Notes

Ivan Meštrović: Vaskrs tevtonskog Vidovdana

uspomene-politicke-ljude-dogadaje-ivan-mestrovic-slika-36062243

Ivan Meštrović: Uspomene na političke ljude i događaje
Matica Hrvatska, Zagreb, 1969.

Piše: Momčilo Đorgović

Prošlog vikenda se u novinama i na sajtovima mogla naći informacija da se u Noći muzeja, 7. juna 2014, videlo nešto što do sada nije bilo viđeno. Naime, u “Belom dvoru izložen je model Vidovdanskog hrama našeg čuvenog vajara Ivana Meštrovića… kao i skulpture iz kosovskog ciklusa”. Još se ustvrdilo da je više hiljada gostiju imalo prilike da prvi put vidi ova jedinstvena dela.

A zašto do sada nisu viđena? U informaciji kažu: Tito nije dao. Niti je tačno da Tito nije dao, niti je tačno da je maketa nepoznata, niti da do sada ona i skulpture nisu viđene. A ako pretpostavimo da ovaj tekst nije pisan u SFRJ, a ni prepisivan iz neke srpsko-jugoslovenske monarhističke knjige, možemo se pitati po čemu je Ivan Meštrović “naš”? Ali u ovoj informaciji, osim imena i prezimena umetnika i naslova njegovog rada, ništa nije tačno.

Taj hram je dobro poznat i stručnoj i svetskoj javnosti, onima koje je destrukcija Jugoslavije izbacila danas na površinu, naravno da nije. Više puta su mu i u Kraljevini Srbiji, i u staroj i u novoj Jugoslaviji uzimane umetničke i finansijske mere. O ovom megalomanskom projektu su mišljenje dali Crnjanski, Petar Dobrović, Krleža, Matoš, Drainac, Rastko Petrović, Žarko Vidović, Lazar Trifunović. I sva su negativna. Svi su saglasni da je taj hram ordinarni kič. Pohvale su dobile samo neke skulpture iz kosovskog ciklusa. Beogradska publika imala je prilike da maketu razgleda još pre sto godina i nije bila oduševljena, a od njegove realizacije odustao je prvo kralj Petar i zbog ogromnih troškova, i zbog toga što po njegovom mišljenju u tom asirskom hramu punom golotinje nije bilo ničeg “srpskog”, najmanje pravoslavne crkve. Kasnije je Aleksandar Karađorđević dao prednost mnogo skromnijem Spomeniku neznanom junaku na Avali, koji je projektovao i uradio hrvatski i jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović.

Maketa hrama u kojem je umetnik hteo da predstavi mesopotamsko-egipatskim gigantinizmom srpsku i jugoslovensku rasu bila je izložena u Veneciji, upravo na dan kada je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u Sarajevu. Na vest o atentatu, koja je, kako je u svojim memoarima zapisao Meštrović, stigla uveče dok je sedeo u kafani, on se na Trgu Svetog Marka sa “našima, većinom mladih” vrlo veselio.

Nameravao sam već ranije da memoare Ivana Meštrovića “Uspomene na političke ljude i događaje” uvrstim u ovu seriju iz nekoliko razloga. Meštrović je više nego i jedan drugi vajar svojim delima markirao političku, kulturnu i istorijsku geografiju Srbije i Crne Gore. Beograd se ne može zamisliti bez kipa Pobednika nad ušćem Save u Dunav. Ako prihvatimo stav Eli Fora da skulptura dočarava večno kružno kretanje muzike, onda na Kalemegdanu Marseljeza odzvanja pri svakom pogledu na Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Avalske karijatide u počasnom bdenju nad mnogobrojnim neznanim junacima predstavljaju državni i nacionalni temeljni simbol, a siloviti prikazi Miloša Obilića, Banović Strahinje, Udovice, Sećanja, Srđe Zlopogleđe jesu dela kojima se priznaje visoki umetnički nivo. Ali, Meštrovićevi memoari nisu nikada štampani u Beogradu, niti se o njima izjašnjavala srpska javnost. Prvi put su publikovani u Buenos Ajresu 1961. godine, a zatim u vreme maspoka u Zagrebu, i opet u Zagrebu 1993, ovog puta kao “dragocjena građa za povijest srpskog imperijalizma, koji u ovim danima pokazuje svoje monstruozno lice”. Kako to da je jedan od glorifikatora srpskih mitova istovremeno i svedok srpske “monstruoznosti”?

Bilo je sugestija da “pustim” te memoare, da ne pišem o njima, kao nisu vredni pažnje. Nisam uveren da okretanjem glave od nečega ono prestaje da postoji. Što je neprijatnije to je prisutnije, i sve prisutnije. Saopštenje iz Belog dvora o nikada viđenom i zabranjenom hramu “našeg čuvenog vajara”, ali i sinhrono izdavanje knjige “Čujte, Srbi!” Arčibalda Rajsa u dvesta hiljada primeraka povodom stogodišnjice njegovog dolaska u Srbiju, te polaganje cveća predsednika države na spomenik oštrog kritičara vladajućeg mentaliteta, podsetili su me na aktuelnost Meštrovićevih memoara. Dobrim svojim delom (do Drugog svetskog rata) oni se u ocenama o nama slažu sa zapažanjima i ocenama Arčibalda Rajsa. U tim memoarima, međutim, ima i takvih zapisa, da mi je čudnovato da se u zagrejanim raspravama o “krivicama” za izazivanje Prvog svetskog rata nisu citirali po beogradskoj štampi.

Dva meseca pre sarajevskog atentata Meštrović se slučajno našao na jednoj večeri u Rimu, priređenoj u čast nekih nemačkih naučnika na kojoj je čuo da se Nemačka već uveliko sprema za rat i da tokom godine on mora početi, nije važno pod kojim izgovorom. Jedan od Nemaca je govorio:

  • Rat je nužan i neizbežan. To je matematika. Ratovaćemo nečuvenom brzinom. Nemačka snaga je danas tolika da možemo sa sigurnošću od 70 odsto računati da na kopnu možemo tući celi svet. Rat će biti težak, ali kratak. Sve je izračunato. Mi moramo ratovati, moramo što pre, jer ovako ne možemo dalje.

Kasnije je u Splitu Meštrović sreo jednog svog poznanika koji se vratio iz Beča a bio je dobar sa nadvojvotkinjom Marijom Josipom. Kako je u Beču primljena pogibija Ferdinanda, upitao ga je vajar. Ovaj mu je prišapnuo: “Oficijelna žalost, a unutra zadovoljstvo. Bio sam kod one dame. U dvoru veselje.”

Za razliku od Rajsa, Meštrović je bio intimus kraljevske porodice Karađorđevića. Imao je simpatije i za “čika Peru” i za Aleksandra. Memoare Meštrović počinje sa pozivom iz Beograda 1904. godine da se upozna sa kraljem Petrom i sa predlogom da izvaja njegovu bistu. Budući da je bio jugoslovenski orijentisan sa ubeđenjem da su slovenski narodi Balkana podeljeni spolja, a da u njihovoj unutrašnjosti nema granica i da one veštačke treba porušiti – poziv je primio sa oduševljenjem bez obzira što su evropske novine grmele protiv “kraljoubica”. Što je više, međutim, upoznavao beogradsku sredinu, sve mu se manje sviđala. Smetalo mu je ogovaranje, podsmehivanje, ismejavanje, titranje sa svim i svačim, nevaspitanje, potcenjivanje i bahatost pa je tako zaključio da “makar ga pozlatili u takvoj sredini nikada ne bi mogao živeti i raditi”.

Već sa prvim boravkom u Beogradu susreo se sa morbidnim. Počeo je da radi bistu kralja, “čika Pera” je strpljivo pozirao, a umetnik se mučio da mu pronađe lik, jer fizionomija njegovog modela bila je obična, svakodnevna. Ni prineti moćnom Karađorđu, ili onom “što smo mi mladi nacionalisti videli ili želeli videti u liku Petra Karađorđevića”. Umorni oficir, daleko od toga da je ličio na poglavicu i “razumeo sam zašto su ga svi zvali “čika Pera” iako nije bio star, a ono “stari demokrata” zato što neko drugi vlada, a on je figura”. Jednom je ađutant prekinuo poziranje, hitno je morao nešto da saopšti veličanstvu. Kralj Petar se vratio, u licu vidno promenjen, vilice su mu se tresle, pun besa i tuge. Posle izvesnog vremena poverio se da su ga obavestili kako je grob njegovog oca u Beču oskrnavljen i da mu je odnesena lobanja. Uradio je to neki ludak, prokomentarisao je Meštrović. Kralj se bolno nasmejao:

  • Normalan čovek bi mogao tako protumačiti, ali ipak nije tako. To je infamna politička opomena meni. Oni mi poručuju: deda ti je ostao bez glave, otac ti je ostao bez glave, a tako ćeš i ti ostati bez glave, ako ne budeš hteo sa nama. Ali neću oca im … pa makar i ja ostao bez glave – završio je kralj udarajući se šakom o koleno.

Hteo sam ga zagrliti i poljubiti, piše Meštrović, ali sam umesto toga ostao kao smrznut, svaka žila je u meni bila napeta. Nastavili su sa radom. Kasnije će mu se u dimu neke kafane sa stola preko puta i sam Apis predstaviti smeškom i zagonetnim šaputanjima o predstojećim akcijama. Milovan Milovanović, najizuzetniji među Srbijancima, kosmopolita, kako ga ocenjuje umetnik, žalio mu se da “ovde hoće čaršija da upravlja državom, i neke tajne organizacije da vode državnu politiku, iz nekih mračnih ćumeza, uz grickanje ćevapčića, uz pretnje bombama, a ja ne mogu, kao Pašić, da sam s njima mile-lale i da kao on govorim ovaj, onaj, oni su dobronamerni”. Čuo je od Đorđa Karađorđevića da Apis kada hoće da istera svoje, kralja Petra podseća rečima “Džukelo, ja sam te na ovo mesto postavio…”

Ako nećemo da verujemo Meštroviću, evo šta je Stojan Novaković pisao o tom dobu kada je osudio aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. godine:”Na posletku kada pomislimo na šta je Austrija računala, što je baš današnji trenutak izabrala za ovaj politički posao, setimo se naših nesrećnih, žalosnih unutrašnjih prilika, naše tvrdoglavosti i naše partijske zaslepljenosti, našeg sitničarstva i našega ismevanja Evrope i njenih načela. Setimo se da su nam sva vrata zatvorena i da nigde prijatelja nemamo. Setimo se kako nam u ovom sudbonosnom trenutku stoji diplomatski kor u Evropi. Setimo se, da bismo se poučili, a ovde nećemo da prljamo hartiju spiskom naših grehova i ludorija. Mnogo koješta bi nam danas trebalo za odbranu narodnih interesa, pa nam nije na ruci. Hoće li nam bar za kajanje vremena ostati?”

Mane, koje su se užasno pokazale posle rata, Rajs je opisao i upozorio da će nam biti pogubne. Na kraju je duboko zažalio što je život i izglednu lepu karijeru u Švajcarskoj straćio boravkom u Srbiji u pokušajima da nam pomogne da se civilizujemo. Najviše ga je zaboleo zaborav stotine hiljada žrtava palih za odbranu i za osvajanje slobode u Prvom svetskom ratu. I do danas nema tog popisa, crkva koja slavi sabornost ništa nije uradila da sabere i sačuva od zaborava te večne duše koje ko zna gde još lutaju. Meštrović opisuje kako je nastao Spomenik neznanom junaku, na inicijativu isključivo kralja Aleksandra i sa finansiranjem iz njegove lične kase, pošto je general Petar Živković odbijao da odreši kesu vojnog kredita (“Nemam i ne dam” – terao je inat general kralju):

“Kralj mi je pripovedao kako su po uzoru na Francusku svi počeli odavati počast grobu “Neznanog junaka” i kako kod nas sve strane delegacije nose vence na obronak Avale, gde su seljaci podigli jednu neuglednu krstaču i nazvali je “Grobom neznanog vojnika”, jer je tu nađen skelet nekog pokopanog vojnika koji je imao srpske cipele. Kralja je sram pred strancima zbog tako bednog groba a, osim toga, da je i vreme da se oduži palim vojnicima. Apelovao je na mene da napravim jednu osnovu za dostojan grob Neznanom junaku koji će biti spomenik svim palim borcima”.

Vredi potom pročitati priču ko je i kako našao kamen za spomenik, kako je građeno i muvano. Oveštale priče o korupciji i nestručnosti rodoljubaca i kesoljubaca, o kojima je Rajs pisao da su potopili i izvitoperili sva ratna srpska pregnuća, žrtve i uspehe. Sve je to, međutim, zaboravljeno. Bez žaljenja, bez kajanja.

I posle svega, opet guslanje, “patriote” iz Belog dvora povodom izložene makete u Noći muzeja dve hiljade četrnaeste:”Hvaljen i osporavan, uzdizan i huljen, Vidovdanski hram Ivana Meštrovića jedan je od najmanje poznatih slavnih umetničkih i političkih projekata u Srbiji. Nastao je u vreme oživljenog i moćnog nacionalnog zanosa…”

Samo nekoliko godina kasnije od idejne skice hrama, trećina stanovništva Srbije platilo je glavom te nacionalne zanose. Od tog gubitka i pomora Srbija se nije oporavila do danas. Izginuli su najbolji, a preostali su se popeli na Dedinje. Već sam citirao Stojana Novakovića, a upućujem i na Peru Todorovića, kao i na naučno delo “Carinski rat Austrougarske i Srbije 1906-1911″ Dimitrija Đorđevića. Nije dovoljan samo zanos, potrebno je imati i sredstva za realizaciju da zanos ne bi postao ludost. Od oko četiri miliona stanovnika, u onom što se zvalo privreda, radilo je tek desetak hiljada. Nepismenost, sirotinja, seljaštvo, laicizam, amaterizam, skorojevićstvo. Lak plen za geostrateške igre velikih. Tek nastala država je socijalne probleme i nezaposlenost rešavala kao i sve siromašne države – zapošljavanjem u vojsci i u činovništvu. Budžetlije su sklone prpošnom častoljublju i puvanju, niti plaćaju porez, niti jurišaju na bajonete i karteč, to su, zna se, patriotske obaveze za opanak. Svi ino krediti koje je Srbija dobila od kraja 19. veka do Prvog svetskog rata potrošeni su na plate oficira i činovnika. Stvorena je vojna država bez autoritativnih političkih institucija, bez industrije, bez modernog naoružanja, a u štabovima nisu poznavali ni geografiju Balkana.

Pompezni Vidovdanski hram, po mišljenju stručnjaka, mogla je naručiti samo palanačka megalomanija, već po onoj narodnoj – slamu jede, čifte baca. Ironija je da su u Srbiji mrzeli sve što je germansko, a da su bili ushićeni što se kosovski mit uobličava u bečko-secesionističkom-nibelunškom stilu, u pandanu Mecnerovog spomenika Bitka naroda kod Lajpciga. Dr Žarko Vidović, istoričar civilizacija i umetnosti i pravoslavni teolog, u svojoj disertaciji o Meštroviću se slaže sa Krležinim stavom da se tu radi o secesionističkim perverzijama i o vrlo primitivnoj malograđanskoj estetici carskog Beča.

Objavljen je 1913. godine i oficijelni proglas:”Srpska nacionalna religija simbolizovana Vidovdanskim hramom moraće da bude najdublja sadržina jugoslovenske kulture da bi jugoslovenstvo postalo helenstvo modernog ljudstva i slovenske rase i kulturna životodavnost Balkana”. Ovako izveštačenu interpretaciju Kosova odbacili su kao lažnu i kao demagogiju mnogi umetnici. Od narodskog kosovskog predanja, pisao je Lazar Trifunović, stvorena je klasna vidovdanska ideologija, zvanična, velikodržavna, jedna čista moralna pobeda likovno je pretvorena u sumnjivu rasnu superiornost, germanski predimenzioniranu, pregolemu da bi jedan mali narod, srpski, mogao da je intimno doživi kao svoju. Dobrović je upozoravao da je jedna klika uzurpirala sebi pravo nacionalne umetnosti i da nama ne trebaju muzejski anahronizmi. Crnjanski je kritikovao modu stilizovanih vila Ravijojla u opancima. A i Krleža je resko potkačio svog sunarodnika:”Meštrovićevo je stvaralaštvo još na početku izgubilo zdrave slutnje, i iz čistih nagona prebacilo se u konstruisanu, nameštenu, smešnu, lažljivu, arhitektonski, programatski i propagandistički obzidanu državotvornu vidovdansku religioznu propagandu.”

Autentičnost nekih epizoda u Meštrovićevim memoarima dokazuje Arčibald Rajs svojom knjigom “Čujte, Srbi!”, mada su oni osumnjičeni da su delom falsifikovani, a u celosti i zloupotrebljeni za antisrpsku propagandu od ustaške emigracije i hrvatskih nacionalista u Zagrebu. Krivotvorenje se odmah uočava jer su hrvatski izdavači rukopis uterali u kroatizam, kakvim Meštrović nije ni pisao ni govorio. To se zove fašizam u jeziku, kada nekog proterate iz vlastitog jezičkog izraza, a njegovo delo nasilno orobite u koncentracioni logor veštačkog jezika. Već po tome su ovi memoari silovani i falsifikovani.

Miloš Žanko, Dalmatinac i hrvatski funkcioner u Saveznoj skupštini, 1969. godine u svojoj poznatoj seriji tekstova u Borbi o “povampirenom hrvatskom nacionalizmu” pored hrvatskih političara, književnika i ustanova kulture kritikovao je i prevod knjige Ivana Meštrovića. O falsifikovanju Meštrovićevog dela pisao je i dr Stipe Šuvar. Bilo je i pedantnih istraživanja koja su ustanovila mnoga tzv. “fake” mesta, iskonstruisane razgovore, pobrkane datume i nepostojeće susrete, te pažljivom selekcijom iz biografije antisrpsku režiju cele knjige. Meštrović kao da tokom života nije sretao nikog drugog osim Srbe. Milan Gavrović, hrvatski novinar, pre neku godinu je morao braniti Ivana Meštrovića i memoare od najnovijih pokušaja manipulacije, od samog vajarevog sina Mate i hrvatskih političara koji su uz pomoć pokojnog Ivana želeli dokazati “antifašizam” Alojzija Stepinca.

Moda krivotvorenja proširila se i na Beograd, pa je, evo, u Noći muzeja u falsifikovanom kontekstu vaskrsla Meštrovićeva eklektička maketa – “naš” Vidovdanski hram. U formama drugih rasa traži se afirmacija vlastite posrnule rase. Gubi se sopstvena mera. Praznina tera na opijanje. A kovači lažnog novca pasionirani su ljubitelji dobrih umetnika i njihovih dela.

maketa hrama
Maketa hrama

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/ivan_mestrovic_vaskrs_tevtonskog_vidovdana.26.html?news_id=283360

Ostavite komentar: