Bela Sovuljaga je živeo sa bakom u usamljenom i mirnom kraju. Tamo su se sklonili i nastanili jer je njihovo selo bilo izloženo stalnim napadima Indijanaca drugih plemena, koji su bili pravi nasilnici i pljačkaši. U ovome kraju, između planina, šuma i jezera, skoro niko nije ni znao za njih.
Bela Sovuljaga je bio odličan lovac, pa je ča njega i njegovu baku uvek bilo mesa u izobilju.
Ali, malo-pomalo, voda u svim jezerima u ovoj oblasti poče da opada. Kiša je, istina, padala, ali je vode bilo sve manje. Bela Sovuljaga se zabrinu; ako vode nestane, onda će on, baka i svi ljudi i životinje morati da umru od žeđi. Zato krenu na put da otkrije uzrok toj nemiloj pojavi.
Išao je, išao, sve dok nije stigao na vrh jednog brežuljka. Tu sede da se odmori. Odozgo je mogao da obuhvati pogledom ogromno prostranstvo kopna i jezerske vode.
Gledajući po zemlji, primeti odjednom duge utabane staze koje
su vodile ka jezeru, i odluči da pođe tim putem: nikad nije video tako široke
tragove. Dok je silazio, opazi da se ispod njega nešto miče. Iz daljine je
izgledalo kao da se veliki stogovi trave sami pokreću. Pošto se vrlo oprezno
približio, vide da su to vrlo krupne, užasne aždaje. Bela Sovuljaga se skloni i
poče pažljivo da ih posmatra. Imale su duge i velike zube, a hodale su vukući
stopala, jer nisu mogle da savijaju noge. Ova čudovišta nisu mogla ni da legnu
kada se umore, jer ne bi mogla više da ustanu zbog debelih ukočenih nogu; a kad
su htela da spavaju, naslanjala su se na stabla.
Posle kratkog vremena čudovišta pođoše da piju vodu; bilo im je potrebno pola
dana da se napiju. Tako najzad Bela Sovuljaga vide zašto nestaje voda, pa se
rasrdi, uze luk i strele i htede da pobije sve te nenasite i žedne aždaje. Ali
njegove jake strele od kamena nisu imale nikakvog dejstva; padale su na zemlju,
jer nisu bile u stanju da probiju kožu aždaja, koje su i dalje mirno pile
jezersku vodu.
„Sigurno su volšebne”, pomisli Bela Sovuljaga. „Moram da
odem do Velikog Belog Zeca.“
Veliki Beli Zec je bio vrlo mudar čarobnjak. Živeo je na dalekom severu, na
vrhu najviše planine. Kad je čuo da se neko približava njegovom skrovištu, on
sjuri pravi uragan snega na došljaka, jer je želeo da do njega stižu samo oni
junaci koji su jaki i otporni prema mrazu, vetru i umoru. Onaj koji je sva ta
iskušenja izdržao mogao je biti siguran da će dobiti tačan odgovor na svoje
pitanje: u celom ovom kraju nije bilo mudrijeg čarobnjaka od Velikog Belog
Zeca.
Bela Sovuljaga se najzad probi po njega i ispriča mu o aždajama koje ispijaju reke i jezera. Veliki Beli Zec je dugo razmišljao, a onda reče:
— Dragi sinovče, postoji samo jedan jedini luk pomoću kojeg možeš da se oslobodiš tih aždaja. Luk je napravljen od slonove kosti, a isto tako i strele. To su čarobne strele, i pre upotrebe treba im nešto kazati i naznačiti im cilj koji igraju da pogode. Ali te strele čuva Veštica Noći.
Ko je ta Veštica Noći? — upita Bela Sovuljaga.
— To je velika čarobnica koja ima sedam kćeri, jednu goru od druge. Ali sve su one lepe i imaju mnogo prosilaca. Kada neki ratnik zaprosi ruku jedne od njih, ona zatraži od njega da ga očešlja za svadbenu svečanost, pa mu onda čarobnim češljem izvadi mozak. Ali one imaju čarobnu moć samo noću; danju su bezopasne kao i ostale žene.
— Reci mi gde mogu da ih nađem — upita odčučno Bela Sovuljaga. — Ja se ne plašim žena
— Žive s one strane jezera, dragi sinovče. A torbu sa lukom i strelama nosi starica o ramenu.
Bela Sovuljaga zahvali Velikom Belom Zecu i ode da potraži veštičinu kolibu.
Dugo je išao, i napokon na putu srete jednu lepu devojku koja je kupila drva; bila je to najmlađa kći veštičina. Bela Sovuljaga je bio tako lep da se ona odmah zaljubi u njega, a i on u nju Zato devojka smesta odluči da napusti majku i sestre, da mu pomogne da se dočepa luka i strela. pa da pobegne s njim. Brzo ga dovede do kobile svoje majke.
— Majko moja, ovaj čovek želi da me uzme za ženu — reče ona veštici.
Veštica je bila presrećna, jer se nadala da će kći izvaditi mozak Beloj Sovuljagi, kao i svima pre njega. Odmah dade pristanak, i počeše da spremaju svadbu. Verenica napravi sedam čarobnih kapica za majku i sestre, da se doteraju za njeno venčanje. Ali kada su ih stavile na glavu padoše u duboki san. Tada Bela Sovuljaga i mlada uzeše torbu sa lukom i strelama od slonove kosti i pobegoše.
Dugo su trčali, jer, iako su imali jedan dan prednosti, veštica je noću mogla da trči kao vetar i da ih stigne. I stvarno, sledeće noći čuše iza sebe staricu kako besno viče:
— Bežite, bežite, ja ću vas ipak uhvatiti!
Bela Sovuljaga i njegova žena su i dalje besomučno bežali, u najvećem strahu.
Najzad, nešto pre zore, pojavi se pred njima velika koliba, i oni se skloniše u nju. Tu je stanovao neki vrlo ljubazan starac po imenu Jutarnja Zvezda. U stvari, to je bila baš ona zvezda koja ide na spavanje poslednja, kada Sunce već počinje da se rađa. Starac se spremao da legne jer se tek beše vratio kući, ali je ipak bio dobre volje, te im obeća pomoć.
Uto se veštica, videvši dvoje mladih, zaustavi pred ulazom i stade da viče i besni:
— Pusti me unutra, Jutarnja Zvezdo! Ono dvoje prokletih ušlo je u tvoju kolibu! Pomogni mi da ih uhvatim, ili ćeš se pokajati! To je cela istina, kao što je istina da sam ja Veštica Noći!
— Svakako ću ti pomoći — odgovori starac iz kuće sanjivim glasom, kao da se tog trenutka probudio. — Pomoći ćemo ti, ja i moj pas. Ali dopusti, molim te, da se obučem.
Veštica je čekala sva uzrujana, jer Sunce samo što se nije pojavilo, a tada će ona izgubiti svoju čarobnu moć.
— Jesi li se najzad obukao, stara ulizice?
— Trenutak samo, oblačim košulju.
Nebo je bilo sve svetlije.
— Puštaš li me ili ne?
— Odmah;, pričekaj još da obučem mokasinke.
Uto Sunce izbi na vidiku, a veštica pade na zemlju i utonu u duboki san. Tako su i ovoga puta Bela Sovuljaga i njegova mlada bili spaseni i, pošto su se zahvalili Jutarnjoj Zvezdi, krenuše n.| put. Kada je ponovo pao mrak, dođoše do velike kolibe Sedmoro Braće Gromovnika. To su bili moćni džinovi koji otvaraju oči samo kada je oluja, i od njih potiče ona glasna grmljavina i velika tutnjava. Kada je prvi gromovnik čuo brze korake dvoje mladih, reče bratu:
— Otvori jedno oko da vidiš ko je, ali vrlo malo, molim te.
Brat tako uradi, i munja iznenada blesnu, ali ne nanese nikome zla. Tada im Bela Sovuljaga sve ispriča, i Sedmoro Braće Gromovnika se sažališe: pustiše ih u kolibu i obećaše da će ih spasti veštice.
Tek što su ušli, stiže sva zadihana i veštica; besnela je još više:
— Sedmoro braće! Pomognite mi da uhvatim to dvoje prokletnika. Kajaćete se ako mi ne dopustite!
— Kakva je to lomljava? — reče prvi Gromovnik. — Otvorimo oči, braćo, i pogledajmo ko je to što tako viče.
Sedmoro Braće Gromovnika otvoriše oči, svi odjednom: sedam munja sevnuše, i istog trenutka raskomadaše vešticu na paramparčad, uz strahovitu huku i buku.
I tako je sada Bela Sovuljaga mogao da nesmetano ode i pobije aždaje. U pratnji svoje mlade on se vrati na mesto gde je prvi put video nemani, i pripremi se da ih napadne.
Dok su se čudovišta pojila na jezeru, on poseče sva stabla na koja su se ona naslanjala kad spavaju; ta su se stabla lako raspoznavala, jer im je kora bila oguljena. Potom se sakri i pričeka.
Pred veče se aždaje vratiše, i uputiše se odmah da se odmore, kao što su obično činile. Ali pod njihovom težinom posečena stabla popadaše, a one se skljokaše na zemlju i bezuspešno pokušavahu da se dignu. Tada Bela Sovuljaga izvuče luk i strele od slonove kosti i spremi se da odapne.
— Strelo od slonove kosti, — prošaputa pre no što će odapeti — idi pravo i pogodi u oko!
Strela doista pogodi jednu aždaju u oko.
I tako su sve aždaje redom bile pobijene. Otada se ljudi više nisu bojali da će ostati bez vode, iako kiša nije često padala; čarobnjaci su znali magije kojima su u tom slučaju mogli da dovedu kišu na zemlju.
Što se tiče Bele Sovuljage, on sada, pošto je posedovao luk i čarobne strele, odluči da se vrati sa nevestom i bakom u svoj zavičaj. Svi su ga se bojali i divili mu se, i tako je postao poglavica svih lovaca.
Indijanska bajka
