­ne na ko­joj su ver­bal­no dje­lat­ni. Ta­ko oni umjesto s dru­gim go­vor­nim su­bjek­ti­ma go­tovo re­do­vi­to raz­go­va­ra­ju ili sa­mi sa so­bom (pop Vu­ja­din, usp. 14, 19, 20, 21, Mi­ha­i­lo, usp. 79, 80, 82), ili s pred­me­ti­ma (Ani­ka, usp. 29), ili s vi­še neizdiferencira­nih su­bje­ka­ta. Po­seb­no je in­dika­tiv­na u tom kon­tek­stu komu­ni­ka­cij­ska si­tu­a­ci­ja iz­me­đu Ani­ke i Ri­stić­ke, maj­ke jed­nog od redovitih Ani­ki­nih po­sje­ti­te­lja. Jednom pri­li­kom, u na­o­ko za­tvo­re­nom krugu, „[z]i­mus, na jed­noj da­ći, kad su se že­ne u je­dan glas ža­li­le na Aniku“ (48) Ri­stić­ka je iz­ja­vi­la „gla­sno i pr­ko­sno“: „– Bo­ga­mi, ne daj­te. Evo i ja imam si­na, ali dok sam ja ži­va, on ne­će pre­ko­ra­či­ti prag onoj rospi­ji.“ (48). Kao sve što se go­vo­ri­lo o njoj, Ani­ka je do­zna­la već su­tradan za Ri­stić­ki­ne ri­je­či i ubr­zo joj od­go­vo­ri­la (či­ta­telj ne sa­zna­je pre­ko ko­ga i ka­ko): „– Od da­nas pa do mje­sec da­na, do­ći će mi tvoj sin, ha­ir­li­ja, sa cijelim su­bot­njim pa­za­rom u ru­ka­ma; i vidjećeš ko je Ani­ka.“ (48).

Oči­to pre­stra­še­na Ani­ki­nim ri­je­či­ma na­to je re­a­gi­ra­la Ri­stić­ki­na sna­ha, pot­pu­no bes­po­moć­na, pro­klinju­ći Ani­ku u osa­mi svo­je so­be: „Da­bog­da, že­no, bi­je­sna ho­dila, u lan­ci­ma te vo­di­li; da­bog­da se gu­bom raz­gu­ba­la; sama se­bi do­di­ja­la; smr­ti že­lje­la a smrt te ne htje­la!“ (49). I ta kle­tva doš­la je do Ani­ke „već su­tra­dan“ (50). (O na­či­nu ka­ko su in­for­ma­ci­je bi­le prenoše­ne či­ta­telj ni ovaj put ni­je oba­vi­ješ­ten.) Ani­ka odgo­va­ra Ri­stić­ki i nje­zi­noj sna­hi pre­ko ci­gan­ke, ko­ja na Ani­ki­nu iz­ri­či­tu na­red­bu, „od­la­zi na dno avli­je“ ka­ko bi „iz­go­vo­ri­la što je Ani­ka re­kla“ (50). Ia­ko je u navedenom raz­go­vo­ru iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la, ba­rem na pr­vi po­gled, suge­ri­ra­na go­vor­na sce­na u ko­joj su stvo­re­ni uvje­ti „lo­ka­ci­je“ go­vor­ni­ka u sim­bo­lič­kom po­ret­ku, pri de­taljni­joj ana­li­zi, a po­naj­pri­je sta­vlja­njem navede­ne go­vor­ne sce­ne u cje­lo­ku­pan na­ra­tiv­ni kon­tekst, na vi­dje­lo iz­la­zi su­prot­no. U at­mos­fe­ri „gde se tu­ma­či sva­ki Ani­kin ko­rak i sva­ka nje­na reč pre­no­si od usta do usta“ (74) evi­dent­no je da je sva­ki is­kaz bez ob­zi­ra na kon­fi­gu­ra­ci­ju go­vor­ne sce­ne tek dio jav­nog pro­sto­ra.

Tko govori? Tko vidi?

Pro­mo­tri­mo li na­ve­de­nu di­ja­loš­ku sce­nu iz­me­đu Ani­ke i Mi­hai­la s aspek­ta pri­po­vje­dač­kog gla­sa (tko go­vo­ri?) i mo­du­sa (tko vi­di?) u Genetteo­vom smi­slu ona se raz­li­sta­va dalj­nom zna­čenjskom slojevitošću.17 Već po­vr­šan po­gled ot­kri­va da je tekst s aspekta gla­sa re­a­li­zi­ran hete­ro­di­ja­get­skim i eks­tra­di­ja­get­skim pri­po­vi­je­da­njem, a s aspek­ta očiš­ta nul­tom fo­ka­li­za­ci­jom, ti­povi­ma na­ra­ci­je ko­ji pre­ma Ge­net­teu ka­rak­te­ri­ziraju „kla­sič­no“ pri­po­vi­je­da­nje otje­lo­vlje­no u tzv. „sve­zna­ju­ćem“ pri­po­vje­da­ču. Ta­ko na­ra­tiv­ni sig­na­li tek­sta ne­ri­jet­ko su­ge­ri­ra­ju da je u po­za­di­ni ne­i­me­no­va­na i „bes­tje­le­sna“ pri­po­vje­dač­ka svi­jest re­du­ci­ra­na na je­dan glas ko­ja sve pri­po­vi­jed­ne ni­ti čvr­sto dr­ži u svo­jim ru­ka­ma i ko­ji „po­put sa­mog bo­ga“ sto­ji nad svi­me. Sve upu­ću­je na to da je po­sri­je­di spe­ci­fi­čan pri­po­vi­jed­ni „svje­dok“ ko­ji re­al­no ne mo­že ni­ti sve vi­dje­ti ni­ti sve ču­ti, a ipak po­ga­đa sve mi­sli, „prola­zi kroz zi­do­ve“, vi­di „s onu stra­nu po­na­ša­nja oslu­hu­ju­ći ti­jelo i du­šu“ od­no­se­ći se pre­ma sve­mu i svi­ma pot­pu­no jed­na­ko i rav­no­prav­no (134). Me­đu­tim, već ma­lo de­talj­ni­jom raš­člam­bom iz­la­zi na vi­dje­lo da su na­ve­de­no „jed­no­gla­sje“ i „nul­ta“ toč­ka mo­triš­ta sa­mo okvir­ni da se ori­sa­na pri­po­vje­dač­ka in­stan­ca, kako po pi­ta­nju tko go­vo­ri ta­ko i po pi­ta­nju tko vi­di, ne­tom po­tom uru­ša­va sa­ma u se­bi. Ini­ci­ra­na na­ra­tiv­na stra­te­gi­ja na­gri­že­na je pu­ko­ti­na­ma već na počet­ku tek­sta. U pri­po­vi­jest nas uvo­di pri­po­vje­dač u tre­ćem li­cu (he­te­ro­di­ja­get­ski), „bes­tje­le­sno“ pri­su­tan u pred­sta­vlje­nom di­jege­tič­kom uni­ver­zu­mu (eks­tra­di­ja­get­ski), na­o­ko op­ćom, ne­u­pitnom kon­sta­ta­ci­jom.18 Me­đu­tim, već ne­ko­li­ko re­da­ka da­lje, presta­vlja­ju­ći lik po­pa Vu­ja­di­na, opi­su­ju­ći nje­go­vo lu­di­lo, ka­zi­vač ume­će opa­sku „ni­ko ni­je pra­vo ni znao“ (isto) bla­go lju­lja­ju­ći na­zna­če­ni na­ra­tiv­ni ha­bi­tus. Ka­ko na­ve­de­ni ko­men­tar ni­je jedno­znač­no ni ap­sor­bi­ran, ni adi­ran ini­ci­jal­nom pri­po­vje­dač­kom gla­su, te se isto­vre­me­no mo­že na­la­zi­ti i unu­tar i iz­van fik­tiv­nog ko­zmo­sa, nji­me se re­la­ti­vi­zi­ra pret­hod­ni is­kaz i iz­rav­no pot­kopa­va za­u­ze­ta po­zi­ci­ja, te otva­ra mo­guć­nost ucje­plji­va­nja dru­gih gla­so­va u po­čet­no za­da­nu na­ra­to­loš­ku per­spek­ti­vu. Na­vo­di ko­ji sli­je­de ne­tom po­tom, po­put „že­ne“ su „go­vo­ri­le“, „se­lja­ci“ su se „ža­li­li“, „sta­ri­ji lju­di su pam­ti­li“ (12) itd., ko­ji­ma pri­po­vjedač do­dat­no pot­kre­plju­je/pot­ko­pa­va svo­je is­ka­ze, im­pli­ci­ra­ju po­sred­niš­tvo dalj­nih pri­po­vje­da­ča ko­ji se kri­ju unu­tar za­u­ze­te po­zi­ci­je.

Pro­mo­tri­mo li An­dri­ćev tekst s aspek­ta gla­sa na glo­balnoj na­ra­tiv­noj ra­zi­ni za­u­ze­ta pri­po­vi­jed­na po­zi­ci­ja do­dat­no se na­ru­ša­va. Na­ra­tiv­ni is­ka­zi ko­ji sli­je­de mul­ti­ci­pli­ra­ju broj gla­sova i pri­po­vi­jed­nih ra­zi­na, još ih na­gla­še­ni­je ne­raz­mr­si­vo is­prepli­ću­ći. Ta­ko je pri­po­vi­jed­ni ti­jek s vre­me­na na vri­je­me pre­ki­nut ko­men­ta­ri­ma ko­ji im­pli­ci­ra­ju do­dat­ne gla­so­ve, kao pri­mje­ri­ce, „ni­ko se ni­je pra­vo ni­je se­ćao“ (27), „mno­go se od to­ga po­bora­vi­lo, a mno­ga je mu­ka osta­la za­u­vek ne­vi­đe­na i ne­ka­za­na“ (45), „po­če­še da se se­ća­ju“ (25), „mi­sli­lo se“ (23), „go­vo­ri­lo se“ (47), „ogo­va­ra­lo se“ (47), „pre­pri­ča­va­lo se“ (51), „ka­žu“ (isto) itd. i(li) opa­ska­ma ko­je uka­zu­ju na pri­po­vje­da­če­ve „iz­la­ske“ i po­nov­ne „ula­ske“ u di­je­get­ski uni­ve­zum, kao pri­mje­ri­ce, „Evo kako je bi­lo.“ (25), „kao što smo vi­de­li“ (40) itd. Glas i ra­zi­na do­dat­no se ro­je u si­žej­noj se­kven­ci u ko­joj se prela­zi iz priče o Aniki u priču o popu Vujadinu. Pri­je ne­go što je uspo­me­na na po­pa Vu­ja­di­na pot­pu­no pa­la u za­bo­rav ona je „iza­zva­la (…) se­ća­nje na dru­ge ne­sre­će i dru­ga vre­me­na“, „odavno za­bo­ra­vlje­na“ (24), Anikina vremena. Su­prot­no do­ta­daš­njim, „skup­nim“ pri­po­vje­dač­kim gla­so­vi­ma sa­kri­ve­nim unu­tar za­uze­te po­zi­ci­je, glas ko­ji ovaj put iz­nje­dru­je do­mi­nant­na na­ra­tivna in­stan­ca osob­no je spe­ci­fi­ci­ran i ime­no­van: „Mu­la Ibra­him Ku­ka iza­zva pr­vi se­ća­nja na Ani­ku.“ (24). Za raz­li­ku od dru­gih pri­po­vje­dač­kih gla­so­va pro­iz­iš­lih iz do­mi­nant­ne ka­zi­vač­ke instan­ce, Mu­la Ibra­him Ku­ka lik je ko­ji se na­la­zi u di­ja­ge­zi. Ka­ko on, su­prot­no dru­gim ak­te­ri­ma, u fik­tiv­nom uni­ver­zu­mu ne­ma ni­ka­kvu funk­ci­ju do­li pri­po­vje­dač­ko-po­sred­nič­ku, pret­hod­no za­u­ze­ti pri­po­vje­dač­ki homo­di­ja­get­ski i eks­tra­di­ja­getski stav pro­pi­tan je s no­vog aspek­ta. Či­ta­telj o nje­mu i ne sa­zna­je ništa osim da je „vo­leo da iz­gle­da uče­van i ta­jan­stven“, a da je u stva­ri bio „do­ko­na do­bri­či­na i ne­zna­li­ca“, te da je „ži­veo (…) od ugle­da i imetka svo­ga de­da, ču­ve­nog mu­te­ve­li­je Mu­la Meh­mede“ (24).

