1) Ne bih umeo da kažem šta me navodi da zapisujem ono što mislim.
2) Onome ko bude čitao ove stranice.
3) Ovo tužno novembarsko veče vraća me trinaest meseci unazad, u vreme kad sam stigao u Rambuje i ne sanjajući šta me čeka u tom krasnom boravištu. Pa, jesam li se mnogo promenio za godinu dana, verujem da jesam…
5) … Jer, život u kasarni, umesto da tonem u [?] (bes… sa tugom… stanje čamotinje) stanje iz koga sam nekad izlazio pun čvrstih namera, avaj, nikad ostvarivih, a danas
7) potpuno naviknut na sumorni život koji sad živimo, pritisnut sam setom u kojoj prebivam kao ptica u vazduhu i riba u vodi. Nikad nisam pokazao da sam obrazovan, ma u čemu.
9) Ove beleške koje su, kao što se vidi, prozirne i blede, jesu čisto lične, bez drugoga cilja do da obeleže u mome životu jedno doba (možda ispunjeno), prvo uistinu mučno kroz koje prolazim, rnožda ne
11) poslednje. Ispisujem ove stranice na preskok, od dana do dana. Na njima će ostajati znaci i belezi različitih stanja duha, već prerna danima, pa čak i satima, jer, otkako sam stupio u vojsku, doživeo sam i nagle promene, fizičke, duševne.
13) 3. oktobar – Dolazak (u Rambuje) – Stražarnica puna podoficirčića čije ponašanje naprosto ubija. Kaplarčići puvadžije. Primljen u četvrti vod. Poručnik Lemoan, dobar momak, Kužon [?] zlobnik i pretvorni lisac –
15) Baron Delagranž [?] (dobar oficir, pravi, ali mu dušu izjedaju razdražljivost i napadi čiji uzrok, mislim, treba potražiti i u teškim pijankama u mladosti).
17) S tako šarolikim štabom pravim prve vojničke korake. Da se ne zaboravi ni Serva. Matori kaplar, ražalovan… licemer i prostak, južnjak razmetljivac i brbljivac, udrobljeno.
19) Čudan samoživac, prevejanac. Njemu niko nije dovoljno ljubazan. Koliko li sam puta rnorao da brljam moje lične muke sa njegovim, s nevoljama u koje sam upadao njega radi, da ga izvučem iz bule.
21) Od dugova do krađa koje kobajagi nisam primetio, a sve umešano sa dubokom čežnjom za slobodom, stanje ne baš primereno da olakša vojničku obuku.
23) Koliko buđenja u strahu [teskobi] [koja] na sam zvuk trube, tako pretvorno veseo, utisne u dušu mrzovolju i svu jezu nemačkoga dana.
25) One silaske u konjušnice u jutarnjoj magli. Sarabandu [trku] kaljača na stepeništu, kulučenje u polumraku štale. Ah, kako je vojnički poziv dostojanstven. A pravo je žrtvovanje.
27) valjda u čišćenju gnoja pocl olovnim svetlom blatnjavog fenjera?… U obuci za kaplare koje kinji
29) kakav zajapureni mlađi oficirčić. Izvrgnutom poruzi mamlaza s čvarcima, sa urođenim strahom od konja, nije mi trebalo mnogo da upalim fitilj i počnem ozbiljno da razmišljam o dezerterstvu, koje se ukazivalo kao jedini izlaz iz ovog stradanja.
31) Koliko sam se puta vratio s timarenja i na krevetu, sam-samcat, u teškom očaju, uprkos mojih sedamnaest godina, ridao kao prvopričesnica. A onda sa osetio da sam
33) prazan, da sam odlučan samo na jeziku i da duboko u rneni nema baš ničega da nisam muškarac predugo sam mislio da jesarn možda mnogi misle kao i ja pre vremena možda mnogi
35) još rnisle da jesu premda tek nešto stariji u istim okolnostima i sami bi osetili kako im se srce otkida i gubi nošeno vetrom kao boca što pluta na morskom talasu psovke
37) i ubeđenje da se sve to neće nikad okončati tad sam zaista patio koliko zbog zla oko mene toliko zbog moje ništavne muževnosti i svesti o njoj. Shvatio sam da su silne priče koje sam pričao mesec dana
39) ranije o mladalačkoj snazi bile čisto hvalisanje i da sam priteran uza zid samo jadničak nakalemljen gde rnu nije mesto koji je izgubio pola sposobnosti a one koje ima ne koristi
41) osim da uvidi ništavnost te snage. Tada sam na dnu sopstvene praznine mogao da se predam proučavanju samoga sebe i sopstvene duše koja se verujem ne da sagledati
43) do dna kad uđe u borbu. Kao god što u katastrofama viđamo muškarce iz najboljih kuća kako gaze žene i ponižavaju se
45) kao poslednje skitnice. Tako i ja gledam kako rni duša u trenu razgrće [?] zablude, stoicizam kojim ju je rnoje ubeđenje skrilo da više ne srlja (osim svojom jadnorn [?] u sukob s turobnom stvarnošću za koju[?]
47) Ima li na svetu ičega tužnijeg od nedeljnog decembarskog popodneva u kasarni? A opet rne ta turobnost goni da utonem u duboku setu iz koje mi je
49) teško da izađem i čini mi se da rni je duša sva omeksala da u takvom stanju rnogu još jedino da sagledam sebe kakav jesam. Ima li u meni pesničkoga? nema! ne verujem samo
51) teška tuga duboko u meni i ako nemam hrabrosti da je odagnam zanimajući se bilo čime ubrzo naraste
53) tako silno da duboka seta za tren oka preplavi sve moje brige i stopi se s njima da mi jede dušu.
55) Osećanja su mi tako zamršena i tanana da me i najmanji nedostatak obzira potrese toliko da patim jer negde duboko u sebi
57) krijem gordost koje se i sam plašim želim da budem nadmoćan ne veštački kao u hijerarhiji vojničkoj nego da
59) nekad kasnije ili pak što pre budem dovršen muškarac, hoću li ikada biti, hoću li imati potrebne sreće da steknem onu lakoću ponašanja koja omogućava vaspitanje. Hoću kako znam
61) i umem da steknem bogatstvo da ostvarim sve želje (vaj) hoću li večno biti slobodan i sam jer mi je srce i suviše
63) zamršeno da pronađem ženu koju bih dugo rnogao da volim. Ne znam. Ali pre svega hoću da živim
65) život ispunjen neprilikama koje će proviđenje nadam se izvoleti da prospe po morne putu i da ne skončam kao mnogi postavivši sarno jedan pol trajanja
67) bezobličnoga trajanja na zemlji i u životu čije skrajnute puteve na kojima se vaspitava duša ne poznaju.
69) ako prebrodim duboke krize koje me čekaju u životu možda i ne budern toliko nesrećan kao drugi jer hoću da poznam i da znam
70) rečju ohol jesam a je li to mana ne verujem ali doneće mi razočaranja a možda i Uspeh.
Luj Ferdinand Selin
Preveo sa francuskog Milojko Knežević
