U samom jezgru dela Dostojevskog, u fokusu njegovih interesovanja je čovek, njegova priroda i sudbina. Čitavo njegovo delo je strasno istraživanje tajne ljudske prirode, odgonetanje zagonetke čovekove duše, višeslojne i bezmerno duboke. U jednom pismu Dostojevski sažima svoju zaokupljenost antropologijom u dve kratke rečenice: „Čovek je tajna i zagonetka. Ako je celog života budeš odgonetao nemoj reći da si uzalud živeo vek”.
Trnovit put otkrivanja antropološke i psihološke vizije
Veliki svetski pisci su ujedno i veliki psiholozi, a među njima u samom vrhu je upravo ovaj slavni ruski pisac. Malo ko je pre, ali i posle njega zaronio tako duboko u najmračnije slojeve čovekove psihe i u književnoj formi na svetlost dana izneo toliko dragocenih psiholoških saznanja. Dostojevski je daroviti, strasni i oštrovidi posmatrač i ujedno pronicljivi znalac skrivenih motiva i ciljeva ljudskih postupaka. On neumorno posmatra, proučava i analizira čovekovo ponašanje u raznim životnim situacijama, kako bi razumeo smisao njegovih postupaka. Naročito ga privlači da proučava ponašanje ljudi u ekstremnim situacijama, u stanjima duševne krize, mentalne bolesti, kada ih razdiru unutrašnji sukobi i sudbonosne dileme, u stanjima egzaltacije ili najdubljeg očajanja. Dostojevski brižljivo proučava psihologiju čoveka u graničnim situacijama, pojedinca koji se sprema da izvrši samoubistvo ili ubistvo, kao i njegove duševne muke posle učinjenog zlodela, grižu savesti, kajanje i potrebu za ispaštanjem. Do svojih saznanja o ljudskoj prirodi veliki ruski pisac, osim posmatranjem, dolazi i introspekcijom. Dostojevski ima redak dar lucidnog samoposmatranja i samoanalize. On besomučno analizira sebe samog u raznolikim teškim duševnim stanjima, pa čak i kada nastupi okrutna bolest, kada doživi napad epilepsije, grand mal. Na osnovu svog ličnog iskustva Fjodor Mihajlovič je vrlo precizno, sistematski i iscrpno opisao i stanje aure, mističnih uvida i egzaltacije što prethodi napadu, sam napad, kao i osećanje iscrpljenosti koje sledi po njegovom prestanku.
Dostojevski je imao retku i jezivu priliku da na gubilištu posmatra sebe samog, na svega nekoliko minuta što su ga delili od očekivane smrti streljanjem, u okrutnoj igri carske vlasti sa osuđenim zaverenicima. Ta duboka psihološka spoznaja u izrazito traumatskoj situaciji, kada se našao pred samim ponorom, otkrila mu je koliko je čovek čvrsto vezan za život i koliko je veliki užas čoveka pred vratima smrti.
Posebno mesto u tom iskustvenom materijalu koji je poslužio kao osnova njegovih antropoloških i psiholoških zaključaka, ima njegovo mučno i dragoceno iskustvo sa višegodišnje robije, kojom je zamenjena smrtna kazna. Na robiji u „mrtvom domu”, u toj krajnje teškoj situaciji, kada je čovek okovan, lišen svih svojih prava i dragocene slobode, Dostojevski je bio pažljivi posmatrač i proučavalac ljudske prirode.
Upravo u tim ekstremnim, nenormalnim uslovima, kada je kao u nekom čudovišnom, okrutno nečovečnom eksperimentu, čovek sa svojim potrebama i osećanjima stavljen na probu, najbolje i najjasnije se ispoljava njegova suština i najbolje se vide njegove granice izdržljivosti, moć trpljenja raznovrsnih muka.
Čovek je za život čvrsto vezano biće koje sve podnosi
Zatočenik i psiholog, Dostojevski je bio zadivljen čovekovom snagom i izdržljivošću, sposobnošću adaptacije na najsurovije prilike.
Tako mu se i javilo duboko antropološko saznanje, koje se uobličilo u misao: „Čovek je biće koje se na sve navikava i mislim da je to njegova najbolja definicija …” (Zapisi iz mrtvog doma). Roman Mrtvi dom je potresna i snažna priča o stradanju ljudi na robiji i ujedno himna vitalnosti i izdržljivosti ruskog čoveka i čoveka uopšte. U ovom, kao i drugim romanima-tragedijama (Bedni ljudi, Zločin i kazna, Braća Karamazovi), posle stradanja i nepodnošljivih moralnih i duhovnih patnji, po pravilu, sledi „Osana”, apoteoza života, zanos, ushićenje i himna njegovoj veličanstvenosti. Kada mu je smrtna kazna, carskom milošću, preinačena u kaznu višegodišnje robije, Dostojevski na potresan način, na korak do smrti, egzaltirano otkriva koliko je život nešto dragoceno, neponovljivo. U pismu starijem bratu Mihailu od 22. decembra 1849, posle izvođenja na gubilište i fingiranog streljanja, Fjodor Mihajlovič, zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi, piše: „Brate! Ja nisam tužan niti sam pao duhom. Život je svuda život; život je u nama, a ne u spoljašnjem svetu. Biću okružen ljudima, a biti čovek među ljudima, i ostati to uvek bez obzira na bilo kakvu nesreću, ne tužiti se niti klonuti, to je život i to je njegov zadatak, ja sam to shvatio. Ta mi je ideja ušla u plot i u krv […] Kada se osvrnem na prošlost i pomislim: koliko je vremena straćeno uzalud, koliko je propalo u zabludama, pogreškama, neradu, neumesnom životu, koliko vreme nisam cenio, koliko sam grešio protiv srca i duha svoga – onda me krv srca moga guši. Život je dar, život je sreća, svaki trenutak mogao je biti vek sreće”1.
Junaci Dostojevskog, baš kao i njihov tvorac, vole život silovito, vatreno, neobuzdano, ispijaju ga grozničavo, žedno i opijaju se njime.
Oni intenzivno proživljavaju svaki trenutak i uživaju u njemu blagosiljajući ga kao Božji dar, naročito posle uvida da su živeli pogrešno, naopako, posle dubokog preobraženja i iskrenog pokajanja, kao i posle saznanja da je blizu neizbežna smrt. Kroz ispaštanje, bolest i patnju, likovi Dostojevskog sazrevaju duhovno, religiozno i moralno, i dolaze do dragocenih uvida, do duboko skrivenog duševnog blaga. Svojim tegobnim životom, ispunjenim bolom, oni potvrđuju drevnu istinu da samo u ranjenoj školjci može da izraste biser.
Smisao života
Jedna od najznačajnijih tema u delu Dostojevskog jeste problem smisla života. Ovo sudbinsko pitanje njegovi junaci postavljaju strasno, u najzaoštrenijem vidu, kao da im od toga život zavisi. O smislu svog postojanja ne pitaju se iz puke intelektualne radoznalosti ili filozofske sklonosti ka apstraktnom i metafizičkom, nego iz snažne unutrašnje, najdublje lične potrebe. Oni neprestano, grozničavo tragaju za svrhom svog života, za vrhovnom vrednošću koja može osmisliti njihov bol, patnju i stradanje. O smislu postojanja pitaju se tako iskreno, snažno kao da su oni prvi i jedini ljudi na zemlji koji su nad ovim teškim pitanjem zamislili! Čemu život ako je to puko biološko preživljavanje – i ništa više, ako je ono samo sebi cilj? Njih ne može zadovoljiti ni bilo koji trivijalni, materijalni, prozaični cilj kao što je novac, bogatstvo, vlast, slava ili uživanje u čulnim zadovoljstvima. Likovi u romanima Dostojevskog slute da mora biti da postoji nešto iznad toga, nešto važno, uzvišeno i lepo što može osmisliti i opravdati svu njihovu nesreću, jad i muku i što može iskupiti sve njihove zablude, posrnuća i grehove. A to „nešto” čemu strasno teže, cilj koji osmišljava, bogati, uzdiže i afirimiše život, mora biti po svojoj prirodi nešto zaista veličanstveno, transcendentno, što nadilazi čoveka i njegovo biološko, ovozemaljsko postojanje.
Na robiji Dostojevski, osetljiv čovek, pisac i psiholog našao se u ulozi koju će gotovo sto godina kasnije, u 20. veku, imati Viktor Frankl [Viktor Frankl], psihijatar i dubinski psiholog, koji se našao u nacističkom logoru i koji se takođe suočio sa ljudskim problemima u neljudskim uslovima. Dostojevski, dakle, davno pre ovog čuvenog egzistencijalističkog psihijatra, otkriva koliko je za podnošenje nehumanih uslova važno imati cilj, imati pred sobom neku vrednost u samom sebi, što može osmisliti čak i život na robiji i pomoći pojedincu da preživi sve užase, muke i poniženja. A ako nema višeg cilja život postaje uzaludan, prazan i besmislen, a sam čovek postaje slab, ništavan ili se preobražava u neljudsko stvorenje. „Nijedan živ čovek ne može opstati bez nekog cilja i težnje. Kad izgubi cilj i svaku nadu čovek postaje čudovište”, piše Dostojevski.2
Čoveku smisao daje njegov svrhovit rad, obavljanje nekog značajnog posla u kojem nalazi ostvarenje svojih sposobnosti i mogućnosti. Do ovog saznanja Dostojevski je došao upravo proučavajući kobni, poražavajući uticaj na ljudsku prirodu nametnutog, besciljnog i besmislenog rada. Ma koliko rad robijaša bio fizički naporan, iscrpljujući, još je mnogo veća duhovna muka što je njegov rad prisilan, uzaludan, sizifovski, apsurdan. „Jednom mi je sinula ova misao, kad bismo hteli da potpuno slomijemo čoveka, da ga uništimo i kaznimo najstrožom kaznom, od koje bi i najokoreliji zločinac zadrhtao i unapred se bojao, trebalo bi samo učiniti da rad bude sasvim nekoristan i besmislen”.3
Čovej je raspeto biće
U ljudskoj prirodi su i mogućnosti za dobro, ali i za zlo. Čovek je sazdan od protivrečnosti, od ljubavi i mržnje, strasti i razuma, duha i ploti, plemenitosti i podlosti. Junaci Dostojevskog svojim stradalničkim postojanjem svedoče da je čovek raspeto, nesrećno i tragično biće. Njegovi junaci ne podnose kompromise i strasno teže apsolutnu, krajnostima, te zato neće nikad da se zadovolje nečim polovičnim, osrednjim. Likovi Dostojevskog, raspeti između krajnosti, zato se i ne mire i ne vole tu prostranost ljudske prirode. Dmitrij Mićka Karamazov očajnički uzvikuje: „Širok je čovek, isuviše širok, ja bih ga suzio!”
Čovek je raspet između žudnje za slobodom od socijalnih stega i potrebom za samoafirmacijom, s jedne strane, i snažne potrebe da se prikloni normama kolektiva, da bude deo veće celine, s druge. On ima potrebu da se saglasi sa većinom, da se prilagodi jer se boji izdvojenosti, izolovanosti i usamljenosti.
Neki ljudi pokušavaju da budu nešto drugo, što, zapravo, nisu, na silu se trude da promene svoju ljudsku prirodu, da budu nadljudi, da žive svoj život fanatično sledeći tuđa ideološka načela. A pošto im to ne polazi za rukom stradaju, lome se i završavaju svoj život samoubistvom ili ubistvom i ispaštanjem svog greha. Dostojevski je u Zločinu i kazni anticipirao Frojdovo [Sigmund Freud] učenje o iracionalnim korenima prestupničkih, kriminalnih postupaka. Raskoljnikov je paradigmatičan primer zločinca iz osećanja krivice, jednog tipa karaktera koji je opisao i protumačio Frojd.
Takav tip karaktera prestupe i kriminalna dela ne čini zarad neke materijalne koristi, nego zato što ih muči nesvesno osećanje krivice.