Me­đu­tim, ovi za fik­tiv­ni uni­ver­zum na­o­ko be­zna­čaj­ni po­da­ci ključ­ni su za nje­go­vo na­ra­tiv­no po­sred­niš­tvo. Ibra­him Ku­ka svo­ja sje­ća­nja „na dru­ge ne­sre­će i dru­ga vre­me­na“ ko­ji či­ne su­kus dalj­neg pri­po­vje­dač­kog sa­dr­ža­ja pot­kre­plju­je „kro­nikom“ ko­ju je bi­lje­žio upra­vo nje­gov djed Mu­la Meh­med. Mula Meh­me­dov pri­po­vje­dač­ki glas, ko­ji isto ta­ko ne­ma ni­ka­kvu funk­ci­ju do­li na­ra­tiv­no po­sred­nič­ku u fa­bu­lar­nom ti­je­ku, ko­ji je ta­ko­đer re­du­ci­ra­na na glas, ali sa­da na dalj­ni glas gla­sa do­datno uslo­žnja­va i pod­ri­va na­zna­če­ne na­ra­tiv­ne okvi­re. Či­ta­telj i o kro­ni­ča­ru Mu­la Meh­me­du ne sa­zna­je­mo ta­ko­đer pu­no, uz krv­no srod­stvo s Ibra­him Ku­kom, tek da je bio „mu­dar“ i „knji­že­van“, da je „ži­veo sto i jed­nu go­di­nu“ (24) te da je bio vla­snik knji­ga i spi­sa ko­ji su pre­o­sta­li iza nje­ga, „ne­ko­li­ko po­žu­te­lih sveš­či­ca“ u ko­je je „za­pi­si­vao sve što se de­ša­va­lo u ka­sa­bi i što je čuo da se de­ša­va u sve­tu“ (24). I ove za fa­bu­lar­ni ti­jek na­o­ko be­zna­čaj­ne či­nje­ni­ce, mo­tre­ne s na­ra­tiv­no-po­sred­nič­nog aspek­ta su ne­za­obi­la­zne. Upra­vo u tim „po­žu­te­lim sveš­či­ca­ma“ Mu­la Meh­med za­bi­lje­žio je i „pri­ču o Ani­ki“ ko­ju uvod­na pri­po­vje­dač­ka he­tero­di­ja­get­ska i eks­tra­di­ja­get­ska in­stan­ca pre­no­si u ci­je­lo­sti odvaja­ju­ći i is­tičući je od osta­log tek­sta na­vod­ni­ci­ma. „Te iste go­di­ne pro­ne­va­lja­li se u ka­sa­bi jed­na že­na, vla­hi­nja (Bog ne­ka po­me­te sve ne­ver­ni­ke!), i to­li­ko se ote i osi­li da se nje­no ne­va­ljal­stvo pro­ču da­le­ko iz­van na­še va­ro­ši. Mno­gi su joj muš­kar­ci, i mla­đi i sta­ri­ji, do­la­zi­li, i mno­ga se mla­dež tu is­poga­ni­la. A bi­la je met­nu­la i vlast i za­kon pod no­ge. Ali se i za nju na­đe ru­ka, i ta­ko se ona skru­ši po za­slu­zi. I svet se opet do­ve­de u red i pri­se­ti bož­jih na­re­da­ba.“ Mula Ibrahim pročita na dućanu taj zapis, i najstariji ljudi počeše da se sećaju onoga što su slušali nekad u detinjstvu iz razgovora starih ljudi; i tako se saznade za davno zaboravljena Anikina vremena. (25)

Mu­la Meh­med, ak­ter bez osob­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, sve­den na funk­ci­ju pri­po­vje­da­ča-po­sred­ni­ka, vla­snik „do­ku­men­ta“ ko­ji figu­ri­ra­ju kao svo­je­vr­sni pra­tekst i po­tka An­dri­će­ve pri­po­vi­jest po­ti­če na „sje­ća­nje“ i „pri­ča­nje“ dru­gih gla­so­va i za­tva­ra ta­ko krug pri­po­vje­da­ča te nas po­nov­no vra­ća po­čet­noj na­ra­tiv­noj instan­ci umna­ža­ju­ći broj pu­ko­ti­na stu­bo­kom još jed­nom. Ne sa­mo ka­te­go­ri­jom gla­sa ne­go i ka­te­go­ri­jom mo­du­sa An­drićev tekst je iz­nim­no vi­še­slo­jan. Za­u­ze­to „nul­to“ („sve­zna­ju­će“) pri­po­vi­je­da­nje pot­ko­pa­va se po­naj­pri­je sto­ga jer na­zna­če­na pri­po­vi­jed­na svi­jest, go­to­vo pa­ra­dok­sal­no, vla­sti­te sta­vo­ve izno­si vr­lo ri­jet­ko ili go­to­vo ni­ka­ko. Ne­sta­bil­nost je in­di­ci­ra­na i „tehnikom“ na ko­joj he­te­ro­di­ja­get­ski i eks­tra­di­ja­get­ski pri­po­vjedač te­me­lji svo­je is­ka­ze. Gla­so­vi ko­je on pri­ku­plja i na ko­je se po­zi­va su po­naj­pri­je, kao što je is­tak­nu­to, sje­ća­nja i raz­go­vo­ri ne­i­den­ti­fi­ci­rang “na­ro­da”. Na­zna­če­na vi­zu­ra po­lju­lja­na je i ti­me što se na­ra­tor uz na­ve­de­ni „usme­ni“, „ne­pro­vjer­lji­vi“ tip iz­vo­ra isto­vre­me­no po­zi­va i na pi­sa­nu, „do­ku­men­tar­nu“ gra­đu. „Svezna­ju­ća“ po­zi­ci­ja uz­dr­ma­na je i uvjer­lji­voš­ću pri­po­vje­da­če­vih po­je­di­nač­nih is­ka­za. Ta­ko pri­mje­ri­ce on na jed­nom mje­stu apodik­tič­ki tvr­di:

“U ka­sa­bi se sa­zna o sva­ko­me sve; ne­ma taj­ne ni u du­ši ni na te­lu.“ (50), ka­ko bi, po­tom, sa­mo ne­ko­li­ko stra­ni­ca istom ne­po­bit­nom in­to­na­ci­jom po­bio re­če­no: „Ali u svem tom zlu i opštoj pat­nji zbog Ani­ke, bi­le su dve pat­nje ko­je ni u toj kasa­bi, gde se sve vi­di i ču­je, ni­ko ni­je znao ni na­slu­ći­vao. Bi­la su dva čo­ve­ka ko­ji su pa­ti­li sva­ki za se­be (…)„ (75). I ko­nač­no, uruša­va­nje pri­po­vje­da­če­ve po­čet­no ori­sa­ne „nul­te“ po­zi­ci­je, nje­govo stal­no ba­lan­si­ra­nje iz­me­đu „sve­zna­nja“ i „ne­zna­nja“, mo­žda se naj­bo­lje mo­že ilu­stri­ra­ti či­nje­ni­com da nje­go­vo „sve­zna­nje“ ni­je rav­no­mjer­no po­dje­lje­no. Ta­ko cen­tral­ni na­ra­tiv­ni glas o nekim li­ko­vi­ma zna naj­skro­vi­ti­je taj­ne (pri­mje­ri­ce o pop Vu­ja­di­nu, Mi­haj­lu), o če­mu i iz­vješ­ta­va či­ta­te­lja, dok o unu­tar­njem ži­vo­tu, o to­me što osje­ća­ju i mi­sle dru­gi, k to­mu ta­ko­đer ključ­ni li­kovi (pri­mje­ri­ce Ani­ka, La­le) ne zna, ili pre­ci­zni­je ne iz­vješ­ta­va, niš­ta. Teh­ni­ka na­ra­tiv­ne šut­nje, od­no­sno prin­cip ta­jan­stve­no­sti, ko­je smo is­ta­kli pri ana­li­zi fa­bu­lar­nog ti­je­ka, na­me­ću se i po pita­nju fo­ka­li­za­ci­je kao sre­diš­nji re­kvi­zi­ti. Me­đu­tim, ka­ko se ra­di o iz­nim­no ose­buj­noj na­ra­tiv­noj stra­te­gi­ji, o če­mu će još bi­ti ri­je­či, An­dri­će­vu teh­ni­ku taj­no­vi­to­sti ni­je mogu­će uka­lu­pi­ti u ni­ti je­dan od Ge­net­te­o­vih ti­po­va „ta­jan­stve­ne“ fo­ka­li­za­ci­je. An­dri­ćev fo­ka­li­za­tor ne da­je ni­ti ma­nje (pa­ra­lip­sa), ni­ti vi­še (pa­ra­lep­sa)19 in­for­ma­ci­ja ne­go što je u po­čet­ku do­zvolje­no. An­dri­ćev po­stu­pak ni­je mo­gu­će uklo­pi­ti ni u „po­li­mo­dalnost“20, na­ra­tiv­ni ka­lup ko­ji Ge­net­te mo­tri kao iz­nim­ku. Ia­ko je evi­dent­no da i An­dri­će­va na­ra­tiv­na stra­te­gi­ja po­či­va na kom­bina­ci­ji vi­še na­ve­de­nih mo­de­la, na svo­je­vr­snoj „ver­balnoj igri“ ko­ja „po­tre­sa či­ta­vu lo­gi­ku pri­po­vi­jed­nog pre­sta­vlja­nja“ (128), ona ne funk­ci­o­ni­ra pre­ma prin­ci­pu „dvo­stru­ke“ ili „vi­še­stru­ke“ fo­ka­li­za­ci­je, ne­go na mno­go­stru­ko­sti pro­tur­ječ­nih per­spek­ti­va, na estet­skoj prak­si ko­ja ne sa­mo kom­bi­ni­ra, ne­go pri­je sve­ga vr­lo la­tent­no i vi­še­stru­ko iz­nu­tra pod­ri­va vi­še na­ra­tiv­nih progra­ma. Iz re­če­nog pro­iz­la­zi da je, za An­dri­ćev fik­ci­o­nal­ni svi­jet, po­sredo­van pri­po­vje­da­čem ko­ji stal­no ba­lan­si­ra iz­me­đu sve­zna­nja i ne­zna­nja govo­ra i šut­nje, la­ži i isi­ti­ne, pu­nog i pra­znog go­vora, uz „gra­ma­tič­ku“ na­ra­tiv­nu raš­člam­bu va­žno i u ka­kvom su me­đu­sob­nom od­no­su go­vor­ni­ci te tko su oni i sa „sa­dr­žaj­nog“ aspek­ta. Shod­no to­mu zna­čaj­ni od pi­ta­nja tko go­vo­ri? i tko vidi?, na­me­će se „od­nos iz­me­đu vi­zi­je, in­stan­ce ko­ja to vi­di i onog što se vi­di“21, od­no­sno, ka­ko i tko „for­mi­ra miš­lje­nje“ i „ma­nipu­li­ra“ nji­me (110), a ti­me i tko je uop­će taj tko go­vo­ri, nje­gov so­ci­jal­ni iden­ti­tet, nje­go­va po­u­zda­nost, otvo­re­nost, svje­to­na­zor, te ši­ri druš­tve­no-po­li­tič­ki kon­tekst. U ta­kvom fik­tiv­nom ko­zmo­su u ko­jem se, s jed­ne stra­ne, u jednom go­vo­ru ne­raz­mr­si­vo pre­pli­ću naj­ra­zli­či­ti­je sfe­re nad­le­žnosti i ti­me naj­ra­zli­či­tje ob­li­ko­va­ni svi­je­to­vi vri­jed­no­sti ko­ji opo­nira­ju je­dan dru­go­me, u go­vor­noj sce­ni ko­ja funk­ci­o­ni­ra kao svoje­vr­stan vi­rtu­al­ni pro­stor mnoš­tva ne­i­den­ti­fi­ci­ra­nih su­go­vor­ni­ka či­je je po­je­di­nač­ne gla­so­ve ne­mo­gu­će raš­čla­ni­ti i iden­ti­fi­ci­ra­ti ne­mo­gu­ća je re­a­li­za­ci­ja osob­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. U tom kon­tekstu mo­tren na­ve­de­ni raz­go­vor iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la mo­že se tu­ma­či­ti kao ne­u­spješ­ni po­ku­šaj hr­va­nja sa svi­je­tom u ko­jem se na­la­ze, na­sto­ja­nje pro­di­ra­nja do lju­be­ćeg Dru­gog „pu­nim“ govo­rom i je­zi­kom žud­nje.

Po­đe­mo li, s dru­ge stra­ne, ne od osobnih sud­bi­na i is­ka­za ko­je tekst iz­rav­no iz­no­si, ne­go po­ve­že­mo li tek­stu­al­ne tak­ti­ke sa ši­rim druš­tve­no-kul­tur­nim kon­tek­stom i au­tor­skom po­zi­ci­jom otva­ra­ju se no­va tu­ma­če­nja.

