Ima ta­mo, mo­ra da znaš, sve­znaj­ni ze­mlja­če, u toj đa­vo­ljoj Dan­skoj (đa­vo­ljoj iz na­še an­đe­o­ske per­spek­ti­ve) ne­što što se zo­ve no­vi kon­cept ži­vo­ta ili­ti – hi­ge. Valj­da ta­ko, ko će ga zna­ti. U toj (iz na­še per­spek­ti­ve, tru­loj) Dan­skoj, Dan­ci i osta­li ne­dan­ci tru­de se to­bo­že da uži­va­ju u ži­vo­tu. […]

Ni­je­sam znao. Ka­ko bih znao to Mi­li­vo­je­vo- tu­ži­lač­ko- Škre­lji­no- in­sti­tu­ci­o­nal­no ozva­ni­če­no zna­nje? Va­še zna­nje je vaš ka­pi­tal, a mo­je zna­nje je mo­ja si­ro­ti­nja. Ka­žem vam, na ovom na­šem je­zi­ku ko­ji se zo­ve ta­ko i ta­ko, a vi ga zo­ve­te na­o­pa­ko- da ni­je­sam znao. I hva­la vam što sad znam. Znam […]

Bi­će da smo se pre­da­li, da smo di­gli ru­či­ce i ba­ci­li ko­plja u tr­njak, moj iz­mo­žde­ni ze­mlja­če! Kao da ne­ma vi­še va­tre u sle­đe­nom bi­ću, ni­ti var­ni­ca u smr­znu­tom umu, a ko zna da li ih je iz­i­stin­ski i bi­lo. Raz­go­vo­ri glu­vo­ni­je­mih se na­sta­vlja­ju i mi­li­na je slu­ša­ti nji­ho­vo žuč­no […]

Po­sto­je još uvi­jek i oni uklet­ni­ci ko­ji kao pre­klanj­ske ba­be-ga­ta­re u raz­ba­ca­nim slo­vi­ma kao u ča­rob­nom pa­su­lju, vi­de ko­ri­jen i sta­blo, gra­ne i gran­či­ce pro­šlog sa­da­šnjeg i bu­du­ćeg svi­je­ta. Da­kle, kre­nu od naj­du­bljih ži­la, da bi se po­pe­li do naj­ta­na­ni­jeg vr­ška uža­sa­va­ju­ćeg dr­ve­ta po­sta­nja. U zno­ju mo­zga svo­ga, u krv­ci […]

  Oda­kle li se ono stvo­ri­lo? U či­joj bo­le­sti je iz­ni­klo? Pod či­jim vrač­ka­ma je iz­ra­slo? U ko­joj ko­mo­ri se raz­vi­lo? Pi­taj Bo­ga, a sum­njam da i On to zna, a i ako zna, ostao je bez ko­men­ta­ra. Što bi se re­klo: i Bog se kr­sti kad ga o to­me […]

Pre­du­go nam tra­je, moj slu­đe­ni ze­mlja­če, ova sa­mo na­ša luc­ka­sta noć. Po­tra­ja­će, luc­ka­sto i su­lu­da­sto, sva je pri­li­ka, još du­go i pre­du­go. Luc­ka­sta noć tra­je li tra­je, a naj­lu­đa noć, opa­sno se pri­ma­kla. Ne­go ka­ko, ne­go ta­ko! Iz luc­ka­ste no­ći na ko­ju smo svi­kli i obi­kli i bez ko­je, ova­kvi […]