Izgleda da su Oranci kao onaj Floberov prijatelj, koji je na samrti pogledao poslednji put ovu nezamenljivu zemlju i uzviknuo: „Zatvorite prozor, suviše je lepo.” Zatvorili su prozor, zazidali su se, anatemisali pejzaž. Ali, Le Poateven je umro, a posle njega, dani su nastavili da smenjuju jedni druge. Isto tako, iza žutih zidova Orana, more i zemlja nastavljaju svoj ravnodušni dijalog. Ta večitost sveta je uvek imala suprotne draži za čoveka. Ili ga baca u očajanje ili ga oduševljava. Svet nikada ne kaže samo jedno, on zainteresuje, zatim zamara. Ali, na kraju ipak pobeđuje upornošću. On je uvek u pravu. Već na samim kapijama Orana priroda podiže glas. Kod Kanastela se prostiru ogromne poljane pokrivene mirisnim žbunjem. Sunce i vetar tu govore samo o samoći. Iznad Orana diže se planina Santa Kruz, sa svojom visoravni i hiljadu jaruga koje vode ka njoj. Putevi, nekada prohodni, zakačili su se za padine bregova iznad mora. U januaru, neke od njih pokriva cveće. Krasuljak i ljutić pretvaraju ih u raskošne aleje opšivene žutim i belim porubom. O planini Santa Kruz je sve već rečeno. Ali, ako bih trebalo da govorim o njoj, prešao bih preko svetih procesija koje se na velike crkvene praznike penju uz surovu planinu, da bih govorio o nekim drugim hodočašćima. Samotnička, ona vijugaju kroz crveni kamen, dižu se iznad nepomičnog zaliva i posvećuju toj goleti jedan svetao i savršen čas.
Oran ima i svoje peščane pustinje: svoje plaže. One nadomak gradskih kapija puste su samo zimi i u proleće. Tada su to zaravni pokrivene asfodelima, načičkane malim vilama, okruženim cvećem. More prigušeno huči u podnožju. Ali, samo sunce, povetarac, belina asfodela, jasno plavetnilo neba, sve to dopušta da se zamisle leto, pocrnela mladež koja prekriva plažu, dugi časovi na pesku i iznenadne blage večeri. Svaka godina donosi novu žetvu devojaka cvetova. One očigledno žive samo jedno leto. Iduće godine zameniće ih druge tople krunice, koje su pre godinu dana bile samo devojčice, tela tvrdih kao pupoljci. U jedanaest sati prepodne, sva ta mlada put, jedva pokrivena šarenim tkaninama, sliva se s visoravni na peščanu plažu kao raznobojni talas.
Treba poći dalje (a ipak tako neobično blizu mesta gde se dve stotine hiljada ljudi vrti u krug) da bi se otkrio predeo, još uvek netaknut: duge, puste dine, gde je poneka crvotočna koliba jedini trag prolaska ljudi. Tek s vremena na vreme, neki pastir, Arapin, potera vrhom dina crne i sivkaste mrlje svog stada koza. Na ovim oranskim plažama, svako letnje jutro izgleda kao prvo jutro sveta. Svaki sumrak izgleda kao da je poslednji, svečani ropac najavljen poslednjom svetlošću, od koje sve boje potamne. More je duboko plavo, put boje usirene krvi, plaža žuta. Sve nestaje sa zelenim suncem; sat kasnije, niz dine se sliva mesečina. Tad nastupaju bezmerne noći pod kišom zvezda. Ponekad ih presecaju oluje, i munje teku niz dine, nebo bledi od njih, a narandžasti odsjaji pale se na pesku i u očima.
Ali, to se ne može opisati, to treba doživeti. Tolika samoća i veličina daju tom mestu nezaboravan izgled. U mlako praskozorje, kad prođu prvi, još uvek crni i gorki talasi, jedno novo biće zaseca vodu, tako tešku od noći. Uspomena na te radosti ne budi u meni žaljenje za njima i po tome znam da su bile prave. Posle toliko godina one i dalje traju negde u ovom srcu, inače ne tako vernom. I znam da bi danas na puste dine, ako na njih odem, isto nebo opet prosipalo svoj tovar mirisa i zvezda. To je, naime, zemlja nevinosti. Ali, nevinosti su potrebni pesak i kamenje. A čovek se odučio da u njima živi. Tako makar izgleda, pošto se povukao u taj čudni grad, u kojem drema dosada. Međutim, baš to sučeljavanje daje vrednost Oranu. Prestonica dosade, opkoljena nevinošću i lepotom, a vojska koja je drži pod opsadom ima vojnika koliko ima i kamenja. A ipak, u nekim časovima, kako je jako iskušenje da se iz grada prebegne neprijatelju! Kakvo iskušenje da se utopi u taj užareni i nepomični svet, koji prkosi istoriji i njenim uzbuđenjima! To je, bez sumnje, uzaludno. Ali, u svakom čoveku postoji neki duboki nagon, koji nije ni stvaralački, ni rušilački. Samo želja da se ne podseća ni na šta. U senci vrelih oranskih zidova, na njegovom prašnjavom asfaltu, čovek ponekad oseti taj poriv. Izgleda da se duhovi koji mu se na neko vreme prepuste nikada ne osete zakinutim. To su Euridikina tama i Izidin san. Evo pustinje gde će misao pronaći sebe, a sveža ruka večeri leći na uznemireno srce. Na ovoj Maslinovoj gori bdenje je nepotrebno; duh se pridružuje usnulim apostolima i daje im za pravo. Da li su zaista pogrešili?
Ipak im je bilo dato otkrovenje.
Setimo se Sakjamunija u pustinji. Proveo je tamo duge godine, čučeći, nepomičan, očiju uprtih u nebo. I bogovi su mu zavide li na toj mudrosti i sudbini kamena. U njegovim ispruženim i ukočenim rukama lastavice su svile gnezdo. Ali, jednog dana one odleteše, na zov dalekih zemalja. A onaj koji je u sebi ubio želju i volju, slavu i bol, zaplakao je. Dešava se tako da cveće nikne na steni. Da, prihvatamo kamen, kada nam je to potrebno. Tu tajnu i to nadahnuće koje očekujemo od ljudskih lica, može i on da nam pruži. To sigurno ne može da traje. Ali, šta uopšte može da traje? Tajna lica izbledi i evo nas opet u lancu želja. I ako kamen ne može da nam pruži više nego ljudsko srce, može makar isto toliko. „Ne biti ništa!” Hiljadama godina taj veliki krik podizao je milione ljudi na pobunu protiv želje i bola. Njegovi su odjeci, kroz vekove i preko okeana, došli da zamru ovde, na najstarijem moru sveta. Oni se još uvek potmulo razbijaju o tvrde hridi Orana. Svi iz ovog kraja su, i ne znajući, poslušali taj savet. To je, razume se, skoro uzaludno. Ništavilo se ne može dostići ništa više nego apsolut. Ali, pošto prihvatamo, kao milost, večite poruke koje nam prenose ruže ili ljudska patnja, nemojmo odbacivati ni retke pozive na san, koje nam upućuje zemlja. I jedno i drugo je podjednako istinito. Evo, možda, Arijadnine niti za ovaj mesečarski i grozničavi grad. Čovek tu spoznaje vrednost, uostalom privremenu, određene vrste dosade. A da bi bio pošteđen, treba kaže „da” Minotauru. To je stara i plodna mudrost. Iznad tihog mora, u podnožju crvenih hridi, dovoljno je naći pravu ravnotežu, na sredini između dva glomazna rta, koji se, levo i desno, kupaju u bistroj vodi. U dahtanju obalskog brodića, koji puzi površinom pučine, obasjan blistavom svetlošću, čuje se tadaprigušeni zov neljudskih i blistavih sila: to se Minotaur oprašta sa nama.
Podne je i sam dan je u znaku terazija. Pošto je obavio obred, putnik, kao nagradu, prima znamen svog izbavljenja: mali kamen, koji podigne sa hridi, suv i nežan kao cvet asfodela. Za upućenog, svet nije teži od tog oblutka. Atlasov zadatak je lak, treba samo izabrati pravi čas. Čovek onda shvata da na jedan sat, mesec dana ili godinu, ove obale mogu da posluže slobodi.
One bez razlike, i ne gledajući ih, pozdravljaju kaluđera, činovnika ili osvajača. Bilo je dana kada sam očekivao da na ulicama Orana sretnem Dekarta ili Cezara Bordžiju. To se nije desilo. Ali, neko drugi će možda imati više sreće. Veliki podvig, veliko delo, muževna meditacija, zahtevali su nekada samoću peska ili manastira. Tu se bdelo uoči velikih duhovnih bitaka.
Gde bismo ih danas bolje slavili, nego u praznini jednog velikog grada, smeštenog za duga vremena usred lepote lišene duha?
Evo malog kamena, nežnog kao asfodel. On je početak svega. Cveće, suze (ako baš insistirate), odlasci i borbe ostaju za sutra. Usred dana, kada nebo otvara svoje izvore svetlosti u ogromnom i zvučnom prostoru, svi rtovi izgledaju kao flotila na polasku. Teške galije sazdane od stena i svetlosti, podrhtavaju u bokovima, kao da se spremaju da zaplove prema ostrvima sunca. O, jutra Oranije! S vrha visoravni lastavice se obrušavaju u ogromne kazane u kojima ključa vazduh. Cela obala je spremna za pokret, prožima je neki pustolovni drhtaj. Sutra ćemo, možda, poći zajedno.
Alber Kami
(1939)