Tko je veliki Drugi

Evi­dent­no je, na osno­vi re­če­nog, da su tra­u­mat­ska is­ku­stva po­jedin­ca u An­dri­će­vu tek­stu po­naj­pri­je su­ge­ri­ra­na na­či­nom is­ka­za. Me­đu­tim, osta­je otvo­re­nim ko­li­ko su nji­ho­va tra­u­mat­ska sta­nja uzro­ko­va­na ti­pom „ma­log“ ili “ve­li­kog Dru­gog”? Od­go­vor na na­ve­de­no pi­ta­nje, pa­ra­dok­sno, otva­ra dalj­nje, ko­je je ne­ri­jet­ko i bi­lo pred­met kri­ti­ke La­ca­no­ve te­or­je, tko je „ve­li­ki Dru­gi“? Go­vo­re­ći o “ve­li­kom Dru­gom” kao sim­bo­lič­kom po­ret­ku koji po­sto­ji pri­je po­je­din­ca sa­mog, im­pli­ci­ra li La­can nji­me neku ne­i­den­ti­fi­ci­ra­nu, ahi­sto­rij­sku ka­te­go­ri­ju sa­mog ozna­či­te­lja ili po­li­tič­ke ob­li­ke spe­ci­fič­nih, druš­tve­no stvo­re­nih in­te­re­sa i insti­tu­ci­ja.22 Kao što je već is­tak­nu­to, An­dri­će­va pri­po­vi­jest Anikina vremena iz­nim­no je slo­je­vi­to li­te­rar­no šti­vo u ko­jem su uzro­ci tra­u­mat­skih sta­nja znan­to vi­še su­ge­ri­ra­na, ne­go iz­rav­no i jed­no­znač­no iz­re­če­ni. Raš­ča­nji­va­nje i in­ter­pre­ta­ci­ja na­ra­tivnih informa­ci­ja ko­je tekst ek­pli­cit­no iz­no­si raz­li­či­tim te­o­rij­skim alat­ka­ma la­ko bi se mo­gla za­ple­sti u kon­tra­dik­tor­nim tu­ma­čenji­ma. Pro­mo­tri­mo li lo­gi­ku žud­nje kao druš­tve­ni po­ka­za­telj, za­pi­ta­mo li se mo­gu li su­bjek­tiv­na iz­ob­li­če­nja, pre­mješ­ta­nja i po­ti­ski­va­nja funk­ci­o­ni­ra­ti, i ka­ko i ko­li­ko, kao simp­to­mi društve­nog i kul­tur­nog po­lja, po­ku­ša­mo li raz­ot­kri­ti po­vi­je­sne uvje­te u ko­ji­ma na­sta­ju od­re­đe­ni fe­no­me­ni i su­bjek­ti, evi­dent­no otvara­mo no­vo se­man­tič­ko po­lje An­dri­će­va tek­sta.

Anikino vrijeme

Kao što dje­lo­mič­no su­ge­ri­ra i na­ša in­ter­pre­ta­ci­ja, u pri­po­vi­je­sti Anikina vremena do­mi­ni­ra­ju osob­ne sud­bi­ne i is­ku­stva (Ani­kina, Mi­haj­lo­va, Jak­ši­na). Na­ve­de­nu kon­sta­ta­ci­ju mo­gu­će je potkri­je­pi­ti i na­či­nom ka­ko je u dje­lu ob­li­ko­va­na vre­men­ska in­stanca. Ona je u An­dri­će­vu cje­lo­kup­nom opu­su, a u ovom tek­stu oso­bi­to, ka­ko s apek­ta na­ra­tiv­nih stra­te­gi­ja ta­ko i s ob­zi­rom na druš­tve­no-po­vi­je­sni kon­tekst, iz­nim­no kom­plek­sno i vi­še­slojno kon­fi­gu­ri­ra­na. (De­talj­na ana­li­tič­ka raš­člam­ba na­di­la­zi­la bi okvi­re za­da­nog pro­sto­ra). Kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­no, s ob­zi­rom na sud­bi­nu li­ka, od­no­sno sku­pi­nu li­ko­va ko­je si­žej­na oko­sni­ca prati, mo­gu­će je iz­dvo­ji­ti tri vre­men­ske li­ni­je. Prva vre­men­ska oko­sni­ca pra­ti pro­pa­da­nje obi­te­lji Po­ru­bo­vić kroz če­ti­ri po­sljed­nja (muš­ka) po­ko­lje­nja: pop Vu­ja­din, pop Kosta (otac), Jak­ša zvan Đa­kon (djed) i Me­len­ti­je (pra­djed). Na­kon priče o popu Vujadinu s ko­jom po­či­nje tekst re­tro­spek­tiv­no se pre­sta­vlja­ju osta­li čla­no­vi obi­te­lji (u sre­diš­tu je priča o Jakši). Us­pr­kos evi­den­tim in­di­ka­ci­ja­ma na vre­men­ske re­a­li­je – priča o popu Vujadinu po­či­nje, kao što eks­pli­cit­no sto­ji u tek­stu „še­zdese­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća“ (11) i za­vr­ša­va nje­go­vom smr­ću (23), uče­sta­lim is­ti­ca­njem pri­pad­no­sti obi­telj­skom sta­blu, te činje­ni­ci da su si­žej­na i se­man­tič­ka li­ni­ja mo­ti­vi­ra­ne krv­nim srodstvom, tek je vr­lo pa­žlji­vim či­ta­njem mo­gu­će pra­ti­ti raz­li­stava­nje obi­telj­ske lo­ze i in­di­ci­ra­nog vre­men­skog rit­ma. Ka­ko su po­da­ci ko­je do­bi­va­mo o po­je­di­nim čla­no­vi­ma obi­te­lji di­stri­bui­ra­ni u raz­li­či­tim (če­sto neo­če­ki­va­nim) si­žej­nim isječ­ci­ma, tek je ne­iz­rav­nim pri­po­vje­dač­kim sig­na­li­ma mo­gu­će re­kon­stru­i­ra­ti na­ve­de­ni ge­ne­ra­cij­ski sli­jed.

Pri­mje­ri­ce, da je Jak­ša Vu­ja­di­nov djed na­ve­de­no je tek, kao uz­gred, u priči o pop Vujadinu, ko­ja otva­ra tekst, dok u priči o Jakši, s ko­jom pri­po­vi­jest za­vr­ša­va, na­ve­de­na rod­bin­ska re­la­ci­ja ni­je spo­me­nu­ta. Zbu­nju­je i to da je Jak­šin na­di­mak Haj­duk Đa­kon na­ve­den sa­mo pri pr­vom spomenu nje­go­va i­me­na. Tek iz­nim­no pa­žljiv či­ta­telj pre­po­znat će i Me­len­ti­ja kao Jak­ši­na oca. U tek­stu je sa­mo dva pu­ta na­ve­de­no da se Jak­šin otac zvao Me­len­ti­je, u na­ra­tiv­nom seg­men­tu u kojem je on tek uz­gred spo­me­nut (24), te u na­vo­du kro­ni­ke (25), dok u svim osta­lim se­kven­ca­ma, u ko­ji­ma je Me­len­ti­je je­dan od ključ­nih ak­te­ra, pri­mje­ri­ce, u di­je­lo­vi­ma u ko­ji­ma se opi­su­je nje­gov su­kob s Ani­kom, ni u jed­noj si­tu­a­ci­ji ni­je na­ve­den punim ime­nom ne­go tek kao „do­brun­ski pro­to“. Već spo­mi­nja­nom teh­ni­kom taj­no­vi­to­sti ko­ja iz­re­če­nim smje­ra na neš­to dru­go para­dok­sno za­ma­glju­ju­ći upra­vo eks­pli­cit­nim na­vo­đe­njem Andrić se evi­dent­no ko­ri­sti i pri kon­fi­gu­ra­ci­ji vre­me­na. (Is­crp­na ana­li­za zna­če­nja ta­ko pre­sta­vlje­nih vre­men­skih sig­na­la ta­ko­đer bi na­di­la­zi­la okvi­re ovo­ga član­ka.) Za­dr­ži­mo li se tek na znače­nju isto­vre­me­nog is­ti­ca­nja i za­ma­glji­va­nja iden­ti­te­ta muš­kih na­slje­da­va­te­lja na­ve­de­nog obi­telj­skog sta­bla, jed­na od se­mantič­kih ko­no­ta­ci­ja na­ve­de­ne pri­po­vi­jed­ne taj­no­vi­to­sti sva­ka­ko je značenj­sko ni­jan­si­ra­nje druge vre­men­ske li­ni­je – priče o Aniki. Na­ra­tiv­no-teh­nič­ki mo­tre­ći, vri­je­me te pri­če umet­nu­ti je segment u vre­men­ski sli­jed obi­te­lji Po­ru­bo­vić, što je vi­dlji­vo iz slje­de­ćeg na­vo­da: „Ta­ko se, u če­stim raz­go­vo­ri­ma o po­ro­di­ci Po­ru­bo­vi­ća, do­la­zi­lo ne sa­mo do pop-Vu­ja­di­no­va oca i de­da nego i do nje­go­va pra­de­da Me­len­ti­ja, a po nje­mu i do Anikinih vremena.“ (24).

Vri­je­me priče o Aniki, evi­dent­no cen­tral­na vremen­ska li­ni­ja pri­po­vi­je­sti, što je su­ge­ri­ra­no i na­slo­vom, na­o­ko je kraj­nje re­du­ci­ra­no i po­jed­no­sta­vlje­no. Gru­bo go­vo­re­ći, ono pre­sta­vlja sa­mo je­dan isje­čak iz nje­zi­na ži­vo­ta i tra­je od tre­nutka ka­da se ona „ob­zna­ni­la“ ka­sa­bi do nje­zi­na kob­nog umor­stva. Ta­ko po­sta­vlje­no i ono odi­še po­seb­nom taj­no­vi­toš­ću. Nje­go­va za­go­net­nost po­naj­pri­je po­či­va na či­nje­ni­ci da je ono isto­vre­meno „za­tvo­re­no“ i „otvo­re­no“. Kao što je eks­pli­cit­no na­zna­če­no u tek­stu, i pri­je i po­sli­je Ani­ke ka­sa­bom su „ha­ra­le“ / će „ha­ra­ti“ že­ne slič­ne njoj. Dvje­ma „umet­nu­tim“ pri­ča­ma o slič­nim ženskim li­ko­vi­ma, ko­je se re­tro­spek­tiv­no po­mi­ču u dalj­nu proš­lost i suk­ce­siv­no kra­te u vre­me­nu u ko­jem su is­pri­po­vi­je­da­ne, pričom o Tijani ko­ja je „ha­ra­la“ pri­je „do­brih se­dam­de­set go­di­na“, a ko­ja je pre­sta­vlje­na na ne­pu­ne dvi­je stra­ni­ce (51), te pričom o Saveti, u ko­joj vri­je­me u ko­jem je ju­na­ki­nja ži­vje­la ni­je nazna­če­no, a ko­ja je iz­ne­še­na tek u jed­nom re­če­nič­nom umet­ku (77), vri­je­me se „otva­ra“ ne­sa­gle­di­voj proš­lo­sti. S dru­ge stra­ne, či­nje­ni­com da ka­sa­ba ne­tom na­kon Ani­ki­ne smr­ti, vid­no opo­ravlje­na, ži­vi dalj­nim uo­bi­ča­je­nim ži­vo­tom, što im­pli­ci­ra da bi se na­kon ne­kog vre­me­na po­nov­no mo­gla poja­vi­ti ka­kva kao Ti­jana, Sa­ve­ta ili Ani­ka, a što je eks­pli­cit­no i iz­re­če­no ko­men­ta­rom pri­po­vje­da­ča – „Ako se opet po­ja­vi ne­ka ta­kva ili slič­na na­past – a po­javit će se kad-tad – ka­sa­ba će se opet bo­ri­ti i no­si­ti s njom dok je ne sa­lo­mi, ne po­ko­pa, i ne za­bo­ra­vi.“ (88) – vri­je­me se otva­ra ne­sa­gle­di­voj bu­duć­no­sti. I treća li­ni­ja je kon­kret­no druš­tve­no-po­vi­je­sno vri­je­me ko­je natkri­lju­je sve u di­ja­ge­zi pre­sta­vlje­ne do­ga­đa­je, ak­ci­je, oso­bi­ne, mi­sli i ri­je­či ak­te­ra. Na pr­vi po­gled, pri­po­vi­jed­ne in­di­ci­je ko­je upu­ću­ju na konk­re­tan hi­sto­rij­ski kon­tekst iz­ne­še­ne su u iz­nim­no štu­rom ob­li­ku i po­ti­snu­te u po­za­di­nu. Stje­če se do­jam da je sve što bi mo­glo upu­ći­va­ti na po­vi­je­sni kon­tekst uz­gred­no spo­menu­to funk­ci­o­ni­ra­ju­ći tek kao okvir, svo­je­vr­sna na­ra­tiv­na ku­li­sa pre­sta­vlje­nih do­ga­đa­nja. Vre­men­ske „re­a­li­je“, što je bi­lo i pola­ziš­te na­še ana­li­ze An­dri­će­va tek­sta, ni­su ak­tiv­no uklju­če­ne u fa­bu­la­tiv­ni ti­jek, ni­ti je on nji­ma mo­ti­vi­ran.

