Ni­je la­ko bi­ti vi­zi­o­nar. Još te­že je bi­ti Du­ško od Moj­kov­ca. Naj­te­že je po­ve­sti sop­stve­nu dr­ža­vu pu­tem tu­đih vi­zi­ja. Vi­zi­o­nar­stvo je, ina­če, omi­lje­na di­sci­pli­na na­ših dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i bez vi­zi­je. Osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo je pro­tiv pri­zna­nja dr­ža­ve Ko­so­vo, ali je cr­no­gor­ska vla­da ima­la vi­zi­ju. Mi­lo […]

Pro­bu­dim se. Pa po­mi­slim: pro­bu­dio sam se. I sre­ćan sam. Pri to­me ne idem na jo­gu, a i ne ba­vim se ne­kim spi­ri­tu­al­no-ori­jen­tal­nim vradž­bi­na­ma. Jed­no­stav­no, ta­kav sam. Što bi se re­klo: gle­dam svo­ja po­sla kao sva­ki šut­ko me­đu ro­go­nja­ma. Pro­bu­dim se. Po­gle­dam pla­fon iz­nad se­be i osmi­jeh­nem se. Lak­nu­lo mi. […]

  Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, go­vo­rio je Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik. Ne­ka me mr­ze, sa­mo ne­ka me se pla­še, ni­je po­no­vio Gaj Mi­lo Ce­zar Đu­ka­no­vić. Ne­ka me vo­le i ne­ka me se pla­še, ni­je za­bun­cao Gaj Alek­san­dar Ce­zar Vu­čić… Gaj Ju­li­je Ce­zar Ger­ma­nik bio je opa­san […]

Ka­kva bi to tek knji­žu­ri­na bi­la, Bo­že Sa­va­o­te! Ako bi je iko ika­da za­vr­šio jer ko­li­ko god da je do­pi­su­je­mo, tek smo joj na po­čet­ku, u pre­dvo­ri­štu stra­ha, tre­pe­ta i mi­lo­sne nam sra­mo­ti­ce… Bi­la bi to knji­ga nad knji­ga­ma, oso­bi­to ako bi u njoj bi­li po­pi­sa­ni sa­mo naj­stra­šni­ji, a ti­me […]

Ne­što se iza br­da va­lja. Ne­što se iza br­da već do­va­lja­lo. Ili se odav­no do­va­lja­lo ono što je bi­lo iza br­da. Taj­no­vit je ovaj svi­jet. Oso­bi­to i osob­no su naj­taj­no­vi­ti­ji na­ši ućo­re­ni taj­no­vid­ci. Na­še lu­čo­no­še ko­je umje­sto pu­to­vo­di­telj­nog pla­me­na u de­sni­ci dr­že stu­lje­ni uga­rak… Taj­no­vi­ti su na­ši sve­dr­ži­te­lji ko­ji dr­že […]

Bio bih bo­lji od njih. Kad bih mo­gao. A mo­gao bih. Kad bih htio. A htio bih. Kad ne bi imao pa­met­ni­ja po­sla. Bi­li bi­smo bo­lji ne­go što je­smo. Sa­mo da ho­će­mo. A htje­li bi­smo kad bi­smo mo­gli. A ko zna da li mo­že­mo, jer ni­ka­da ni­je­smo ni pro­ba­li. A […]

Pa da, ne­gdje je već re­če­no: no­va go­di­na je uvi­jek no­vi po­če­tak za sta­re na­vi­ke… Ili, kao što je i red i obi­čaj u na­šim pra­znič­no pra­zno­gla­vim dr­ža­vi­ca­ma ko­je će­mo i da­lje vo­lje­ti, ona­ko opa­ko, na pra­zan že­lu­dac: ni­šta no­vo u no­voj go­di­ni… Ni­šta no­vo sem sta­re če­žnje u Ba­nja […]

Fran­ken­štajn­či­ći. Šta bi dru­go bi­lo, ne­go to. Lut­ki­ce, vi­še smi­je­šne ne­go stra­šne. Pra­vlje­ne da po­slu­že svr­si. Pr­lja­vim po­slo­vi­ma. Pr­lja­vi­joj za­ba­vi. Naj­pr­lja­vi­jim iz­bo­ri­ma. Jed­no­stav­no: de­mo­kra­ci­ji. Lut­kar­skoj. Fran­ken­štaj­nov­skoj… U na­šem mat-cr­nom, zga­slom, po­ne­kad la­ki­ra­nom lut­kar­skom po­zo­ri­štan­ce­tu, ne­ma ni­če­ga osim ma­le­nih stra­ho­vi­to ljup­kih lut­ki­ca. Fran­ken­štajn­či­ći na po­zor­ni­ci, fran­ken­štajn­či­ći u gle­da­li­štu, fran­ken­štajn­či­ći na spo­red­nim […]

Ima tih đa­vo­ljih lju­di­na u na­šim go­ro­lo­mi­ja­ma ko­li­ko ho­ćeš. Kao da je, ne bi­lo joj pri­mi­je­nje­no, Ka­tun­ska na­hi­ja i nje­zi­na oko­li­ca ne­ka­kav Krip­ton, svi­jet iz­van i iz­nad svje­to­va, a ne ma­li dio ma­le­ne nam i ni­čim za­slu­že­ne ze­mlji­ce. Krip­ton je u naj­no­vi­jim vre­me­ni­ma, a sum­nja se da je i ra­ni­je, […]

Što bi rekao onaj iz Bosne ponosne: čojek da ne umre, crko bi… Od neke muke se onako, naprosto, čojeku, kako bih rekao, stuži. Smrkne. Smrači mu se vidik. Stuli mu se plamen. Malakše mu snaga. Može li Stari Vujadin ovo izdržati? Čitaće nekada neko u novoj zbirci ultraljubičastih epskih […]