Jasan Pogled

U veselju izdišu členovi

Foto: Nikos Economopoulos

Ni­je baš sve ta­ko cr­no. Vi­še je, ona­ko, cr­no­gor­ski. Crn­pu­ra­sto. Siv­ka­sto sa cr­nim pre­li­vi­ma. Crn­ka­sto pro­ša­ra­no si­vi­lom. Bo­gat ko­lo­rit za­mu­ćen ne­ka­kvim ču­de­snim ka­tun­skim sfu­ma­tom. U du­bi­ni si­vi­lo, u pr­vom pla­nu cr­ni­lo. Ili na­o­pa­ko. Igre bo­ja ko­je do­vo­de do us­hi­će­nja. Cr­no-si­vog. Siv­ka­sto-ocr­nje­nog. Sve za­vi­si od ras­po­lo­že­nja. Ili od per­spek­ti­ve po­sma­tra­ča. Autor­sko na­dah­nu­će ne do­la­zi u pi­ta­nje. Pa­le­ta je uvi­jek bo­ga­ta. Dvi­je ro­đe­ne bo­ji­ce i nje­ne se­stre-ni­jan­si­ce…
Sve je baš ona­ko ve­se­lo. Ve­se­lo k’o Kaf­ka. Raz­dra­ga­no k’o Do­sto­jev­ski u mon­te­ne­gro- fa­zi. Raz­i­gra­no k’o Be­ket kad se na­pi­je eg­zi­sten­ci­jal­nog elik­si­ra. Elik­si­ra od gor­kih tra­vu­lji­na iz­ni­klih u na­šim raj­skim vr­ta­ča­ma iz ko­jih se ne vi­di ne­bo, ili se, za vi­dje­la, vi­di cr­no-si­va op­na pro­bu­še­na na­dom u ono što ne do­la­zi. Do­bar osje­ćaj. Ne bi bi­lo bo­lje ni kod onog si­vog Berg­ma­na. Ni kod onog siv­ka­sto­cr­nog Pe­tro­vi­ća što je ono­mad na­sr­nuo ka­me­rom na Se­o­be Cr­njan­sko­g ote­kle od mo­kri­ne i me­lan­ho­li­je…
Sve je baš, ona­ko, osmi­šlje­no. Do kraj­njeg be­smi­sle­ni­ja. Pit­ki osvje­ža­va­ju­ći otrov­čić. Kao kod onog Har­msa. U onoj nje­go­voj naj­ap­surd­ni­joj fa­zi. Kao on­da kad je Harms jed­ne ve­če­ri sa­mom se­bi ot­pri­li­ke re­kao: Pre­tje­rao si. I do­dao: Ni­je baš sve ova­ko. Vje­ro­va­no je mal­či­ce ap­surd­ni­je. I to mal­či­ce je pra­vi za­čin ži­vo­tu ko­ji je ina­če i na­stao po ka­lu­pu mal­či­ce bo­ljeg i mal­či­ce go­reg. Ka­ši­či­ca, ze­mlja­če, a ne ku­tla­ča. U ka­ši­či­ci je uži­tak, ka­plji­ca ne­za­mjen­lji­ve neo­do­lji­ve naj­ro­đe­ni­je bi­je­de bez ko­je se ne mo­že za­mi­sli­ti ni do­bro ju­tro ni la­ka noć­ca…
Sve je baš ona­ko umi­lja­to. Kao kod onog Bu­la­to­vi­ća kad se raz­nje­ži, pa kad opla­ku­je svi­jet oči­ma ko­jih ne­ma. Ili­ti du­šom ko­ja je utr­nu­la. A po­ne­kad i sr­cem ko­je se pre­tvo­ri­lo u ne­ki dru­gi or­gan ko­jem je mje­sto u pri­ze­mlju, a ne na spra­tu, ma­lo uli­je­vo. Ne­ma vi­še, ili kao da ne­ma, te po­zna­te adre­si­ce. Gru­di, ma­lo uli­je­vo, ta­mo gdje je ne­kad, valj­da, brek­ta­lo sr­cu­len­ce,gdje je li­skao pla­men i pje­vuc­kao žar…
Sve je baš ona­ko, ze­mljač­ki. Kao kod onog Šće­pa­no­vi­ća. Ona­ko šće­pa­no­vi­ćev­ski. Do­če­klij­ski, što bi se u na­šim siv­ka­sto­cr­nim ili crn­ka­sto­si­vim go­ra­ma re­klo. Do­če­klij­ski, sr­dač­no, kao da si pred bron­za­nim spo­me­ni­ci­ma po­gan­šti­ne, a ne pred naj­bo­ljim lju­đi­ma i ju­na­ci­ma, po­zna­tim po sve­mu, po­naj­ma­nje po do­brom…