Pro­mo­tri­mo li i nara­tiv­ne in­di­cije o kon­kret­nom po­vi­je­snom vre­me­nu ne s aspek­ta što one is­ka­zu­ju, ne­go što pre­šu­ću­ju i na što uka­zu­ju, raz­o­di­jene­mo li i nji­ho­vo tajnstve­no ru­ho i one za­bli­sta­ju zna­čenj­skom slo­je­vitošću i vi­še­znač­noš­ću. Po­naj­pri­je, na­ra­tiv­ne in­di­ci­je sig­na­li­zi­ra­ju da su pre­sta­vlje­ni doga­đa­ji si­tu­i­ra­ni u vre­me­nu tur­ske i au­strij­ske (pred)oku­pa­ci­je Bo­sne. Sig­na­li­zi­ra­ju­ći ime­ri­ja­li­stič­ki druš­tve­ni po­re­dak na­ve­dena na­ra­tiv­na fak­to­gra­fi­ja o po­vi­je­snim re­a­li­ja­ma ujed­no de­tekti­ra da unu­tar vla­da­ju­ćeg si­ste­ma vla­sti ko­eg­zi­sti­ra­ju i raz­li­či­ti ob­li­ci ot­po­ra ko­ji po­slje­du­ju dalj­nim ob­li­ci­ma (pa­ra)vla­sti, svoje­vr­sni su­sta­vi vla­sti unu­tar vla­sti. Na­ve­de­ni ustroj mo­ći da­de se iš­či­ta­ti iz na­či­na ka­ko su ka­rak­te­ri­zi­ra­ni ne­ki od au­to­ri­te­ta vla­sti pra­vo­slav­ne cr­kve. Pri­mje­ri­ce, Ko­sta kao oso­ba ko­ja je i „me­đu pa­stvom i me­đu Tur­ci­ma“ ima­la „is­kre­nih pri­ja­te­lja i veli­kih ne­pri­ja­te­lja“ (13) i ko­ja je, us­pr­kos to­mu, ži­vje­la li­je­po i s „na­ro­dom i s Tur­ci­ma“ (12). Na­ve­de­no raz­li­sta­va­nje druš­tve­nog su­sta­va mo­ći u vi­še pod­si­ste­ma naj­i­zrav­ni­je iz­ri­če Ani­ka u pismu upu­će­nom Jak­ši­nu ocu: „Ti si pro­to do­brun­ski, a ja dži­zli­ja vi­še­grad­ska. Nu­ri­je su nam po­di­je­lje­ne, bo­lje ti je da ne di­raš u ono što ni­je tvo­je.“ (63-64).

Da je druš­tve­no ure­đe­nje sa­dr­ža­no od vi­še (po­ten­ci­jal­no kon­ku­rent­skih / opo­nent­nih) kru­go­va vlasti oda­je i to što su go­to­vo svi ak­te­ri eks­pli­cit­no ka­rak­te­ri­zi­ra­ni i pre­ma na­ci­o­nal­noj i(li) re­li­gi­o­znoj pri­pad­no­sti. Što­vi­še, nji­ho­va na­rod­nost i(li) vje­ro­i­spo­vi­jest ne­ri­jet­ko su is­tak­nu­ti u si­žej­no i se­man­tič­ki po­se­bi­ce na­bi­je­nim tre­nu­ci­ma. Ta­ko je već u spome­nu­toj „kro­ni­ci“ ko­ja na­go­vješ­ću­je priču o Aniki na­gla­še­no da je ona „vla­hi­nja“ (25); na­kon što se Jak­šin otac, kao po­se­ban cr­kve­ni au­to­ri­tet, ža­lio na Ani­ku Ali­be­ga je na­re­dio star­je­ši­ni vi­še­grad­skih zap­ti­ja „da ode do te vla­hi­nje“ (57); pri pr­vom susre­tu Ali­be­ga i Ani­ke pri­po­vje­dač Ali­be­gi­no odu­še­vlje­nje ova­ko ko­men­ti­ra: „Šta je mo­glo da spre­či Tur­či­na ako ne Ani­ka sa­ma?“ (62) itd. Na­ra­tiv­ne in­di­ka­ci­je o kon­kret­nom druš­tve­no-po­vi­je­snom kontek­stu raz­go­li­ću­ju i pri­po­vje­da­čev/au­to­rov stav pre­ma na­ve­denim po­li­tič­ko-uprav­nim ustro­ji­ma. Ta­ko je au­strij­ska vlast perci­pi­ra­na kao mo­der­na (no­va, ne­po­zna­ta i za­ni­mlji­va), a tur­ska je pre­sta­vlje­na kao du­go­vječ­na (si­gur­na, go­to­vo le­žer­na u svo­joj sna­zi). Dok se u na­či­nu ka­ko je pre­sta­vlje­na au­strij­ska vlast da­de na­zri­je­ti iz­vje­sna bla­go­na­klo­nost, tur­ska vlast vi­đe­na je vi­dlji­vo ne­ga­tiv­ni­jom op­ti­kom. Na­ve­de­na per­cep­ci­ja vla­sto­dr­ža­ca najizrav­ni­je se iš­či­ta­va iz nji­ho­va od­no­sa pre­ma na­ro­du. Ta­ko je, pri­mje­ri­ce, au­strij­skim „vla­sti­ma“ bi­lo „ne­pri­lič­no“ (23) vi­dje­ti upla­ka­ne že­ne zbog lu­dog Vu­ja­di­na ka­da je on po­sljed­ni put pro­la­zio kroz ka­sa­bu, dok su tur­ske vla­sti na is­tra­zi o Ani­ki­nu umor­stvu svje­do­ke, nje­ne sluš­ki­nje, tu­kli „bez po­tre­be, jer je sva­ka od njih go­vo­ri­la i bez to­ga isti­nu“ (88). Ta­kvo se vi­đe­nje Is­to­ka i Za­pa­da, ba­rem na pr­vi po­gled, ne uklapa u na­čin ka­ko je pre­sta­vlja­na Oto­man­ska im­pe­ri­ja u An­dri­će­vu opu­su. U us­po­red­bi s dru­gim tek­sto­vi­ma iste te­ma­ti­ke, po­naj­prije u ro­ma­ni­ma Na Drini ćuprija i Travnička hronika, kao što je u kri­ti­ci ne­ri­jet­ko is­ti­ca­no23, u ko­ji­ma je tur­ska vlast pre­sta­vljena u „nje­nom suš­tin­skom ka­rak­te­ru“ i „pu­noj re­al­no­sti“ nje­zi­ne „svi­re­po­sti“,24 u pri­po­vi­je­sti Anikinim vremenima ona je vi­đe­na na po­sve dru­gi na­čin. Pro­mo­tri­mo li oto­man­sku im­pe­ri­ju u kontek­stu na­ve­de­ne teh­ni­ke na­ra­tiv­ne taj­no­vi­to­sti i šut­nje u ko­joj upra­vo ono što ni­je iz­re­če­no do­bi­va na zna­ča­ju i ona se po­ka­zu­je u dru­gom svje­tlu.

Tajanstvena ruka

Kao što je već is­tak­nu­to, pri­po­vi­jest Anikina vremena pr­ste­na­sto je struk­tu­ri­ra­ni tekst ko­ji se sa­sto­ji od ne­ko­li­ko re­la­tiv­no au­tohto­nih fa­bu­lar­nih li­ni­ja. Priču o Aniki mo­gu­će je mo­tri­ti i kao jed­nu od na­ra­tiv­nih cje­li­na, ali i kao cen­tral­nu pri­po­vi­jest, ko­ja na­tr­ki­lju­je sve is­pri­po­vi­je­da­no. Uzme­mo li je kao pri­ču-sre­dišnji­cu, naj­kra­će re­če­no, njen fa­bu­lar­ni ti­jek sat­kan je od če­ti­ri raz­voj­no pi­ra­mi­dal­ne, go­to­vo ari­sto­te­lov­ski kla­sič­ne (uvod, kom­pli­ka­ci­je, kul­mi­na­ci­ja, obrat, ka­ta­stro­fa), si­žej­ne se­kven­ce: 1. Ani­kin ula­zak u svi­jet od­ra­slih; 2. rast / kul­mi­na­ci­ja Ani­ki­ne mo­ći; 3. bor­ba ka­sa­be pro­tiv Ani­ki­ne pre­vla­sti; 4. Ani­kin pad i smak­nu­će. Na­ve­de­ne eta­pe fa­bu­lar­ne li­ni­je na­gla­še­ne su i u Mula Meh­me­do­voj kro­ni­ci. Već u njoj se na­go­vješ­ta­va / is­ti­če da se pri­je ne­kog vre­me­na “jed­na že­na, vla­hi­nja“, „pro­ne­va­lja­li­la“ te da je „ra­to­va­la sa ce­lim hriš­ćan­skim sve­tom i svi­ma sve­tovnim i du­hov­nim vla­sti­ma“, kao i to da joj je poš­lo za ru­kom metnu­ti „i vlast i za­kon pod no­ge“, te da se, na­po­sljet­ku, i za nju našla „ru­ka“ ko­ja joj je „po­se­kla ko­le­na“ i „skru­ši­la“ je “po za­slu­zi“ (25-26). Pri­po­vi­jed­ni sa­dr­žaj ko­ji po­tom sli­je­di tek po­drob­ni­je iz­vješ­ta­va o sve­mu na­ve­de­nom usre­do­to­ču­ju­ći se po­se­bi­ce na to s kim se Ani­ka bo­ri i tko je ta­jan­stve­na „ru­ka“ ko­ja ju je uniš­ti­la. Bor­ce pro­tiv Ani­ki­ne (pre)vla­sti, pre­ma mo­ći ko­ju uži­va­ju u pri­ka­za­nom im­pe­ri­ja­li­stič­kom druš­tve­nom po­ret­ku, mo­gu­će je po­di­je­li­ti u pet hi­je­rar­hij­sko-gra­da­cij­skih kru­go­va. Žene, naj­niži sloj u pa­tri­ja­hal­nom druš­tve­nom po­ret­ku, pred­vo­đe­ne sta­rom Ri­stić­kom, bi­le su pr­ve, ko­je su re­a­gi­ra­le na Ani­ki­no bez­u­mlje.

U tre­nut­ku ka­da Ani­ki­na sna­ga evi­dent­no kul­mi­ni­ra, ka­da se u ka­sa­bi nor­mal­no sta­nje stu­bo­kom iz­o­kre­će, ka­da su svi muš­ki sta­nov­ni­ci „pod­le­gli“ Ani­ki­noj si­li i „svet“ po­če „da se pod­smeva“ (47) ne oni­ma ko­ji su je po­sje­ći­va­li, ne­go oni­ma ko­ji ni­su, „[s]a­mo su že­ne bi­le slo­žno i ogor­če­no pro­tiv na­pa­sti sa Mejda­na i bo­ri­le se upor­no, bez­ob­zir­no, žen­ski, bez mno­go smi­sla i raz­miš­lja­nja“ (48). Ne­tom po­tom for­mi­ra se dru­gi krug bo­raca, muškarci, pro­tiv Ani­ki­ne anar­hi­je, pred­vo­đen ga­zda Fi­li­povcem. Tre­ći krug, hi­je­rar­hij­ski nad­re­đe­ni­ji oba­ma pret­hod­ni­ma, pre­sta­vlja pra­vo­slav­na crkva, pred­vo­đe­na do­brun­skim pro­tom ko­ji, na­kon što je is­cr­pio sve mo­guć­no­sti ka­ko bi svog si­na Jak­šu od­vra­tio od Ani­ke i do­veo ku­ći, ali ka­ko niš­ta ni­je uro­di­lo plodom, od­lu­čio obra­ti­ti se vi­še­grad­skom kaj­ma­ka­mu, ta­daš­njem pre­stav­ni­ku no­se­će političke vlasti. Me­đu­tim, kao što po­tvr­đu­je vi­še raz­li­či­to fo­ka­li­zi­ra­nih na­ra­tiv­nih is­ka­za, ni to ni­je po­moglo. Pre­ma Ani­kinim ri­je­či­ma, ona je kaj­ma­ka­mu „ot­pa­sa­la sablju kao dje­te­tu“, te joj je on „ona­ko star dr­žao le­gen i peš­kir“ (63-64), što je po­slje­do­va­lo ti­me da je ona, ka­ko na­vo­di ga­zda Pe­tar, po­sta­la „ovoj ka­sa­bi i pa­ša i vla­di­ka“ (77), ko­ja sto­ga, kako iz­vješ­ću­je „sve­zna­ju­ći“ pri­po­vje­dač, mo­že u ka­sa­bi, ko­ja je od ta­da „ži­ve­la u stra­hu i sne­bi­va­nju, u pot­pu­nom ra­su­lu i bezvla­đu“, iz­ve­sti „sve što za­mi­sli“ (72-73). Na­kon ovog Ani­ki­nog tri­jum­fa osta­la je tek „božja ruka“ (64) ko­ja je mo­gla po­mo­ći ka­sa­bli­ja­ma. Dok su kru­go­vi ko­ji se bo­re pro­tiv Ani­ke, kao i to u ka­kvom su od­no­su mo­ći s ob­zi­rom na vla­da­ju­ći ustroj, re­la­tiv­no ja­sni, pi­ta­nje tko je ta „ru­ka“ ko­ja ju je usmr­ti­la go­to­vo u pot­pu­no­sti, kao što je već is­tak­nu­to, ka­ko za či­ta­te­lja ta­ko i za sve ak­te­re fik­tiv­nog ko­zmo­sa, osta­je za­ma­glje­no. Teh­ni­ka isto­vre­me­nog ko­riš­te­nja „go­vo­ra“ i „onog dru­gog go­vo­ra“, od­no­sno go­vo­re­nje jed­nog, a osvje­tlja­va­nje dru­gog u na­či­nu sig­na­li­zi­ra­nja i de­tek­tira­nja „ru­ke“ ko­ja je usmr­ti­la Ani­ku ko­riš­te­no je s naj­ra­zli­či­ti­jih na­ra­tiv­nih aspe­ka­ta i po­seb­no je za­ni­mlji­vo. Taj­na kao po­stupak u svr­šet­ku ro­ma­na po­ka­zu­je se u naj­ja­sni­jem i naj­u­si­ja­ni­jem obli­ku. Pr­vi ko­ji bi pre­ma na­ra­tiv­nim sig­na­li­ma mo­gao bi­ti ta „ru­ka“ koja je usmr­ti­la Ani­ku je Mi­ha­i­lo. Već iz na­o­ko spo­red­ne ver­bal­ne re­ak­ci­je, u jed­nom od pret­hod­no spo­mi­nja­nih, če­stih i vr­lo jedno­lič­nih raz­go­vo­ra Mi­ha­i­la i ga­zde Pe­tra Fi­li­pov­ca, iz Mi­ha­i­lo­va ko­men­ta­ra: „do­ći će i njoj jed­nom kraj“ (77), mo­že se na­slu­ti­ti nje­go­va na­mje­ra uniš­ti­ti Ani­ku. Dalj­njim na­ra­tiv­nim is­ka­zi­ma či­ta­telj do­bi­va potkrepu na­ve­de­nim slut­nja­ma. Mi­ha­i­lo­ve na­mjere po­se­bi­ce se po­tvr­đu­ju u po­du­ljem pa­su­su, u ko­jem „sve­zna­jući“ pri­po­vje­dač „unu­tar­njom“ fo­ka­li­za­ci­jom po­vje­ra­va či­ta­te­lju po­dat­ke ko­ji svim dru­gim ak­te­ri­ma osta­ju za­ma­glje­ne iz­vješ­tava­ju­ći o Mi­ha­i­lo­vim pla­no­vi­ma i pri­pre­ma­ma za po­sljed­nji susret s Ani­kom. Po­se­bi­ce či­ta­te­lju skro­vi­to po­vje­re­na in­fo­ma­ci­ja da je Mi­ha­i­lo za to ju­tro pri­pre­mio „ve­li­ki nož“ isto­vre­me­no sakri­va i ot­kri­va ta­jan­stve­nost Mi­ha­i­lo­vih na­sto­ja­nja. Iz do­ga­đa­ja ko­ji su po­tom pre­sta­vlje­ni raz­vid­no je, da Mi­ha­i­lo pri su­sre­tu s Ani­kom u nje­zi­nu do­mu nala­zi nje­zi­no mr­tvo ti­je­lo te da njago­va ni­je ta „ru­ka“ ko­ja je usmr­ti­la Ani­ku. Ka­ko i ovaj po­da­tak do kra­ja osta­je po­znat tek pri­po­vje­da­ču iz­vje­sti­te­lju, Mi­ha­i­lu i či­ta­te­lju i on odi­še po­seb­nom taj­no­vi­toš­ću ko­ja isto­vre­me­no zama­glju­je i ra­svje­tlja­va. Usre­do­to­či­mo li se na dru­ge in­fo­ma­ci­je ko­je su u na­ve­de­nom na­ra­tiv­nom seg­men­tu po­vje­re­ne či­ta­te­lju na­ve­de­na teh­ni­ka još je iz­rav­ni­ja.

Pro­mo­tri­mo li, pri­mje­ri­ce, Miha­i­lo­ve mo­ti­ve zbog ko­jih je ka­nio usmr­ti­ti Ani­ku, ka­ko nje­go­ve na­mje­re ta­ko i su­ge­ri­ra­na pri­po­vi­jed­na taj­no­vi­tost oba­sja­va­ju se u no­vom svje­tlu. Iz Mi­ha­i­lo­vih raz­miš­lja­nja ra­za­bi­re se da je lju­bav­ni do­ži­vljaj s Kr­sti­ni­com i uboj­stvo nje­nog mu­ža u ko­jem je on slu­čaj­no su­dje­lo­vao, a od ko­jeg je proš­lo osam go­di­na, oki­dač Mi­ha­i­lo­vih na­mje­ra. Već na­ve­de­nim pri­ni­ci­pom svo­jevr­sne lan­ča­ne taj­no­vi­to­sti po­sta­je zor­no da Mi­ha­i­lo­va na­mje­ra i ni­je ob­ra­ču­na­ti se sa­mo s Ani­kom ne­go i s Kr­sti­ni­com, ali i sa svim „ma­lo­broj­n[im] i bed­n[im] že­na­ma ko­je je u ovih osam go­di­na sreo“ (79). Od­no­sno, sli­je­de­ći dalj­nje na­ra­tiv­ne in­for­maci­je iz­ne­še­ne istim prin­ci­pom (de)ši­fri­ra­nja ta­jan­stven­os­ti ko­ja po­sta­je još za­go­net­ni­ja, da je naj­vje­ro­vat­ni­je nje­go­va na­mje­ra bi­la na­kon „mno­go­stru­kih i mrač­nih mu­če­nja, ko­ja je po­zna­vao u du­go­go­diš­njoj sa­mo­ći“ ob­ra­ču­na­ti se sa „sa­mim so­bom“ (80). Po­vjer­na taj­no­vi­tost na­da­je se još za­go­net­ni­jom i se­kven­com u ko­joj se Mi­ha­i­lo evi­dent­no opraš­ta od ne­ko­ga (Ani­ke, Kr­sti­nice, svi­ju že­na ili se­be sa­ma?) po­na­vlja­ju­ći ne­ko­li­ko pu­ta ri­ječ „zbo­gom“ (82, 83) i re­če­ni­cu „Sve je ovo ži­vot“ (83, 84). San kao ini­ci­jal­na i fi­nal­na toč­ka Mi­ha­i­lo­ve ak­ci­je, u zbu­nju­ju­će više­znač­nom ob­li­ku is­tak­nut na kra­ju odjelj­ka još je­dan put – „izne­na­đen, zbu­njen, kao da u ne­kom čud­nom snu sni­va dru­gi još čud­ni­ji san“ (86) – bo­ji sve re­če­no dalj­nom taj­no­vi­toš­ću.

Pre­ma dalj­nim iz­rav­nim na­ra­tiv­nim sig­na­li­ma dru­gi Ani­kin poten­ci­jal­ni ubo­ji­ca mo­gao bi bi­ti La­le. Uvla­če­njem no­vog li­ka u igru od­go­ne­ta­va­nja taj­ne, ne sa­mo za­go­net­nost pi­ta­nja tko je ta „ru­ka“ ko­ja je usmr­ti­la Ani­ku, ne­go i ta­jan­stve­nost pri­po­vjed­nog mo­du­sa, osvi­je­tlje­ni su s no­vog aspek­ta. Iden­ti­čan „sve­zna­jući“ pri­po­vje­dač istom nu­tar­njom, Mi­ha­i­lo­vom, fo­ka­li­za­ci­jom u jed­na­koj na­ra­tiv­no kraj­nje skro­vi­toj at­mos­fe­ri sum­nji­či Ani­ki­na bra­ta La­lu kao ubo­ji­cu. Taj­no­vi­tost je po­ten­ci­ra­na i ti­me što isti, neo­če­ki­va­no iz­o­kre­nu­ti na­ra­tor, u vr­lo krat­koj sce­ni, još ne­koli­ko pu­ta mi­je­nja za­uze­ti pri­po­vje­dač­ki ha­bi­tus. Već na­vo­de­ći dru­gu re­če­ni­cu „sve­zna­ju­ći“ pri­po­vje­dač iz po­zi­ci­je nu­tar­nje foka­li­za­ci­je s li­kom-ak­te­rom pre­la­zi u neo­če­ki­va­ni im­pe­ra­tivnokon­di­ci­o­nal­ni iz­ri­čaj iz­vješ­ta­va­ju­ći da Mi­ha­i­lo „raz­miš­lja“, tj. da se nje­mu „či­ni“ da bi se La­le tre­bao ob­ra­ču­na­ti s Ani­kom. „Či­ni­lo mu se da bi on kao brat Ani­kin tre­ba­lo da sve to uvi­di i ose­ti, i da je on sam raz­o­ru­ža i upo­ko­ri i, ako tre­ba, uklo­ni.“ (82). Tek ne­ko­li­ko re­da­ka po­tom na­ra­tor za­u­zi­ma dru­gu, objek­tiv­nu per­spek­ti­vu i iz­vješ­ta­va: „Pro­la­zi po­red La­lo­ve pe­kar­ni­ce, ali niko ne pe­va iz nje; kao ni­kad u ovo do­ba da­na, ona je za­tvo­re­na“ (86). I na­po­sljet­ku iz po­zi­ci­je svje­do­ka ko­ja se na­da­je ključ­nom u kon­tek­stu po­sta­vlje­nog pi­ta­nja (tko je ubo­ji­ca?) pri­po­vje­dač za­klju­ču­je: Čim je stupio na kućni prag pogled mu pade na ognjište. U tankom pepelu ležao je bačen crni pekarski nož, krvav do drška. To je onaj isti nož koji je toliko puta video u Lalovim rukama dok je s njim razgovaro u pekarnici. (86) I ko­nač­no, od­go­vor na pi­ta­nje tko je ta­jan­stve­na „ru­ka“ ko­ja je Ani­ki „po­se­kla ko­le­na“ i „skru­ši­la“ je „po za­slu­zi“, na iz­rav­noj dis­kur­ziv­noj ra­zi­ni, či­ta­telj do­bi­va još jed­nom, ne vi­še u po­vjerlji­vo skro­vi­toj ne­go uvjer­lji­vo otvo­re­noj pri­po­vi­jed­noj po­zi­ci­ji. Po­čet­ni, „sve­zna­ju­ći“ pri­po­vje­dač, na kra­ju pri­po­vi­je­sti, „nultom“ fo­ka­li­za­ci­jom, odje­ve­na u au­to­ri­tet vla­sto­drš­ca i za­ko­nodav­ca, za­ključ­no iz­vješ­ta­va, ne ta­je­ći niš­ta ni­ti pred či­ta­te­ljem ni­ti pred svim ak­te­ri­ma u di­ja­ge­zi, o is­tra­zi ko­ju je pro­ve­la tadaš­nja vlast o po­či­nje­nom zlo­či­nu. Već či­nje­ni­ca da je He­do vo­dio is­tra­gu, oso­ba bez za­ni­ma­nja za bi­lo ka­kvu prav­du i bez ima­lo osje­ća­ja za „vlast i si­lu“ (58), čo­vjek ko­ji je vje­ro­vao da se prav­da rje­ša­va sama od se­be, „a kad je u ne­ki spor ili zlo­čin bi­la ume­ša­na že­na, ta nje­go­va pa­siv­nost pre­tva­ra­la se u pot­pu­nu uko­če­nost“ (59) pot­ko­pa­va vjero­doj­stoj­nost na­zna­če­nog au­tori­ta­tiv­nog dis­kur­sa. Au­ten­tič­nost is­ka­za po­lju­lja­na je i is­pi­ti­vanim svje­do­ci­ma, Ani­ki­nim sluš­ki­nja­ma, s ko­ji­ma je ona „ma­lo go­vo­ri­la i ni­kad im ni­je ot­kri­va­la svo­je na­me­re“ (88-89).

Princip lan­ča­nog (de)ši­fri­ra­nja ta­jan­stve­no­sti otva­ra­njem no­vih zago­net­ki is­ti­če se i iz­rav­no u di­ja­get­skom uni­ver­zu­mu iz­ri­če­nim pi­ta­nji­ma po­put: „Zaš­to je Ani­ka zva­la bra­ta, s ko­jim se ina­če ni­je vi­đa­la, to isto ju­tro ka­da je tre­ba­lo da joj do­đe i Mi­ha­i­lo? Da li je bio slu­čaj? Ili je spre­ma­la ne­ku zam­ku i iz­ne­na­đe­nje? I ko­ji je od njih dvo­ji­ce mo­gao ubi­ti Ani­ku?“ (88-89). Dvo­smi­sle­nost kul­mi­ni­ra još jed­nom na kra­ju pa­su­sa pri­po­vje­da­če­vim na­o­ko jed­no­znač­nim za­ključ­kom: „Sve je bi­lo ne­ja­sno, za­mr­še­no i bez ika­kva iz­gle­da na re­še­nje.“ (89). Pa­ra­dok­sno, umje­sto za­tva­ra­ju­ći po­sta­vlje­nu enig­mu tko je „tajan­stve­na ru­ka“, na­ve­de­ni za­klju­čak u ne­do­gled je otva­ra. Pre­ma nje­mu ubo­ji­ca bi mo­gli bi­ti ne sa­mo dvo­ji­ca iz­rav­no osum­nji­čenih, ne­go svi spo­mi­nja­ni kru­go­vi vla­sti i bor­ci s Ani­kom, kao i svi ak­te­ri di­ja­ge­tič­kog uni­ver­zu­ma, te na­po­sljet­ku, i Ani­ka sa­ma. Ana­li­zi­ra­mo li taj­nu fa­bu­lar­nog za­ple­ta s dru­gog aspek­ta, ne s ob­zi­rom na to na što na­ra­tiv­ni sig­na­li is­ka­zu­ju, ne­go na što ukazu­ju, ne ono što je iz­rav­no re­če­no, ne­go ono što je pre­šu­će­no i miš­lje­no, ak­tu­al­na vlast je pr­va ko­ju sum­nji­či­mo. U raz­li­či­tim kru­go­vi­ma ko­ji se bo­re pro­tiv Ani­ki­ne anar­hi­je, ka­ko smo is­takli, njoj je do­dje­ljen po­se­ban dig­ni­tet. Osman­ska im­pe­ri­ja presta­vlja vr­hu­nac hi­je­rar­hij­ske pi­ra­mi­de mo­ći, naj­sna­žni­ju „ovoze­malj­sku“ si­lu, što je, ka­ko je već is­tak­nu­to, vi­še pu­ta eks­plicit­no i iz­re­če­no u fik­tiv­nom uni­ver­zu­mu (usp. 63-64, 72-73, 77). To po­tvr­đu­je i na­ra­tiv­na in­for­ma­ci­ja da tur­ska vlast vo­di is­tra­gu o Ani­ki­nu uboj­stvu i za­klju­ču­je akt. S dru­ge stra­ne, či­nje­ni­ca da je i Ali­be­ga kao naj­ve­ći pre­stav­nik tur­ske vla­sti pod­le­gao Aniki­nim ča­ri­ma ba­ca no­vo zna­če­nje na to ka­ko i ko­li­ko je vlast umje­ša­na u Ani­ki­no smak­nu­će. Evi­dent­no, on se raz­li­ku­je od svih dru­gih po­sje­ti­te­lja. Pr­vo, on je je­di­ni ko­ji ni­je tra­u­ma­ti­ziran, ia­ko je fi­zič­ki ata­ki­ran, što je vi­dlji­vo iz nje­go­va po­na­ša­nja. Ia­ko je ne­ja­sno zaš­to Ali­be­g pre­sta­je po­sje­ći­va­ti Ani­ku, oči­to je da to ni­ma­lo ne na­ru­ša­va nje­gov uo­bi­ča­je­ni ži­vot­ni ri­tam, on i na­da­lje „pro­vo­di ve­če­ri u svo­joj baš­ti po­red Dri­ne i pi­je s prija­te­lji­ma“, „koc­ka­ju se, ša­lju voj­ni­ke da puš­ta­ju niz vo­du žu­te ti­kve i ga­đa­ju u njih kao u ni­šan“, „do­vo­de Ci­ga­ne svi­ra­če“ itd. (73-74). Evi­dent­no je da ga ni Ani­ki­no po­gu­blje­nje ni­je uz­nemi­ri­lo. Na­kon nje­zi­na umor­stva on na­sta­vlja „svoj ži­vot od pre i od uvek, na za­do­volj­stvo se­bi i dru­gi­ma“ (89). Nje­go­va uloga bit­no je dru­ga­či­ja od svi­ju dru­gih Ani­ki­nih „obo­ža­va­te­lja“ i sto­ga jer nje­go­ve po­sje­te, kao što je is­tak­nu­to, ozna­ča­va­ju kulmi­na­ci­ju nje­zi­ne mo­ći, dok pre­sta­nak nje­go­vih do­la­zaka nje­zin na­gli za­vr­še­tak. Dok je vr­hu­nac Ani­ki­ne mo­ći iz­rav­no is­tak­nut u tek­stu, njen neo­če­ki­va­ni pad su­ge­ri­ran je po­naj­pri­je njen­zinim re­a­kci­ja­ma. Na Ali­be­go­vu od­sut­nost i šut­nju Ani­ka re­a­gi­ra neo­če­ki­va­nom uko­če­noš­ću i još na­gla­še­ni­jom šut­njom. Ona u to vri­je­me ne ra­di niš­ta, ni­ko­ga ne pri­ma. Po­seb­no in­di­ka­tiv­no je da se baš u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ogla­ša­va već spo­me­nu­tom re­če­ni­com – „Osev­a­pio bi se ko bi me ubio.“ – je­di­nim iz­rav­nim is­ka­zom o se­bi sa­moj, a ko­ji zna­ko­vi­to pre­no­si ne­ki ne­po­znat Tur­čin.

Kao i iz­rav­ne narativne in­for­ma­ci­je, ta­ko i na­ve­de­ne ak­ci­je i re­ak­ci­je li­ko­va još jed­nom (de)ši­fri­ra­ju su­ge­ri­ra­nu ta­jan­stve­nost Ani­ki­na umor­stva. U tom kon­tek­stu po­seb­no či­nje­ni­ca da Jak­šu na­kon fizič­kog ata­ka na Ali­be­gu ni­tko ni­je pro­ga­njao bit­no pre­u­smje­ra­va su­ge­ri­ra­nu zna­čenj­sku li­ni­ju za­o­dje­va­ju­ći je u no­vo ru­ho ta­janstven­o­sti. Na­me­će se pi­ta­nje zaš­to pre­stav­ni­ci mo­ći, upu­će­ni­jem či­ta­te­lju po­zna­ti iz dru­gih dje­la kao „svi­re­pi“ i „otrov­ni“25 ne ka­žnja­va­ju one ko­ji ih evi­dent­no ata­ki­ra­ju, a ob­ra­ču­na­va­ju se s oni­ma ko­ji ni u če­mu ne na­ru­ša­va­ju nji­ho­vu pre­vlast (s Ani­kom s ko­jom je Ali­be­ga u ne­koj vr­sti lju­bav­ne ve­ze i ko­ja na­kon Jakši­na na­pa­da na nje­ga ša­lje svo­ju Ci­gan­ku da pi­ta ka­ko je, 72-73). Kao što je već is­tak­nu­to, An­dri­ćev prin­cip taj­no­vi­to­sti26 ose­bujna je na­ra­tiv­na teh­ni­ka ko­ja se ne ukla­pa ni­ti u je­dan od Ge­nette­o­vih ti­po­va fo­ka­li­za­ci­je. Ka­ko za­go­net­nost An­dri­će­va tek­sta ni­je ute­me­lje­na ni­ti na u na­ra­to­lo­gi­ji če­sto spo­mi­nja­nom pa­radok­snom prin­ci­pu „otvor­ene taj­ne“ teš­ko je uklo­pi­ti i u dru­ge te­o­rij­ske mo­de­le. An­dri­će­va na­ra­ci­ja ni­je or­ga­ni­zi­ra­na ta­ko da su pri­po­vi­jed­ni fak­ti či­ta­te­lju za­to­mlje­ni, a li­ku ot­kri­ve­ni.27 Ona ni­je ni ta­ko po­sta­vlje­na da se „taj­na uvi­jek zna“ ko­jom se kao svo­je­vr­sna „ka­mu­fla­ža“ li­ko­vi „slu­že da bi jed­ni dru­ge ob­ma­nuli“ po­ti­ču­ći ta­ko či­ta­telj­sko pro­zri­je­va­nje.28 An­dri­će­va na­ra­ci­ja ni­je po­sta­vlje­na ni ta­ko da si­mu­li­ra „otvore­ne taj­ne“ ko­je sli­je­de „rit­mo­ve taj­no­vi­to­sti“, si­sto­li­ju i dis­to­li­ju, usrd­no mo­le­ći da ih se „pa­žlji­vo ot­kri­je, a ne da ih se jed­no­stav­no i bez tru­da oda“.29 In­for­ma­ci­je ko­je se da­ju u An­dri­će­vu tek­stu re­do­vi­to raz­ot­kri­vaju tek je­dan aspekt pre­sta­vlje­nog, ner­jet­ko pu­no vi­še skri­va­ju­ći ne­go po­ka­zu­ju­ći. One i ni­su tu da bi bi­le ot­kri­ve­ne ili sa­kri­ve­ne ne­go da bi se­man­tič­ki ni­jan­si­ra­le i uka­zi­va­le da je is­pod ver­balne po­vr­ši­ne dis­kur­sa još pu­no taj­ni ko­je se ne mo­gu iz­re­ći, ne­go tek na­slu­ti­ti. Ko­nač­no, po­sta­vlja se pi­ta­nje zna­če­nja An­dri­će­ve taj­no­vi­to­sti on­kraj na­ve­de­ne na­ra­tiv­ne teh­ni­ke. U okvi­ru ov­dje po­sta­vlje­ne te­ma­ti­ke po­ku­šat će­mo od­go­net­nu­ti ko­li­ko je ona hi­sto­rij­ski uvje­to­va­na, od­no­sno ka­ko se „ve­li­ki“ Dru­gi od­no­si pre­ma njoj.

Ars erotica i scientia sexualis

Iz­o­kre­ne­mo li na tre­nu­tak, is­klju­či­vo u ana­li­tič­ke svr­he, Fo­ulca­u­to­vo di­ja­kro­no pro­miš­lja­nje žud­nje i ljud­ske sek­su­al­no­sti, i po­ku­ša­mo li te­o­rij­skim alat­ka nje­go­va an­ti­po­da La­ca­na do­pri­je­ti do to­ga što bi za Fo­u­ca­ul­tu bi­la žud­nja po se­bi, on­kraj sve­ko­likog po­vi­je­snog kon­tek­sta, mo­že­mo is­ta­ći Tajnu30 kao nje­nu bit. Pom­no či­ta­nje Fo­u­ca­lu­to­ve te­o­rij­ske gra­đe­vi­ne ot­kri­va da se pozna­to au­to­ro­vo raz­li­ko­va­nje po­vi­je­snih kon­ce­pa­ta žud­nje i ljudske sek­su­al­no­sti te­me­lji upra­vo na na­šem od­no­su pre­ma Tajni. S ob­zi­rom na to tra­ži­mo li je u se­bi ili je po­sje­du­je­mo i da­je­mo dru­gi­ma, go­vo­ri­mo li o njoj ili je pre­šu­ću­je­mo, te ka­ko o njoj go­vo­ri­mo ili šu­ti­mo fran­cu­ski te­o­re­ti­čar raz­li­ku­je ars eroticu, žud­nju ko­ja ka­rak­te­ri­zi­ra Ki­nu, Ja­pan, In­di­ju, Rim, arapsko-musli­man­ska druš­tva i scientia sexualis, žud­nju svoj­stve­nu je­di­no na­šoj ci­vi­li­za­ci­ji. Dok je u druš­tvi­ma ko­ja prak­ti­ci­ra­ju ars eroticu žud­nja po­i­ma­na pre­ma se­bi sa­moj i in­ten­zi­te­tu u ko­jem se do­ži­vlja­va te kao ta­kva shva­ća­na kao ta­jan­stve­no do­bro ko­je se po­sje­du­je i u od­re­đe­nom tre­nut­ku (ak­tu ini­ci­ja­ci­je) pre­no­si s maj­sto­ra na uči­te­lja, u druš­tvi­ma ko­ja prak­ti­ci­ra­ju scientia sexualis žud­nja­je shva­će­na kao „uz­ne­mi­ru­ju­ća za­go­net­ka“31 na­še po­je­di­nač­no­sti. Kao ta­kva ona se ne po­sje­du­je i ne pre­no­si ne­go se go­vo­rom, „bes­kra­ja­nim žr­va­njem ri­j­eči“ (22) ot­kri­va i stva­ra. Sto­ga je, ka­ko za­klju­ču­je Fo­u­ca­ult, čo­vjek na Za­pa­du „po­stao pri­znava­ju­ća ži­vo­ti­nja“, ko­ja ili pri­zna­je ili je pri­si­lje­na pri­zna­ti (54).

U tom kon­tek­stu, šut­nja Is­to­ka je „gra­ni­ca go­vo­ra“, vrije­me ko­je još ni­je zre­lo da se Tajna pre­ne­se, a šut­nja Za­pa­da je­dan od ele­men­ta ko­ji funk­ci­o­ni­ra po­red onih iz­re­če­nih, s njima i u od­no­su na njih u skup­nim stra­te­gi­ja­ma. Shod­no to­mu u mo­der­nim druš­tvi­ma ne po­sto­ji „jed­na ne­go vi­še šut­nji“ i sve su one „sa­stav­ni dio stra­te­gi­ja ko­je po­dr­ža­va­ju i pro­ži­ma­ju go­vo­re“ (27). Pro­mo­tri­mo li di­ja­loš­ku sce­nu iz­me­đu Ani­ke i Mi­ha­i­la iz perspekti­ve Fo­u­ca­ul­to­va po­i­ma­nja žud­nje sve pret­hod­no su­ge­ri­ra­ne se­man­tič­ke i sim­bo­lič­ke ra­zi­ne još se jed­nom re­vi­di­ra­ju. Već je na pr­vi po­gled vi­dlji­vo da je za An­dri­ćev po­et­ski svi­jet pod­jedna­ko svoj­stve­na i ars erotica i scientia sexualis, da se u nje­mu na­ve­de­ne lju­bav­ne kon­cep­ci­je me­đu­sob­no ne is­klju­ču­ju i po­ti­ru, ne­go ra­svje­tlja­va­ju i do­pu­nju­ju. An­dri­će­vi li­ko­vi oči­to i šu­te i go­vo­re o žud­nji i u du­hu ars erotica i u du­hu scientia sexualis. Kao što pro­iz­la­zi iz do­sa­daš­nje ana­li­ze po­u­zda­no de­tek­ti­ra­nje nji­ho­vih (non)ver­bal­nih ak­tiv­no­sti na­di­la­zi mo­guć­no­sti in­ter­preta­tiv­nih okvi­ra. Nji­ho­vu šut­nju mo­gu­će je iš­či­ta­ti i kao ta­janstve­nost „zna­nja ko­jeg po­sje­du­ju“, ali i kao jen­du od stra­te­gi­ja ko­ja „po­dra­ža­va i pro­ži­ma go­vo­re“. S dru­ge stra­ne, nji­hov go­vor mo­gu­će je tu­ma­či­ti kao na­sto­ja­nje „pre­o­bra­zi­ti ono­ga ko­ga zapad­nu nje­go­vi da­ro­vi“ (53) ili kao „pri­zna­nje“ ko­je oslo­ba­đa. Su­pro­sta­vlja­njem na­ve­de­nih dvi­ju kon­cep­ci­ja­žud­nje i nji­hovim me­đu­sob­nim zna­čenj­skim ni­jan­si­ra­nji­ma, evi­dent­no, An­drić ne di­fe­ren­ci­ra i pro­ble­ma­ti­zi­ra sa­mo dva opreč­na svje­to­na­zo­ra i sti­la ži­vlje­nja, ne­go vi­še i pri­je po­ku­ša­va pro­dir­je­ti do žud­nje /ta­jan­stve­no­sti kao ta­kve ko­je se ni­kad do kra­ja ne mo­gu ni­ti posje­do­va­ti ni­ti ot­ki­ri­ti. Svi smo osu­đe­ni za tek za nji­ma tra­ga­ti. Su­ge­ri­ra­ni za­klju­čak mo­gu­će je pot­kri­je­pi­ti pro­mo­tri­mo li nave­de­nu pro­ble­ma­ti­ku u kon­tek­stu cje­lo­kup­na An­dri­će­va dje­la. Gru­bo go­vo­re­ći, lju­bav­ne od­no­se pre­sta­vlje­ne u au­to­ro­vu dje­lu s ob­zi­rom na hi­sto­rij­sko-po­li­tič­ki kon­tekst mo­gu­će je po­di­je­li­ti u tri sku­pi­ne: lju­bav­ni od­no­si pre­sta­vlje­ni u tur­skim vre­me­ni­ma (pri­mje­ri­ce, lju­bav­ni od­nos iz­me­đu Fa­te i Na­i­la, Ma­re Mi­lo­sni­ce i Ve­lu­din-pa­še ); lju­bav­ni od­no­si pri­ka­za­ni u vre­me­nu au­strij­ske oku­pa­ci­je (pri­mje­rice, lju­bav­ni od­no­si iz­me­đu Fe­du­na i Je­len­ke, Ane Mari­je i von Mit­te­re­ra, te Da­vi­da i nje­go­ve su­pru­ge) te suvre­me­ni lju­bav­ni od­no­si (pri­mj­eri­ce, lju­bav iz­me­đu pri­po­vje­dača u pr­vom li­cu i Je­le­ne „že­ne ko­je ne­ma“ ili iz­me­đu ne­i­me­nova­nog pri­ja­te­lja na­ra­to­ra i „že­ne od slo­no­ve ko­sti“ u isto­i­me­noj pri­po­vi­je­sti itd.).

Već po­vrš­na us­po­red­ba na­ve­de­nih lju­bav­nih dis­kur­za upu­ću­je na dvo­je. Pr­vo, ni­ti u jed­nom od pre­sta­vlje­nih od­no­sa lju­bav­na žud­nja za lju­be­ćim Dru­gim ni­je u pot­pu­no­sti uta­že­na, ni­ti u jed­nom od lju­bav­nih od­no­sa ni­ti lju­be­ći, ni­ti ljube­ća ne us­pje­va do­seg­nu­ti žu­đe­ni objekt. Dru­go, raz­lo­zi zaš­to nji­ho­va žudnja ni­je uta­že­na ni­su iden­tič­ni. Nji­ho­va raz­li­či­tost uvje­to­va­na je, iz­me­đu osta­log, ka­ko po­vi­je­snim kon­tek­stom tako i po­li­tič­ko-so­ci­jal­nom si­tu­a­ci­jom, od­no­sno me­đu­sob­nim supro­tsta­vlja­ni­ma i osvje­tlja­va­nji­ma raz­li­či­tih di­ja­kro­nih kon­cepci­ja žud­nje. De­talj­na ana­li­za na­ve­de­nih po­li­tič­kih ra­zi­na, da­kako, pre­la­zi te­mat­ske okvi­re ovog član­ka.

Bernarda Katušić

University in Vienna, Institute for Slavistics, Vienna, Austria

1 Fink, B. (2009) Lakanovski subjekt. Između jezika i jouissance, Za­greb, str. XI. Vjero­jat­no naj­slo­že­ni­ji od­nos iz­me­đu na­ve­de­nih „dru­go­sti“ jest odnos iz­me­đu „ve­li­kog“ (objekt „A“) i „“ma­log“ Dru­gog (objekt „a“). Posebice u ese­ju The Ego in Freud’s Theory and in the Technique of Psychoanalysis (1955), La­can poku­ša­va lu­či­ti raz­li­ku izme­đu „ma­log drugog“ i „ve­li­kog Dru­gog“, pa­ra­dok­sno umje­sto raz­jaš­nja­va­jući znat­no još uslo­žnja­va­ju­ći na­ve­de­na dva poj­ma.

2 Us­po­re­di­ti: La­can, J. (1988) The Seminar, Bo­ok II. The Ego in Freud’s Theory and in the Technique of Psychoanalysis, 1954-55, New York: Nor­tion; Cam­brid­ge, po­gla­vlje 19. 3 Fink, B. (2009) Lakanovski subjekt. Između jezika i jouissance, Za­greb, str. 3. 4 La­can, J. (1993) The Seminar, Bo­ok III. The Psycho­ses, 1955-56, Lon­don, str. 274.

5 La­can, J. (1973) Schriften I, ur. N. Ha­as. Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg, str. 84.

6 Kao što je ne­ri­jet­ko is­ti­ca­no u li­te­ra­tu­ri, La­ca­no­va te­o­rij­ska gra­đe­vi­na iznimno je kom­plek­sna i ne­pri­stu­pač­na. De­talj­no di­fe­ren­ci­ra­nje nje­go­vih po­je­dinač­nih te­za, ko­je su se če­sto mi­je­nja­le u raz­li­či­tim vre­men­skim kontek­sti­ma i te­o­rij­skoj ar­gu­men­ta­ci­ji, znat­no bi pre­la­zi­lo okvi­re ovo­ga rada. Te­ze za­stuplje­ne ov­dje ute­me­lje­ne su is­klju­či­vo na au­to­ro­vim radovima na­ve­de­nim u se­kun­dar­noj li­te­ra­tu­ri. U kon­tek­stu ne­tom iznešenih te­za usp. iz­me­đu ostalog: La­can, J. (1973) Schriften I, ur. N. Haas. Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg, str. 104 i 113; La­can, J. (1975) Schrif­ten II, ur. N. Ha­as. Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg, str. 190 i 178; La­can, J. (1978) Die vier Grundbegrife der Psychoanalyse, Das Se­mi­nar von J. La­can, ur. J.-A. Mil­ler, knji­ga br. XI, Ol­ten / Fre­i­burg, str. 26.

7 Usporediti: La­can, J. (1973) Schriften I, ur. N. Ha­as. Wal­ter Ver­lag: Olten / Fre­i­burg, str. 84, 92-93. U istom ese­ju na jed­nom dru­gom mje­stu „pu­ni go­vor“ La­can na­zi­va i „pr­vim je­zi­kom (langage premier)“ (136).

8 Usporediti: La­can, J. (1973) Schriften I, ur. N. Ha­as. Wal­ter Ver­lag: Olten / Fre­i­bu­rg.

9 Ta­kvu­ eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ku­ pot­ku­ An­dri­će­va ­po­et­skog­ ko­zmo­sa­ najuvjerlji­vi­je i naj­de­talj­ni­je raz­ra­dio je Ko­rać u stu­di­ji Andrićevi romani ili svijet bez boga, 1970. Ia­ko se Ko­rać u svo­joj stu­di­ji eks­pli­ci­te ne referira na pri­po­vi­jest Anikina vremena, na­ve­de­ne po­et­ske ka­rak­te­ri­sti­ke ka­rak­te­ri­zi­ra­ju i to pro­zno šti­vo.

10 Usporediti: Min­de, R. (1962) Ivo Andrić, Studien über seine Erzählkunst, München, str. 190; Ko­rać, S. (1989) Andrićevi romani ili svijet bez boga, Zagreb.

11 U do­sa­daš­njoj li­te­ra­tu­ri An­dri­će­va pri­po­vi­jest uglav­nom je čita­na kao jed­na od „žen­skih pri­ča“. Su­prot­no „starijoj“ kritici koja je polazila od egzi­sten­cijal­no-on­to­loš­kog poj­mo­vlja lje­po­te, do­bra i zla, i u Anikinu li­ku vi­dje­la ili „slik­[u] mut­nih i ne­ra­zu­mlji­vih stra­na ljud­skog živo­ta“ (Ko­rać, S. (1989) Andrićevi romani ili svijet bez boga, Za­greb, str. 551) ili „pad“ i „greh“ ko­je treba ka­zni­ti (Sto­ja­no­vić, D. (2016) Lepota i mržnja, http://www.rast­ko.org.rs/ knji­zev­nost/na­u­ka_knjiz/an­dric/dsto­ja­no­vic-anika.html, 20. 05. 2016.), „novi­ja“ či­ta­nja uglav­nom za­sno­va­na na (post)fe­mi­ni­stič­koj vi­zu­ri ili re­cent­nim pro­miš­lja­nji­ma seb­stva, ne vje­ru­ju vi­še da uAni­ki­nom mi­ste­ri­o­znom li­ku stolu­je „zlo“ po se­bi, ne­go tvr­de da ono ni­je „u samoj že­ni, već u sank­ci­o­ni­ra­noj, druš­tve­no pro­skri­bi­ra­noj muš­koj že­lji“ (Lu­kić Vi­sko­vić, J. Dvi­je An­dri­će­ve žen­ske pri­če: „Ani­ki­na vre­me­na“ i „Ma­ra mi­lo­sni­ca“, u: Ivo Andrić – svugdašnji, ur. Brn­čić, J. (2015), Za­greb, str. 110). U tom smi­slu re­cent­na či­ta­nja Ani­ki­nih vre­me­na u tek­stu de­tek­ti­ra­ju ili „mo­de­le muškocentričnog pisma“ (Đu­vić, M. (2016) Žena koje nema i njeno tijelo. (Re)konstrukcija ženskog subjekta u Andrića, http://www.raz­li­ka-dif­fe­ran­ce.com­/Raz­li­ka%205/RD5Dju­vic.pdf­, 20. 05. 2016, str. 2) ili „tje­le­snost ko­ja se ote­la pa­tri­jar­hal­noj kon­tro­li“ (Ga­ze­tić, E. (2016) Ne/predstavljivost ženskog subjekta u Andrićevim pripovijestima. „Anikina vremena“, „Mara milosnica“ i „Jelena, žena koje nema“, https://www.ce­eol.co­m/se­arch/ar­tic­le-de­tail?id­=33077, 20. 05. 2016., str. 95), ili pak u Anik­inu li­ku vi­de ilu­stra­tiv­ni pri­mjer „raz­lo­mlje­nog i ras­ci­je­pljenog su­bjek­ta“ (B Br­le­nić-Vu­jić, B. Raz­lo­mlje­ni iden­ti­te­ti u Andri­će­vim pri­po­vjet­ka­ma, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. Tošović, B. (2012), Be­o­grad, str. 119). Iako ne­ka od na­ve­de­nih tu­ma­če­nja An­dri­će­ve pri­po­vi­je­sti u svo­jim ana­li­za­ma re­fe­ri­ra­ju i na ov­dje ko­riš­te­no pojmovlje Drugost i govorne komu­ni­ka­ci­je (usp. Br­le­nić-Vu­jić (2012), nav. djelo, str. 120-123 i Đu­vić (2016), str. 4), ni­ti jed­no se iz­rav­no ne re­fe­ri­ra na La­ca­no­vu te­o­ri­ju, ali ni­ti ne po­zi­ci­o­ni­ra i di­feren­ci­ra na­ve­de­nu pro­ble­ma­ti­ku u kon­tek­stu suvremenih, iz­nim­no slo­je­vi­tih i slo­že­nih pro­miš­lja­nja. U okvi­ri­ma ov­dje ko­riš­te­nih te­o­rij­skih okvi­ra po­trebno je is­tak­nu­ti i in­ter­pre­ta­ci­ju Ta­tja­ne Be­ča­no­vić ko­ja pri­po­vjed­ne stra­te­gi­je Ani­ki­nih vre­me­na raš­čla­nju­je polaze­ći od Ge­net­te­o­ve na­ra­to­loš­ke te­o­ri­je, ali su­prot­no ov­dje primjenjivanim poj­mo­vi­ma elip­se, pa­ra­lip­se, dis­tan­ce i gla­sa, svo­ju interpre­ta­ci­ju usre­do­to­ča­va na Ge­net­to­vu ka­te­go­ri­ju na­ra­tiv­nog ni­voa (usp. Be­ča­no­vić, T. Kom­po­zi­ci­o­ni prin­ci­pi An­dri­će­vih pri­po­vje­da­ka „Aniki­na vre­me­na“ i „Ma­ra, Mi­lo­sni­ca“, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. To­šo­vić, B. (2012), Be­o­grad, str. 212).

12 Usporediti: Freud, S. (1940) Zur Psycho­pat­ho­lo­gie des All­tag­sle­bens, u: Sabrana djela IV, ur. Freud, A., Bi­bring, E., Hof­fer, W., Kris, E. i Isa­ko­wer, O. Lon­don / Frank­furt a. M., str. 256 i 268. 13 Usporediti: La­can, J. (1973) Schriften I, ur. Ha­as, N. Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg, str. 108-109. 14 Usporediti: Ge­net­te, G. (2010) Die Erzählung, Stut­tgart, str. 66 i 29-30.

15 Usporediti: Ge­net­te, G. (2010) Die Erzählung, Stut­tgart, str. 104-105.

16 An­drić, I. (1984) Jelena žena koje nema, Sa­bra­na dje­la, Sa­ra­je­vo, str. 15.

17 Usporediti: Ge­net­te, G. (2010) Die Erzählung, Stut­tgart, str. 103-137 i 164-166.

18 An­drić, I. (1984) Jelena žena koje nema, Sa­bra­na dje­la, Sa­ra­je­vo, str. 11.

19 Ter­min paralepsa Ge­net­te ko­ri­sti, bez do­dat­nog raš­čla­nje­nja, ka­ko za ka­te­gori­ju vre­me­na ta­ko i za fo­ka­li­za­ci­ju (usp. Ge­net­te, G. (2010) Die Erzählung, Stut­tgart, str. 29-30 i 125).

20 Isto, str. 127.

21 Bal, M. (1985) Narratology. Introduction to the Theory of Narrative, tran­slated by C. V. Bo­he­e­men, To­ron­to, Buf­fa­lo, Lon­don, p. 104.

22 Sva­ka­ko je­dan od pr­vih ko­ji se su­pro­sta­vio La­ca­no­vom ahi­sto­rij­skom po­i­manju su­bjek­ta i žud­nje, nje­go­voj te­zi da je seb­stvo uvi­jek otu­đe­no od vla­sti­te po­vi­je­sti, ob­li­ko­va­no kroz dru­gost te kao ta­kvo uba­če­no u sim­bo­lič­ku mre­žu je Fo­u­ca­ult (ve­ć­u usp. Fo­u­ca­ult 1981). Di­fe­ren­ci­ra­nje post­la­ka­nov­ske misli pre­la­zi okvi­re ovog rada, is­ti­čem sa­mo ne­za­o­bi­la­zna is­tra­ži­va­nje lo­gi­ke žud­nje kao druš­tve­nog po­ka­za­te­lja po­se­bi­ce u ra­do­vi­ma Alt­hus­se­ra, Ži­že­ka i La­plan­chea (usp. El­li­ott, A. (2015) Psychoanalytic Theory: An introduction, Lon­don: Pal­gra­ve, str. 100-124).

23 Ia­ko je od­nos Is­tok / Za­pad kao ti­pi­čan to­pos An­dri­će­ve po­e­ti­ke u kri­ti­ci is­crp­no tu­ma­čen (usp. iz­me­đu osta­log Se­ku­lić, I. Is­tok u pri­po­vet­ka­ma Iva An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­la­no­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 50-59; Gli­go­rić, V. Ro­ma­ni Ive An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­lano­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 181-199; Pe­leš 1979, Re­đep, D. (1981) IvoAn­drić: Iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da (va­ri­ja­ci­ja na te­mu: tre­ći svet), u: Delo Ive Andrića u kontekstu evropske književnosti i kulture, Be­o­grad, str. 517-525; Haw­ke­sworth, C. (1984) Ivo Andrić: Bridge between East and West, Lon­don; Wer­muth-Atik­son, J. (2005) Between Orient and Occident: Damned Yard in the Context of European Aesthetics, Ser­bian Stu­di­es, br. 2, str. 295-30; Škvorc, B. Ok­ci­dent i Ori­jent: Osmajn­li­je i islam pre­ma krš­ćan­stvu. Ili: Andri­će­vi fra­njev­ci u pri­ča­nju (ko­lo­ni­jal­ne) pri­če, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. To­šo­vić, B. (2012), Graz, str. 311-341); Au­to­ro­vo pre­sta­vlja­nje lju­bav­ne žud­nje u ras­cje­pu dva­ju su­pro­sta­vlje­nih svje­to­na­zo­ra do sa­da ni­je bi­lo pro­ble­ma­ti­zi­ra­no. De­talj­na raščlam­ba na­ve­de­nog to­po­sa u do­sa­daš­njim kri­tič­kim či­ta­nji­ma na­di­la­zi okvi­re te­me ovog ra­da.

24 Gli­go­rić, V. Ro­ma­ni Ive An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­la­no­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 182.

25 Gli­go­rić, V. Ro­ma­ni Ive An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­la­no­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 182.

26 Taj­no­vi­tost i šut­nja kao teh­ni­ke An­dri­će­ve na­ra­ci­je u do­sa­daš­njoj li­te­ra­tu­ri uglav­nom su, na tra­gu či­ta­nja I. Se­ku­lić (1923) bi­le tu­ma­če­ne kao ti­pič­no istoč­njač­ki ele­ment; Gli­go­rić, V. Ro­ma­ni Ive An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­la­no­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 181-199; Pe­leš G. Te­mat­ski su­stav An­dri­će­vih kro­ni­ka, u: Zbornik radova o Ivi Andriću, ur. Isa­ko­vić, A. (1979), str. 499-514.

27 Bal, M. (1985) Narratology. Introduction to the Theory of Narrative, tran­slated by Bo­he­e­men, C. V. To­ron­to, Buf­fa­lo, Lon­don, str. 115.

28 Mil­ler, D. Taj­ni su­bjek­ti, otvo­re­ne tajne, u: Politika i etika pripovijedanja, ur. Bi­ti, V. (2002) Za­greb, str. 91. 29 New­ton, A. Z. Ka­zi­va­nje dru­gih: Taj­no­vi­tost i spo­zna­ja u Dic­ken­sa, ur. Bi­ti, V. (2002) Za­greb, str. 107- 108.

30 Na­ve­de­nu te­zu im­pli­ci­ra i či­nje­ni­ca da je Tajna ne­ri­jek­to u Fo­u­ca­lu­to­vim tek­sto­vi­ma is­tak­nu­ta pi­sa­njem ve­li­kim po­čet­nim slo­vom i u kur­ziv­nom obli­ku; usp. Fo­u­ca­ult, M. (2013) Volja za znanjem. Povijest seksualnosti, prev. Wur­zberg, Z. Za­greb, str. 33).

31 Usporediti: Fo­u­ca­ult, M. (2013) Volja za znanjem. Povijest seksualnosti, prev. Wur­zberg, Z. Za­greb, str. 33.

LI­TE­RA­TU­RA:

An­drić, I. (1984) Jelena žena koje nema, Sa­bra­na dje­la, Sa­ra­je­vo.

Bal, M. (1985) Narratology. Introduction to the Theory of Narrative, tran­sla­ted by Bo­he­e­men, C. V. To­ron­to, Buf­fa­lo, Lon­don.

Be­ča­no­vić, T. Kom­po­zi­ci­o­ni prin­ci­pi An­dri­će­vih pri­po­vje­da­ka Ani­kina vre­me­na i Ma­ra, Mi­lo­sni­ca, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. To­šo­vić, B. (2012), Be­o­grad, str. 91-117.

Br­le­nić-Vu­jić, B. Raz­lo­mlje­ni iden­ti­te­ti u An­dri­će­vim pri­po­vjet­ka­ma, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. To­šo­vić, B. (2012), Be­o­grad, str. 117-125.

Đu­vić, M. (2016) Žena koje nema i njeno tijelo. (Re)konstrukcija ženskog subjekta u Andrića, http://www.raz­li­ka-dif­fe­ran­ce.com­/Raz­lika%205/RD5-Dju­vic.pdf­, 20. 05. 2016.

El­li­ott, A. (2015) Psychoanalytic Theory: An introduction, Lon­don: Palgrave. Fink, B. (2009) Lakanovski subjekt. Između jezika i jouissance, Za­greb.

Foucault, M. (2013) Volja za znanjem. Povijest seksualnosti, prev. Wurzberg, Z., Zagreb. Freud, S. Zur Psychopathologie des All­tag­sle­bens, u: Sabrana djela IV, ur. Freud, A., Bi­bring, E., Hof­fer, W., Kris, E. i Isa­ko­wer, O. (1940), Lon­don / Frank­furt.

Ga­ze­tić, E. (2016) Ne/predstavljivost ženskog subjekta u Andrićevim pripovijestima Anikina vremena, Mara milosnica i Jelena, žena koje nema, https://www.ce­eol.co­m/se­arch/ar­tic­le-de­tail?id­=33077, 20. 05. 2016.

Ge­net­te, G. (2010) Die Erzählung, Stut­tgart.

Gli­go­rić, V. Ro­ma­ni Ive An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­lano­vić, B. (1977), Sa­ra­je­vo, str. 181-199.

Haw­ke­sworth, C. (1984) Ivo Andrić: Bridge between East and West, Lon­don.

Ko­rać, S. Že­na u An­dri­će­vim pri­po­vi­jet­ka­ma, u: Zbornik radova o Ivi Andriću, ur. Isa­ko­vić, A. (1979), Be­o­grad, str. 549-582.

Ko­rać, S. (1989) Andrićevi romani ili svijet bez boga, Za­greb.

La­can, J. (1973) Schriften I, ur. Ha­as, N., Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg.

La­can, J. (1975) Schriften II, ur. Ha­as, N., Wal­ter Ver­lag: Ol­ten / Fre­i­burg.

La­can, J. (1978) Die vier Grundbegrife der Psychoanalyse, Das Semi­nar von J. La­can, ur. Mil­ler, J. A. knji­ga br. XI, Ol­ten / Fre­i­burg.

La­can, J. (1988) The Seminar, Bo­ok II. The Ego in Freud’s Theory and in the Technique of Psychoanalysis, 1954-55, New York: Nor­tion; Cam­brid­ge.

Lacan, J. (1993) The Seminar, Bo­ok III. The Psycho­ses, 1955-56, Lon­don.

Lukić Vi­sko­vić, J. Dvije Andrićeve žen­ske pri­če: „Ani­ki­na vre­me­na“ i „Ma­ra mi­lo­sni­ca“, u: Ivo Andrić – svugdašnji, ur. Brn­čić, J. (2015), Za­greb, str. 101-125.

Mil­ler, D. Taj­ni su­bjek­ti, otvo­re­ne taj­ne, u: Politika i etika pripovijedanja, ur. Bi­ti, V. (2002), Za­greb, str. 81-103.

Min­de, R. (1962) Ivo Andrić, Studien über seine Erzählkunst, München.

Newton, A. Z. Kaziva­nje dru­gih: Taj­no­vi­tost i spo­zna­ja u Dic­ken­sa, u: Politika i etika pripovijedanja, ur. Bi­ti, V. (2002), Za­greb, str. 103-129.

Peleš, G. Te­mat­ski su­stav An­dri­će­vih kro­ni­ka, u: Zbornik radova o Ivi Andriću, ur. Isa­ko­vić, A. (1979), Be­o­grad, str. 499-514.

Ređep, D. (1981) Ivo­An­drić: Iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da (va­ri­ja­ci­ja na temu: tre­ći svet), u: Delo Ive Andrića u kontekstu evropske književnosti i kulture, Be­o­grad, str. 517-525.

Sekulić, I. Is­tok u pri­po­vet­ka­ma Iva An­dri­ća, u: Kritičari o Ivi Andriću, ur. Mi­la­no­vić, B. (1977), Sa­rajevo, str. 50-59.

Sto­ja­no­vić, D. (2016) Lepota i mržnja, http://www.rast­ko.org.rs/knjizev­nost/na­u­ka_knjiz/an­dric/dsto­ja­no­vic-ani­ka.html, 20. 05. 2016.

Škvorc, B. Ok­ci­dent i Ori­jent: Osman­li­je i islam pre­ma krš­ćan­stvu. Ili: An­dri­će­vi fra­njev­ci u pri­ča­nju (ko­lo­ni­jal­ne) pri­če, u: Ivo Andrić – književnik i diplomata u sjeni dvaju svjetskih ratova (1925-1941), ur. To­šo­vić, B. (2012), Graz, str. 311-341.

Wer­muth-Atik­son, J. (2005) Between Orient and Occident: Damned Yard in the Context of European Aesthetics, Ser­bian Stu­di­es, No. 2, pp. 295-330.