Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Ovaj neveliki tekst, pripisivan Aristotelu tokom cele antike i srednjeg veka, najvažniji je izvor svih kasnijih medicinskih i filozofskih spisa koji su se bavili odnosom između melanholije i genijalnosti ili, drukčije rečeno, fiziologije i kreacije. On je sastavni deo zbirke tekstova pod naslovom Problemi, u kojoj autor, u formi pitanja praćenih opširnim odgovorima, razmatra probleme od suštinskog značaja za razumevanje ljudske prirode. Jedno od tih pitanja je u istoriji naše civilizacije zadobilo mitske proporcije: zašto su svi izuzetni ljudi bili melanholični? Kako to da jedno psihičko stanje, u čijoj je osnovi ozloglašena crna žuč, može da uzdigne čoveka do najplemenitijih i najuzvišenijih sfera duhovnog života? Iako jezik i rezonovanje autora današnjem čitaocu mogu izgledati čudno, osnovna ideja se ipak da uočiti: crna žuč, na sličan način kao što deluje vino, pretvara melanholika u nestabilno i polimorfno biće, transformiše ga u nešto što on ranije nije bio. Tekst sugeriše da je izvor kreacije upravo u toj sposobnosti da se izađe izvan sebe. Ali između „izaći izvan sebe, prevazići sebe” i „biti van sebe, otuđen od sebe“ granica je tanka kao paučina. Između genijalnosti i ludila, autor je ubeđen, razlika je samo u količini misteriozne crne žuči.
O melanholiji (1)
Aristotel(2)
(953 a) Kako to da su melanholični svi oni izuzetni pojedinci(3), koji su izvanredni(4) u filozofiji, politici, poeziji ili u veštinama umetnosti, a neki od njih do te mere kao da pate(5) i od tegoba koje izaziva crna žuč, o čemu nam govore mitovi o herojima, na primer onaj o Heraklu? On je bio, izgleda, takav po prirodi, te su zato naši stari po njemu i nazvali tegobe epileptičara svetom bolešću (6). Na to nam ukazuje njegov napad ludila na sopstvenu decu, i čirevi koji su se pojavili pre nego što je nestao na Eti. Jer, poznato je, naime, da se to mnogima dešava zbog crne žuči. To isto snašlo je i Lisandra, Lakonca kome su se pre smrti pojavili takvi isti čirevi. A zar i mitovi o Ajantu i Belerofontu to ne potvrđuju: prvi je potpuno izgubio razum(7), a drugi se zatvorio u samoću, pa je Homer o njemu i ove stihove ispevao:
Ali kada i on svima bogovima baš omrznu
Po polju po alejskome sam samcijat
lutaše on
Izjedajući dušu zaziro je kud ljudi
hode.(8)
Znamo i da su mnogi drugi od heroja patili(9) od istih tegoba, od potonjih tu su Empedokle(10), Platon, Sokrat(11) i još mnoštvo velikana, a i većina onih koji su se bavili pesništvom. Kod velikog broja ljudi tog soja, nastaju oboljenja od upravo takve mešavine(12) u telu, dok kod nekih sam telesni sklop očigledno naginje ka poremećajima. Jednom rečju dakle, svi su oni takvi po svojoj prirodi, kako sam to već izložio.
Neophodno je, stoga, shvatiti uzrok i odabrati, odmah, odgovarajući primer.
Jasno je, naime, da mnogo vina doista jeste uzrok da se ljudi ponašaju kao oni za koje kažemo da su melanholici, i da podstiče brojna karakterna svojstva kod pijanih, kao što su naprasitost, čovekoljubivost(13), dobrostivost, drskost, a ne med ili mleko ili voda, ili bilo šta slično tome. Svako može da uoči da vino različito deluje na one koji ga piju i kako ih postepeno menja, (953 b) te da vidi da kad uhvati one koji su hladni i ćutljivi dok su trezni, a popili su malo više, da postaju govorljiviji, a popiju li još, čini ih visokoparnima(14) i nametljivima, a oni koji nastave, postaju drski u ophođenju sa drugima, a kada se baš napiju, postaju, najpre, nasilni, zatim bezumni(15) i, na kraju, mnogo popijenog vina učini ih tromim i tupim, kakvi su oni koji su od detinjstva epileptični, ili oni koji su preterano pogođeni melanholijom. Kao što se, dakle, nekima menja karakterno svojstvo dok piju vino, ovoliko ili onoliko, tako postoje određeni ljudi koji pripadaju svakoj ćudi(16). Drugim rečima, kakav je neko u stanju pijanstva, neko drugi je takav po prirodi, pa je jedan brbljiv, drugi uznemiren, a treći sklon prolivanju suza. Neke takvima čini baš vino; nije Homer uzalud ispevao:
E da rekne da otežo od vina plivam u
suzama.(17)
Tako, nekad postanu dobrostivi, nekad divlji, a nekad ćutljivi: jer, pojedini potpuno zaćute, i to mahom oni poludeli među melanholicima, a neke vino čini sklonima milovanju, na šta upućuje to što neko podstaknut pićem ljubi u usta nekoga koga, trezan, ne bi nikada poljubio, bilo zbog izgleda, bilo zbog godina. Vino, dakle, nekoga promeni ne zadugo nego nakratko, a priroda to čini zauvek, sve dok je taj živ(18): zato su neki po prirodi odvažni, neki ćutljivi, neki pak dobrostivi, a neki plašljivi. Stoga, sasvim je jasno da sa istoga razloga i vino i priroda deluju na svačiju ćud, jer se sve to dešava pod bitnim uticajem toplote. I telesni sok(19) i mešavina crne žuči su svakako vazdušnog karaktera i zbog toga za pneumatodne(20) poremećaje i one hipohondrične, podslabinske(21), lekari kažu da su melanholičnog tipa. A i vino ima pneumatodno dejstvo. Zato i zaključujemo da je ista priroda i vina i pomenute mešavine. Na to da je vino pneumatodno ukazuje njegova pena, jer ulje, toplo ili hpadno, nikada se ne peni, a vino to čini uvek, i ima mnogo pene, i to crno vino više od belog(22), jer je po sebi toplije i gušće(23).
Vino zato i deluje afrodizijački, i s pravom se kaže da Dionis i Afrodita(24) idu ruku pod ruku, i da su melanholici mahom pohotni(25). Jer i ljubavno uživanje je pneumatodno, na šta upućuje muški ud koji se brzo uvećava nadimanjem. Pri tome se kod onih koji su još uvek dečaci, pre nego što postanu sposobni da izbacuju spermu, stvara izvesno uživanje kada ušavši u pubertet, glade svoj ud, jer ne mogu da se uzdrže(26): očigledno je da im pneuma prostruji kroz kanaliće kojima će kasnije prolaziti tečnost. (954 a)
Isticanje sperme prilikom snošaja i ejakulacija očigledno nastaju potiskujućim dejstvom pneume. Otuda afrodizijačka svojstva imaju upravo ona jela i pića koja čine pneumatodnim oblasti oko polnog uda27. Zato crno vino više nego bilo šta drugo deluje na ljude da budu melanholični, tj. pneumatodni. A melanholike prepoznajemo po tome što su većinom suvonjavi i vene su im reljefne, a to je stoga što je toj pojavi uzrok ne obilje krvi nego obilje pneume. A zašto nisu svi melanholici suvi, i tamni, nego su to više oni sa rđavim telesnim sokovima, to je predmet drugog razmatranja.
Opredelili smo se na početku da razjasnimo da takva smeša melanholnog, crnožučnog, telesnog soka nastaje u prirodi sama od sebe: to je, naime, mešanje toplog i hladnog, jer se i priroda sastoji od ova dva dejstva28. Otuda crna žuč može biti i veoma topla i veoma hladna, budući da je jedno i stvoreno da ga snađu oba dejstva, kao voda koja, iako hladna, samo ako je zagrejana do ključanja, postaje toplija i od samog plamena, ili kamen i gvožđe, koji usijani postaju vreliji i od samog žara, iako su hladni po prirodi. O tome je detaljnije govoreno u spisu o vatri. I ukoliko se crna žuč, koja je po prirodi hladna i nije površinska(29), nađe u stanju koje je opisano, i ako pređe meru(30) u telu, izaziva apopleksiju, obamrlost, teskobu31 ili strah, a ako se pregreje, onda izaziva veselost praćenu pevanjem, napad ludila, izbijanje čireva, i slične stvari. Kod mnogih, dakle, crna žuč, nastala od svakodnevne hrane, ne izaziva promenu ćudi, nego samo dovodi do melanholnog oboljenja.
Ali, svi kojima je po prirodi svojstvena takva mešavina, imaju sami po sebi raznorazne ćudi, svako prema svojoj mešavini. Tako oni kojima je mešavina obilna i hladna, oni su mlitavi i tupi, a oni koji je imaju previše, i kojima je ona topla, oni su bezumni ili daroviti, erotični i veoma skloni strastvenosti i požudi, a neki od njih su i veoma brbljivi. A mnogi su pak zato što se ta toplota nalazi blizu mesta inteligencije, pogođeni maničnim ili entuzijastičnim oboljenjima: otuda sibile i bakide i svi oni božanstvom zadahnuti, ako već nisu takvi zbog oboljenja nego zbog svoje prirodne mešavine. – Marak Sirakužanin(32) je bio odličan pesnik kada je bio izvan sebe- a oni kojima se može preterana toplota uravnotežiti33, (954 b) takvi jesu melanholici, ali su razumniji i manje neobični, odlikujući se u mnogočemu u odnosu na druge, neki po svom obrazovanju, neki po svojoj umešnosti u bavljenju umetničkim veštinama(34), a neki po državničkim poslovima. Ovakvo stanje stvara veliku različitost u njihovom odnosu prema opasnostima, s obzirom da se ponekad ljudi, kada su uplašeni, neočekivano ponašaju, jer se svako drugačije ponaša, već prema tome kakva mu mešavina sticajem okolnosti struji kroz telo.
Kao što melanholna mešavina izaziva anomalije u bolestima, tako je i sama promenljiva: kao voda, čas je hladna, a čas topla. Zato, kada nešto strašno biva nagovešteno, ukoliko je slučajno mešavina hladnija, ona čoveka čini plašljivim, jer utire put strahu, a strah hladi. Vidi se da su prestrašeni, jer drhte. Ako je mešavina toplija, strah je dovodi na pravu meru i čovek jeste ustrašen, ali neosetljiv.
Isto je i sa svakodnevnom malodušnošću: često smo, naime, tako snuždeni. A zbog čega, ne bismo mogli reći, jer i kad smo radosni, opet nije jasno zbog čega. Takva afektivna stanja i već pomenuti simptomi doista se dešavaju svakom ponekad, jer je kod svih pomešano nešto od moćnog dejstva crne žuči. A oni, kojima se to dešava duboko unutra, oni su doista takvi po svojoj ćudi. Jer kao što se ljudi jedni od drugih razlikuju u izgledu, ne po tome što imaju lice nego po tome kakvo im je lice, nekima je lepo, nekima ružno, a neki su sasvim obični i takvi su po prirodi uravnoteženi, na sredini, jer im je mali udeo takve mešavine, a oni koji je imaju u izobilju, oni se svakako razlikuju od većine ljudi. Ako im je, pak, mešavina veoma zasićena, oni su melanholici u najvećoj meri, a ako im je mešavina unekoliko uravnotežana, oni su izvanredni. Oni naginju, ako ne vode računa, crnožučnim oboljenjima, jedni u jednim, drugi u drugim delovima tela(35).
Jednima se javljaju znaci epilepsije, drugima apopleksije, nekima opet jaka obeshrabrenost ili strah, a nekima krajnja smelost, kakva je snašla makedonskog kralja Arhelaja. Uzrok tako moćnog dejstva je mešavina koja se može rashladiti ili zagrejati. Jer kada je na priliku(36) hladnija nego što treba, izaziva neobjašnjivo neraspoloženje, pa se mladi, a katkad i stari, u tom raspoloženju najčešće odlučuju na samoubistvo vešanjem.
Mnogi se posle opijanja ubijaju, pojedini melanholici se posle pića ponašaju utučeno, jer im toplota vina gasi prirodnu toplotu. Toplota, koja se nalazi (955 a) oko mesta gde mislimo i gde se nadamo, stvara veselost: i zato su svi spremni da piju i da se napiju, jer mnogo vina pobuđuje u svima velike nade, baš kao mlađanost deci. Starost je, naime, mrzovoljna i bez nade, dok je mladost puna nade. Malobrojni su oni koje očajavanje obuzima dok piju, a tako je i sa onima koje to zadesi posle pića. Oni kod kojih utučenost nastaje zbog toga što im toplota gasne, oni su skloniji vešanju. I mladi i stari, dakle, skloni su vešanju: starost gubi toplotu, a strast, kod mladih, iako prirodna, sama od sebe straći toplotu(37).
Onima kojima se toplota iznenada ugasi, većinom izvrše samoubistvo, a to izaziva začuđenost kod svih koji su ih poznavali, jer nije bilo nikakvih prethodnih znakova. Postavši dakle hladnija, melanholna mešavina, kako je rečeno, izaziva svakovrsna neraspoloženja, a kada je toplija, uzrokuje dobra raspoloženja, zbog čega su deca veselija, a starci sumorniji. Prvi su topli, a drugi hladni.
Jer, starost je neka vrsta hlađenja. Dešava se da toplota bude iznenada ugašena spoljnim uzrocima, kao što se na neprirodan način ugasi nešto što gori, na primer žar prosutom vodom. Zato pojedini izvrše samoubistvo posle pijanstva, jer je toplota od vina uneta spolja i kad počne da gasne, nastupa afektivno stanje poremećenosti. I posle ljubavnog uživanja ljudi postaju utučeni, klonuli. Svi koji izbace mnogo izlučevine sa spermom, boljeg su raspoloženja, jer se rešavaju i izlučevine i pneume i preterane toplote. Oni drugi su često utučeniji, jer se hlade posle čina snošaja, zato što su ostali bez nečeg dragocenog, a na to ukazuje oskudna količina ejakulata.
Kao zaključak treba reći: kao što je promenljivo delovanje crne žuči, tako su promenljivi i melanholici, jer ona može biti i veoma hladna i veoma topla. Zbog njenog dejstva na karakterna svojstva (jer u nama se nalazi i toplo i hladno, koja najviše deluju na svojstva karaktera), poput vina, više ili manje pomešanog u telu, upravo crna žuč čini našu ćud takvom kakva je. Oboje su pneumatični, i vino i crna žuč.
Kad im je neuravnoteženost dobro temperirana i kada je koliko-toliko valjana, kada im je raspoloženje onakvo kakvo treba biti, toplije i onda opet hladno, ili obratno, zavisno od toga čega ima preko mere, ne zbog bolesti nego zbog svoje prirode melanholici dokazuju da su izuzetni(38), najbolji od svih.
Napomene
1 Kod nas se Hipokratov termin (schole melaina) prevodi sa crna žuč — asocijacije u srpskom jeziku s. žuč (prema Rečniku SANU) odnose se najviše na boju i ukus (žuto-zelena boja i gorak ukus) i na osobine temperamenta (gnev, žestina). Pošto je naš jezik indiferentan prema izrazu crna žuč, to će se ovaj termin upotrebljavati u usko stručnom smislu iako ga, prirodno, nema u savremenoj medicinskoj terminologiji. Pored crnožučan koristiće se i pridev melanholan kada se odnosi na crnu žuč, a melanholičan kada predstavlja (karakternu) osobinu (melanholički, kada se odnosi na melanholika).
2 Aristotel iz Stagire (384-322), Platonov učenik od svoje 17. godine, ostao je u Atini sve do učiteljeve smrti (367—347), potom je otišao u provinciju, zatim je bio pozvan da bude učitelj Aleksandru Makedonskom (oko osam godina, do 335-334) da bi se vratio u Atinu gde je osnovao čuveni Likej. U njemu je proveo 12 godina i napisao svoje najvažnije spise. Politički razlozi su ga naterali da ode iz Atine, u Halkidu na ostrvu Eubeji, gde je uskoro i umro (322). Corpus Aristotelicum se obično deli na spise namenjene široj publici (egzoterički spisi) i na spise namenjene internoj, naučnoj upotrebi (ezoterički, isključivo u pomenutom značenju reči). Prvi su gotovo u celini izgubljeni (sačuvani su, pored naslova, samo fragmenti) — poznato je da su bili u dijaloškoj formi, verovatno pod Platonovim uticajem, sa kritičkim primedbama. Treba pomenuti i beleške, izvode i zbirke koji su služili kao građa, u čijem su skupljanju učestvovali po svoj prilici i Aristotelovi učenici. Najzamašniji je bio svakako zbornik Državnih ustava, u 158 knjiga, od kojih je u celini sačuvan samo Atinski ustav (inače samo fragmenti). Drugi, ezoterički spisi, namenjeni slušanju (akroamatički), dele se na logičke, prirodnjačke i matematičke, metafizičke, etičke i estetičke. Spis O melanholiji pripada zborniku koji raspravlja pojedina određena pitanja, i nalazi se u drugoj grupi – ima, međutim, onih koji smatraju da je neki od Aristotelovih učenika, možda njegov najbolji, Teofrast, autor ovog dela. Osim ove beleške o piscu, ostale će uglavnom biti svedene na komentare koji proizilaze iz filoloških tumačenja.
3 Aristotel upotrebljava reč andres – u grčkom označava samo muškarce (opozit muškarac—žena, kao mužjak-ženka) i nimalo ne „para uši“ prosto zato što je takvo bilo društveno uređenje – u srpskom bi insistiranje na muškarac moglo dovesti do zabune kako je Aristotel možda mislio da žene ne pate od crne žuči, na bilo koji način.
4 Perittos (atički) znači prekomeran u svakom pogledu, i u pozitivnom i u negativnom smislu, kao i bilo kakvo odstupanje – Aristotel čak tako određuje i životinje koje nije mogao da klasifikuje. Po smislu, jasno je da Aristotel koristi ovaj pridev ovde da označi nesvakidašnje, izuzetne pojedince, odnosno one koji su izvanredni u oblastima od najvećeg značaja za društvenu zajednicu. Ove reči nema kod Homera; prvi put se javlja kod Hesioda (Teogonija 399).
5 Posledice dejstva crne žuči su dvojake, ali jedno dejstvo ne isključuje drugo, tako da melanholik ne samo što može patiti i od crnožučnih organskih bolesti nego im je čak i sklon(iji), što će se dalje videti u tekstu.
6 Corpus Hippocraticum poznaje Herakleia nosos, ali samo kao simptome koji su slični epilepsiji koja je imala mnogo naziva (napr. grč. Hiera nosos, kasnije lat. Morbus daemonicus, Morbus commitiales, Morbus sacer, Morbus lunaticus, Morbus contagiogus). S druge strane, mnogi su simptomi u staro vreme pripisivani epilepsiji tako da se ovo mesto može shvatiti pre kao Aristotelov podatak kako se desilo da se simptomi epilepsije nazovu po Heraklu iako njegov napad ludila nema zapravo veze sa epilepsijom. Corpus Hippocraticum pravi, naime, razliku između epilepsije koja pogađa telo i melanholije koja se odnosi na temperament. Ta razlika u dejstvu crne žuči na čovekov karakter i temperament, s jedne strane, i s druge, kao izazivača bolesti i jeste, kako je rečeno, predmet Aristotelove rasprave.
7 Postoji razlika u ponašanju onoga koji je „van sebe“ (ekstatikos) i kao takav „izgubio razum“ ili imao „napad ludila”, kao Herakle ili Ajant, i onoga koji je „bezuman”, odnosno definitivno lud u smislu trajne mentalne poremećenosti (manikos), kako Aristotel vidi čoveka koji je trešten pijan. Upor. bel. 15.
8 Ilijada, 6, 200-202
9 Aristotel upotrebljava različite reči za bolest: arrostema, posos, nosema, pathos – sinonimi koje imamo u srpskom nisu pogodni, osobito ne oni poput boljka ili boljetica. Prvu reč, arrostema, koja kod Hipokrata označava slabost ili nemoć, pa onda bolest, Aristotel je upotrebio dva puta na početku teksta u vezi sa epilepsijom (tegoba pojačana glagolom patiti predstavlja precizniji prevod). Iako je reč posos (bolest) češća kod grčkih autora, ipak je Aristotel, kao i Platon, izabrao reč posema (oboljenje). Pathos je prevedeno sa poremećaj. Iako se obično misli da su retorički razlozi, ne bih se složila, jer razlike u značenju očigledno ima (pri tom posema i posos znače u grčkom isto što bolest i oboljenje u srpskom). Koliko je teško naći odgovarajuće sinonime, ništa nije lakše sa rečima koje imaju istu osnovu, na primer thymos (bel. 31).
10 Empedokle (5. v. p. n. e.) je bio filozof i pesnik, govornik i politička ličnost, naučnik i lekar (Galen ga je nazvao osnivačem lekarske škole na Siciliji), bio je dakle mnogostruko nadaren um. Dok je živeo u svom rodnom Akragantu na Siciliji, išao je po gradu odeven u purpur, sa zlatnom trakom oko glave i u bronzanim sandalama. Pratila ga je povorka različitih ljudi, jer je uživao glas ne samo lekara nego i čudotvorca. Zvali su ga i gospodarem vetrova, jer je obuzdao vetar, koji se sručio na Akragant tako što je raširio magareće kože oko grada. On sam o sebi (u Očišćenjima) kaže:
Prijatelji, vi, što u velikom gradu, kraj Akraganta
rujevog, na akropolju, vi, što brinete dela valjana,
strancima spokojne luke, daleki od svakog zla,
zdravo! Dolazim k vama k’o besmrtni bog,
a ne smrtnik, od svih poštovan, kako i dolikuje,
ovenčan trakama i vencima cvetnim:
jer kadgod prispem ja u gradove krasne
i muškarci i žene za svetog me drže: dolaze
jednako bezbroj
njih da me pita, koji je put ka dobitku,
jednima proročanstvo treba, drugi za bolesti
svakovrsne traže da čuju spasonosni glas
mučeni dugo patnjama teškim.
(grčki original prema Brasillach P.: Anthologie de la poesie grecque, Paris, Stock. 1950. Str. 144-145)
Kao pristalica demokratije bio je žestok protivnik tiranide, tako da je sam odbio kraljevsku vlast (468). Obezbedio je da u skupštinu mogu ući ne samo bogataši, nego i ljudi koji žele zaista dobro svom narodu. Budući imućan, mnogim je sirotim devojkama obezbedio miraz. Bio je, po svoj prilici, jedan od retkih koji je u politici bio pravdoljubiv i umeren, dok je u pesmi bio samoljubiv i hvalisav. Bio je čarobna i zanimljiva ličnost tako da je vrlo rano postao legenda. Najčešće se pominje kako je skočio u Etnu da bi dokazao da je bog, a ne čovek. Ali, prevarna Etna je vratila njegovu bronzanu sandalu… (Jovanović, M.: Gde izvire beskraj sve je celina — Beograd, Istočnik, 2003, str. 138-140). Mnogi smatraju da je Empedoklovo samoubistvo razlog što ga je Aristotel naveo kao primer. Dodelio mu je počasno mesto, da bude prvi po redu posle heroja, i u tom smislu je doista „kopča“ između heroja i velikana, daleko više nego, na primer, Lisandar. Ali tu, na početku, nema nikakvog nagoveštaja o značaju samoubistva, iako su se ubili i Ajant i Sokrat, na neki način i Herakle, osim ako se ta implikacija ne podrazumeva. U svakom slučaju, Aristotel tek pri kraju govori o „melanholičkom samoubistvu“, i to najčešće vešanjem, smatrajući, to treba istaći, da je ono posledica hlađenja crne žuči ili da predstavlja, kada je iznenadno, potpuno gašenje (njene) toplote. On tu ne govori o genijalnim ljudima, nego, naprotiv, o onim, rekla bih, „ostalim”, kao medicinskim slučajevima. Prema onome što znamo, samoubistvo Empedokla, a ni ostalih koje je Aristotel pomenuo, nikako nije „melanholičko; po Aristotelovim kriterijumima, ono bi pre bilo „normalan” ishod za čoveka sa melanholičkim karakterom. Osim toga, Empedoklovo shvatanje metempsihoze – posrnula duša je osuđena da postane neka od životinja ili čak biljka, sve dok se ne „očisti” i vrati se u prvobitno stanje ljubavi, odnosno postane blažena – baš i ne govori u prilog „melanholičkom samoubistvu“; naprotiv, mislim da je on kao perritos mogao da izabere kada će i kako otići, i to je taj „normalan“ ishod. A pri tom kaže da se rodio u nesrećno vreme borbe elemenata i da smo svi zapravo stranci i prognanici, jer naše duše progone odluke i zakoni božji. A da duše, tek kažnjene i pročišćene, mogu stići do svog pravog mesta:
I ja sam sad jedan od njih, od bogova bežanik i
potukač, onaj koji se uzda u Omrazu pomamnu.
Jer i ja sam neko vreme bio i mladić i devojka
i biljka i ptica i nema riba što skače iz mora.
11 Zašto je Aristotel naveo ova tri imena, moglo bi se zaključiti po prvoj rečenici u tekstu, gde je filozofija na prvom mestu, ali ne mislim da je to najvažniji razlog. Kada je govorio o starima, naveo je prvo Herakla kao najmoćniji primer, zatim Lisandra (4. v.p.n. e.) čiji slučaj čireva, jer Aristotel samo to ističe, svojom evidentnošću predstavlja očigledan dokaz, i onda još dva primera od kojih je jedan potkrepljen citatom iz Homera. Ništa nas ne sprečava da redosled filozofa shvatimo na isti način, jer je Empedokle zaista bio izuzetan u svakom pogledu i zaslužuje prvo mesto. Ostaje ipak pitanje zašto prvo Platon pa Sokrat, jer se ne uklapa, na primer, u hronološki redosled. Rekla bih da je Platon na drugom mestu kao Aristotelov učitelj, koga je sigurno više nego dobro upoznao za dvadeset godina i mogao da sagleda sve elemente njegove ličnosti. U to se uklapa i Sokrat na trećem mestu, koga kao da je lično upoznao, jer je poznavao njegove najbliskije savremenike, i sigurno je da su se obojica uklapali u profil melanholika, pogotovo što se oba nabrajanja, prvo heroja i drugo velikana, završavaju na isti način: „mnogi drugi od heroja…“ i „i još mnoštvo velikana…“ Na kraju je poezija, jer su pesnici posebno istaknuti: „a i većina onih koji su se bavili pesništvom”. U grčkom su to tri kratke, jednostavne rečenice čiju snagu i jezgrovitost prevod nije dosegao, zato što je, po meni, reč o gradaciji čija su dva elementa istovremeno i paralelna (šta) i kontrastna (kada), da bi ih poezija, kao treći, i povezala i istovremeno nadmašila, tako da je ovo dobar primer koji nam pomaže da shvatimo šta je antičkim Grcima značila književnost i koliko se njihovo razlikuje od savremenih shvatanja.
12 Grč. krasis znači i mešanje i mešavinu, ali u tekstu nema nekog bližeg određenja ni o kakvoj je mešavini reč, da li crna žuč već sama predstavlja mešavinu ili je reč o mešavini u kojoj ona preovlađuje, a još se manje može saznati o proporcijama sastojaka. Obično se misli da se mešaju telesni sokovi – ovde se, međutim, pominju samo crna žuč i pneuma, pored toplote i hladnoće koji su odlučujući faktori u oblikovanju ćudi, naravi, karaktera (v. bel. 27). To bi se moglo shvatiti kao karakterizacija ćudi zavisno od toga koja tečnost preovlađuje, pa kako je ovde reč o crnoj žuči, onda je reč o njenom delovanju, koje je po mišljenju antičkih Grka, nestabilno, jer je u sadejstvu sa drugim, pomenutim faktorima, a i sama je nestabilna.
Hipokratova čuvena sentencija, koja se obično prevodi kod nas sa „Život je kratak, a umetnost večna”, znači nešto drugo: život je kratak da se postigne veština da se reaguje u pravom trenutku (na primer, u lečenju, besedi ili nekoj drugoj životnoj situaciji) – stoga je pravi trenutak (kairos) u sadejstvu sa crnom žuči osobito bitan za melanholika u svakom pogledu. U njihovom karakteru postoji nešto iskonski protejsko, ali ne u smislu prevrtljivosti u karakteru, kako se obično shvata. U takvim okolnostima teže je postići aristotelovsku sredinu u smislu uravnoteženosti ili, što je najteže, u pravom trenutku postići dobro temperiranu neuravnoteženost (to eukratop).
13 Ovde ima isto značenje kao u Poetici (Arist. Poet(. 1452 b 38, 1453 a 2, 1456 a 21). U Nikomahovoj etici (Arist. №ic 1155 a 20 ) čovekoljublje je povezano sa prijateljstvom. Pri tom Aristotel zapravo govori o „nosiocima karaktera”, drugim rečima vino ih čini naprasitim, čovekoljubivim, saosećajnim, drskim…
14 Rherotikos znači rečit, ali ovde zajedno sa tharaleos što znači hrabar, pouzdan, ali i drzak, bezobrazan, kontekst određuje da li je reč o retorskom diskursu ili o pijanom gnjavatoru.
15 Manikos. V. bel. 7.
16 Ethos sam najčešće prevodila sa ćud, ali i karakter, odnosno karakterna svojstva, a physis sa priroda ili narav.
17 Odiseja, 19, 121-122. Aristotel je naveo Homerov stih koji se malo razlikuje od uobičajene verzije. Značenje je isto.
18 Melanholici ne samo što se razlikuju međusobno, nego su i sami promenljivi: kod njih je jedino stalna promenljivost. Otuda Aristotel upoređuje delovanja vina i crne žuči, zaključujući na kraju da imaju nešto zajedničko, s tim što je delovanje vina kratkotrajno, a crne žuči trajno. V. bel. 12.
19 Grč. chymos označava tečnost i osobine tečnosti; otuda uopšte sok svake vrste, pa tako i telesni, voćni, grožđani. Neki prevode chymos sa telesni sok ili sok kao element crne žuči. Ako se povežu chymos u značenju organski sok (koji se može shvatiti dvojako, i kao osnovni i kao sastojak u mešavini crne žuči) i mešavina, u ovom slučaju crne žuči, u svakom slučaju oboje pnematodni, to predstavlja medicinsku dijagnozu koja se izdvaja kao poseban primer u funkciji dokaza. Neki opet smatraju da chymos treba vezati za grožđani sok kao paralelu mešavini crne žuči sa istom, pneumatodnom osobinom, ne diskutujući lekarsko mišljenje. Ipak, rečenica koja sledi (A i vino…) po meni isključuje ovakvo tumačenje, najviše zbog medicinske dijagnoze gde uloga vina nije mogla imati odlučujuću ulogu. Ipak, kada bi srp. mošt, koje znači grožđani sok kao i sok od drugog voća, označavalo i telesni sok u najširem smislu, bio bi to adekvatan prevod.
20 Pneuma kao i crna žuč nema u modernim jezicima značenje koje je imala u klasičnom grčkom, bar ne ono (fiziološko) koje se odnosi na dah, disanje, duh, dušu i mišljenje, a još manje na pneumu kao životni princip i pokretač sveukupne prirode (u stoičkoj filozofiji). Ostatak tog starog značenja postoji u francuskom pneumat(o)- kao elementu učenih složenica, na primer, penumatologie koja znači nauku o stvarima duha ili psihologiju, za razliku od pneumologije koja predstavlja medicinski termin za nauku o plućima, kao pulmologija. Ipak, ako znamo da su antički Grci razmišljanjem dokučili mnogo toga što nisu mogli praktično proveriti ili dokazati, ne možemo a da ne pomislimo da su pravilno povezali vazduh sa telesnom tečnošću i sa njegovom ulogom od životnog značaja (osim što su, naravno, videli da je vazduh očigledno uslov bez koga se ne može). Ako disanje u svim fazama, od udisanja vazduha bogatog kiseonikom, prenosa putem krvi iz plućnih mehurića (ili, na primer, škrga kod riba) u ćelije gde se dešava oksidacija uz oslobađanje energije i natrag, vraćanje krvi u pluća i izdisanja vazduha punog ugljendioksida, shvatamo kao bitan fiziološki proces, onda sa filozofske tačke gledišta Aristotel je nepogrešivo pronikao u suštinu tog procesa, iako ga je vezao za crnu žuč a ne za krv, i, što je možda najvažnije, vezao ga je za čoveka kao misleće biće, za njegov psihološki sklop, habitus ili temperament. U suštini, za poimanje samog procesa nebitno je da li je pneuma u vazdušnom ili nekom drugom stanju. To jeste bitno za medicinsku nauku i zato je danas i ostalo osnovno značenje pneume kao vazdušnog strujanja, pa u raznim (složenim) rečima označava vazduh u najširem (praktičnom) smislu reči, zatim znači dah, disanje, duvanje, pirenje, vetar, najzad i nadahnuće. Značenje pneume se danas svodi uglavnom na konkretne pojave ili predmete, npr. pneumotoraks ili pneumatski čekić, pneumatici (gume na automobilima).
O pridevu pneumatodan samo toliko da je formant – ode(s) za tvorbu prideva bio redak već u klasičnom grčkom i da je značio svojstvo po prirodi imenice od koje se gradio, u ovom slučaju reč je o oremećajima vazdušnog svojstva ili vazdušne prirode. Ovo značenje nije bilo daleko od drugog grčkog završetka za prideve -(o)eide(s) sličan, sličan po prirodi ili svojstvu. Zadržala sam srpski pridevski oblik pneumatodan (kao katodan iako nije isto poreklo završetka) zato što u ovom slučaju deluje osobitije nego npr. pneumatodičan, pridev koji pri tom, kako mislim, ipak ima neku drugu nijansu značenja u odnosu na pneumatodan (pre bih ga upotrebila kao karakterizaciju ličnosti).
21 Tek oba prideva daju tačan smisao, jer svaki za sebe (hipohondričan ili podslabinski) nije dovoljan.
22 Naš jezik dozvoljava precizan prevod belo i crno vino (Grci su imali još i žuto i crveno).
23 reč somatede(s), sa istim završetkom kao pneumatode(s), bel. 15, najčešće se izjednačava po značenju sa somatoeide(s). Imajući u vidu da Aristotel u svojim delima upotrebljava obe reči, mislim da treba praviti razliku u značenju i prevesti sa telesne, materijalne prirode, a ne sa nalik na, s tim što druga reč nema poređenje (u gramatičkom smislu), te somatodesteros bi ovde značilo sedimentnije prirode, sa više telašaca, odnosno gušće.
24 Sperma je kao i vino pneumatodna, a po prirodi je penasta. Bakho, drugo ime za Dionisa, bog je vina i veselja, a njegove se sledbenice zovu bakhantkinjama. Afrodita se rodila iz pene koja je nastala oko Uranovog (polnog) uda koji mu je odsekao sin Kron; ona je boginja ljubavi i gospodari i bogovima (nema vlast nad Atenom, Artemidom i Hestijom – sve tri su zaklete device) i ljudima i celom prirodom. Bogovi i ljudi je nazivaju Afroditom (arhros-pena), što je narodna etimologija.
25 Pneuma ili vazdušna priroda spaja vino, mešavinu crne žuči i spermu, pa su otuda melanholici pohotni.
26 Tekst na ovom mestu nije definitivno protumačen, tako da neki smatraju da je reč o mladalačkoj raskalašnosti ili neobuzdanosti (Arist. Nic.s. 1119 a 34 – 61), a drugi da je mladima u tom uzrastu teško da se uzdržavaju, pa traže neki odušak.
27 V. bel. 24.
28 pored toplog i hladnog, i vlažno i suvo čine mešavinu. Toplo i hladno su aktivni, a vlažno i suvo pasivni elementi, a svi su materijalni. Prevela sam dejstvo, a ne sastojak, jer dejstvo znači materijalnu prirodu (aktivnosti ili pasivnosti), dok sastojak ne podrazumeva ni aktivnost ni pasivnost.
29 Grč. epipolaios znači spoljašni, površinski (takođe znači i površan). To znači da se crna žuč ne nalazi spolja, nego unutra, na šta ukazuju njene manifestacije (biti izvan sebe i izbijanje čireva), kako se većinom tumači, i da je tako dok je hladna, a kada se zagreje, ona pokazuje tendenciju da krene napolje, izbije, kako stoji dalje u istoj rečenici.
30 Grč. Hyperballo. Po u prenosnom smislu na prvom mestu znači preći meru, nadmašiti, prekipeti, nadoći.
31 Grč. thymos ima široku lepezu značenja: srce, duša, životna snaga i sve što proizilazi kao karakter (u najširem smislu) svakog pojedinca, počev od osećanja, preko volje i mišljenja do njegove naravi. Složenice athymia (teskoba, malodušnost, neraspoloženje), euthymia (veselost, dobro raspoloženje, pridev radostan), dysthimia (neraspoloženje, očajavanje, pridev sumoran) pokazuju nivo životne snage ili volje za životom. Kao toplo-hladno, tako i athymia-euthymia predstavljaju suprotnosti. U srpskom teško da se mogu naći tolike složenice sa svim značenjima koje ima grčki original; s druge strane, iako se u srpskom mogu koristiti grčke pozajmljenice distimija i eutimija, to nije moguće ni sa epitimija ni sa atimija, jer bi bile homofone sa sasvim drugim rečima preuzetim iz grčkog, čije je značenje sasvim drugačije.
32 Samo na ovom mestu, inače nepoznat.
33 Dovesti na meru.
34 Techne.
35 Upor. Arist. Nic.s. 1154 b 11: „S druge strane, žučljivim temperamentima je stalno potrebno neko lečenje, jer je njihovo telo zbog takve mešavine sokova stalno nagrizano i u stanju razdraženosti i njihov organizam stalno muče jake želje.“ (Aristotel: Nikomahova etika. Prevela sa starogrčkog dr Radmila Šalabalić. Redaktor prevoda dr Franja Barišić. Predgovor napisao dr Miloš Đurić. – Sremski Karlovci – Novi Sad. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 2003. Str. 160. Lat.)
36 Prevod sa tou kairou.
37 Upor. Arist. Nic. 1154 b 10: „Slično je i u mladosti, kada se čovek zbog rašćenja nalazi kao u stanju pijanstva, a biti mlad je samo po sebi izvor radosti.”
38 Genijalnost je (karakterna) osobina po prirodi, a ne bolest. Međutim, iako su mnogi ljudi melanholici, ipak su retki oni izuzetni, genijalni, jer je crna žuč nestabilna i promenljiva, podložna mnogim dejstvima i najzad predstavlja mešavinu gde je odnos sastojaka nepoznata vrednost. Otuda je retkost da se svi elementi sklope u savršenu celinu, a kada se i sklope, to nije zauvek, jer je kod njih jedino promenljivost nepromenljiva, odnosno jedino ona predstavnja konstantu.
Prevela sa starogrčkog i napomene napisala
Milena Jovanović
