Konačno-opet pravo rješenje! I još konačnije-opet novo lice. Milo. Prvo i poslednje slovce crnogorskoga analfabeta. Alfabet je nešto drugo. Za neke druge ljude. Za nas-anal fabet. Kraj, već na početku, a na kraju-početak… Možda mu je nekad, onako pikasovski, majka rekla: Ako ćeš da budeš vojnik-postani general. Ako ćeš da […]

Nije meni do četvoronožnih. Meni je do ovih drugih. Neka četvoronožni oproste. Nemam ništa protiv životinja. Imam mnogo toga protiv ovih drugih koji su takođe životinje samo mnogo životinjskije… Životinje kao životinje živuju svoj život i mnogo se ne muče egzistencijalnim pitanjima. Zato su valjda životinje. Nekako nenamjerno žive i […]

Do­kon pop i ja­ri­će kr­sti. Ta­ko je to kad do­di­ja bez­dan be­smi­sla ko­ji je ob­u­zeo i po­pa i ja­ri­će. Pro­šla su, ka­ko nam se pri­vi­đa, vre­me­na kad je ne­ko ne­što ra­dio po mje­ri sop­stve­ne sa­vje­sti i op­šteg in­te­re­sa. Is­pa­li­li smo sve sal­ve ve­li­kih pa­ro­la i ko­nač­no osta­li bez ba­ru­ta i […]

Idi žur­no, ne mo­ra to bi­ti bje­ža­nje. Ne sti­di se po­tre­be da, da­le­ko od ove go­re gri­je­ha, sa­ču­vaš ono što imaš u se­bi. A ima­ćeš sve ma­nje, što vi­še bu­deš me­đu nji­ma. U nji­ma je ne­što što u te­bi ne smi­je bi­ti ako ho­ćeš da bu­deš ono što oni ni­je­su. […]

Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži. Tvo­ji kap­ci su naj­te­ži od svih te­ških ka­pa­ka na ovoj te­škoj ze­mlji. Ova te­ška ze­mlja je­di­no je lak­ša od tvo­jih te­ških ka­pa­ka. Od ove te­ške ze­mlje te­ško je oče­ki­va­ti ne­što mi­mo te­ško­će, dok su kap­ci sve te­ži i te­ži. Bez te­ških ka­pa­ka u […]

Ni­je la­ko bi­ti vi­zi­o­nar. Još te­že je bi­ti Du­ško od Moj­kov­ca. Naj­te­že je po­ve­sti sop­stve­nu dr­ža­vu pu­tem tu­đih vi­zi­ja. Vi­zi­o­nar­stvo je, ina­če, omi­lje­na di­sci­pli­na na­ših dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i bez vi­zi­je. Osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo je pro­tiv pri­zna­nja dr­ža­ve Ko­so­vo, ali je cr­no­gor­ska vla­da ima­la vi­zi­ju. Mi­lo […]

Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: pro­bu­dio sam se. I sre­ćan sam. Pri to­me ne idem na jo­gu, a i ne ba­vim se ne­kim spi­ri­tu­al­no-ori­jen­tal­nim vradž­bi­na­ma. Jed­no­stav­no, ta­kav sam. Što bi se re­klo: gle­dam svo­ja po­sla kao sva­ki šut­ko me­đu ro­go­nja­ma. Pro­bu­dim se. Po­gle­dam pla­fon iz­nad se­be i osmi­jeh­nem se. Lak­nu­lo mi. […]

  Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, go­vo­rio je Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik. Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, ni­je po­no­vio Gaj Mi­lo Ce­zar Đu­ka­no­vić. Ne­ka me vo­le i ne­ka me se pla­še, ni­je za­bun­cao Gaj Alek­san­dar Ce­zar Vu­čić… Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik bio je opa­san […]

Ka­kva bi to tek knji­žu­ri­na bi­la, Bo­že Sa­va­o­te! Ako bi je iko ika­da za­vr­šio jer ko­li­ko god da je do­pi­su­je­mo, tek smo joj na po­čet­ku, u pre­dvo­ri­štu stra­ha, tre­pe­ta i mi­lo­sne nam sra­mo­ti­ce… Bi­la bi to knji­ga nad knji­ga­ma, oso­bi­to ako bi u njoj bi­li po­pi­sa­ni sa­mo naj­stra­šni­ji, a ti­me […]