Piše: Jakob Augstein
Sve je izgleda već jasno. Ruski potezi su „znak slabosti“ (Obama), Putin je „gubitnik“ (Spiegel online), živi u „nekom drugom svetu“ (Merkel), Zapad mora da mu „pokaže gde mu je mesto“ (Frankfurter Allgemeine Zeitung). Moćnici i mediji na Zapadu odavno nisu bili tako složni kao tokom Krimske krize: Ludi Ivan je prekršio međunarodno pravo, red je da zbijemo redove.
A onda iznenađenje – građani Nemačke razmišljaju svojom glavom. Gotovo sve ankete potvrđuju da većina građana Nemačke ne veruje u bajku da je Rusija jedini krivac za zaoštravanje u Ukrajini. Angela Merkel bi trebalo da na to obrati posebnu pažnju. U pitanjima rata i mira, kancelarka ne sme da vodi politiku suprotnu narodnoj volji.
Da li ju je iznenadilo ovo raspoloženje u narodu? Sve je glasnija kritika zbog kancelarkine nepomirljive politike prema Rusiji. Ankete govore da građani novu konfrontaciju sa Moskvom smatraju korakom u pogrešnom pravcu. Sa druge strane, koliko je narod zaista važan? „Ljudi treba da nam prepuste da vodimo politiku, jer se u nju daleko više razumemo od njih“, reči su Angele Merkel. Stvari su ovaj put ipak nešto komplikovanije.
Sada su se oglasili i poznati kritičari, pa i oni koji „sve o tome razumeju“: od Helmuta Schmidta preko Gerharda Schrödera, Alexander Gaulanda, Alice Schwarzer, do Gregora Gysija i Klausa von Dohnanyija. Oni imaju malo toga zajedničkog, ali ih ujedinjuje podozrivost prema zapadnoj politici spremnoj na olako pripisivanje krivice.
Uvideli smo razliku između slobodnih i cenzurisanih medija. U Rusiji vlada cenzuriše medije, kod nas je reč o autocenzuri. Krimska kriza se za novinarstvo pretvorila u krizu smisla.
Ko god se usudio da zapliva nasuprot ustrojenom mišljenju, prilepili su mu smešnu etiketu: „onaj ko ima razumevanja za Putina“. Mediji su utvrdili da ove ljude pokreću isključivo lični interesi. Član zelenih iz Severne Rajne Vestfalije i levičar Robert Zion sastavio je listu medijskih obrazloženja zašto su Nemci tako puni „razumevanja“ za Putinovu Rusiju:
1. Nemačka čežnja za mistično-melanholičnim
2. Nemačka potreba za snažnim liderom
3. Identifikacija sa počiniocem
4. Antiamerikanizam
5. Mi nismo ništa bolji
6. Besmisleni pacifizam
Stalno provejavaju stavovi da takve ljude ne treba uzimati ozbiljno. Međutim, ovi glasovi se ne daju tako lako ućutkati. Oni od politike traže objašnjenja, a to se naročito odnosi na medije. Mnogi novinari su se bez ikakve potrebe priklonili „antiputinovskom populizmu“, kako je to ispravno primetio šef CDU-a u Severnoj Rajni Vestfaliji Armin Laschet.
Možda je reakcija Zapada na Putinovu politiku sile u Ukrajini bila tako jednoglasna, brza i oštra, jer su se njome želeli potisnuti unutrašnji sukobi na Zapadu u poslednjih nekoliko godina.
Da li se neko zapitao zašto je Angela Merkel odmah po izbijanju Krimske krize počela da špekuliše o budućnosti ruskih gasovoda, a nijednom rečju nije dovela u pitanje razmenu podataka sa SAD, posle otkrivanja NSA afere?
Voditelj na ARD-u, Claus Kleber pokazao je kako se ispunjavaju vladini nalozi, pre nego što ste ih uopšte i dobili. On je ispitivao šefa Simensa Joe Kaesera da li će zaista doći do dugo planiranog puta u Moskvu. Kaeser je imao potpuno opravdan razlog, jer je Siemens u Rusiju investirao 800 miliona evra i namerava da nastavi poslovanje sa ruskom železnicom, iako je njen direktor na američkoj listi zabrane putovanja. „A vi ste sa njim razgovarali!“, prosiktao je Kleber, „kao predstavnik kompanije koja predstavlja Nemačku.“
Frank Schirmacher, glavni urednik FAZ-a, zapanjeno zaključuje da je u ovom slučaju novinarstvo postalo politika, a televizijski studio mesto odašiljanja spoljnopolitičkih izveštaja. „Claus Kleber je pokazao crvenu liniju nemačkim kompanijama.“
Ne piše nam se dobro.
Spiegel, 31.03.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 01.04.2014.
http://pescanik.net/2014/04/bajka-o-ludom-ivanu/
