Ime Renea Genona zapravo je već odavno trebalo da bude poznato. Još
početkom dvadesetih godina počeo je da radi za Voile d’Isis. Prve njegove
knjige opštije vrednosti pojavile su se u isto vreme. Ova dela spadaju među
najzanimljivija u novije doba. Predmet im je uvek iznenađujući, ton zanimljiv,
razmišljanje oštro i brzo, zaključivanje otvara do sada neslućene uzajamne
veze, osećanje za istinu je nepodmitljivo, znanje je tako snažno, bogato i
mnogostrano, da onaj ko mu je jednom razumeo nameru, očaran je i prisiljen da
ga sledi. Sve su to povoljni preduslovi za širenje knjiga. Ipak, iako autor
postavlja goruća pitanja današnjici i, očito, dublji je od svih današnjih živih
mislilaca – izuzev ruskih emigranata (Mereškovski, Ivanov, Berđajev, Uspenski)
– od pojave njegovih knjiga Crise i Autirite spirituelle već je minulo više od
deset godina, a on nije poznat. Samo se na Leopoldu Cigleru i Đuliju Evoli vidi
da su pod uticajem Genona krenuli putem kojim, ranije ili kasnije, neizbežno
svi moraju da pođu, ili bar moraju da ga upoznaju. Ova dela su nezaobilazna.
Ima on više učenika, među njima je Andre Preo, čiji komentari za
kineski Zlatni cvet na nekoliko stranica dosežu ono što nisu umele
tri generacije naučnika za osamdeset godina, od Maksa Milera do Riharda
Vilhelma: razumeo je i proanalizirao je starokinesko društvo.
Ovo delo inače se suprotstavlja i K. G. Jungu, čije komentare Zlatnog
cveta gotovo u celini stavlja van snage, odnosno ovim tragom se ispostavlja da
Jungov put nije ispravan. Okupljeni oko Voile d’Isis, pod vođstvom Genona,
privatili su se posla koji je veći i značajniji od svih dosadašnjih poduhvata:
na osnovu do danas izdatih i još neobjavljenih predistorijskih spisa
rekonstruišu duhovnost pračovečanstva. Bilo kako posmatrali ovaj rad, on
ima svetsku perspektivu. Karakteristično je da oni istraživači koji se bave
sličnim predmetom ipak ne znaju za Genona. Ne zna ga ni Kajzerling, inače budni
posmatrač, čak ni u svom poslednjem delu (Vom personlichen Leben). U Gajgerovoj
knjizi (Die indoarische Gesellschaftsordnung), napisanoj nakon toga što je
Genon već stigao do Evole i Ciglera, nije ni pomenut. Isto tako za njega nije
čuo ni Xilko Viardo Šomerus, iako bi mu bio od velike koristi u više njegovih
knjiga. Izgleda da u nemačkoj nauci uvek postoji neko slepilo koje ništa ne
želi da primeti od onoga što se događa izvan nemačkih granica. Iako bi u ovom
slučaju bilo reči o nečem višem nego što je jednostavni naučni rezultat.
Genon ne samo da odbacuje novovekovni racionalistički materijalizam i
pozitivistički pragmatizam. To su učinili i drugi, i Nemci. Genon se
suprotstavlja celokupnoj evropskoj naučnosti odomaćenoj od srednjeg veka, koju
je ljudski duh suzio, smatra je profanim, inferiornim odlomkom, drži da je potpuno
nepouzdana, a konačno je bez bilo kakve rezerve prezire i poriče. Dela Renea
Genona, izgleda, kao za Evolu i Ciglera, danas znače suštinski i određeni korak
samo za onoga čoveka koji je do kraja istražio celokupnu filozofiju i nauku
novog doba, ali u pet stotina godina celoga sveta nije našao ni jednu jedinu
neospornu istinu, ni jedno jedino čvrsto polazište, ni jednu jedinu apsolutnu
misao. Štaviše: ono što u Evropi novoga doba može biti apsolutno polazište i
istina, to se može naći potisnuto, u nakaznom obliku, u parčićima i izbledelo
kod onih koje je nauka žigosala kao fantaste, zanesenjake, mističare, a nije ih
ni uzimala ozbiljno.
U ovom pogledu je rad Genona sličan Ničeovom, s određenim ustezanjem i
Šelerovom. Upravo je zato Genon najodređeniji i jedini duhovni korak novoga
doba samo za one koji su se posle deset-dvadeset-trideset godina rada
razočarali u celokupna naučna i filozofska nastojanja čoveka novog veka i sve
to odbacili. Takvih je ljudi danas, razume se, malo. Genonov duhovni korak, odlučujuća
misao po posledicama, beskrajno je jednostavan:
Tradicija (zlato)
Na datom će primeru smesta sve postati razumljivo. A primer je: zlato. Kada
su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu
Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada
to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije
bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo
vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio
metal. Prema zabeleškama, Inkama je bilo zabranjeno da dodirnu neki predmet,
sem ako nije bio od zlata. Zlatni pribor za jelo, tanjir, šolja, štap, balčak
mača, buzdovan, tron, kopča, igla, dugme, sandale, sve od zlata. O luksuzu nema
ni govora. O razmaženosti još manje. Bilo je nekog poistovećenja između bića
vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim,
kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu
prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena
svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas
shvata vladavina.
Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost
instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno,
kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je
nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono
u kosmičkoj perspektivi.
Analogije.
Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u
Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među
svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV
koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je
Sunce simbol Boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada
samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija:
znak središta: Bog.
Međutim, velika stvar tek sada sledi. Zlato ne pripada vladaru, nego bogu.
Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka
koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini,
Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Xaldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da
umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno
parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo
moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom
svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog
sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga
obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga
zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je
metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen.
I kralj je samo simbol i čuvar. (riXa^, kao što kaže Platon u Državi. Tako uče
i Tao te đing, Veda, Zaratustra. Sve prastare tradicije, u svim delovima zemlje
od Perua do Kine, nepokolebljivo znaju da je zlato sunčeva svetlost, zemaljska
manifestacija vladajućeg Boga — nalazi se iznad čoveka nedohvatljivo i
nedodirljivo. Kraljev simbol, kruna, zlatni ukras za glavu, zlatni disk sunca,
samonjegovu glavu može da okružuje. Da bi slika bila Još dublja, oštrija i
istinskija, treba otkriti još i četvrti motiv. A taj je motiv:
Vreme.
Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno
vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato.
Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu
moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi
i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je
simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu
suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato
nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do
koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo. Ima
trenutaka i časova koji se „ne mogu platiti“ – ima kad čovek nešto neće učiniti
„ni za kakve pare“ -ima što neće ostaviti „za sve blago sveta“. Tako su skupa
četiri elementa: Sunce, vladavina, vreme, Bog. To je zlato.
Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo
plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva,
berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put.
Odmah treba reći: niz brdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali
istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna
transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je
njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je
potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer
zašto je manji greh ako kralj sakrije zlato od sveta nego ako to učini običan
lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu
dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo
za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je
održavala zlatno doba.
Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije
više svetlost bezsmetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se
pomutilo. Taj korak zna svaka sveta knjiga Istoka, Veda isto kao i Tao te đing,
u Egiptu znaju za to isto kao u Iranu i Peruu. Drugi je korak kada je već zlato
iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza,
sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac.
Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog
dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može
postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među
šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a
zlato je postalo san masa. I ološ se dočepala zlata i svako je mogao sebi da
načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina
stvar: koliko ko zlata ima.
Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među
vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je
postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije
došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato
više nije simbol, nego tek materija: metal. Ne primećuje se da zlato nije ništa
izgubilo od svoje izvorne prirode i danas je isto tako znak moći, sunca i
božanske snage, kao što je i u pradavna vremena bilo: materijalizovana sunčeva
svetlost i simbol Zlatnog doba. Ali time što je potisnuto u materiju,
pretvorilo se u zlo. Svako zna šta je zlatna groznica – groznica vlasti – ekonomska
groznica — o njoj govore polja Aljaske, rudnici Urala, španska osvajanja,
sefovi američkih banaka – velike paklene opruge modernog života, očajno
divljaštvo kojim čovek jurca zbog bogatstva – krv i zlato – sve to prilično
jasno označava da je ovde reč o žutom metalu koji se pretvorio u
demonsko, što nije ništa drugo do moć. Ali ko ume da vidi u ovom smeonom, na
izgled fantastičnom simbolu – katastrofu? Eto, to je parabola o zlatu.
O ovom primeru Genon ne pripoveda. On je samo ilustracija u kojoj čovek
prikazuje razmišljanje prema tradiciji. Genon je odbacio moderni um kao
sredstvo znanja i saznanja i umesto njega stavio intelektualnu intuiciju (intuition
intellectuelle). Odbacio je modernu nauku i na njeno mesto postavio tradiciju.
Ljudsko znanje nije zasnovao na napretku, nego: na praljudskom. Prvi spomen
tradicije je nepoznat. Najstarija zabeležena dela, koja znamo, jesu egipatski
papirusi, Vede, dela iz drevne Kine. Ali i pre njih je postojala tradicija koja
se prenosila živom rečju. Genonova je tradicija „metafizičko područje, potpuno
nezavisno od svega što nije sasvim iznad interesa i što ne spada u carstvo
čiste istine“. Ovaj esprit traditionel je jedina legitimna osnova na kojoj se
čovek može zadržati. Ko napusti ovu osnovu, navlači na sebe katastrofu. Postoji
samo jedno znanje: tradicija: samo jedan poredak: tradicija; samo
jedan zakon: tradicija.
Moderno (novo) doba je verovalo da je, vođeno idejom napretka, premašilo sve
visine koje je do sada čovek dosegao. Ali moderno doba je karakterističan
zastupnik esprit antitraditionel. Nauka je znanje niskog reda (connaissance
inferieure), a uz to je neligitimno, profano. Današnje znanje i nije ništa
drugo do otpadak drevnih znanja. Napredak: regression de i’ntelligence.
Različite nauke su ilustracije čistog tradicionalnog znanja sa profanog
gledišta. Celokupno moderno znanje nema osnovnog principa – odnosno osnovni
princip je nihilizam. Um, koji bi mogao biti osnova ove nauke, čista je
negativnost: poricanje intelektualne intuicije. Iako se: „nesumnjive
istine mogu naći samo intuicijom, intuicijom, dakle: nepogrešivo“. Naravno, ova
intuicija se ne sme brkati s onom koju ovako naziva moderna filozofija.
Intelektualna intuicija tradicije nije racionalna, nego nadracionalna. U
društvu se može videti ista nelegitimna i neuredna zbrka, kao i u nauci i
mišljenju. I ovde je napuštena osnova. Poriče se tradicija. A tradicija pak
nije samovolja, nije teorija, nego jednom za svagda zasnovano ljudsko
postojanje – drevno znanje koje važi za sva vremena, ljude, razdoblja, vrste,
društva. Moderno doba je poverovalo da su izmišljene nove istine; „istina
nikada ne može biti nova, jer ona nikada nije plod ljudskog duha – nezavisna je
od nas i mi je samo možemo upoznati“. Ali kad je već spoznata, od nje se više
nikada ne može nekažnjeno udaljiti. A
činjenica da se istina, kao danas, procenjuje s praktičnog stanovišta, prosto
je smešna. Priroda istine je metafizička i nalazi se iznad svake prakse.
Naturalizam novog doba, koji je postavio ovu misao, zapravo je metafizika, a
otuda i poricanje tradicije.
Kao što se vidi iz odeljka o zlatu i uz njega dodata nekolika zapažanja,
tradicija Renea Genona je tako univerzalna i temeljna misao koja stvarno ima
samo jednu karakterističnu pojmovnu oznaku, a ona je: metafizička. Što otprilike
znači da se u jednoj jedinoj tački sustiču filozofija istorije, istorija,
društvene nauke, pogled na svet, karakterologija, antropologija. Dakle Genon
postavlja tako univerzalnu osnovu koja, pored toga što je metafizička, ima i
istorijsku perspektivu. Ali je važno još nešto: ova metafizika nije njegova,
nego drevnog čovečanstva, i svagdašnjeg čovečanstva, jer je to jedina,
istinska, legitimna, to je apsolutna doktrina, Genonovo znanje se proteže na
sve ono što je bitno obeležje čovečanstva: na egipatske, iranske, indijske,
kineske, praameričke, starogrčke, ranohrišćanske zapise i dela, i izgleda da se
ovo mišljenje i znanje, prividno rasuto i u najvećoj
meri heterogeno, pod njegovim rukovodstvom pretvara zaista u jedinstvo, takvo
jedinstvo po kome zaista izgleda: prastaro znanje i večita tradicija.
Tradicija: synthese complete. Ne religija.
Religija je mnogo, tradicija je samo jedna. Istorijske religije su jedna jedina
projekcija nadreligiozne tradicije u pojedinim rodovima, narodima i
razdobljima. Tradicija je izvor, začetak i početak svakog duha – drevno učenje
o postojanju, o poretku, o čoveku, o društvu, o istoriji, o religiji i o
životu.
„Sve što postoji i svako ko postoji na način na koji jeste, nužno sudeluje
u univerzalnim principima, a nema ničega što bi bilo moguće izvan ovog
sudelovanja…ovi principi pak večni su, nepromenljivi, stalni, živa stvarnost u
božanskom smislu“.
Ko iz ove tradicionalne metafizike hoće da izdvoji znanje koje se odnosi na
društvo, čuće sledeće: poredak tradicije je da čovečanstvo živi u istoj takvoj
hijerarhiji kao čovek. Duh ga vodi, a snaga da sledi reč duha, ekonomija da se
pokorava snazi, materija pak ekonomiji. Ove četiri životne funkcije su u
društvu četiri kaste. Duh je brahman, snaga kšatrija, ekonomija vaišija,
materija šudra. Sveštenik, ratnik, trgovac i radnik. Najviša je delatnost
sveštenstva, jer duh svemu prethodi i stoji iznad svega. Funkcija svešteničkog
reda je „očuvanje i dalje predavanje učenja tradicije, a ova
tradicija čuva zakone i osnovne principe socijalne organizacije“. Brahmansko
nasleđe je čista metafizika. Nije samo tako bilo u Indiji. Svako je drevno
društvo živelo u ovom poretku.
Genon je neiscrpan u nabrajanju paralela koje potvrđuju ovu činjenicu. Nadmoć
sveštenstva poremetio je ratnik vitez. To je ono razdoblje u kojem zlato više
ne pripada crkvi, Bogu, već nije svetlost, moć, večnost, simbol zlatnog doba,
nego počinje da se humanizuje – demonizuje: meša se u sudbinu i pretvara se u
đavolji žuti metal zbog kojega počinju ubijanja, i započinje borba, prolivanje
krvi, rat. Zlatno doba nestaje. Na prednji plan stupaju vitez, plemić,
aristokrata, ratnik,što znači da je snaga iznad duha. Poremećena je ravnoteža
duha i moći: ne govori duh šta treba činiti, nego moć deluje bez prethodne
odluke duha. Početak rasula. Time je ušlo u život poricanje
raznovrsnih transcendentalnih principa. Sveštenik je čuvar duhovnosti. Ova
činjenica prevedena na društveni jezik: autorite spirituelle mora biti na
najvišem mestu. Ratnik ne može da vodi. Ratnik samo reguliše snagu. To je:
pouvoir temporel. Les hommes, qui sont faits pour l’action, ne sont pas faits
pour la connaissence*.
U društvu zasnovanom na tradiciji svako treba da radi onaj posao za koji
je sposoban i rođen: sveštenik da bude sveštenik, ratnik ratnik. Sveštenik
je čovek duha koji zna zakon i koji poseduje transcedentno znanje. Ratnik je
čovek snage koji sprovodi zakon. Autorite spirituelle je duhovni autoritet: tip
posmatrača i funkcije; pouvoir temporel je izvršna i dejstvena vlast, aktivan
tip i funkcija. Drugi je podređen prvom, kao snaga ruke podređen je mozgu i
duhovnom razmišljanju i njegovim odlukama. Ako u delovanju nedostaje duh, onda
je ono zlo i nerazumljivo. Ratnik je stupio u prvi plan i sa sobom doneo borbu:
metafiziku rata: to je prvenstvo delovanja nad duhom. Tim činom je on uskomešao
niže kaste i poremetio tradicionalni poredak. Ova prekretnica u svetskoj
istoriji je VI vek pre naše ere:pojava Lao-cea, Konfučija, Bude, poslednjeg
Zaratustre, Xeraklita, Pitagore, početak istorijskih vremena, rađanje modernog
čoveka, konačan nestanak zlatnog doba, pobuna, oslobođenje mržnje, poremećenje
kasti i prvi korak krize.
Znanje Renea Genona mnogo je bogatije, sadržina njegovih knjiga bitnija i misao
o tradiciji univerzalnija nego što je ovaj pokušaj ovde da se prikaže njegovo
celokupno delo. Sada bi to i inače bilo nemoguće. Istina, on je već izložio
bitne delove tradicije, naročito u knjizi o hinduizmu. Zasnivanje univerzalne
tradicije, međutim, upravo je u toku a ukupno otkrivanje možda i ne treba
uskoro očekivati. Genon sa svojim učenicima, kao što kažu, sada živi u Egiptu,
gde istražuje drevnu egipatsku i muslimansku tradiciju, dok su mnogi pribrali
ili pribiraju materijal Dalekog Istoka, Tibeta, Irana, severne Afrike, keltskog
sveta i Amerike. Takav pokušaj jedinstva tradicije na osnovu Genona je delo
Leopolda Ciglera Uberlieferung. Pronalaženje uzajamnih veza svakako će dovesti
do formiranja shvatanja razdoblja, a što se toga tiče svaka reč o tome za sada
je prerana.
Još samo nekoliko reči o sadašnjici: danas smo, po Genonu, na samom kraju Kali
juge (tamno razdoblje), kada je zlato potonulo u materiju, pretvoreno u sitne
pare, kalja se krvlju i prljavštinom, što znači: moć i duh, hijerarhija i
poredak su se raspali smrvljeni i osramoćeni. Posle ovog razdoblja više ništa
ne sledi. Srozati se niže nije moguće. To je apokalipsa – za koju znaju Vede
isto kao Ede, Egipćani, Kinezi i Novi zavet. Moderni čovek sve to ne uzima
ozbiljno – sve su to fantazmi, religija, vizije, kaže se danas. I time ljudi
popunjavaju svoju sudbinu što ne veruju ničemu za što se znalo i pre deset
hiljada godina. I pošto nauka neprekidno govori još, s automatizmom dostojnim
sažaljenja, o napretku i snazi čovekovog uma, moć utonula u politiku
izbezumljeno jurca za rešenjima, smetena masa sanjari o bratstvu i svetskom
miru – za to vreme tradicionalno znanje vidi da je
situacija beznadežna i da je okončan jedan veliki svetski period. Usledila je
kriza – discernement des esprits – kao što piše u Otkrovenju: dobro zrno se
odvaja od lošeg. Vreme odvajanja je sama kriza. Put stiže do kraja i sada se
treba vratiti na izvore. Povratka neće biti za sve. Discernement
des esprits znači: razdvajanje plodnih i jalovih duhova. To je smisao krize.
Plodni idu u smeru obnove. Po Genonu, to je prvi znak da smo našli predvodnika:
večnu tradiciju. Ona će nas ponovo odvesti početku, novom polasku i pre-porodu.
U svojoj knjizi o stvarnosti on ne taji da će kraj razdoblja, sud, razdvajanje
– biti užasno. Veoma je malo izabranih. Ali ko je izabran, u njemu već živi
strasna radoznalost da se oslobodi od današnjeg lažnog humanizma, ideja
bratstva i da se smesti u hijerarhiju. Tome će prethoditi restauracija duha
tradicije – c’est l’unique remede
du desordre actuel. Kao i u svakom razdoblju punog života, čak i u evropskom
srednjem veku, društvo poslednji put prestaje da bude akcionarsko društvo ili
radni logor ili eksploatisana rulja, vraća se izvornoj hijerarhiji, slojevima
koji odgovaraju čovekovoj prirodi, bez obzira da li se nazivaju klasama ili
kastama. Vraća se poretku kojim upravlja duh, čija je osnova i suština uvek
bila metafizika i uvek će metafizika biti.
(* Vremenska moć. Ljudi koji su stvoreni za akciju, nisu stvoreni za znanja.)
Bela XAMVAŠ
1942
