Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
Tokom vekova bazilisk podleže promenama na ružnije i još strašnije, a sada pada u zaborav. Njegovo ime znači „mali kralj”; za Plinija Starijeg (VIII, 33) bazilisk je zmija koja na glavi ima svetli beleg u obliku krune. Počev od srednjeg veka postaje krunisani četvoronožni petao žutog perja, velikih bodljikavih krila i zmijskog repa koji može da se završi kukom ili pak glavom drugog petla. Promena obličja odražava se i u promeni imena.
Čoser govori u 14. veku o basilicocku. Prema jednoj graviri iz Aldrovandijeve Prirodnjačke nauke o zmijama i zmajevima, umesto perja ima krljušti, a ima i osam nogu.
Ono što se ne menja jeste pogubno dejstvo njegovog pogleda. Oči gorgona su skamenjivale; Lukan govori o tome kako su iz krvi jedne od njih, po imenu Meduza, nastale libijske zmije; aspida, amfizbena, amodir i bazilisk. Pasus se nalazi u 9. tomu znamenitog dela Pharsalia; Huaregi to ovako prevodi na španski:
Let ka Libiji Persej usmeri;
Kamo nikad zelenilo niti nastaje niti opstaje;
Krv iskapava rugoba dok se ceri,
I po zloslutnom pesku život se više ne sastaje;
Nameru ostvaruje kišom otrova koju i ne meri
Jer u toplim nedrima život daje
Svim zmijama, a još se čudi preljubnica
Što se otrovom plavi ravnica…
Meduzina krv na tom mestu se izliva,
I bazilisk tu naoružan ustaje,
Oružje mu jezik a iz očiju mu se kuga preliva,
Pa kad ga ugleda, i sama guja se u bekstvo daje;
A on pustinjom caruje i oholo čak sniva
Napadi mu daleko stižu i uvrede im još dodaje
Jer siktanjem i pogledom opakim
Smrt donosi očima i ušima svakim.
Bazilisk živi u pustinji; bolje reći, on je pustinju i stvorio. Pred njegove noge padaju mrtve ptice a plodovi trunu; rečna voda kojom se poji ostaje vekovima zatrovana. Plinije potvrđuje da njegov pogled drobi kamenje i spaljuje rastinje. Ubija ga miris lasice, a u srednjem veku se govorilo da ga i petlovo kukurikanje ubija. Iskusni putnici bi se snabdeli petlovima pred polazak u nepoznate predele. Drugo oružje beše ogledalo; bazilisk biva zgromljen sopstvenim odrazom.
Hrišćanski enciklopedisti odbaciše mitološke skaske iz znamenitog dela Pharsalia, pa ponudiše jedno razumno objašnjenje za nastanak baziliska. (Bili su prinuđeni da veruju u njega, jer se u Vulgati hebrejska reč Tsepha, koja odgovara imenu otrovnog gmizavca, prevodi kao bazilisk). Hipoteza koja je pridobila najviše pristalica išla je u prilog nakaznom i izobličenom jajetu koje je navodno petao sneo a na njemu ležala zmija ili krastava žaba. U 17. veku ser Tomas Braun proglasi ovu hipotezu podjednako čudovišnom kao i sam nastanak baziliska. Otprilike u to vreme Kevedo napisa romansu Bazilisk, u kojoj stoji:
Jer, ako nije umro, tebe ne zna,
A ako je umro onda to ne može da tvrdi.
(Si esta vivo quien te vio,
Toda tu historia es mentira,
Pues si no murio, te ignora,
Y si murio, no lo afirma.)