Taj paradoks Frojd objašnjava time što otkriva da oni, čineći inkriminisana dela, zapravo traže kaznu i patnju. Kazna je za njih neka vrsta iskupljenja – oni je traže da bi se oslobodili griže savesti! Za taj tip karaktera kazna je olakšanje, sredstvo iskupljenja, oslobođenje od neprestanog mučenja okrutnog, iracionalno strogog superega, zaključuje Frojd.4 Najpoznatiji literarni primer za takav tip ljudi svakako je Raskoljnikov, mada ga tvorac psihoanalize u svom radu ne spominje. Naš psihoanalitičar Hugo Klajn je dubinskom, lucidnom analizom ponašanja junaka Zločina i kazne pokazao da se iza svesne motivacije (koristoljublje i potvrđivanje teorije o „Napoleonima” i „običnim ljudima”) zločina Raskoljnikova zapravo skriva dublji, potisnuti motiv, a to je potreba za kaznom. O tome najbolje svedoči niz omaški i propusta koje pravi ovaj junak Dostojevskog. On dugo i pažljivo planira zločin, a onda, kada ga je počinio, ’zaboravlja’ da zaključa vrata dok vrši pljačku i posle ih ostavlja otvorenim, vraća se na mesto zločina, zaboravlja da sakrije okrvavljenu odeću, ne sakriva stvari koje je opljačkao, nego ih baca (čak i novčanik!) na neko zabačeno mesto, a, osim toga, „slučajno” u vreme zločina nosi na glavi visok, upadljiv šešir, kojim skreće pažnju na sebe. Svi ti „sitni” ali bitni detalji, koje opisuje Dostojevski, iskusnom psihoanalitičaru otkrivaju da Raskoljnikov, uprkos svom svesnom htenju da prevari inspektora, zapravo, kao da nesvesno želi da bude otkriven, uhvaćen i kažnjen.5 Ova nesvesna potreba za kaznom potiče od prekomerno strogog superega, koga ispaštanjem valja umilostiviti. Upravo zato se islednik Porfirij, inače odličan psiholog, sa Raskoljnikovim poigrava kao mačka s mišem, ne hapsi ga (da mu ne umanji osećanje krivice), pušta ga da se muči, da ga okrutni superego kinji, sve dok sam ne prizna krivicu!
Čovek kao prevashodno iracionalno biće
Junaci Dostojevskog unutar sebe samih raspolućeni i razapeti između Boga i satane, kada nisu u stanju da budu istinski plemeniti, svetački dobri i apsolutno pravedni, odlaze u drugu krajnost i postaju zli, podli i destruktivni. Ako se ne mogu sjediniti sa Bogom pridružiće se đavolu. A ako nisu uspeli da učvrste svoju veru, da istinski, strasno i do kraja iskreno poveruju u Boga, oni onda postaju antihristi i spremni su, iz osvete, na skrnavljenje svetinja i na najstrašnije svetogrđe, o čemu piše Dostojevski u članku „Ruski nihilizam”.
Dostojevski, mislilac i pisac, na književni način je ukazao na ono što je posle njega u psihologiji dokazao Frojd. On je ubedljivo, književnim sredstvima, pokazao da je čovek u svojoj suštini iracionalno stvorenje koje se prevashodno rukovodi svojim mračnim strastima i afektima. Dostojevski je time na svoj umetnički, sugestivni način iz temelja uzdrmao na Zapadu preovlađujuću predstavu o čoveku kao racionalnom biću, koji donosi svoje odluke razumno, imajući u vidu prevashodno svoju korist i dobrobit. Genijalni ruski pisac i psiholog otkriva, naprotiv, da se ljudi često upravljaju svojim nerazumnim, infantilnim željama, sledeći svoje destruktivne i samodestruktivne impulse i težnje za moći, za samodokazivanjem, za osvetom, strasti za kockanjem, za pićem, za bogaćenjem, za vladanjem itd, kao i svoje slepe afekte ljubavi, ljubomore, besa i mržnje, bez obzira koliku im štetu nanosilo takvo ponašanje.
Problem slobode i straha od slobode
Preispitivanje čovekove suštine, njegovih moći, slabosti i sposobnosti Dostojevski je najradikalnije izvršio u dramatičnoj raspravi Velikog inkvizitora sa Hristom (koji rečito ćuti), koja čini u psihološkom, antropološkom i filozofsko-teološkom smislu najbolje i najdublje poglavlje Braće Karamazovih. Glavna ideja političke antropologije Velikog inkvizitora je otkriće da je tajna vladavine nad slabim, smrtnim ljudima sadržana u tri moćna sredstva, a to su čudo, tajna i autoritet. U ovom slavnom poglavlju zaoštreno se postavlja pitanje vrednosti slobode kao ideala. Da li, zaista, sloboda vredi tolikih ljudskih stradanja, muka i žrtava?
Hristu je u pustinji „strašni i premudri duh”, Đavo, podseća ga Inkvizitor, rekao: „Ti hoćeš da ideš u svet, i ideš golih šaka, sa nekakvim zavetom koji ljudi u svojoj prostoti i u svojoj urođenoj tuposti ne mogu shvatiti i kojega se oni boje i straše – jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za Tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, blagorodno i poslušno kao stado, premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati Tvojih hlebova”.6 Hristos je odbio ponudu Sotone, jer to nije sloboda, ako je kupljena hlebovima. On je čvrsto verovao da čovek ne živi samo od hleba, da je čoveku draži hleb nebeski od zemaljskog. Inkvizitor kaže Hristu da se vara, da će gladni ljudi svojim gospodarima doneti svoju slobodu pred noge i reći im: „Nahranite nas, pa makar nas i porobili!”7 Ljudi, uplašeni i bespomoćni, čeznu za snažnim gospodarom koga će se plašiti i čijoj će se sili diviti.
Hristos je ponosno odbio i da ubedi ljude da je Sin Božji tako što će sići sa krsta na kome je razapet, kada su mu se rugali i izazivali: „Siđi s krsta, pa ćemo poverovati da si to Ti”. On nije želeo da silom čuda porobi ljude, već je želeo da mu oni sami, slobodnom verom pristupe.8 Precenio je ljudsku prirodu. „Sudio si o ljudima suviše visoko, jer oni su robovi, makar što su stvoreni kao buntovnici”.9 Čovek ne traži toliko Boga koliko čuda, kaže Inkvizitor.
Središnje, najvažnije i najmučnije pitanje koje Dostojevski postavlja u svojim delima, i na koje se često, gotovo opsesivno vraća – jeste „prokleto pitanje” čovekove slobode. Nikolaj Berđajev je jedan od prvih koji je s pravom istakao da je problem slobode najvažniji antropološki problem koji istražuje Dostojevski. „Tema o čoveku i njegovoj sudbini za Dostojevskog jeste pre svega – tema o slobodi. Sudbina čovekova, čovekova teška i mučna putovanja određena su njegovom slobodom.”10 Ovaj religiozni mislilac i pisac pogađa suštinu kada kaže da su romani Dostojevskog u svojoj biti „tragedije, iskušavanje ljudske slobode”.11 Sloboda je čovekovo prokletstvo, teret koji mora da nosi, ako hoće da postane istinsko ljudsko biće. Ona ga može učiniti gotovo ravnim Bogu, ali ga može i smrviti. Sloboda je kušanje čovekove snage, odgovornosti i savesti.
U svojim romanima veliki ruski i svetski pisac, mislilac i psiholog pita se zabrinuto da li je čovek spreman da prihvati teret slobode, a i ako je prihvati kako će je iskoristiti, za šta će je upotrebiti? Ovo večito pitanje se u posebno zaoštrenom vidu javlja u velikim društvenim i ideološkim previranjima u Evropi u drugoj polovini devetnaestog veka, koje svoj osoben odraz imaju u ondašnjoj carskoj Rusiji u vidu ogorčene borbe slovenofila i zapadnjaka, narodnjaka i revolucionara.
Ova borba u spoljašnjem, socijalnom svetu prenosi se i na unutarnji, duševni i duhovni plan i pojačava čovekovu podeljenost ličnosti, njegovu raspetost između materijalnog i duhovnog, nagonskog i etičkog, sebičnog i čovekoljubivog, racionalnog i iracionalnog. Sloboda se u ovim raspravama često naopako shvata kao oslobođenje od svih ograničenja, kao sloboda od moralnih vrednosti, savesti, razuma i ljudskih obzira. „Boga nema, pa je prema tome sve dozvoljeno”, fanatično uzvikuju nihilisti i ateisti. A pritom oni ne primećuju da su se „oslobodili” Boga, ali su se odmah pokorili đavolu i postali poslušne sluge „zlih duhova”.
Sloboda shvaćena kao preveliki „teret”, koji slab čovek s mukom nosi, predstavlja osnovnu temu „Velikog inkvizitora”, krune umetničkog i filozofskog izraza Dostojevskog. Po Hristovom oponentu, Velikom inkvizitoru, u pravu je Đavo koji veli da ljudi više vole hleb i čudo nego slobodu. Čovek slab, nemoćan, ispunjen strepnjom, čezne prevashodno za sigurnošću i zato žuri da sa sebe skine teret slobode i da nađe nekog kome će se pokoriti i kome će taj nesrećni dar slobode predati, ko će umesto njega preuzeti odgovornost. I retorski se pita: Zar može čovek da bude srećan sa tako nesrećnim darom kao što je sloboda? Zar da se neprestano koleba, razbija glavu teškim odlukama na svom mučnom putu ka istini i dobru? Veliki inkvizitor sa strasnim uverenjem ubeđuje Hrista da je čoveka precenio, da mu je iz prevelike ljubavi natovario veći teret nego što je on to u stanju da nosi, i da ga je time unesrećio. Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si ti o njemu mislio!12 Čovek prevashodno žudi za srećom, „a zar buntovnici mogu biti srećni”, kaže Hristov oponent.
Oko Velikog inkvizitora vodili su se žestoki sporovi među religioznim misliocima tumačima Dostojevskog oko pitanja čije stanovište zastupa sam pisac. Neki od njih smatraju da se pisac krije iza stavova Inkvizitora, odnosno da ne veruje u mogućnost čovekove slobode, dok, recimo, Berđajev tvrdi upravo suprotno – da je pisac nepokolebljivo na strani zastupnika tragične ljudske slobode, koji veruju da ga ona vodi ka istini i čovečnosti. Dostojevski, kao pisac, podjednako uverljivo zastupa različita, čak suprotna stanovišta svojih likova i tako gradi svoj izrazito višeglasni roman Braću Karamazove, gde nema privilegovanog gledišta jednog lika.13 Ali kao čovek, vernik i religiozni mislilac, uprkos svim snažnim argumentima Inkvizitora, dosledno i uvereno, on ostaje uz Hristosa, uz nesrećne buntovnike i slobodne ljude.14 Sloboda savesti je mučan teret, ali i čovekova prilika da se uzraste do neslućenih visina, do mere Hristove. Pojedinac koji je izabrao put slobode izabrao je trnovit, mučenički, ali pravi, uzvišeni ljudski put.
From i Dostojevski
Može se argumentovano dokazati da je Fromovo [Erich Fromm] najznačajnije i najoriginalnije delo, Bekstvo od slobode (1941),15 koje je izašlo šezdeset godina posle Braće Karamozovih, bilo nadahnuto idejama ovog klasičnog remek-dela. Čoveku je zbog njegove slabosti i straha od usamljenosti koji donosi sloboda potrebno nešto što ga transcenduje (država, kolektiv, ideja, institucija), a što je najčešće ovaploćeno u pojedincu koji ima apsolutnu moć. Po pravilu to je Veliki vođa, koji će ga prisiliti na poslušnost i umesto njega preuzeti taj „strašan teret” na sebe, smatra From. Umesto slobode i istine čovek više voli sigurnost i prijatnu zabludu.
Na početku ljudske istorije, kaže From, stoji čovekov čin slobodnog izbora, koji ga je koštao izgona iz rajskog stanja, stanja blaženog neznanja i sigurnosti. Otkako je prestao da postoji na životinjski način, čovek se, kao svesno i slobodno biće, nalazi razapet između suprotnih težnji: da se vrati unazad, na majčine grudi koje pružaju sigurnost, po cenu žrtvovanja ljudskih osobenosti, ili da se razvija dalje kao razumno, slobodno ljudsko biće, ali po cenu strepnje i nesigurnosti.
U moderno doba čovek postaje sve slobodniji. U doba humanizma i renesanse i reformacije nastaje svest o vlastitoj slobodi, koja donosi osećanje ponosa, radosti i lične moći, ali i osećanje usamljenosti, nemoći i straha. Moderni pojedinac je „osuđen da bira”, on ne može da izbegne da neprestano odlučuje o svojoj sudbini. Porast slobode i individualnosti, dakle, ne donosi čoveku samo zadovoljstvo, već i osećanje bespomoćnosti, strepnje i teskobe jer je izgubio osećanje sigurnosti koje je imao ranije.16
Na Fromovo shvatanje slobode kao čovekovog tragičnog usuda u velikoj meri je uticala filozofija egzistencije17 (Kjerkegor [Søren Kiergegaard], Sartr [Jean-Paul Sartre], Berđajev), a posebno Dostojevski sa Legendom o Velikom inkvizitoru. Obraćajući se Hristu, Veliki inkvizitor veli: „Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode, s kojim se to nesrećno biće rađa”.18
Sukob težnje za slobodom i potrebe za sigurnošću često aktivira odbrane ega. Uznemirujuće osećanje straha, nespokojstva i izolovanosti pojedinac nastoji, spokojstva radi, da ukloni različitim mehanizmima bekstva od slobode. Oni su iracionalne strategije iluzornog „rešenja” unutrašnjeg sukoba i neuspešni pokušaji savladavanja osećanja usamljenosti, zebnje i nesigurnosti.
Jedan od tih mehanizama odustajanja od slobode je autoritarnost, utapanje nemoćnog pojedinca u nešto veoma moćno, što ga prevazilazi i daje mu snagu i sigurnost kada postane njegov deo. To ga oslobađa odgovornosti, ali i nezavisnosti i individualnosti. Pojedinac koji se oseća slabim i uplašenim nastoji da se oslobodi „teškog bremena” slobode tako što će da se potčini nekoj moćnoj ideologiji ili instituciji, koja ima odgovore na sva pitanja i gotova rešenja društvenih i ljudskih problema. Ovaj mehanizam karakterističan je za totalitarne i autoritarne sisteme (fašizam, nacizam, komunizam), a njemu odgovara podanički, autoritarni karakter. Autoritarna ličnost „obožava autoritet i hoće da mu se potčini, ali istovremeno hoće i sama da bude autoritet i da joj se drugi potčinjavaju”.19 Takav čovek sve ljude deli na samo dve vrste – jake i slabe. Moć ga nekritički privlači, fascinira, dok nemoć u njemu izaziva prezir i bes. On je sposoban samo da bude ili nemilosrdni gospodar ili pokorni sluga. Fanatični je vernik, privlači ga autoritarna recepcija religije. Nju karakteriše obožavanje neke stroge više sile, kojoj se bezrezervno pokorava, u kojoj je osnovna vrlina poslušnost, a najveći greh pobuna, dok su glavna religiozna osećanja osećanja krivice, žalosti i kajanja.20
Drugi mehanizam je rušilaštvo (destruktivnost), razaranje stvari i bića. Ono je osoben način da se savlada osećanje izdvojenosti i nemoći, ali, za razliku od autoritarnosti, ovde nije cilj simbioza sa objektom već njegovo uništavanje. Rušilaštvo je posledica ometanja života, ono je reakcija na jalov, besmislen život.
Najzad, treći mehanizam je saobražavanje (konformizam), nekritičko prilagođavanje pojedinca izgledu, načinu mišljenja i ponašanja većini članova svog društva. Konformizam je strategija karakteristična za moderno društvo, a sastoji se u tome da „pojedinac prestaje da bude pojedinac; on usvaja onakvu ličnost kakvu mu pružaju obrasci kulture; on sam postaje upravo onakav kakvi su i svi drugi i kakav, po njihovom očekivanju, treba da bude”.21 Konformista je osoba koja je pod pritiskom većine odustala od vlastitog identiteta, od svojih uverenja i vrednosti i postala poput miliona sličnih jedinki. Ona ima tržišni karakter osoben za razvijeno kapitalističko, tržišno društvo. Tržišni karakter sebe samog doživljava kao robu a svoje lične vrednosti kao prometne vrednosti.22 U potrošačkom društvu u kojem caruju tržište i logika ponude i potražnje gotovo sve, pa i sama ličnost postaje roba. Njegov pseudoidentitet, samopoštovanje i slika o sebi zavise od ćudi promenljivog tržišta. Ovaj surogat identiteta najbolje se izražava rečima: „Ja sam ono što želite da budem”.23
***
Ovim savremenim psihološkim i antropološkim shvatanjima o tamnim stranama ljudske prirode, o zlu, o destruktivnosti ukorenjenoj u čoveku, o strahu i različitim načinima odricanja od slobode, ne treba zaboraviti, utro je put svojim romanima Fjodor Mihajlovič Dostojevski.
Žarko Trebješanin
1 Fjodor M. Dostojevski, Izbor iz dela, Narodna knjiga, Beograd, 1965, str. 366.
2 Fjodor M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, „Rad”, Beograd, 1964.
3 Ibidem.
4 Sigmund Frojd, „Nekoliko tipova karaktera koji se susreću u psihoanalitičkoj praksi”, u: isti, Karakter i libido, Zavod za udžbenike, Beograd, 2015.
5 Hugo Klajn, „Zločin i kazna u svetlosti psihoanalize”, u: isti, Frojd, literatura i psihoanaliza, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
6 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi I, Nova knjiga, Podgorica, 2005, str. 334.
7 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi, str. 335.
8 Ibidem, str. 338.
9 Ibidem.
10 Nikolaj Berđajev, Pogled na svet Dostojevskog, Glas Crkve, Šabac – Beograd, 2015, str. 315.
11 Nikolaj Berđajev, op. cit., str. 316.
12 F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi, op. cit., str. 338.
13 Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Zepter Book World, Beograd, 2000.
14 Uostalom, u svom pismu Fonvizinoj (februar 1854) sam Dostojevski izričito veli: „Ako bi neko dokazao da je Hristos izvan istine, i stvarno bi dokazao da je istina izvan Hrista, ja bih pre ostao sa Hristom nego sa istinom”, u: Fjodor M. Dostojevski o umetnosti („Pisma”), Gradina, Niš, 1974, str. 232.
15 Erih From, Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1983.
16 Erih From, op. cit., str. 57–60, 80.
17 O uticaju ovog savremenog filozofskog pravca na Fromovu misao, videti: Žarko Trebješanin, „Fromov dug filozofiji egzistencije”, u: isti, Fromove dihotomije, Nolit, Beograd, 1983, str. 48–55.
18 Fjodor M. Dostojevski, Braća Karamazovi, I, op. cit., str. 336.
19 Erih From, Bekstvo od slobode, str. 154.
20 Erih From, Psihoanaliza i religija, Nova knjiga, Podgorica, 2015, str. 36–37.
21 Erih From, Bekstvo od slobode, str. 171.
22 Erih From, Čovek za sebe, Nova knjiga, Podgorica, 2017, str. 55.
23 Erih From, Čovek za sebe, str. 58.
BIBLIOGRAFIJA
[1] Bahtin, Mihail, Problemi poetike Dostojevskog, Zepter Book World, Beograd, 2000.
[2] Berđajev, Nikolaj, Pogled na svet Dostojevskog, Glas Crkve, Šabac–Beograd, 2015.
[3] Bogdanov, V. A. (prir.), Fjodor M. Dostojevski o umetnosti („Pisma”), Gradina, Niš, 1974.
[4] Dostojevski, Fjodor M., Zapisi iz mrtvog doma, „Rad”, Beograd, 1964.
[5] Dostojevski, Fjodor M., Izbor iz dela, (prir.) Vasilije Kalezić, Narodna knjiga, Beograd, 1965.
[6] Dostojevski, Fjodor M, Braća Karamazovi I–II, Nova knjiga, Podgorica, 2005.
[7] Klajn, Hugo, „Zločin i kazna u svetlosti psihoanalize”, u: isti, Frojd, literatura i psihoanaliza, Matica srpska, Novi Sad, 1993.
[8] Trebješanin, Žarko, „Fromov dug filozofiji egzistencije”, u: isti, Fromove dihotomije, Nolit, Beograd, 1983, str. 48–55.
[9] Frojd, Sigmund, „Nekoliko tipova karaktera koji se susreću u psihoanalitičkoj praksi” [1916], u: isti, Karakter i libido, Zavod za udžbenike, Beograd, 2015.
[10] From, Erih, Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd, 1983.
[11] From, Erih, Psihoanaliza i religija, Nova knjiga, Podgorica, 2015.
[12] From, Erih, Čovek za sebe, Nova knjiga, Podgorica, 2017.
