Notes

Avram Petrović: Ispljuvak pun krvi

avram

Avram Petrović
Uspomene
Dečje novine, 1988.
Predgovor: Latinka Perović

Piše: Momčilo Đorgović

Čovek sa fotografije koji vas drsko gleda u oči i samo što ne progovori, bele brade a ispod crnog šešira, jeste Avram Petrović Avramče, zaverenička duša sa srcem od čelika. Bar ga je tim vokabularnim čiodama Milan Jovanović Stojimirović pribio na strane svog spomenara “Siluete starog Beograda”, uz relaksirajuću napomenu – “iako tih i skroman čovek”.

Avramče je zaboravljen čovek, kao što su i njegovi sinovi, Uroš i Svetislav. Ugasila se jedna patriotska, blagorodna porodica, ugasilo se i poštovanje i sećanje na njihovu gotovo ekstatičnu posvećenost “našoj” Srbiji. Da su pucali, sekli sabljama, možda bi i bili u herojskom panteonu nacionalnih revolucionara. Ali, i otac i sinovi su verovali u ideju prosvetiteljstva, da se sa njenom realizacijom jedan siromašan balkanski narod može uzdići među moderne i poštovane nacije. U starim danima Avram Petrović je zavetovao svoju decu: ”Bogatstvo niti sam tražio u životu, niti ću vam ga ostaviti, niti ono ima kakve trajne vrednosti. Pameću se živi i to blago starajte se da steknete.” Da, mudre reči, ali kako se i sam Avram mogao uveriti u svom aktivnom životu, one i ako su izgovarane, nisu bile u statusu trajnih vrednosti. Buka i bes su uvek tukli zaglušnije, ništa nije moglo proći celo, iz tog žrvnja svako zrno bi izlazilo smrskano ili spljeskano. O tome i sam piše u svojim Uspomenama.

Život mu se rasprostirao od kneza Miloša do Josipa Broza Tita. Za vreme od devedeset godina samo što nije preživeo apokalipsu. Prvi svetski rat je smrskao srpsko društvo i državu u čijim je izgrađivanjima učestvovao. Drugi svetski rat je spljeskao federaciju-u-pokušaju Srba i ostalih Južnih Slovena, ideal koji je on sa Svetozarom Markovićem gajio. Umro je 1944. na pragu stvaranja socijalističke i narodne države, o čemu se u njegovoj ranoj mladosti, u devetnaestom veku, u crvenobarjaktnom Kragujevcu, opet sa Markovićem – sanjalo.

Avramove Uspomene su pisane u reskom stilu podnošenja raporta. Iz rečenice u rečenicu se filmskom brzinom, bez daha, bez emocija i vrednovanja, tek tu i tamo sa pokušajem trezvene poduke, sabija vreli tok događaja. Bez uzdaha i bez žalosti, iz gustog maltera života zahvatio je zidarskom vanglom i pljusnuo na papir. Tako izgleda u pismu, a u sadržaju je to ispljuvak pun krvi, nasilja i političkih obračuna. Po sokacima, zatvorima, kancelarijama i dvorovima se kotrljala vlast i konstruisao i dekonstruisao politički život. Iz zavera se upravljalo Srbijom, a ne iz parlamenta, hapšenja, progoni, zloupotrebe, korupcija, izvršna vlast sudi i policajiše, novine su poput platna Hijeronimusa Boša duboko nekrofilne, infernalne, moralne i fizičke nakaze svuda unaokolo gmižu, posrću, cerekaju se, sve je invalidno i sakato, ništa nije celo i lepo.

Kao da posle raspada Jugoslavije savremena Srbija svoj kontinuitet traži u tim, činilo nam se, zaboravljenim i davno prošlim vremenima. Tada je Srbija imala oko milion i trista hiljada duša, a na svakih hiljadu – samo 42 pismena stanovnika. Kriterijumi za pismenost su iz ondašnjeg vremena. Meternih je u Beču pitao kneza Mihaila da li u Srbiji ima pismenih ljudi. Naravno, odgovorio je Mihailo. Ne smatram da je neko pismen, bio je uporan Meternih, ako zna da se potpiše, nego da li vaši pismeni mogu perom na papiru da izraze i opišu šta misle poštujući gramatiku i stil, tako da onaj ko je sposoban da pročita, može i da shvati šta su napisali? Meternihov kriterijum bi, bojim se, danas desetkovao “pismene”.

Dr Latinka Perović drži Uspomene retkim i vrednim svedočanstvom, kao uostalom i druge memoare i dnevnike 19. veka, jer otkrivaju “dramatičnost usklađivanja civilizacijskog razvoja Srbije sa potrebom oslobođenja i ujedinjenja svekolikog srpskog naroda”. Za aktere je, smatra ona, bilo neoportuno da javno priznaju i samo postojanje ove drame, strahovali su od reakcije savremenika, pa se ona poveravala hartiji. Ta je poruka u boci bačena u okean vremena – za nas. Naravno, gordost živih “nema vremena” za tu vrstu komunikacije (inače nam je komunikacija, ako nije tračarenje, slaba strana, od saobraćaja do razgovora), a ko će još i da čita!

Kako se to čudno susreću njihovo strahovanje od kolektivnog suočavanja sa istinom, čak i kada se ona očigledno živi, i naše odbacivanje da čujemo autentični glas, izveštaj sa lica mesta. Možda se razmimoilaženja događaju jer nam je draža narkotik-fantazija o jednom vremenu nego njegov stvarni tok, još nismo izašli iz istine koja nas ipak objedinjava, a istina, kao što se zna, boli. Padaju mi na pamet stihovi Eriha Kestnera:

Svi sedimo u istom vozu,
Putujemo kroz vreme.
Svi sedimo u istom vozu,
Mnogi u pogrešnom kupeu.

Avram Petrović je bio revnosni izvršitelj politike svoje, radikalne, stranke, uvek u prvim redovima, sveprisutni i neumorni gorljivi igrač na terenu, kako su se solipsistički vrednovali “za narod” i “u narodu”, mada je često bilo van zakona i protiv države. I kada se sekla grana na kojoj se sedelo, ubeđivalo se da se to radi u narodnom interesu. Svakako da u takvim “patriotskim”akcijama koje su bile društveno subverzivne nisu bili usamljeni. Tokom borbe za uspostavljanje apsolutne vlasti radikalne stranke Avram Petrović nije vodio dnevnike. Kako su se vlade munjevito smenjivale i on bi dobijao ili bi ostajao bez posla. Borba za egzistenciju, borba za živu glavu, borba za ostvarivanje mladalačkih ideala pre nego za znatnu vlastitu korist, permanentni komploti, ovom velikom, a malom čoveku (zbog niskog rasta je i dobio nadimak Avramče) niti su dali mira niti vremena da reflektira nad vlastitom sudbinom.

Svet koji kasnije opisuje, a to su poslednjih trideset godina devetnaestog veka, jeste izolovan, palanački svet, jedno siromašno društvo u svekolikom neredu, u kojem svako svakog drži za grkljan, i niko ništa ne proizvodi, niti su gde zaposleni, profesija im je otimanje za vlast.

Otkriće države i dobitak kraljevine izaziva atmosferu “zlatne groznice”, nema političkog i državnog čina bez nasilja. U tom metežu kralj jedva drži krunu na glavi, potkradaju ga sa svih strana, naročito kada ga kao oduševljeno goste po srezovima, u trošak tih ručkova se ugrađuju mnogi, žive mesecima od nekoliko kraljevih zalogaja, ministarske stolice su stalno isprevrtane, poslanici na prodaji, popovi su krvoločni agitatori i saučesnici u ubistvima, ogromna većina glasača je nepismena, neinformisani i dezinformisani, nemaju pojma o svojim pravima i karakteru državnih institucija, vojska malo-malo strelja u ljude okupljene po čaršijama, načelnici po nekoliko meseci uspostavljaju i dele stranačku pravdu dok protivnici ne prevare na izborima, otmu vladu pa ih najure u bukagije ili u penzije, odakle se oni posle nekoliko meseci domunđavanja sa kraljem vraćaju kao osvetnici, oko za oko, zub za zub. Kad radikali dolaze na vlast, onda je to “pravedno”, jer su njihovi protivnici “bezobrazni” i “nevaljalci”. A kada gube vlast, onda je to “protiv naroda” i “protiv građana”. Na sve strane samo puca neka bruka, ničemu i nikome se ne dopušta autentična vrednost, niti društveno poštovanje. Lažiraju se veličine, priznanja jedni drugima fabrikuju ortaci. Orljava horova ljubitelja marifetluka falšira pohlepno, imitacija života upriličuje se na bini nušićevskog pozorišta. Kralj Milan poverio se Čedomilju Mijatoviću jedne usamljene noći u dvoru na Terazijama da mu je u Srbiji jedini prijatelj – njegov pas. To je tzv. društvena nadgradnja. A u bazi 95 odsto seljaka sa arheološkim plugovima i motikama, odrpani večno “vlast” mole za nešto, u svom jadu su uvek eksplozivni materijal za vešte manipulatore, zatim su tu ćifte, zelenaši, trgovci krijumčari i monopolisti, nema industrije, niti kapitalista – ne artikulišu stranke ekonomski interesi, već svršeni i nesvršeni studenti sa evropskih univerziteta, a na hibridu iz austrijsko-nemačko-ruskih i tursko-patrijarhalnih ideja.

Naravno da je postojalo i nešto svetlo nad tim mutnim talasom koji se valjao Šumadijom. Bilo je poštenih i idealista, vaspitanih i karakternih ljudi, sa iskrenim željama da se na ovim prostorima izgradi vredna i kulturna nacija u dobrim odnosima sa susedima. Okretali su se srpskoj Atini preko Save i Dunava, već građanski i prosvetiteljski daleko naprednijem delu srpskog naroda. Milovan Jovanović Stojmirović za te naše podvižnike piše da su bili “sirotinja u crnom kaputu, mahom činovnički svet koji je nosio na svojim plećima ne samo državni aparat nego i kulturnu misiju države, pa je skromno, verno i samopožrtvovano poslužio i otadžbini i društvu svog vremena”. Avramče, smatra on, pripada tom društvu.

Avramče je bio dete svog vremena, u njemu se mešalo sve što je kovitlalo u društvu koje je nastajalo. Samouk, željan čovečnosti, u život je poleteo još nepunoletan na krilima tekstova omladine iz časopisa “Mlada Srbadija”, uprkos tome što su ga “dobri i pametni činovnici” upozoravali da se ne “truje tim što pišu usijane glave”.

Na njemu se može izučavati anatomija političke svesti prosečnog Srbina do danas, a takvih nas najviše ima. On je pola-pola, i zaverenik i legalista, i markovićevac i pašićevac, i socijalista i radikalac, i jakobinac i humanista. On je prototip večno lutajućeg ukletog Srbina i kako vreme kaže može biti masovni komunista, ali i masovni radikal, lako druge optužuje za izdaju i lako se sam premeće već prema tome kako ga i sa čime ubede. Svi smo mi braća, samo što su mu, tako je dvojio, radikalci “rođena braća”, a svi ostali “braća od stričeva”. Radio je ono što se “braća” dogovore. Evo zgodne prilike da se “kurtališu kralja Milana” i začas Avramče nađe zmajoubice “jednog Hercegovca i jednog Bošnjaka koji su se ponudili i hteli da ubiju kralja Milana, uputimo ih da idu u Beograd”, ali beogradske vođe radikala nisu pristale pa se tako i ne kurtalisaše kralja, i Milan iz borbe za radikalski Ustav na svoju sreću je izneo živu glavu. Bilo je to 1888. godine. Za Avrama, kao i za svakog provincijalca, Šumadija je imala razmere kontinenta, bila je pupak sveta, pa kada je želeo da dočara važnost i pravednost kakvog radikalskog skupa, često je upotrebljavao fraze da su došli “iz cele zemlje”, i da se skupio “silan svet”, “narod”, makar se radilo tek o nekoliko stotina okupljenih. Te fore su na repertoaru i danas.

Avram se na ispisivanje sećanja na preko sto stranica na memorandumu ženevskog Hotel de Strasbourg et de l’Universe u Rue paradier 10 bacio iznenada. Bio je izbeglica, imao je šezdeset godina, Prvi svetski rat je rušio svet u kojem je do tada živeo. Ni pre ni posle toga ništa nije pisao. Živeo je još trideset godina posle tog napada spisateljstva a da se nije vratio rukopisu, niti dopunjavao, ni popravljao. Ništa, gotovo, groznica zapisivanja savladala ga je samo tada, neka duševna sila ga je naterala da iz sebe baš u to vreme i na tom mestu izbaci taj ispljuvak pun krvi. Svojevrsna ekstaza preobražavanja, ili moždana protuberanca asocijacija koja mu je u času sloma srpske države i društva izbacila važne karike koje su prethodile toj propasti? Možda se to bacanje u pismo jednog suvog praktičara može shvatiti i tumačenjem Rolana Barta: pismo kao razmena, neka vrsta priznanice iz smrtnog straha da će na prekretnici i razmeni epoha nešto prestati da postoji. Bez tog pisma Avram bi se u novom vremenu našao bez ičeg, jer je svet koji je on stvarao propao, našao bi se u stanju beskrajnog pada. Bez tog zapisa, i da ga u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nije pre četvrt veka pronašla i priredila dr Latinka Perović, Avramče kao akter istorije za nas ne bi postojao. Njegova “ženevska priznanica” nas spasava od obmana falsifikovane istorije i daje nam mogućnost da autentično postojimo.

Zapis Avram počinje sa svojom rujnom mladošću punom oduševljenja, a završava sa ubistvom kralja Aleksandra i Drage 1903. godine. I dalje nije mogao da nastavi. Kao da mu se ruka osušila. Možda je za njega tu bio kraj srpske istorije? Radikali su došli na vlast, pa nema više? Naravno, on pozdravlja to ubistvo, jer je kako piše, spasen, vraćaju ga u državnu službu. I dodaje čuvenu frazu da su ubistva bila radosno pozdravljena “u celoj zemlji” i to “od sviju slobodoumnih ljudi, naročito radikala”. Primetio je da je “čak žalosno posmatrati kako niko čak ni od onih koji su obasipani milošću i vlašću ne zažališe za svojim ne samo kraljem nego za svojim dobrotvorom. Takav je svet. To se u svakoj ovakvoj prilici vidi…” ipak, partokratizovan ali i istinoljubiv, u poslednjoj rečenici on saopštava da je bilo oficira koji su prihvatili mišljenje Engleza i energično tražili da se iz vojske udalje svi zaverenici oficiri – “ali su oni ubrzo ućutkani nešto milom, nešto silom”. Zaverenici su postali konstitutivni deo srpskog društva.

Avram Petrović je voleo još jednu frazu – “istorija se ponavlja”. Da, i svako društvo bira šta će mu se iz te istorije ponavljati i postati njegovom sudbinom.

Uspomene-Avram-Petrovic_slika_O_1918794

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/avram_petrovic_ispljuvak_pun_krvi.26.html?news_id=282916

Ostavite komentar: