Cena slobodnog preduzetništva
Slava je, kaže anonimni biograf Orasa de Sen-Obena, poput nekakvog stuba premazanog mašću: jedan za drugim, ljudi pokušavaju da se uzveru do vrha, i svi kliznu i padnu grdno uneređeni, a kad njihova odeća počisti svu mast sa stuba, jednog dana naiđe neki sasvim neopravdano samouveren penjač, uspne se do vrha i pokupi sve zasluge.1 U svojoj dvadeset petoj godini – što je životno doba, kaže on, u kojem je čovek već stekao ličnost kakvu će zadržati do kraja života2 – Balzak se, poput svog pseudonimnog Sen-Obena, ponovo našao u podnožju stuba, sasvim osramoćen. Njegova karijera romanopisca bila je svršena. Rizici koje je u narednom periodu preduzimao sve brže su se pretvarali u katastrofe; tako se Balzak polako opraštao od onoga što je sam označio kao završne godine prvog dela svog života, ili kao neki sasvim drugi život: život proizvođača, poslovnog čoveka, više od svega – život neizlečivog optimiste koji sve dublje zapada u dugove. Njegov društveni uspon se nastavljao – upravo je započinjao vezu s jednom osiromašenom vojvotkinjom – ali onaj proizvođač popularne proze, mada još uvek živ, skoro da je iščezao s vidika. Na sceni se pojavljuju razni likovi, uglavnom krajnje netipični za svoje profesije: izdavač, štampar, priređivač ilustrovanih knjiga velikog formata i priručnikâ za trivijalne stvari – a zatim, kao da se vraća samim osnovama pisanja, livac metalnih slova za štampanje knjiga. Što se tiče finalnog proizvoda, svi nepovezani podaci iz ovog perioda kojima raspolažemo prikazuju nam Balzaka okruženog fragmentima jednog velikog dela, ali više poput nekakvog vlasnika sitničarnice nego poput arhitekte. Balzakova istoriografska istraživanja i kvazi-statističko proučavanje savremenog života možemo shvatiti kao polaganje književnih temelja, ali njihova prva i očigledna funkcija bila je da doprinesu jednom prevashodno važnom cilju: vraćanju dugova. Da nije sve bezglavije uletao u rizike, koji su kulminirali katastrofom iz 1828. godine, Balzak ne bi ostatak svog života proveo u naporima da uravnoteži svoje knjigovodstvo pisanjem romanâ. To je istinsko herojstvo, dostojno bilo kog kulturnog postignuća, recimo pronalaska modernog romana ili portretisanja čitave civilizacije: „Više sam veliki finansijer nego veliki pisac, jer sam svoje račune izravnao perom.”3
Jedna od stalno prisutnih tema u Balzakovom svakodnevnom životu jeste njegov paradoksalni ponos zbog toga što manipuliše onim silama koje je u svojim romanima razotkrivao. Njegov kratak, ali prijateljski susret sa u to vreme mladim Bodlerom, Četrdesetih godina devetnaestog veka (jedan drugog su na ulici pozdravili prsnuvši u smeh),4 verovatno ima neke veze s tim što je Bodler bio objavio jedan humoristički članak koji su drugi shvatili kao uvredu, ali je Balzak u njemu sigurno prepoznao prijateljski omaž: „Kako da otplatiš svoje dugove kad si genije”. „Hteo sam da pokažem”, objasnio je Bodler, svestan prikladnosti svoje teme, „da veliki pesnik novcem ume da barata s istom lakoćom s kojom stvara najsloženije i najtajanstvenije zaplete u romanima.”5 Jedan posetilac je 1838. godine na policama na kojima su stajali povezani tomovi Balzakovih romana primetio jednu knjigu zlokobnog izgleda, crnih korica, koja je stajala pored Smešnih priča. „Pogledajte”, rekao je Balzak. „To je jedno neobjavljeno delo prilično velike vrednosti.” Naslov knjige bio je Melanholične priče. Bila je to knjiga njegovih dugova.6
Hiljadu osamsto dvadeset četvrte godine Balzak je doživeo prvi od onih poraza koje je voleo da naziva svojim ličnim Berezinama ili Vaterloima. Možda zato što su njegovi liberalni prijatelji smatrali da isuviše ozbiljno shvata svoju ulogu rojaliste, ili zato što je kao plaćenik bio bolji od njih, u časopisu Feuilleton Littéraire objavljen je pogubno loš prikaz Anete i kriminalca. To što je u istom listu Balzak upravo bio objavio oduševljeni izveštaj o sopstvenom romanu nije imalo značaja. Urednici su odlučili da čitaocima kažu punu istinu 12. maja 1824. godine. Prikaz koji su štampali bio je divljačno nemilosrdan, očigledno potekao iz pera nekog ko je Balzaka dobro poznavao; verovatno taj članak stoji u pozadini Balzakovih fobičnih reakcija na kritike u štampi, čak i kad bi kritičar bio prijateljski nastrojen i dobronameran.
Njegove „mističke otrcane fraze” u ovom tekstu sa surovošću se upoređuju sa duhovitim moralnim pridikama jednog od njegovih omiljenih pisaca, Lorensa Sterna. Likovi su drveno preuzvišeni, tekst je napisan aljkavo, a čitava knjiga je neuverljiva: samo dojilje i deca mogli bi da poveruju da je prečista junakinja mogla da se zaljubi u okorelog kriminalca, četrdesetogodišnjeg „Herakla kovrđave kose”. Ovaj napad je podrugljivo maskiran kao saosećajni savet i, poput većine razornih kritika, sadržao je neka zrnca istine. Sen-Oben obožava religijske sentimentalnosti, ne zato što je pristalica crkve već zato što skuplja priloge za sopstvenu stvar. To se vidi u licemernoj opsednutosti dželatima i zatvorskim ćelijama: mrtvački humor lišen poente je sasvim dobar za engleske čitaoce, poznate po svojoj morbidnosti, ali Francuzi nikako ne podnose takve izraze lošeg ukusa.
Balzak je dovoljno dobro poznavao savremenu književnost da mu bude jasno da Aneta, poput Van-Klore – koju je nedugo pre toga izvukao iz svoje arhive – predstavlja veoma originalnu kombinaciju romantičarske melodrame i građanskog realizma. Jedna beleška ispisana na poleđini pozivnice za parastos staroj gospođi Salambje čak upućuje na to da se pisac nadao da će ovi njegovi romani postati prvo krilo jedne veće građevine: „Tri toma o privatnom životu Francuzâ”.7 Najoštrija žaoka nije bila u samoj kritici – konačno, prevashodna dužnost genija jeste da bude neshvaljen8 – nego u skoro neprikrivenoj kritičarevoj nameri. Bio je to očigledan pokušaj da se uništi reputacija koju je Sen-Oben bio stekao u prethodne tri godine, na taj način što će se izložiti dejstvu političkih i nacionalističkih predrasuda. Međutim, poput Lisjena de Ribamprea, Balzak je sâm bio pripremio sopstvenu propast okrenuvši svoje kolege protiv sebe. I on je još kako umeo da izgazi neku knjigu, prikazujući je naizgled pošteno: „To užasno zadovoljstvo, mračno i samotno, u kojem se uživa bez svedoka, nalik je dvoboju s nekim ko nije tu, koga iz daljine ubijate svojim perom, kao da novinski pisac poseduje onu fantastičnu moć ispunjenja želja koju u arapskim pričama stiču oni koji nađu nekakav talisman.”9
To još nije bilo najgore. Ubrzo pošto se Balzak preselio u stan na petom spratu na uglu ulica de Turnon i Sen-Silpis, objavljeno je novo izdanje Poslednje vile. Knjiga je sada imala uverljiviji zaključak, pozajmljen iz zadnjeg toma još uvek neobjavljene Van-Klore: samoplagiranje je već postalo jedan od trikova kojima je Balzak štedeo vreme i uobličio opus kakav sanja svaki bibliograf. Ovog puta su ćutali čak i oni koji su podržali Anetu. List Diable Boiteux, iako jedan od mnogih u kojima je Reson imao udela, doneo je zloban prikaz u kojem se čitalačka reakcija na ovaj „uglavnom prijatan” roman sažima rečima: „Pa šta?” Sen-Obenov poslednji rizik bila jeVan-Klora. Ironija je htela da taj roman dobije dva veoma pohvalna prikaza iz pera izvesnog Anrija (pravim imenom Ijasinta) de Latuša, koji će na mnogo načina postati Balzakov književni spasitelj. Pol Lakroa neuverljivo izveštava da je anonimno objavljena Van-Klora ostavila toliki utisak na književnu avangardu da je pripisana vođi romantičarskog pokreta; no, u vreme kad je roman objavljen, septembra 1825. godine, Balzak je već bio promenio profesiju. A davno pre toga napisao je neobično jadan „pogovor” za Van-Kloru, koji je nearistokratski potpisao kao „A. S. Oben”.10 Nije važno ko šta kaže o autoru, pisao je, jer on uskoro više neće biti pisac: „Smatram da mogu reći da sam svoju karijeru romanopisca okončao čak i uspešnije no što sam se nadao.” Uspeh je u ovom slučaju podrazumevao tek nešto hrišćanskih osećanja pobuđenih u srcima nekih neznanih čitalaca; bio je to, naime, njegov oproštajni roman. Bilo da je ozbiljno shvatio upućene kritike ili da je prosto izvukao zaključke iz činjenice da nijedan od ovih romana nije bio komercijalno uspešan, očigledno je da Balzak ovde govori kao on sâm, ne kao Sen-Oben. Hiljadu osamsto dvadeset sedme godine piše mu Loev-Vejmar, prevodilac Hofmana na francuski, verovatno tražeći na uvid neke od Sen-Obenovih knjiga. „Vaše pismo”, odgovara Balzak, „veoma mi laska i najiskrenije Vam zahvaljujem na lepim namerama; međutim, pre izvesnog vremena sebe sam osudio na zaborav, pošto me je javnost na prilično brutalan način uverila u to da sam tek osrednji pisac. Stoga sam u toj stvari stao na stranu javnosti i otpisao književnika, zamenjujući ga livcem metalnih slova.”
Izgleda
da je Balzakovo delovanje u naredne četiri godine, a u izvesnom
smislu i do kraja života, bilo određeno izdajstvom njegovih kolega
novinskih pisaca i Sen-Obenovim padom u nemilost. Možda su loše
kritike uobičajeni sastavni deo piščevog života, kao što su
povrede za sportistu; sportista, međutim, čak i najprofesionalniji,
sigurno se neće prema svojim povredama odnositi sa skepsom.
Sen-Obenova propast nam pomaže da objasnimo
zašto Balzak sebe toliko često predstavlja kao savremenog Diogena
koji po pariskim ulicama svećom traži prijatelja. Takvim ponašanjem
verovatno nije privlačio potencijalne saveznike. Balzak je veoma
mnogo zahtevao od ljudi iz svog okruženja, a sâm je prevashodno bio
odan svom pozivu i ženi koju bi u datom trenutku obožavao. Još kao
školarac bio je daleko privrženiji izvesnom idealu prijateljstva (i
idealima drugih osećanja) nego bilo kom konkretnom, nesavršenom
prijatelju. Stoga je, čak i posle gorkog iskustva iz 1824. godine,
nastavio da se druži s republikancima. Tri godine kasnije, kaže nam
Etjen Arago, Balzak je čuo za tajno društvo Vente Bleue, tako
nazvano po organizaciji koja je skovala zaveru da obori Napoleona.
Vente Bleue je sada bila grupa mladih ljudi strasno posvećenih
Sen-Simonovim socijalističkim načelima. „Ah!” uzdahnuo je
Balzak, privučen mogućnošću sticanja bratstvenika i okultnih
moći. „Kako bih voleo da stupim u Vente Bleue!” Kad su ga
primili, shvatio je da ne može s ozbiljnošću da prihvati sve
njihove propise i pravila. Još jednom su ga optužili da je agent –
provokator i zatražili od njega da napusti grupu.11
U narednim godinama Balzak je povremeno pozivao svoje mlađe prijateqe da se pridruže nekakvom misterioznom klanu, tajnom udruženju čiji bi se članovi infiltrirali u dnevne listove, podr- žavali jedan drugog prilikom prijema u Francusku Akademiju, međusobno dodeljivali nagrade i na kraju postali plemići, ministri i milioneri. Jedno takvo udruženje zaista je i postojalo – Société du Cheval Rouge (imenovano po jednoj prčvarnici blizu Botaničke bašte u kojoj je Balzak održao prvi tajni sastanak); mešutim, osim što su se povremeno ožderavali u pomenutom restoranu, jedina delatnost pripadnika ovog društva svodila se na objavljivanje slavopojki Balzaku u novinama. Mlađi članovi nikad nisu dospevali na položaje koji su im obe}avani. Pokazalo se da je prijateljima bila namenjena tek uloga mašina u jednoj privatnoj fabrici.12
Ovakve naizgled besmislene spletke zapravo su logićki izrastale iz nepotizma koji je vladao u pariskim književnim krugovima; međutim, Balzak se svaki put osećao kao da je dospeo u sopstveni Getsimanski vrt (a u većini slučajeva i sebe je doživljavao na takav, mesijanski način). No, sve njegove grandiozne zamisli kao da su sistematski podrivane. Društvo Cheval Rouge, na primer, zamalo da uopšte ne bude osnovano, jer Balzak nije mogao da pronađe nijednog pisca koji bi zavređivao da postane njegov član. No, bio je tu i jedan dublji motiv. Stalno obnavljajući svoje razočaranje Balzak je održavao predstavu o sebi kao o usamljenom geniju posvađanom sa svojim savremenicima – „velikom kockaru bez karti, Napoleonu bez vojske, investitoru bez kapitala”.13 Hiljadu osamsto dvadeset četvrte godine još uvek nije bio otkrio smisao sopstvenog ponašanja, kao što nije uviđao ni koji su to aspekti njegovih romana na kojima bi mogao da profitira. Kada to bude otkrio, više ga ništa neće sprečiti da se uspne na društveni vrh i stekne podršku kolega koje su, smatrao je, pokušavale da ga smrve.
Kriza iz 1824. godine imala je još jednu, dramatičniju i neposredniju posledicu. Etjen Arago je prelazio most preko Sene jedne noći, kada je video nekakvu priliku, nepokretnu, nagnutu preko ograde. Bio je to Balzak. „Posmatram Senu i razmšljam o tome da se zavučem pod njene vlažne čaršave.” Arago je spasio stvar tako što ga je pozvao na večeru.14 Možda je upravo ovo nagnalo Balzaka da mnogo godina kasnije napiše sledeće reči o proždrljivom rođaku Ponsu: „Niko nema hrabrosti da se oprosti od svoje navike. Mnoge ljude na ivici samoubistva s praga smrti odvukla je misao o kafeu u koji svake večeri odlaze da igraju domine.”15
Ovaj incident na mostu, poput onog patetičnog pokušaja u gradu Bloa deset godina ranije, može se razumeti samo unutar šireg konteksta; a kad je reč o većini izveštaja o Balzakovom ophođenju, ako u nekom trenutku ne nahrupi veselost, izveštaju se teško može verovati. Izgleda da su mu se misli o samoubistvu javljale otprilike na pet godina. Sama ova činjenica rečitije govori od bilo kakvih motiva koji bi se mogli pripisati nekom konkretnom pokušaju. Prevazilazeći adolescentsku fiksaciju, samoubistvo je za njega predstavljalo „staru ljubavnicu” i, poput amajlija koje mu je poklanjala gospođa De Berni, čiji je gubitak – dugme za manžetnu koje mu je ispalo na trgu Sen-Silpis – najavio katastrofu,16 svaki „pokušaj samoubistva” u sećanju mu je označavao neki period života ili duševno stanje u kojem se nalazio. Čak i 1845. godine on je isprobavao hašiš, koji je u to vreme sadržavao i mnogo opijuma, da vidi bi li tako mogao da se ubije na prijatan način, u slučaju da ga gospođa Hanska ostavi.17 (Mogao je.) „Često posećivane vode samoubistva” – to je fraza koju na uznemirujuće frivolan način koristi kad joj pripoveda o onom naizgled davnom vremenu kad se davio u dugovima i, poput Lisjena de Ribamprea,18 stajao pred gvozdenom kapijom na ulazu u vrt Tijeri, snujući sopstvenu smrt. Tom prilikom – što je, kako doznajemo, bilo tek nekoliko dana pre nego što je gospođi Hanskoj o tome pisao – Balzaka je „spasio” nekadašnji upravnik advokatske kancelarije, koji mu je, „osećajući udivljenje prema geniju (taj izraz me uvek nasmeje)”, odobrio zajam s kamatom od pet posto, uz hipoteku na njegova sabrana dela.19 Najviše „balzakovski” delovi Pariza nisu samo njegove sobe i stanovi nego i ona mesta na kojima je, kao Lisjen de Ribampre kod zatvora Konsijeržeri, bacao „poslednji pogled” na svet: most na Seni, kapija u ulici Rivoli i, verovatno pošto je Kromvel propao, onaj šanac gde je bila Bastilja, „u danima kad u njemu nije bilo vode”.20
Sudeći prema iznenadnoj velikoj uposlenosti, 1824. godine Balzak je odabrao ono što je nazvao „samoubistvom kroz teški rad”.21 Situacija je zahtevala drastične mere. Najpre su ga izdali prijatelji, a zatim je i njegov ideal dospeo u opasnost da se raspadne. I narednih nekoliko godina sanjaće o tome da jednim dvoseklim mačem osvoji slavu i bogatstvo, bezuspešno pišući stihove; dve pesme objavio mu je 1827. godine časopis Annales Romantiques, koji je Balzak štampao.22 Čak i pošto je objavio osam romana, svaki bolji od prethodnog, Balzak je i dalje gajio veliko poštovanje prema vladajućoj hijerarhiji žanrova. „Možda je đubre”, rekao je za jednu pompeznu dramu akademika Žaka Anselota, „ali je u stihovima.”23 Na sreću, Balzak je smatrao da nema ničeg sramnog u tome da čovek zarđ|uje za život na način koji se razlikuje od onoga o čemu sanja. Ruso se izdržavao prepisujući muzičke partiture. Balzak je kasnije tvrdio da je tek srećna slučajnost to što je uspevao da svojim romanima zaradi novac: isto je tako dobro umeo da pravi cveće od papira i rado bi svoje dugove otplaćivao na taj način, ako bi mu ostajalo dovoljno vremena za pisanje.24
Postojao je još jedan, prioritetniji razlog da nađe novi izvor prihoda. On je praktično bio izdržavan čovek, sa velikim dugovima ženi koju je voleo. U Pomirenom Melmotu on opisuje nemoćni bes čoveka koji voli savršenu ženu. Znajući da je inferioran u odnosu na svog idola,
/…/ On je tada u stanju da zaustavi poštanska kola i da ih opljačka, ako nema dovoljno novca za njen raskošan život.
Takav je čovek. On ponekad postaje zločinac da bi ispao velik i plemenit pred nekom ženom ili pred naročitim svetom. Zaljubljeni čovek liči na kockara koji smatra da je osramoćen ako kelnerune vrati uzajmljeni novac, i čini gadosti, pljačka svoju ženu i svoju decu, krade i ubija da bi punih đepova došao u kockarnicu, i kaqa tako obraz u očima svih sem u očima onih koji posečuju tu prokletu kuću.25
Bilo je, dakle, očigledno koje mu mogućnosti stoje na raspolaganju: kriminal ili kocka. Prva od njih predstavljala je iskušenje koje je Balzak osetio u neuobičajeno čistom obliku. Jednom ili dvaput u Ljudskoj komediji on postavlja taj problem u formi male fantazije koja će ostaviti dubok utisak na Dostojevskog, a indirektno i na Rastinjakovog književnog rođaka Raskoljnikova. Šta ako, samo ako to poželimo, a nikad niko to neće doznati, možemo da prouzrokujemo smrt nekog Kineza na drugoj strani sveta, i da zahvaljhujući tome postanemo izvanredno bogati? Mođda nam savest to ne bi dozvolila; no ako je taj Kinez star, bolestan i odvratan, a mi smo zaljubljeni u bogatu i prelepu ženu s kojom želimo da se venčamo?26 Ovu pomisao Balzak je već bio izložio u Aneti i kriminalcu: „Zar ne bi već sad bio u svojoj kući i svojim kočijama i bio slobodan da kažem: ” moji konji, moje imanje, moj novac”, ili: “pristojan čovek poput mene’?” Iz toga što Balzak jednu sličnu analogiju koristi kad govori o književnim prikazima možemo zaključiti da je pod „zločinom” praktično podrazumevao novinarstvo i delatnosti s tim povezane. On je, zapravo, održavao svoj lukrativan partnerski odnos sa Resonom,27 mada se mogu pronaći samo posredni dokazi o njihovoj prljavoj igri, koji se otkrivaju u nekim rečitim hronološkim koincidencijama. Poznato je da je trećeg februara 1825. godine iz Kraljevske (kasnije Nacionalne) biblioteke pozajmio knjigu šesnaestovekovnog istoričara Adama Blekvuda o Meri Stjuart. Tri godine kasnije, Reson je objavio „svoju” Meri Stjuart, koja je najvećim delom plagijat.28 (Knjigu je štampao Balzak.) Tu je, zatim, i pitanje raznih apokrifnih „memoara”. Izdavač Boduen bio je nabavio jedan kratak rukopis Napoleonovog upraviteqa dvora. U tajnosti, Balzak je tome dodao rezultate sopstvenih istraživanja, nakon čega je knjiga narasla na četiri toma, koja je kasnije koristio Tolstoj pišući Rat i mir. 29 Nekoliko godina kasnije, tajno sarađujući s još jednim piscem, L’Eritjeom de l’Enom, čija su specijalnost bili tuđi memoari, fabrikovao je Memoare Sansona, glavnog đelata za vreme Revolucije.30 Zločin se isplatio, ali bio je to mukotrpan rad: na tržištu su već postojali drugi Sansonovi memoari, pa je brzina bila od najveće važnosti. Takođe je bio upleten i u izdavanje još nekih romana sumnjivog autorstva. Među njima je prvi tom jedne zamorno dugačke priče koju je početkom 1827. godine objavio Lepoatven pod naslovom Le Corrupteur, 31 u kojoj mladog bogoslova Ernesta na zlo navodi jedan kriminalac koji je kod Jarmuta pobegao sa zatvoreničkog broda. Poput Votrena i samog Balzaka u trenucima krize, Eduar Filber smatra da pokoravanje zakonima prirode – pod čim podrazumeva opstanak najbeskrupuloznijih – „nije samo zadovoljstvo i nužnost, nego i dužnost”
Sve ove bibliografske smicalice predstavljaju samo honorarni posao. Glavni Balzakov pravac delovanja bila je tradicionalna alternativa samoubistvu: kocka, prvo vremenom, zatim novcem. Sačuvano je malo pisama iz 1825. godine, ali u porodičnoj korespondenciji krajem godine ima naznaka da je na pomolu nekakav veliki poduhvat.32 U novembru njegov otac pominje napore pred kojima bi ustuknuo i sam Herakle. Balzak se upravo bio vratio s putovanja u Turenu, kuda je išao s majkom i Anrijem, koji je tada imao sedamnaest godina i bio beskoristan kao i uvek. Odseli su kod Žana de Margona, u njegovom malom zamku u udaljenom selu po imenu Saće. Balzak će otuda mnogo puta bežati da „napuni mozak”. No, kako primećuje gospođa de Balzak, „mučena svim patnjama jedne nesrećne majke”, bio je isuviše iscrpljen da bi se oporavio. Kad se vratio u Pariz, Van-Kloru, iako objavljenu bez autorovog imena, ignorisale su skoro sve novine, čak i Lepoatvenov ogovarački list Lorgnette. U očajanju, izdavač je na primercima koji su mu preostali naslovnu stranu zamenio novom, na kojoj je stajalo piščevo ime – Oras de Sen-Oben. Štampa je i dalje ćutala, a jedini, upadljiv izuzetak bio je Latuš. Početkom 1826, posle Balzakove kratke posete Vilpariziju, Bernar-Fransoa je bio zabrinut: Onore je pokazivao neke simptome tuberkuloze; javljali su mu se nervni tikovi. Četiri dana nije ništa napisao i, „ne ostvarivši ama baš nikakav napredak u društvu”, bio je već iscrpljen i slab.
Balzakovi heraklovski napori predstavljali su, na karakterističan način, iskopavanje ogromnih temelja za građevinu koja možda nikada neće nastati – bio je to književni ekvivalent divovskih utvrda i lučkog zida koji su podizani kod Šerbura. Balzak je te radove posmatrao 1822. godine, dok je bio u Bajeu, i pisao je gospođi de Berni, oduševljen savremenim građevinarstvom i preduzetničkim duhom: „Pošto sam bio tamo, kao da više nema nikakvih prepreka, jer je konstruisana jedna nova lestvica poređenja za ono što je nemoguće.” Kako je Balzak objasnio kasnije u studiji o Katarini de Mediči – tom sjajnom kolažu koji je preostao od originalnog plana – on je „strpljivo i detaljno” proučavao najvažnije periode francuske istorije.33 Hteo je da napiše nešto što će 1825. godine nazvati Istorija pitoreskne Francuske34 – ne beskrajnu paradu bojeva i govora, nego društvenu istoriju u kojoj će se iznova videti „duh doba”, „običaji na delu”. Balzak je ovu neizvodqivo temeljitu Istoriju već bio započeo knjigom L’Excommunié (Ekskomunicirani), koju nikada nije dovršio.35 Priča se dešava u Tureni, krajem četrnaestog veka. Njegova namera da opiše duh tog doba kroz detalje svakodnevnog života isuviše se lepo slagala sa željom da zabavi čitaoca: „U tim danima svuda su vladale konfuzija i otimačina. Ubistva, incest, paljevine, svakojaki zločini bili su obična stvar. Kmetovi su ubijani kao muve… Nemoralnost je bila toliko rasprostranjena da su čak i pekarski proizvodi imali opscena imena i oblike.” Očigledno, svakodnevni život imao je neke osobenosti zbog kojih je bilo izuzetno zabavno ili groteskno i melodramatično da se o njemu piše na ozbikljan način – naročito život u srednjem veku. Pornografske Smešne priče, sa svojom rableovskom razigranošću i arhaičnim jezikom, pokazuju s kakvim se teškoćama Balzak susretao dok nije shvatio da može da bude istoričar savremenog života. Piscu kojeg je uštogljena čednost devetnaestog veka, u kojem je živeo, terala u emocionalno izgnanstvo, bilo je teško da izbegne nostalgiju za periodom kad su vladale konfuzija, otimaćina i iskvarenost.
Balzak će u naredne tri godine mnogo vremena provesti u Kraljevskoj biblioteci, pripremajući ovaj projekat. Posluživši se slikom koja mnogo govori o njegovom pristupu znanju, rad tamo uporedio je sa borbom protiv hidre: namesto svake glave koju bi odsekao izrasle bi po dve nove. Njegov otac je uporno tvrdio da se on kocka vremenom: uskoro će napuniti trideset godina. Međutim, Balzak je postao zavisan od stalnog obnavljanja nade. Poput kockarâ, verovao je u sisteme. „Igram samo radi druženja”, uveravao je gospođu Hansku kad mu je prenosila izveštaje koje joj je dostavljala njena nesnosna rođaka Rozali, prema kojima je bio viđen kako krišom ulazi u kockarske jazbine, „ali nikad nisam izgubio.”36 Državnu lutriju je smatrao „opijumom za sirotinju”,37 ali….
________________________
NOVAC
Ako franke pomnožimo sa tri, otprilike dobijamo cenu u funtama sterlinga iz 1994. godine (u to vreme funta je vredela približno 1,33 evra; danas vredi oko 1,46 evra): iako su se cene nekih dobara razlikovale u ogromnoj meri, opšta inflacija tokom većeg dela Balzakovog života može se zanemariti. Međutim, relativna cena stvari je nešto sasvim drugo, tako da se stvarna ili psihološka vrednost navedenih iznosa može tačno odrediti samo putem preciznih poređenja. Sve navedene cene su pariske.
Franci Evri
0,15 0,65 Doručak (kifla i mleko)
0,20 0,90 Boca stonog vina
0,35 1,50 Kratka vožnja autobusom
1,10 4,90 Večera za jednu osobu u jeftinom restoranu
1,60 7,00 Kratka vožnja taksijem
1,00-5,00 4,40-22,00 Karta za pozorište Odeon
2,00-4,00 9,00-17,50 Par jeftinih pantalona
4,00-5,00 17,50-22,00 Mesečna pretplata za čitaonicu
5,00-15,00 22,00-65,50 Mesečna kirija za lošu sobu
15,00 65,50 Primerak prvog izdanja Čiča-Gorioa (2 toma)
50,00 220,00 Večera za jednu osobu u skupom restoranu
55,00-70,00 240-300 Mesečne plate Balzakovih sluga (sa stanom)
100,00+ 440+ Par pantalona kod dobrog krojača
1000,00+ 4400+ Godišnja kirija za stan u prizemlju s dve spavaće sobe
2000-2700 8800-11800 Godišnja plata višeg činovnika u vladinoj službi
3000 13200 Balzak se nada da mu je ova godišnja suma dovoljna da preživi, 1828-1830.
4000-5000 17500-22000 Godišnja plata visokog činovnika u vladinoj službi.
52.000 238000 Cena velike, trospratne kuće u kraju gde živi srednj a klasa
___________________________
rulet ga je privlačio magički. Rastinjak osvaja velike iznose, reklo bi se, jedino snagom volje,38 a čitaocima romana Mutivoda ostaje snažan utisak da Filip Brido ne gubi novac usled zakonâ verovatnoće, nego prosto zato što je glup i pohlepan.
Uverenje da će mu se želje ostvariti već je bilo odvelo Balzaka na vrh klizave padine koja je povremeno izgledala manje strašna od dugotrajnog uspinjanja francuske istorije. Početkom te godine, tražeći izdavača za roman Van-Klora, stupio je u kontakt s Irbenom Kanelom. Kanel je kao izdavač imao jednu divnu slabost: prihvatao je samo one knjige koje su mu se dopadale. Kako saznajemo od Filareta [asla, Resonovog prijateqa i jednog od budućih utemeljiteqa uporedne književnosti, Balzaka je u izvesnoj meri privukla i Kanelova supruga, „gospođica Ana”: voleo je da provlači prste kroz njenu prekrasnu, do zemlje dugačku kosu.39 Međutim, bio je podstaknut i jednom revolucionarnom idejom u koju je Kanel uspeo da ga ubedi. Plan je bio da se publici ponude sabrana dela francuskih klasika „u pojedinačnim, lako prenosivim tomovima i po ceni za svaki đep”. Balzakov prijatelj Dasonvil, poslovan čovek, smatrao je to dobrom investicijom; obezbedio je jedan deo kapitala, a Kanelu je priznanice potpisala gospođa de Berni, večito voljna da pomogne. Oduševljen projektom, u strahu da im neko ne ukrade ideju, Balzak je otputovao u Alenson u Normandiji, gde je od jednog gravera naručio „prelepe vinjete” za te knjige: „Upornost i hrabrost, slava i profit biće vaši.”40 Brzo je napisao predgovore za prve dve knjige, sabrana dela Molijera i Lafontena, prilično zloslutno naglasivši Lafontenovu pesničku sposobnost da se izgubi u sanjarijama, zaboravljajući na svoje finansijske probleme.
Katastrofa je nastupila ubrzo. Knjižari nisu hteli da prihvataju izdanja nepoznatog izdavača; gravire – reprodukcije crtežâ Ašila Deverije, Žirodeovog učenika – bile su urađene neprecizno i trapavo; slog je bio mikroskopski sitan, a kad su izračunati svi troškovi ispalo je da cena treba da bude preterano visoka: 20 franaka (današnjih 60 britanskih funti). Izdavanje Rasinovih i Kornejevih sabranih dela je obustavljeno. Prvi okretaj točka na ruletu ostavio je Balzaka u gubitku od 14.000 franaka.
Kad je prvi pokušaj propao, odgovor je bio nedvosmislen: treba preduzeti još veći rizik. Činilo se očiglednim da u svetu neobuzdanog kapitalizma čovek samo treba da stoji na pravom mestu da bi uhvatio novac koji slobodno leti naokolo. Lekcija za koju je Balzak platio glasila je: kako god da bude, štamparski račun je uvek namiren. Zaključak: treba postati štampar.41 Njegova porodica nedavno je bila nasledila izvesnu količinu novca, što im je omogućilo da kupe kuću u Vilpariziju. U nadi da će povratiti svoju investiciju, Dasonvil je juna 1826. godine konačno pristao da bude garant Balzakovog duga Kanelu. U tom trenutku Balzak je već bio ubedio svog oca da za sve njegove buduće dugove garantuje kapitalom koji je inače hteo da sačuva kao mali izvor prihoda u slučaju krize. Štamparska presa mogla se nabaviti za 8.000 franaka. Štamparska dozvola koštala je 22.000 franaka. Suprug gospođe de Berni potegao je veze u ministarstvu, uveravajući nadležne da budući štampar, iako je potpuno neiskusan, dobro poznaje književnost, te da u tog mladog čoveka treba imati poverenja – što je, izgleda, bila potrebna kvalifikacija. Zvanični zahtev za utvrđivanje „moralnih i političkih sklonosti” podnosioca zahteva izgleda da je takođe presreo gospodin de Berni: odgovor je glasio da Balzak pripada cenjenoj i finasijski dobro obezbeđenoj porodici, a da mu je ponašanje „ispravno”.42 I tako je četvrtog juna 1826, skoro sedam godina pošto je otpočeo književnu karijeru u ulici Ledigijer, Balzak otvorio štamparsku radnju u uliici de Mare-Sen-Žermen, primivši u ortakluk i slovoslagača po imenu Barbije, za kog je smatrao da mu vredi pomoći. Imao je oko trideset radnika, ukupan dug od 70.000 franaka, i čvrstu veru da će mu štamparstvo omogućiti ono što je omogućilo Semjuelu Ričardsonu: da ostatak života provede vredno radeći u dokolici. Štamparstvom se Balzak bavio naredne dve godine.
Mogli bismo za trenutak da bacimo pogled na čoveka koji je stajao na vrhu one klizave padine. Naime, Balzak je kao preduzimač propao u isto vreme kad je ostvario uspeh na jednom drugom polju. Možda čak prva od te dve stvari objašnjava drugu. Postoje dva pisana portreta i jedan varljivo očigledan crtež koji nam pružaju izvestan pre-mortem opis Balzakovog brzog poslovnog uspona i munjevitog pada.
MOI („Ja”), kasnije nazvan Skribonius, a zatim Rafael, jedan je manje važan lik u delu Nepoznati mučenici iz 1837. godine:
Živi na petom spratu. Od Uskrsa do Božića nosi iste pantalone od grubog pamuka, s tregerima; zimi nosi debele vunene pantalone. Plavi prsluk sa ne baš zlatnom dugmadi, obična bela pamučna košulja, crna kravata, cipele na pertle, Šešir koji se usijao od kiše i kaput maslinaste boje. Hrani se u restoranu „Kod mame Žerar”, u ulici de Turnon, u suterenu, dva stepenika ispod nivoa ulice, gde ručak košta 21 su… Gladan je znanja i proždire ga, a ne vari kako treba… Zasad prihoduje 600 franaka godišnje, ali namerava da postane milioner. Naivan, lako ga je prevariti, večito se neustrašivo otiskuje u potragu za novim životom. Doživljava poraze na bojnom polju, pobeđuje u šatoru.43
Takav je Balzak 1825. godine, viđen mudrim, ali nemilostivim očima bankrotiranog poslovnog čoveka. Svi njegovi romani posle 1829. godine pripovedaju o nekom dugu; svaka „istorija nastanka dela” u izdanjima njegovih knjiga puna je podataka o velikim sumama novca i detalja o plaćenim kamatama. Ipak, očigledno laskavi autoportret iz Nepoznatih mučenika ukazuje na to da Balzak nije bio preterano samopouzdan u predvečerje svoje velike inicijative. U poslednjem pismu bratu za koje znamo, Lorensa ga upozorava na to da mu nedostaje trgovački mentalitet: ortaci će samo da mu mahnu šargarepom ispred nosa, a on će odmah da potrči za njom. „Svi kažu da je trgovina jedini način da se stekne bogatstvo, ali niko ne zna koliko ljudi u njoj propadne.” Ne bi se reklo da su sestrine reči mogle da ga uvrede, budući da je tri meseca kasnije, jula 1825. godine, vojvotkinji d’Abrantes sebe izvanredno opisao na sledeći način:
Imam najčudnovatiji karakter za koji znam… U mojih 156 centimetara sadržane su sve moguće nedoslednosti i suprotnosti, i svako ko misli da sam tašt, besraman, bandoglav, frivolan, tupav,fićfirić, nepažljiv, lenj, oklevalo, praznoglav, nedosledan, brbljiv, netaktičan, nevaspitan, neučtiv, gunđav i turoban, isto je toliko u pravu kao i onaj ko kaže da sam štedljiv, skroman, hrabar,postojan, energičan, neuredan (što je vrlina u modi, čija je suprotnost „fićfirić}”), vredan, dosledan, ćutljv, pametan, učtiv i večito srećan. Ko god kaže da sam kukavica neće biti nš{ta dalje od istine od onog ko kaže da sam izuzetno hrabar, ili, svejedno, učen ili neznalica, veoma nadaren ili nesposoban. Kad sam u pitanju ja sâm, više me ništa ne iznenađuje. Počinjem da mislim da sam tek nekakav instrument na kojem okolnosti sviraju svoju pesmu.
Balzakova samosvesna naivnost iskazuje se u mešavini romantičarskog portreta i karikature koju nalazimo na Deveriaovom crtežu sepijom koji je 1825. godine poklonio gospođi de Berni, sa ovim značajnim rečima: et nunc et semper. (U ovom slučaju je ispravno reći da se Balzak poneo u skladu sa svojim protivrečnostima.) Biće zanimljivo da uporedimo ovaj Deveriaov crtež sa salonskim portretom koji je 1837. godine načinio Luj Bulanže. Jedan primerak Balzak je spakovao i poslao u dvorac gospođe Hanske, u Virchovniju u Ukrajini, ali ju je unapred upozorio na to da je Bulanže „sagledao samo pisca, a ne i dobroćudnog imbecila kojeg uvek izvozaju”: „Sve moje nevolje potiču otud što sam pomagao slabićima koje je zadesila zla sreća. Zato što sam 1827. godine hteo da pomognem jednom štamparskom radniku, 1829. me je satro dug od 150.000 franaka, izbačen sam iz stana i nisam imao šta da jedem.”44 Deveria je, s druge strane, uhvatio Balzaka pre nego što je namestio svoje lice za javnost. Postoji čak nekakva skoro logička progresija na mnogim Balzakovim portretima, kojom postepeno nestaje ono što on naziva „imbecilom”. Na Deveriaovom crtežu Balzak podseća na svetu ludu; naročito budalasto deluje mesecolika desna strana njegovog lica, a jedino senzualne usne i hipnotički pogled daju neke naznake dubine, ili možda podsećaju posmatrača na Balzakovo uverenje da se genijalnost često skriva iza maske gluposti. Balzak bi sigurno istakao začetak podvaljka i istaknuto čelo kao pouzdane znake istrajnosti i moćnog intelekta. Skrenuo bi nam pažnju na fiziognomičku činjenicu da mali rasek na vrhu nosa označava sposobnost čoveka da nanjuši tajne poput psa – tragača.45 Međutim, i ove osobine dobijaju drugačiji smisao usled kontrastirajućeg delovanja košulje, opuštene i nagužvane, i razbarušene kose koja podseća na frizuru koju je u naše doba proslavio Bob Dilan. Deveria, zapravo, prikazuje Balzaka kao idola matineâ dvadesetih godina devetnaestog veka: raskopčana kragna, ženskast izraz, opšta podmlađenost – ovo bi trebalo da bude dvadeset petogodišnji ili dvadeset šestogodišnji Balzak – sve su to znaci onoga što je Balzak 1830. godine nazvao „pomamom za mladošću” i namnožavanjem lažnih enfants sublimes, „embriona koji objavljuju posthumna dela”.46
Lice na Deveriaovom crtežu nije lice uspešnog poslovnog čoveka; uprkos preambicioznom tekstu koji prati crtež, to je lice uspešnog ljubavnika koji je rešio da proširi polje svog delovanja. Balzak je ostao samopouzdan uprkos propalom poslu s đepnim knjigama delimično i zato što se uspeo u jednu još višu oblast.
Za to je bila zaslužna njegova porodica. Njegova sestra Lora se sa mužem bila preselila u Versaj, a uskoro je tamo prešao i ostatak porodice. U početku su hteli da ostanu u Vilpariziju, ali su 1826. godine bili prinuđeni da odu usled Bernar-Fransoaovog šokantnog ponašanja. On je porodicu, prema opisu njegove žene, izložio uceni. Kao šezdesetdvogodišnji mladić, dok je još bio u Turu, napisao je jednu strastvenu raspravu o „skandaloznim posledicama koje nastupaju kad mlade devojke bivaju izdane i ostavlj ene u krajnjoj bedi”. On i general Pomerel bili su osnovali prihvatilšte za nevenčane majke, uvidevši da „maq prirode može smrviti svaku društvenu utvrdu i da je moguće izgubiti čast, a sačuvati vrlinu”. Psi, kako je istakao u svojoj knjizi Istorija besnila, daju ljudima veoma loš primer, na koji se oni uvek ugledaju. Sada, kao sedamdesetdevetogodišnjak, on je ilustrovao taj problem tako što je napravio dete jednoj tamošnjoj devojci dok mu je supruga bila na putu, u Tureni. Verovatno ne slučajno, iste te godine Balzak je u svom predgovoru hvalio Molijera stoga što izlaže osudi „sramne staračke strasti”. Sudeći po romanu Rođaka Beta, koji je napisao šesnaest godina po očevoj smrti, Balzak je kasnije promenio mišljenje: u svojoj sedamdeset petoj godini, baron Ilo na kraju romana beži sa kuhinjskom služavkom, iako estetička logika zahteva da umre na katarzičan način.
U to vreme gospođa Balzak imala je već mnogo iskustva u zataškavanju skandalâ. Uredila je sa Lorom da se ostarelom roditelju uruči anonimno pismo, kako ne bi došao u iskušenje da se vrati u Vilparizi i prihvati svoju odgovornost, što bi mnogo koštalo.47 Taj manevar je bio uspešan, tako da do danas nije pronađen nikakav pouzdan trag o tome da je Balzak imao vanbračno rođenog polubrata ili polusestru, niti o njihovom eventualnom potomstvu.
Porodična selidba u Versaj omogućuje nam da kompletiramo Balzakovu sliku na početku njegove poslovne karijere. Lora se u školi družila sa ćerkom vojvotkinje d’Abrantes i dobro je poznavala njenu porodicu. Ne gubeći vreme, Balzak se sa njima upoznao i započeo svoju drugu ljubavnu aferu. Ovog puta najvažnije su mu bile ambicije, pa je mudro održavao kritičnu distancu: poput Balzakove majke, sestre i ljubavnice, vojvotkinja se takođe zvala Lora; žena druga krštena imena bila su Adelaida i Konstans. Balzak je odlučio da je zove Mari, što je ime koje je kasnije dao i nekim drugim prijateljicama.
Za nekoga ko je nameravao da napiše istoriju Francuske, vojvotkinja je vredela više od hiljadu poseta biblioteci.48 Bila je udata za jednog od najhrabrijih Napoleonovih generala, Žinoa, koji se istakao kod Tulona i kod Nazareta gde je, prema priči, njegovih petsto pešadinaca razjurilo tursku konjicu od 6.000 ljudi.49 U ratu je bio briljantan – silovit, nemilosrdan, neometen preteranom pameću i pomalo mahnit. Njegova diplomatska karijera bila je sumorna. Poznat kao „general Oluja”, obavljao je relativno laganu službu ambasadora u Portugalu pre nego što je tu zemlju osvojio. Kasnije je „prognan” u ilirske provincije, gde mu se ludilo razbuktalo – poslao je dva bataljona hrvatskih vojnika da hvataju nekakvog slavuja po Dubrovniku – a ubrzo potom se bacio kroz prozor očeve kuće. Izuzimajući bojeve, čitavu karijeru osmislila mu je supruga. Pre nego što ju je upoznao, Balzak je znao da je davno pre Carstva bila Napoleonova prijateljica, možda i ljubavnica, kako je sama nagoveštavala, a takođe i jedna od retkih osoba koja se usuđivala da mu protivreči. Napoleon ju je počastio nadimkom la petite peste – „mala gnjavatorka”. Kad je carski talas prošao, ona je ostala poput nekakve zlovoljne krabe na obali, osuđena da živi u kući u Versaju sa poslugom koju nije plaćala, ali ju je uputila u veštinu odbijanja poverilaca, a lokalne radnje tretirala je kao da su njen lični špajz. Održavala je kontakte u anahronom svetu carske aristokratije, pušila opijumske cigarete, ravnodušno posmatrala kako joj deca propadaju, i nastavljala da živi u nekakvom unutrašnjem izgnanstvu, pretvarajući se da je monarhista. Zahvaljujući njoj, Balzaka će uskoro početi da primaju u neke od najprestižnijih francuskih salona.
Vojvotkinja je bila odlučila da dopuni svoje nepostojeće prihode pisanjem memoara. Balzak, koji se takođe nadao da će književnim radom otplatiti dugove, rešio je da joj pomogne u pisanju.50 Nije nikakvo iznenađenje to što je mnoge istorijske scene u svojim romanima pisao na osnovu razgovorâ sa vojvotkinjom, a izgleda da se i njeno sećanje u starosti popravilo zahvaljujući tome što je u Balzakovim knjigama imala prilike da pročita njegove verzije svojih priča. Bar na primeru jednog od trideset osam tomova njenih memoara, koji i danas predstavljaju važnu građu za istoriju Španije i Portugala početkom devetnaestog veka, očigledna je njena kraljevska navika da ono što želi brka s onim što poseduje. Slobodno se služila velikim delovima knjiga drugih autora koji su pisali o toj temi, a tragove je prikrivala tako što je u tekst ubacivala pogrde na račun tih pisaca.51
Po temperamentu, vojvotkinja je bila istinska aristokratkinja, i bilo je jasno da Balzak može postati njen ljubavnik samo ako bude znao svoje mesto. Ona ga je smatrala čovekom „osobenog uma” – ne izvanrednog, ali sigurno uzvišenijeg od gomile pomodara. U svojoj knjizi o Španiji i Portugalu kasnije mu je udelila jedan neobično sročen kompliment, na račun njegove neobične nadarenosti za razgovor:
„Ne zaslepljuje me prijateljstvo koje prema njemu osećam, te u njemu vidim najduhovitijeg
čoveka našeg vremena.” „Na našu sramotu, kao pisca ga mnogo više poštuju stranci nego mi u
Francuskoj.”52
Hiljadu osamsto dvadeset pete godine još uvek su pred njim stajale neke neugodne prepreke. Iz neke krčme Balzak joj je u žurbi napisao pismo u kojem je optužuje, kako ljubavnici i treba da rade, da je ravnodušna i bezosećajna. Vojvotkinja je odlučila da to shvati ozbiljno, pa je Balzak bioprinuđen da naširoko objašnjava kako je zapravo mislio da osećajnost može biti potisnuta vrlinom, a da i dalje postoji. Pun nade, mada isuviše žurno, dodao je da žene nikad nisu snažnije nego kad se pokore muškarcu.
Koliko god grdno grešio u društvenom smislu, Balzakova pisma vojvotkinji d’Abrantes veoma su romaneskna. Mladac pun žudnje koji je molio za naklonost gospođe de Berni morao je da se pripremi za težu bitku. U nekim trenucima on potpuno liči na Napoleonove vojnike iz sopstvenih knjiga. Istorija beleži da su vojvotkinju seksualno privlačili muškarci snažne građe koji se smeju u lice sigurnoj smrti; stoga joj je Balzak pripovedao o svojoj „energiji”, o „toj strašnoj sposobnosti da otvrdne pred olujom i da se mirno i pribrano suoči sa nesrećom”: „Ne trpim pokoravanje. Sve ponuđene položaje odbio sam iz tog razloga. Kad se treba pokoriti, pravi sam divljak.” Na kraju, vojvotkinju nije osvojilo ni to što joj je Balzak bio od koristi svojim duhovitim razgovorima, nije je osvojio ni njegov vojnički duh, nego to što je saznala da ga je „cvetnim lancima” ljubavi bila okovala žena sedam godina starija od nje. Pretvarajući se da je bolesna, naterala ga je da se vrati iz Turene. Nekoliko meseci potom, arogantan ton njenih pisama otkriva da su sve intimniji, uprkos društvenoj razlici: „Ali ja moram da vas vidim. Koliko god to čudno izgledalo, jeste tako.” Gospođa de Berni bila se preselila u ulicu d’Anfer, na levoj obali, kako bi bila bliže svom voljenom „Didiju”, i posećivala ga je skoro svakodnevno. Pokušavala je da ga uveri u to da ga iskorišćava jedna sebična žena, da se zavarava ako misli da u njegovom srcu mogu odvojeno stanovati dve ljubavnice. Možda je čak uspela i da ih razdvoji do jeseni 1829. godine. No, Balzak je bio odlučan (da se poslužimo jezikom njegove Fiziologije braka) da poveća vrednost svog udela u vojvotkinjinom životu: „Da bi se izborio za pravo na sopstveno mesto u toj salonskoj gužvi, čovek mora postati ljubavnik neke od tih visoko cenjenih žena.”53
Uspeh kod vojvotkinje bio je dobar znak za štamparski posao, ali u stvarnosti je predstavljao dodatni teret. Balzak je započinjao dva nova života, a oba su brzo vodila finansijskoj propasti. Iz „odvratne uličice” u kojoj je otvorio štampariju prešao je u ulicu Viskonti blizu Odeona. „Odbojna za sve ukrase koje postavljaju današnji opštinari”, ulica de Mare-Sen-Žermen bila je hladna i vlažna, a kad ju je Balzak opisao 1841. godine u njoj još uvek nije bilo uličnih lampi na gas.54 Kuća broj 17 postoji i danas, i još uvek pripada jednoj izdavačkoj kući. Hiljadu osamsto dvadeset šeste godine to je bila potpuno nova kuća sa bezličnom fasadom, visoka četiri sprata sa dvorišne, a dva sa ulične strane, sa velikom radionicom u prizemlju koju su zauzimale bučne štamparske prese i gomile odštampanih tabaka koji su čekali na povezivanje. Jednim mračnim hodnikom stizalo se do neosunčane kancelarije u kojoj je Balzak, sedeći iza pregrade, dočekivao posetioce i, kako se nadao, njihove isplate. Spiralno drveno stepenište sa gvozdenim rukohvatom vodilo je na sprat, do njegovog malog stana sa visokom tavanicom, čiji su zidovi bili prekriveni veoma modernim pamučnim tapetima.
Gledajući na ulicu, Balzak se dosećao istorijskih znakova kojima se tešio. Rasin je nekoliko godina živeo u broju 24. Balzak je smislio da je taj „neprocenjivi spomenik”, koji bi vlada trebalo da sačuva i bez naknade daje na koričenje najvećem živom pesniku, u stvari prva kuća do njegove, i da je Rasin u njoj proveo čitav život. U to vreme je bilo lakše pronaći mecene. Kako su se vremena izmenila!
„Može biti”, piše Balzak u nezavršenoj priči „Valentine et Valentin” (kao i obično, ne priznajući bilo kakav autobiografski interes), „da to stanište nije bilo lišeno prirodne lepote. Zapravo, tek 1825. godine su na mestu velikih vrtova između te dve kuće podignute industrijske zgrade.”55
Prvi plodovi Balzakovog preduzetništva odredili su intonaciju – ili njeno odsustvo – narednih dveju godina. Dvadeset devetog jula 1826. iz štamparskih presa pobedonosno je izašao letak koji reklamira „Dugodejstvujuće pilule protiv katara” koje proizvodi apotekar po imenu Kire. Ubrzo ga je sledila knjiga za koju se nekad smatralo da je Balzakova: Mali anegdotski i kritički rečnik pariskih natpisa, potpisan pseudonimom „Besposleni šetač”.56 Nazivi firmi postaše Balzakov omiljeni izvor imenâ za likove, ali za sada je ovaj rečnik imao drugačije značenje. To je tipičan primer iz nekolicine polu-ozbiljnih, polu-učenih knjižica koje je Balzak štampao, a možda i učestvovao u pisanju nekih od njih. Veština izvlačenja opštih načela iz najmanjih sitnica društvenog ophođenja bila je sve cenjenija u vremenu u kojem su odć}a i ponašanje više nego ikad obeležavali svačiji društvenih položaj: Veština vezivanja kravate (u šesnaest lekcija, propraćena Potpunom istorijom kravate); Veština namirivanja dugova i zadovoljavanja poverilaca bez ikakvog utroška novca; Veština svakidašnjeg ručavanja van kuće; Veština primanja poklona bez uzvraćanja. Balzak je u poslu bio toliko promiskuitetan da spisak knjiga koje je štampala „Imprimerie H. Balzac” skoro ništa ne govori o njegovom ukusu – osim, razume se, da mu je sve bilo u interesu. Nije odbijao ništa: pesme, pozorišne komade, popularne lekarije, spiskove kasapâ, trgovaca ugljem i majstora za perike, političarske memoare, pariske vodiče za strance, udžbenik profesora matematike sa koleđa Vandom, almanahe, proročanstva, priručnike o mačevanju, zabavljanju gostiju, ishranibeba, biranju posluge i tako dalje. I rojalisti i liberali bili su jednako dobrodošli. Traktate slobodnih zidara štampao je istim slovima koja je koristio da razobliči njihove „gnusne” zavere. Izgleda da je Balzak podržavao sve nijanse političkog spektra istovremeno, a tom svojom voljnošću da zadovolji sve mušterije možda je upravo mnoge odbio od sebe. U Izgubljenim iluzijama Balzakov književni lik, štampar David Sešar, ugrožava svoje poslovanje istom takvom oduševljenom neutralnošću: „U to vreme provincijske zanatlije morale su se držati nekog političkog mišljenja da bi privukle mušterije.” Balzak dodaje da „u velikom pariskom loncu” niko nije zahtevao takvo svrstavanje.58 Podaci koji postoje o drugim tadašnjim štamparima govore da nije bio u pravu.
Na kraju, najveće profite donosile su književnost i umetnost. Slikari – romantičari, Pol Delaroć i Ežen Lami, uselili su se u kuću do Balzaka 1827. godine,59 a njega je posao spojio sa nekim od najmodernijih mladih pisaca tog vremena. Niko manje do Viktor Igo, koji će uskoro početi rad na romanu o crkvi Notr-Dam, pozvao je Balzaka k sebi da porazgovaraju o jednom mogućem poslu. Alfred de Vinji takođe je dolazio u ulicu de Mare dok je Balzak, verovatno razmišljajući o neuspesima koje je pretrpeo, štampao treće izdanje Vinjijevog romana Zavera. Ovaj, verovatno najbolji od svih francuskih istorijskih romana, uključujući i Dimine, zasnovan je na periodu
koji je i Balzak proučavao. On čak i počinje lirskim prologom o mirnim lepotama Turene, što je veoma slično Balzakovim evokativnim sanjarijama iz neobjavljenog rukopisa Sténie, koji je već žuteo od starosti. Vinji nije podozrevao da mu je štampar potencijalni takmac: „Bio je to vrlo mršav, vrlo prljav, vrlo brbljiv mladić koji se u govoru večito zbunjivao i lučio suviše pljuvačke, jer u svojim preterano vlažnim ustima uopšte nije imao gornje zube.”60 Taj „mladić” bio je samo dve godine mlađi od Vinjija; no, Vinji je bio aristokrata, vojnik i uspešan književnik. NJega su, a ne Balzaka, u to vreme slavili kao „francuskog Valtera Skota”; čak je bio i predstavljen tom velikanu kad je Skot dolazio u Pariz 1826. godine. No, u Balzakovim očima, Vinji je počinio greh novog istorizma, kako bismo to danas nazvali: nije uspeo da „događajima vrati njihov pravi smisao”, „izvrtao je istoriju kao staru krpu kojom pokriva novu statuu”, podsmevao se istini „kako bi nas uverio da umetnici žive od laži”.61
Vinji je ovu neprijatnu karikaturu napisao u pismu jednom svom mladom rođaku u Tureni, ubrzo po Balzakovoj smrti. Njome je hteo da istakne heroizam koji je ovaj veliki čovek ispoljio prevazilazeći svoje prirodne nedostatke, kao i kontrast s Balzakom iz kasnijih godina, čovekom rumenog lica, nagojenih grudi i ustâ nekim čudom ispunjenih „najlepšim zamislivim biserima”. No, kada taj zapis pročitamo u kontekstu kraja dvadesetih godina devetnaestog veka, on nenamerno mnogo govori o Balzakovom šarmu. Taj nezaboravni lik iza pregrade uopšte nije ličio na nekog ko se kreće u visokom društvu, pa ipak to jeste bilo njegovo okruženje. Naveće se brbljivi štampar izvlačio iz prljavštine i buke svoje radnje i posvećivao se svojoj drugoj, novoj karijeri kao štićenik vojvotkinje d’Abrantes. Posao se nastavljao i kad padne mrak. U snobovskom, teatarskom svetu književnog salona isti taj hvalisavi mladić nastupao je sa hipnotičkom privlašnošću, dovodeći sebe u opasnost da postane neka vrsta dvorske lude. Likovni kritičar Delekliz bio je svedok njegovog prvog, eksplozivnog nastupa u avgustovskom salonu gospođe Rekamije, čiji je glavni gost obično bio Šatobrijan. Učinilo mu se da je Rable ustao iz groba:
Svi su zaćutali i zurili u pridošlicu. On nije bio naročito visok, ali je imao široka ramena. Crte lica bile su mu prilično obične, ali su otkrivale izuzetnu živost uma. Njegov vatren pogled i oštra linija usana ukazivali su na energičnost misli i vatrenu strast…
Balzakovo naivno oduševljenje kad su ga predstavili gospodarici kuće bilo je prosto detinje. Morao je da iskoristi poslednje tračke pribranosti da ne počne da se grli s drugim gostima. Bio je toliko preterano oduševljen da bi ispao smešan da svoju radost nije izrazio toliko otvoreno i iskreno.62
Za preživljavanje u tom svetu, u kojem „poderotina predstavlja nesreću, a mrlja greh”,63 bilo je potrebno skoro isto toliko kapitala koliko i za štampanje knjiga. Za veliki deo novca koji je zarađivao Balzak je odmah kupovao odeću. Njegovo poslovanje počelo je dobro da napreduje 1827. godine, ali napredovali su i dugovi, a Dasonvil je bio preterano oprezan. Balzak i Barbije bili su prinuđeni da prostorije i mašine prodaju tom takozvanom porodičnom prijatelju, pa su ih onda od njega iznajmljivali po ceni od preko 500 franaka godišnje. Balzakov društveni život nastavljao se bez obzira na to, gotovo kao da nije ni voleo da ništa ne duguje. „Dug je”, napisao je dvosmisleno 1838. godine, „grofica koja me malo isuviše voli.”64 Dugovi su ga, poput ljubavnica, terali da se koncentriše i usmerava svoju energiju; ali vrlo brzo su mu postali navika. U skladu sa shvatanjem da odsustvo računskog umeća predstavlja romantičarsku vrlinu, često se pogrešno pretpostavlja da Balzak nije umeo da vodi poslove tako da su stručnjaci za Balzaka, među kojima je, razume se, bilo i poslovnih ljudi, veoma voleli da preuređuju njegovo poslovanje sa stanovišta naknadne pameti. Ipak, teško je oteti se utisku da je, poput kockara, Balzak radio na svoju štetu. Zanimljivo je da Balzakova vera u moć volje stoji uporedo s njegovim verovanjem u predestinaciju, i sigurno je mislio na sebe kad je u Ženi od trideset godina napisao sledeće proročanske reči: „Postoje misli kojima se pokoravamo ne spoznajući ih… Otišavši da vidi markizu, postupao je po jednom od tih zadatih tekstova, čije samo vidljive izdanke predstavljaju iskustvo i znanje koje stičemo kasnije u životu.” Frojdovska ideja izražena pre-frojdovskim terminima.65
Rizici koje je Balzak preduzimao dramski su prikazani u nekim njegovim privatnim dokumentima. Spiskovima rublja i odeće uglavnom se ne veruje kao izvorima biografskih podataka; no, nikako ne bi trebalo unapred da isključujemo dokaze, naročito kad se bavimo piscem koji sve sagledava u međusobnoj povezanosti. Sâm Balzak podseća zabrinute muževe na to da spiskovi rublja predstavljaju najpouzdanije hronike ljubavnih afera.66 Iz diskusije s jednom neimenovanom
damom – verovatno s vojvotkinjom – i izžobičnog računa (koji predstavlja i šalu na račun u to vreme nove nauke – statistike) saznajemo da će `ena koja ima ljubavnu aferu godišnje za odeću trošiti 150 franaka više nego u „mirnodopskim uslovima”. Razume se, trebalo je imati u vidu i neke manje varijacije. „Neki muškarci”, kaže mu ta dama, „iznose svoju odeću brže od drugih.” Balzakovi spiskovi rublja govore nam neubičajeno mnogo. Evo, na primer, spiska od 17. januara 1827:67
4 pamučne košuqe (2 od finog pamuka)
3 tanke kravate (2 od finog materijala)
4 tanke maramice
1 par dugačkih gaća
2 para čarapa
1 pušačka kapa
3 prsluka
1 potkošulja
3 para toplih gaća
7 okovratnika
1 peškirić za brijanje
1 peškir
Uprkos Vinjijevom opisu, reklo bi se da je Balzakova posvećenost čistoći zapravo bila prilično ekstravagantna za nekog u njegovom položaju. Istina je da je pranje odeće predstavljalo najvažniji način održavanja čistoće u vreme kad se smatralo da često kupanje (jedanput mesečno, na primer) izaziva nezdravo omekšavanje kože i moralnih nazora, a u krajnjem ishodu vodi impotenciji i opštoj slabosti.68 Mešutim, široka socijalna geografija mirisâ u Qudskoj komediji, kao i Balzakova odbojnost ka sve prisutnijem smradu duvanskog dima govore nam da je imao neobično osetljiv nos, a da je prljavština koju je zapazio Vinji bila samo štamparska. Cena ovih suštinski važnih sirovina pojavljuje se u mnogobrojnim računima od Balzakovog omiljenog krojača, Buisona: narudžbine su prosečno koštale 200 franaka, što je više od trećine godišnje rente koju je plaćao Dasonvilu. Čitaocima Ljudske komedije Buison je dobro poznat kao jedan od krojača koji oblače Rastinjaka, De Marsaja i druge blistave kicoše: laskave reference u romanima kao što je Evgenija Grande možda osnažuju iluziju realnosti time što stvarno postojeće ljude mešaju sa izmišljenim likovima, ali takođe predstavljaju i inovativan način plaćanja dugova „bez ikakvog utroška novca”. Kad grof Feliks de Vandones u knjizi Druga studija o ženi usput pomene Buisona – krojača kod kog se svi oblačimo – Balzak time iznajmljuje svoj književni lik poput glumca u savremenim reklamama.69
Hiljadu osamsto dvadeset sedme godine morao je da računa na buduće uspehe: „Nadarenost, gospodine”, kaže Godisar, prodavacž`ivotnih osiguranja, „jeste papir od vrednosti koji priroda dajegenijalnim ljudima, a koji dospeva tek posle veoma dugog vremena…”70 Pantalone od grubog platna koje nosi „Ja” u ulici de Turnon (samo za obične ljude)71 zamenjene su elegantnim crnim pantalonama od kašmira ili tvida, crnim kaputom do kolena od finog materijala iz Luvijea i, svaka dva meseca iznova kupovanim, belim, postavljenim antilopskim prslucima. Kupovao ih je toliko često jer je bela boja bila moderna, ali nepraktična; takođe i zato đto je počinjao da se goji. Nije mogao da nosi tesne prsluke, a kad je Balzak išao Latuću da mu zahvali za prikaz romana Van-Klora, nogavice su mu se pri dnu uvijale nagore, izvlačeći debele trake koje su ih držale na mestu.72 Tusu, zatim, i sve one sitnice neophodne jednom kicošu: zlatna dugmad za manžetne, štap, kao i tadašnji ekvivalent danađnjeg džepnog kompjutera: „sat tanak kao novčić od 100 sua”.73
Balzak će postati jedan od najbolje obučenih pariskih bankrota. Dok mu je posao tonuo u dugove, on se nosio kao bogati gospodin. Septembra 1827. godine kupio je slovolivnicu. Ista ona logika po kojoj je krenuo u štamparski posao nalagala je taj hrabri korak nazad u produkcionom lancu. U decembru, ta nova kompanija najavila je kupovinu revolucionarne štamparske tehnologije zvane „fontereotipija”. Ovaj pokušaj da uspostavi kontrolu nad svim fazama proizvodnje karakterističan je za Balzaka. Još od svojih davnih studija filozofije bio je racionalistički fundamentalista: kad se jednom dođe do načela, ostalo ide samo od sebe. U poslovanju, to je značilo da treba da brine o velikim sumama, a sitniš će sigurno doći sâm. Barbije je namirisao propast i izašao iz zajedničkog posla. Tri meseca kasnije, u aprilu 1828, firma je propala.
Likvidacija firme „Balzac, Barbier & Co.” trajala je mesecima. Na kraju je većina poverilaca zadovoljena – Balzakov ortak i njegovi prethodnici, koji nikada nisu bili u potpunosti isplaćeni, dobavljači papira i mašina, slovoslagači, livci, mehaničari, bravari i graveri. U tehničkom smislu, Balzak je izbegao stigmu bankrotstva. Bio je u mnogo gorem položaju. Sada je rođenoj majci dugovao oko 50.000 franaka, otprilike toliko i gospođi de Berni. Na sreću, izgleda da je Balzakovo neverstvo u njoj probudilo ono što u svojim prejakim ljubavnim pismima naziva sklonošću ka samopožrtvovanosti. Preuzela je kompaniju i dala je na upravljanje svom sinu, Aleksandru. Možda je Balzak sve vreme bio u pravu. Pod upravom Aleksandra de Bernija, to je postala jedna od najuposlenijih i najbogatijih štamparija u Parizu.
Hiljadu osamsto trideset osme godine, pažljivo razmatrajući razloge za i protiv udaje za čoveka koji je imao toliku veru u slobodno preduzetništvo, upitala je zašto su likovi u njegovim knjigama toliko bolje upućeni u finasijske poslove od čoveka koji ih je stvorio.74 Izvesno je da bi neki savremeni čitalac koji bi Ljudsku komediju upotrebio kao vodić za investiranje sigurno ostvario lep profit. Balzak je svom bankaru, baronu Nisenžanu, i zajmodavcu Mažisu obezbedio bogatstvo o kakvom nisu ni sanjali time što ih je uputio da investiraju, na primer, u Orleansku železnicu, dok je sopstveni novac izgubio uloživši ga u Severnu železnicu.75 I sâm se čudio tome što ne uspeva da se okoristi svojom čuvenom moći opažanja,76 ali nije uspevao da pronađe zadovoljavajući odgovor: nagađao je da je u pitanju preterano samopouzdanje, ili perverzna kartaroška želja da vidi hoće li ga sreća poslužiti onoliko dobro koliko i proračun.
Loransa je svog brata s pravom upozoravala na to da je naivan. Balzak je prihvatao priznanice od bankrotiranih prodavaca knjiga, a jednom je čak kao isplatu prihvatio čitavu knjižaru knjiga koje se ne mogu prodati, pa je još otputovao u Rems da to ugovori; i davao je smešno velike popuste. No, teško da sve to predstavlja odgovor na pitanje gospođe Hanske. Balzakove ideje su zapravo bile odlične i trebalo je da donesu uspeh. Da je bilo kako je zamislio, on bi postao jedan od velikana u istoriji francuskog štamparstva. U njegove ideje spadaju i začetak današnjih klubova ljubitelja knjige, istraživanje tržišta, zapošljavanje žena i penzije zavisne od plata.77 Više od sto godina pre nego što su se toga dosetili osnivači edicije „Pléiade”, Balzak je nameravao da eksperimentiše s biblijskim papirom.78 Takođe je razmatrao ideju o objavljivanju dečije enciklopedije.79 A njegova najbolja, najkarakterističnija zamisao – poslednja, simbolična Balzakova poslovna ideja – javila se 1837. godine, uz izdanje njegovih Sabranih dela. Trebalo je da potencijalni pretplatnici na to izdanje pošalju podatke o sebi; onda bi ih podelio na osam grupa po starosti i ponudio im uplatu životnog osiguranja: pedeset prelepih knjiga i mogućnost penzionisanja sa prihodom od 30.000 franaka.80 Ima nečeg na izvanredan način protivrečnog u ideji o pretplatniku na Balzakova Sabrana dela koji, obezbedivši budućnost svoje porodice uz pomoć pisca, u njegovim knjigama čita o tome kako haraju tvrdice, zelenaši i finansijeri. Taj plan se nikada nije ostvario: „Treba urediti još neke administrativne sitnice”, napisao je na uobičajeno uzdržan način.
Balzakov neuspeh u velikoj meri je bio posledica zle sreće. Hiljadu osamsto dvadeset šeste započela je recesija koja će trajati do kraja Revolucije 1830. Krajem dvadesetih godina devetnaestog veka, samo u Parizu je više od 2500 ljudi svake godine proglašavano bankrotiranim.81 Pored toga, usled nepostojanja zaštitnog zakonodavstva i nedostatka malih novčanica, Pariz je bio raj za zajmodavce: dugovi, rasparčavani i prodavani u trećoj i četvrtoj ruci, narastali su neproporcionalno i množili se poput skakavaca. Političke institucije, konzervativne i nepotističke, kao i čitav zakonski i ekonomski sistem, nisu bili spremni za početak industrijalizacije
Balzak je smatrao da je glavni uzročnik njegove propasti majka.82 Istina, pozajmljivala mu je velike sume, ali to nikada nije bilo dovoljno… Čak i verna Lora – možda ju je u to uverio Onore – tvrdi da je gospođa Balzak lako mogla da pomogne sinu u toj krizi:83 uspeh Aleksandra de Bernija dokazuje da je potencijal za uspeh postojao. Ali još je veći bio potencijal za katastrofu u samom Balzaku. Ovde je od značaja to što je on želeo da njegova majka zadrži ulogu zle maćehe; tako bi neuspeh predstavljao sastavni deo njegove teške sudbine – što je stav koji se može razumeti ili kao psihološki problem ili kao pokušaj da se svakodnevni život učini što je moguće zanimljivijim i dramatičnijim. U jednom od odeljaka koji sačinjavaju ono što bismo mogli nazvati autobiografijom Balzakovog nesvesnog, Rafael de Valonten u Čagrinskoj koži isplaćuje deo dugova tako što prodaje ostrvo na Loari na kojem je sahranjena njegova majka.84 Da je imao novca, bio bi nezavisan od svoje majke; ipak, Balzak je nastavio da stvara situacije koje su ga finansijski vezivale za nju. Sigurno je da se ne radi o namernoj, svesnoj sabotaži; ipak, upadljiva je njegova sklonost ka stvaranju hitnih situacija u kojima se može steći ogromno bogatstvo, ali se sa podjednakom verovatnoćom može i propasti – što su, iznad svega, dileme koje pre ili kasnije zahtevaju herojsku akciju. Inače bi posao predstavljao puko sticanje bogatstva. Te godine je rekao sinu generala Pomerela, praktično tražeći primedbu koja se nameće: „Ono čega sam se bojao – kad sam pokrenuo i hrabro održavao ustanovu skoro kolosalnih proporcija – konačno se dogodilo.”85
Mnogo kasnije, u Ljudskoj komediji, Balzak će ubrati prinos od svoje propasti. Pošto se sam, kao biće od krvi i mesa, bio uhvatio u koštac s kapitalizmom, mogao je da u likovima poput parfemiste Sezara Birotoa prikaže da se pojedinci nikada ne mogu oteti istorijskim i ekonomskim silama; pa ipak, ličnim heroizmom mogu se izdići iznad njih. Štamparski posao predstavljao je prvu, potresnu demonstraciju Balzakove inspirativne sposobnosti da od krize napravi dramu.
Sada, u leto 1828, kao Biroto i Rafael de Valonten, Balzak je bio čovek koga love, čovek koji se krije u gradu prepunom poverilaca. Prema tim bankarskim službenicima, tim otelovljenjima komercijalne
savesti, obućenim u sivo, sa srebrnom značkom koja je znak njihovog gospodara, nekada sam bio ravnodušan kad sam ih viđao na pariskim ulicama; ali sada sam ih mrzeo još i pre nego što ih ugledam…
BIO SAM U DUGOVIMA! Biti u dugovima znači da više ne pripadate sebi. Drugi ljudi mogu od mene zatražiti da položim računa o svom životu. Zašto sam jeo pudinge à la chipolata? Zašto sam pio pića s ledom? Zašto sam spavao, šetao, išao naokolo, razmišljao i zabavljao se umesto da sam ih vraćao? … Kajanje je lakše podneti: ono te ne izbacuje na ulicu, niti te baca u dužnički zatvor… samo te odvodi na gubilište na kojem mu đelat daje neku vrstu plemenitosti. U trenutku kad sekira padne svi veruju da si nevin, dok društvo propalici bez prebijene pare ne priznaje ni jednu vrlinu.86
Mali broj tih poverilaca složio bi se s Balzakovim planom delovanja. Kupio je prava za francuski prevod Melmota (koja nikad nije upotrebio), naručio kod Buisona par elegantnih crnih pantalona, kao i još jedan beli, postavqeni prsluk, a zatim je, uz pomoć svog prijateqa Latuša, pronašao jednu prijatnu, malu vilu skrivenu pokraj pariske Observatorije, na obodu grada pored manastira. Vilu je iznajmio na ime gospodina Sirvila. Balzak je imao ideju za istorijski roman. Naišao je na temu „čistim slučajem”, a slučaj ga je, izgleda, i vratio književnosti. U svojoj novoj radnoj sobi, na vrh ormarića s dokumentima stavio je gipsanu statuetu Napoleona i na nju prikačio parčence papira. Njegovo sledeće preduzeće biće za nijansu ambicioznije: „Što on nije mogao dovršiti mačem, ja ću uspeti perom.”87 Čovek koji se spremao da iznova pokori Evropu „hitrim krilom vrane ili guske” potpisao se kao „Honoré de Balzac”.
Greem Rob
Sa engleskog preveo
Ivan Radosavljević
https://atorwithme.blogspot.com/2018/01/greem-rob-balzak-kao-biznismen.html
_________________________________________
1 Sandeau, Jules, Vie et Malheurs de Horace de Saint-Aubin, u Balzac, La DerniPre Fée, 1836, str. 95.
2 Traité des Excitants Modernes, La Comédie Humaine, Gallimard, Paris, 1976-1981, XII, str. 303.
3 Lettres à Madame Hanska, Lafont, 1990. tom II, str. 597.
4 Ernest Prarond: Robb, Graham, Baudelaire Lecteur de Balzac, Corti, 1988, str. 43.
5 Baudelaire, Charles, Oeuvres Complètes, Gallimard, Pléiade, 1975-6, tom II, str. 8; Robb Graham, Baudelaire Lecteur de Balzac, Corti, 1988, str. 115-149.
6 Gautier, Théophile, „Honoré de Balzac”, L’Artiste i Le Moniteur Universel, mart – maj, 1858, u Honoré de Balzac par Théophile Gautier, Nizet, 1980, str. 76; Baschet, Armand, Honoré de Balzac, Essai sur l’Homme et sur l’Oeuvre; avec Notes Historique par Champfleury, Geneva, 1973, str. 140.
7 Barbéris, Pierre, „Le Adieux du bachlier Horace de Saint-Aubin”, AB, 1963, str. 13.
8 Ili, u Lettres à Madame Hanska I, 663: „Genije nikad ne sme biti u modi.”
9 Illusion Perdues, La Comédie Humaine, tom V, str. 462.
10 Barbéris (1963). Taj pogovor nikad nije iskori{}en.
11 Guyon, Bernard, La Pensée Politique et Social de Balzac, Armand Colin, 1947, str. 724; Tolley, Bruce, “The ‘Cénacle’ of Balzac’s Illusions Perdues”, French Studies, October, 1961.
12 Gautier (1858), str. 84-85; Gozlan, Léon, Balzac en Pantoufles, Horizons de France, 1946, str. 143-148; Second, Albéric, Le Tiroir aux Souvenirs, Dentu, 1886, str. 35 i 47-48.
13 Lettres à Madame Hanska, tom. II, str. 777.
14 Memoari Etjena Aragoa, zabele`io @il Klaretje: Arrigon, Louis-Jules, Les Débuts Littéraires d’ Honoré de Balzac, Perrin, 1924, str. 184-185. Lora takođe pominje samoubistvena „iskušenja” svog brata: Surville, Laure, Balzac, sa Vie et ses Oeuvres d’après sa Correspondance, Jaccottet, Bourdillat et Cie, 1858, str. 93.
15 La Comédie Humaine, tom VII, str. 496.
16 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 596.
17 Ibid., II, 153.
18 Illusions Perdues, La Comédie Humaine, tom V, str. 269.
19 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 345.
20 „Voyages de Paris à Java” (1832), Oeuvres Complètes, tom XXVII, str. 194.
21 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 346.
22 Jedna od tih pesama ponovo se pojavljuje kao oda koju recituje Lisjen de Ribampre u Izgubljenim iluzijama: La Comédie Humaine, tom V, str. 203, 4.
23 Lettres à Madame Hanska, tom II, str. 852.
24 Les Employés, La Comédie Humaine, tom VII, str. 885.
25 Melmoth Réconcilié, La Comédie Humaine, tom X, str. 358. (Navedeni prevod: Onore de Balzak, Melmot lutalica, Slovo ljubve, Beograd 1980, str. 72, preveo Dušan Milačić.)
26 Le Père Goriot, La Comédie Humaine, tom III, 164. Balzak ovu ideju pripisuje Rusou, mada verovatno potiče iz Šatobrijanovog Genija hrišćanstva (P. Ronaï, citira R. Fortassier, La Comédie Humaine, tom III, 1280); (Dostojevski, Zločin i kazna, prevod Dr M. Babović, Rad, Beograd, 1973, str 75-76).
27 Ducourneau, Jean-A. i Pierrot, Roger, “Calendrier de la vie de Balzac”, Les Études Balzaciennes, br. 2, 5-6, 8-9 i 10; BardPche, Maurice, Balzac, Julliard, 1980, str. 120-121; Tolley, Bruce, “Un ouvrage inconnu de Balzac”, AB, 1962, “Les Ouvres diverses de Balzac (1824 – 1831)”, AB, 1963, “Balzac et les romans de Viellerglé”, AB, 1964.
28 Armstrong, Anthony, “Balzac et Marie Stuart”, AB, 1991.
29 L. F. J. De Bausset, Mémoires Anecdotiques sur L’Intérieur du Palais (1827). Vidi: Tolley (1962) i Chollet, Roland, Balzac Journaliste: Le Tournant de 1830, Klincksieck, 1983, str. 22.
30 Lacroix, Paul, “Simple histoire de mes relations littéraire avec Honoré de Balzac”, Le Livre. Bibliographie rétrospective, 1882, str. 157-158 i 177; Chollet (1983), str. 96; Goulard, Roger, “Balzac et les Mémoires de Sanson”, Mercure de France, 1. novembar 1950.
31 Prioult, Albert, Balzac avant la Comédie Humaine, Courville, 1936, str. 347-354.
32 Ducourneau i Pierrot, AB 1960, str. 195-202.
33 La Comédie Humaine, tom XI, str. 176.
34 Pismo vojvotkinji d’Abrantes, 19. jul 1825: Pierrot, Roger, ur, “Quinze Lettres de Balzac”, AB, 1972, str. 348-349.
35 MS, objavqeno u: Guise, René, ur, L’Excommunié, AB, 1985.
36 Lettres B Madame Hanska, tom I, str. 626; tako|e I, 324. O Balzakovom „nepogrešivom” sistemu: Mirecourt, EugPne de, Les Contemporains, 1854, str. 61 i Werdet, Edmond, Portrait Intime de Balzac: sa Vie, son Humeur et son CaractPre, Dentu, 1859, str. 293.
37 La Rabouilleuse, La Comédie Humaine, tom IV, str. 325.
38 Le Père Goriot, La Comédie Humaine, tom III, str. 171; La Peau de Chagrin, tom X, str. 194.
39 Pichois, Claude, „Les Vrais ‘Mémoires de Philarète Chasles”, Revues de Sciences Humaines, januar- februar, 1956.
40 Correspondance, ur. Roger Pierrot, Garnier, 1960-69, tom I, str. 259.
41 O Balzaku kao štamparu: Hanotaux, Gabriel i Vicaire, Georges, La Jeunesse de Balzac: Balzac Imprimeur, 1825 – 1828, Paris, 1903. Potpun spisak knjiga koje je Balzak štampao navodi Tolley, Bruce, „Balzac the Printer”, French Studies, juli, 1959.
42 Hanotaux i Vicaire, str. 345 i 349-351.
43 La Comédie Humaine, tom XII, 721-722.
44 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 387.
45 Les Petits Bourgeois, La Comédie Humaine, tom VIII, str. 61; Le Médecin de Campagne, tom IX, str. 400.
46 „De la mode en littérature”, La Mode, 29. maj 1830; Oeuvres Complètes, tom XXVI, str. 273.
47 Pismo Lori, 9. jun 1826; navode: Arrigon (1924) i Ducourneau i Pierrot, AB 1960, str. 200, br. 1.
48 Chantemesse, Robert, Le Roman Inconnu de la Duchesse d’Abrantès, Plon, 1927; Dictionnaire de Biographie Française; Larousse; i neke nepouzdane priče koje navodi Leže. Njegova knjiga prepričava memoare nepoštenog versajskog sudskog službenika po imenu Viktor Lambine. Pošto ga je lokalno društvo odbacilo, on se tešio izmišljajući lascivne anegdote o njegovim pripadnicima. Lambineov trajni doprinos proučavanju Balzaka predstavlja – on sâm: to je primer tračare koja sve vidi i svašta izmišlja, a ima veoma važnu ulogu u Scenama iz provincijskog života. Originalni MS opisan je u: Lagny, Jean, “Victor Lambinet et Balzac”, AB, 1974).
49 Larousse; Đino se pojavljuje na Groovoj slici Bitka kod Nazareta.
50 Vidi: Rousseau, Hervé, “Quelque Précisions sur la Duchesse d’Abrantès et Balzac”, AB, 1968; no, Balzakovu pomoć potvrđuje vojvotkinjino pismo iz avgusta 1830: Corr., tom I, str. 560.
51 Jasinski, René, ” La Duchesse d’Abrantès plagiaire”, u A travers le XIXe siècle, Minard, 1975.
52 Abrantès, Duchessed’, Souvenirs d’une Ambassade et d’un Séjour en espagne et en [sic] Portugal, de 1808 B 1811, Ollivier, tom, II, str. 89, n. 1. O njenoj privlačnosti za Balzaka: Ancelot, Virginie, Les Salons de Paris: Foyers Éteints, Tardieu, 1858, str. 95-96.
53 La Comédie Humaine, tom XI, str. 935.
54 Valentine et Valentin, La Comédie Humaine, tom XII, 355; Hanotaux i Vicaire.
55 La Comédie Humaine, tom XII, str. 355-357.
56 Taj Dictionnaire je napisao G. L. Brismontier: Tolley (1959), str. 216-217.
57 Gozlan (1946), str. 107.
58 La Comédie Humaine, tom V, str. 137-138, i bele{ka R. [olea, str. 1151.
59 Hillairet, Jaques, Dictionnaire Historique des Rues de Paris, Minuit, 1976, II, str. 652; Vandam, Albert, An Englishmean in Paris (Notes and recollections), London, 1892, I, str. 288.
60 Vigny, pismo od 15. septembra 1850.
61 Prikaz Rišeljea iz pera Džordža Džejmsa (štićenika Valtera Skota), u: Feuilleton des Journaux Politiques, 14. april 1830; Oeuvres Complètes, XXVI, str. 624; Chollet (1983), str. 137-140.
62 Delécluze, Étienne-Jean, Souvenirs de Soixante Années, Lévy, 1862, str. 284.
63 Traité de la Vie Elégante, La Comédie Humaine, tom XII, str. 257.
64 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 455.
65 La Comédie Humaine, tom II, str. 1128; vidi: Picon, Gaëtan, Balzac, Seuil, 1956, str. 81.
66 Physiologie du Mariage, La Comédie Humaine, tom XI, str. 1197.
67 Arrigon (1924), str. 227.
68 Corbin, Alain, Le Miasme et la Jonquille, Flammarion, 1986, str. 207-233.
69 La Comédie Humaine, tom III, str. 690.
70 L’Illustre Gaudissart, La Comédie Humaine, tom IV, str. 586.
71 Illusions Perdues, La Comédie Humaine, tom V, str. 268.
72 Ségu, Frédéric, Un Maître de Balzac Méconnu: H. de Latouche, Les Belles Lettres, 1928, str. 16.
73 Illusions Perdues, La Comédie Humaine, tom V, str. 270. O Balzakovim satovima: Meyer-Petit., Judith, „La Montre de Balzac”, Le Courier balzacien, br. 44, 1991, str. 12-15.
74 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 432.
75 Le Cousin Pons, La Comédie Humaine, tom VII, str. 678, i bele{ka A. Lorana, str. 1462.
76 Une Fille d’Eve, La Comédie Humaine, tom II, str. 352, i La Recherche de l’Absolu, tom X, str. 789.
77 Chollet, 1983, str. 536.
78 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 52.
79 Ibid., str. 922.
80 Ibid., str. 391.
81 Le Diable à Paris, II, 350.
82 Lettres à Madame Hanska, tom I, str. 474 i 625; II, str. 4.
83 U njenoj biografiji (1858) i u pismu baronu de Pomerelu od 10. decembra 1833: Surville, Laure, Lettres à une Amie de Province, Plon, 1932, str. 103.
84 La Comédie Humaine, tom X, str. 201, i bele{ka P. Sitrona, str. 1310.
85 Corr., tom I, str. 336.
86 La Peau de Chagrin, La Comédie Humaine , tom X, str. 199-200.
87 Werdet (1859), str. 331.
https://atorwithme.blogspot.com/2018/01/greem-rob-balzak-kao-biznismen.html