Sve je baš ona­ko, po­ta­man. Kao Pro­kru­sto­va po­ste­lji­ca. Ona­ko sun­ča­no i pri­jat­no kao Ka­mi­je­va pla­ža baš ono­ga da­na ka­da je onaj Mer­so ura­dio baš ono. Ona­ko bi­stro i pit­ko kao Fi­ne­ga­no­vo bde­nje onog pod­log Džoj­sa ko­ji je ona­ko od ša­le, o ja­du za­ba­vio ci­je­li svi­jet. Ma sve je ok, kao kod onog Bu­kov­skog ko­ji je sva­kom du­pe­glav­cu, ma­mla­zu, ba­ra­bi, a na­ro­či­to se­bi, pro­na­šao mje­sto. Do­bro, pra­vo mje­sto u naj­raj­ski­jem vr­ti­ću žu­đe­nog pa­kla…
A li­je­pa je, baš dra­že­sna, ova na­ša ma­le­na go­sti­o­ni­ca ko­ju za­plju­sku­je pla­vet­no-avet­no mo­re. A na­ro­či­to je za­plju­sku­je ne­što dru­go, što i ni­je za one sa sla­bi­jim sto­ma­či­ćem. A još uvi­jek ima i ta­kvih lju­do­žde­ra ko­ji sa­svim la­ko po­kva­re sto­mak. Ko­ji­ma sme­ta i slat­ko i pri­je­sno i pre­pe­če­no i pre­sla­no, ali im ne sme­ta, da s vre­me­na na vri­je­me, kad okol­no­sti ta­ko na­la­žu, ča­la­brc­nu, u ime vi­ših dr­žav­nih in­te­re­sa, ži­vo­tić ne­kog mu­če­ni­ka. Ne sme­ta im da, u skla­du sa lo­pov­sko­par­tij­skim in­te­re­si­ma, pro­žde­ru ne­či­ji ku­će­rak sa okuć­ni­com, ne­či­ji odžak ili ne­či­ji grob. Baš ona­ko, la­ga­no- kun­de­rov­ski, u slast…
Vo­le se na­ši do­ma­ći­ni. Kao što se u sta­rim po­vi­je­sti­ma, ka­ža­ma i smi­ca­li­ca­ma vo­le Ka­in i Avelj. Vo­le i da nam pri­u­šte za­do­volj­stvo, da nam uka­žu do­ma­ćin­sko po­što­va­nje baš kao pre­kju­če Ono­me na kr­stu. Ni na kr­stu vam ni­je lo­še, po­ru­ču­ju dr­ža­vo­tvor­ci, šta bi tek bi­lo sa va­ma da ne­ma kr­sto­va, kao što ne­ma ni ne­ba, dok ima nas…
Mo­ra se po­ne­što i žr­tvo­va­ti za ovu sre­ću ko­ja nas je une­sre­ći­la. Za ovu di­vo­tu ko­ja nas je una­ka­zi­la. Za ove na­ka­ze ko­je su nam do­di­ja­le. Za ovo do­di­ja­va­nje ko­je će do­di­ja­va­ti dok ima ko­me. A ima. Sve je vi­še onih ko­ji su u me­đu­vre­me­nu oja­đe­nost pri­hva­ti­li kao je­di­ni na­čin da se oja­đe­no ži­vi. Lo­gi­ka či­ni ču­da u na­šim go­ro­mla­ti­ja­ma. Baš kao bu­bulj u gla­vu ili gla­va u bu­bulj. Za­vi­si od per­spek­ti­ve i po­da­nič­kih po­vla­sti­ca…
Mo­ra se ne­što i pre­tr­pje­ti za ovo što nam se umi­je­si­lo i za­ka­ča­ma­či­lo. Mo­ra se kao što je on­da mo­rao i onaj pra­ved­ni Jov. Vo­le bo­go­vi da se igra­ju baš kao u sta­rim pi­smi­ma i još sta­ri­jim ska­ska­ma i pre­da­nji­ma. Za­i­gra­ju se i na­ši bo­go­vi i nji­ho­vi asi­sten­ti i iz ra­zo­no­de, tek ona­ko, uc­me­ka­ju, upr­ska­ju, oba­lje­že, okr­va­ve, za­plju­nu, ka­ko kad i ka­ko ko­me. Ne­ka­da i za­ka­le­me kao opa­ki gra­di­na­ri, pa nje­gu­ju, kao sve­ti­nju, ono što je na­kri­vo na­ra­slo, a ot­fi­ka­re, kao Nje­go­še­vu gla­vu, ono što je mo­glo da bu­de da je bi­lo…
Baš je kul ovaj op­ti­mi­zam. Ovaj naš, sa sa­mo­ga vr­ha. Ili sa naj­du­bljeg dna. I to što iz­di­še, a na­šlo se u na­slo­vu, ne­ma ve­ze sa gla­vom. Ni sa sr­cem. Ni sa onim što smo mo­gli bi­ti. Da nas je bi­lo, kao što nas ne­će bi­ti ­on­da ka­da nas bu­de. Po mi­šlje­nju onog Si­o­ra­na. Ili ne­kog na­da­re­nog na­ki­će­nog Ser­ba ko­ji pje­vu­ši i kad mu se pla­če…

Ostavite komentar: