Posle našeg izleta na Veliku Stenu Italije, moje društvo bilo je prekinulo smuku, za tu godinu ali ja sam i posle toga posetio, još jednom, Alpe u Piemontu. Ne radi smuke, nego da vidim, gore, dijarhiju monarhije i režima, u Piemontu. Imao sam posla u konzulatu svoje zemlje, u Milanu, a posetio sam i redakcije listova u Turinu. Novinari su, tih dana, optuživali moju zemlju da želi rat.
Govorilo se da će, gore, na planini, biti i prestolonaslednik.
Iako nije došao, ja sam proveo dan — u Sestriere u sećanju na njegovu smuku, prošle godine, a u sećanju, sa njim, video sam i Mussolinijeve sinove, i njihove žene. Te godine su svi snobovi iz Piemonta bili podeljeni, na monarhiste i fašiste, a okupili su se, u Sestriere, i zato, što je, te godine, prvi, i poslednji put, bila, tamo, priređena utakmica, između ekipa, smučarskih, univerziteta u Oksfordu i Kembridžu, koje inače samo veslaju. Proveo sam, tako, jedan dan, u miru i sećanju.
Iz pomenute godine vratio sam se u prošlu godinu.
Prošlost i stvarnost videh da se ne razlikuju i da su isto.
Sestriere je mesto ,,zlatne mladeži“ iz Milana i Turina, koja leti igra golfa tamo, na zelenilu, a zimi, skija na snegu. To je u stvari letovalište u Alpima talijanskim, na francuskoj granici, koji su pokriveni snegom, dugo. A leti imaju mirisnu, gorsku, travu.
Letovalište je tvorevina jedne familije milionara. Agnelli.
Arhitekti te familije uveli su u arhitekturu hotela, tamo, nešto novo. Hoteli su okrugle, ogromne kule, a mesto stepenica imaju spiralu, koja blago odvodi u visinu. Svi gosti odlaze u svoju sobu, spiralom, u kamenu, kao u mozaiku.
Uokolo je, do proleća — katkad do leta — carstvo snega.
Te godine, godinu dana pre rata, talijanski prestolonaslednik Umberto došao je u Sestriere, na smuku.
Bio je u društvu jednog poručnika, koji je bio vođa talijanske vojne, olimpijske, ekipe, koja je bila pobedila. Taj poručnik je imao kvrgav nos, i profil, kakav je imao u Italiji samo duka od Urbina, koga je slikao pre petsto godina, Piero della Francesca.
Prestolonaslednik je stanovao u hotelu koji je nosio njegovo ime.
Mussolinijevi sinovi, i njihove žene, u hotelu koji nosi ime vojvode od Aoste, a liči na ispravljenu, nakrivljenu, kulu, u Pisi.
Svet se bio skupio u Sestriere da vidi, šta će biti, kad se to dvoje, dijadoh monarhije i dijadosi Mussolinija, sastanu.
Ja sam, sa svojim društvom, stanovao u toj kuli, u koju je i prestolonaslednik, sa pomenutim poručnikom, uveče, dolazio.
Iako to zvuči, sad blesavo, u ono doba, to je značilo mesto u teatru u kom se odigrava velika, krvava, komedija, koju je, u Italiji, režim i monarh, igrao. Ništa nije bilo sitnica u tom smrtnom zagrljaju, koji se, pred gledaocima, sa osmehom, predstavljao. Princ koji je u našoj zemlji vladao, vodio je računa o tom natezanju.
Ja sam prekodan odlazio u planinu.
Sve se belilo u snegu.
Sestriere se nalazi na visokom planinskom prevoju, na dve hiljade metara, a ima žičanik, koji smučare odnosi, do tri hiljade, na vrhove, koji imaju čudna imena. Jednom vrhu čovek je dao ime ,,Rognosa“, što znači, šugava. Sa tih vrhova vidik je beskrajan. Okean planina u snegu, u kom se crne šume borove, pune šišarki u ledu.
Ta priroda je mene sećala na Spitsbergen, na polarne krajeve, pa sam se budio sretan i veseo, kao kad se dođe materi u posetu i zaboravi ono što je bilo, i ono što će biti — iako smo u materinom domu, gde smo odrasli, sad, samo privremeno. Spava se duboko. Budi se nasmejano. Peva se ujutru.
Svet u kom sam u Rimu živeo, tada je već bio postao neveseo, lud, pa i podao. Rat je posejao bio mržnju. Kao i tolike druge ljude, u vreme ratova, mir u planini, bio je i mene očarao, tamo, u snegu.
I u prirodi je bilo promena, jeseni, zime, proleća i leta, ali ta promena nije tekla besmisleno, nego razborito, utešno. Promene i smene, sa tim paralelno, u ljudskom životu, činile su se lude, neočekivane, smešne, i tužne. Rim se činio komedijant, tamo dole, daleko, a priroda, tu, na francuskoj granici, u zimi, ne. Iako nisam bio neki smučar za visoku planinu, odlazio sam svako jutro žičanikom u visinu i silazio spustovima, kud nije trebalo, i kud inače ne bih smeo. Bilo me je obuzelo, usred rata, neko tiho ludilo, da pobedim u sebi prve znake starosti, i misli na smrt. Jurio sam, kao da sam u Italiju opet došao, onaj, od pre dvadeset godina. Ne samo kroz gomile skijaša na padini, koja vodi do hotela koji se zove, prosto, ,,Toranj“, nego i sa Banchette, kroz šumu, gde su mnogi, te zime, ostajali, sa skrhanim smučkama, i, katkad, i prelomljenih članaka. Lekar, sa operacionim stolom, čeka u ,,Tornju“, ceo dan, bez prekida, a uveče se igra sa nogom u gipsu. Ceo svet je bilo obuzelo neko zimsko ludilo.
Svi su znali, te godine, da nas, od rata, deli još samo mesec-dva. Delilo nas je šest.
U međuvremenu bio je stigao Umberto.
Ja sam u njegov hotel išao da ga posmatram, izbliza. Po materi, on je bio moj sunarodnik, a o njemu se svašta pričalo. Posmatrao sam ga, kako govori, kako opšti sa ljudima, kako skija. Imao je čudan osmeh i često je ćutao. Bio je oćelavio. Vrlo visokog stasa.
Iako je taj raskošni hotel nosio njegovo ime, stolice u baru u tom hotelu bile su presvučene crvenom kožom, kao u jednom hotelu pored Kopenhagena koji sam naročito pamtio.
U međuvremenu, bili su stigli i sinovi talijanskog diktatora, sa svojim ženama, a u pratnji čitave bulumente sikofanata. Sve je čekalo da Umberto i sinovi Mussolinija odigraju veliku scenu.
Ko će kome da se klanja? Kome će da pljeskaju?
Znao sam da diktator želi, da pravo nasleđa prestola pretvori u uslovno, u pravo koje bi zavisilo, ne od Boga, nego od Glavnog odbora Partije fašista. Znalo se da priprema, u stvari, detronizaciju.
A znao sam da i Umberto to zna.
Pa šta se najzad desilo?
Ništa se nije desilo. Umberto je došao u naš hotel, gde se svako veče igralo, i sedeo je, u svom društvu, veselo. Poručnik sa kvrgavim nosem, olimpijski pobednik u skijanju, kao senka ga je pratio. Mussolinijevi sinovi nisu došli da igraju. Došle su samo njihove žene, ali su i one ostale na balustradi, i nisu sišle u igranku.
Da bi pokazala prestolonaslednikovu pobedu, pobedu monarhije u Piemontu, jedna grupa kraljevih kamelota, snobova, bila je stvorila za Umberta čitavu klaku. Kad bi dolazio, čekali su ga, postrojeni, u elegantnom odelu, koje se posle smuke oblačilo — da mu gromko pljeskaju. Stajali su gotovi, valjda, da za njega mru.
Faccia feroce.
Od svega toga, napolju, u snegu, na planini, nikakvog traga nije bilo. Nebo je bilo uveče plavo, ledeno, a posuto zvezdama, koje trepere i posle opet nestaju.
Idućeg jutra smo prisustvovali pobedi monarhije na snegu.
U tom svetu, koji je bio isto tako smešan, kao onaj, opisan u ,,Guliverovom putovanju“.
Ja sam tog dana bio malo zadocnio, oko pripreme svojih smučki. Imao sam u nozdrvama miris smole, i šišarki, koje ostavljaju smučke, kad ih pripremaju. A na snegu imaju oblik koji seća na klizače polarnih saona. Moje društvo se veselo smejalo. Posle komedije koju smo posmatrali sinoć, odlazak do žičanika, i, u visinu, činio nam se, kao spas, u nekom lepšem, boljem, drugom, svetu.
Bio sam zadocnio i kod žičanika. Moje je društvo bilo otišlo.
Na terasi, ,,Tornja“, gde je polazna stanica žičanika, tog jutra je bilo neobično mnogo sveta. Pitam se šta je to? Svi stoje i uprli su pogled, mnogi kroz dogled, u visinu. Bleje u planinu. Šta li to gledaju? Pitam jednog smučara, zašto se okupio toliki svet, šta to gledaju, šta se dogodilo? Čuje se i nekoliko ushićenih usklika.
Čovek mi pokazuje, rukom, u visinu. Ćutke. Daje mi dogled ljubazno.
Ja onda mećem dogled na nos i vidim jedan par skijaša, koji, kristijanijama, silazi, sa Alpette, prema ,,Tornju“. Jedno je žena, drugo je čovek. Oboje, naročito žena, vrlo lepo izgledaju.
Ženu sam prepoznao.
To je Alba de Cespedes, koju poznajem, u Rimu. Pesnikinja.
Smučar koji je bio sa njom, na snegu, i crnio se, u spustu, sad je njen muž.
Ja zatim spuštam dogled, a mislim da je Albin stas, u smučarskoj odeći, svakako zaslužio, da ga muškarci, sa ushićenjem, gledaju, ali da se toliki svet okupio, da to, gleda, zbilja je glupo.
Čovek kome vraćam dogled, i koga pitam što toliki upiru pogled u Albu, kaže onda, da ne gledaju oni Albu, nego nešto drugo. Vraća mi dogled, i kaže, da pogledam malo više gore, prema vrhu. Kroz dogled onda, ispod tri hiljade metara, među stenama, ja sad vidim dve crne figure, koje silaze, u prekidima, ludačkim kristijanijama, vratolomno.
Onaj poručnik, olimpijac, i Umberto.
Pitam se i sam, da li će uspeti, da siđu kroz stenje, tamo, i borove, a da vrat ne skrhaju. Pošto je Umberto, po majci Crnogorac, meni je to milo. Ne da skrha vrat. Nego što je lep na snegu.
To, dabome, ne traje dugo, a svetina koja se skupila, da bleji, brzo mi se dosadila, pa sam nastavio, svojim putem. Taj doživljaj mi je pokazao, da je gomila ista, i trči da vidi Umberta, kao što je svet trčao da vidi i Napoleona — ne prvog, trećeg — pa i kralja, koji se, na primer, Luis Philippe zvao.
To nije ništa novo.
Novo je bilo da mi se, iz žičanika, posle, ta gomila, koja se strčala da gleda Umberta, čini, sasvim kao Liliputanci. Pored borova ispod nas, u snegu, vidim koliko je svet smešan u Piemontu. Ljudi na snegu, iz tih žičanika izgledaju, kao gomile insekata. Vrve. Sudaraju se. Trčkaraju. Klize.
Moje sećanje sa oćelavelog, mladog Umberta, prelazi onda na njegovu lepu — i u starosti lepu — mater, čiji je jedinac, i na njegovog oca, Liliputanca, po stasu, koji je sina neobično voleo.
Zamišljam tu kraljicu, kako je u mladosti morala nežno držati tog sina, na svom krilu. Koliko je taj otac, tako sitnog stasa, morao voleti, tog sina, tako stasitog. Ja sam ih i izbliza gledao. Kralj je u fašističkom parlamentu sedeo, pri prestonoj besedi, kao Liliputanac na prestolu, a fotelja mu je bila nameštena tako nepažljivo, da su mu noge jedva dodirivale patos. Bilo je smešno. Kad je počeo da čita svoju besedu, morao je da drži sablju, a da ostavi kapu — i malo je trebalo pa da sedne na tu vojničku kapu, koja je bila vrlo visoka, u Italiji.
Kralja su zvali, i tako malenog, jer je bio hrabar u ratu: Il Re Soldato. Sin je stajao kraj njega, i pazio, da mu otac ne sedne na kapu. A nije mu moglo biti lako.
Sneg, vrhovi planina, gore, kad sam izišao iz žičanika, i gledao u dubinu, onda u mojoj podsvesti, izazivaju, pred opasnošću ludačkog spusta, koji me čeka — a koji vodi dole u jedno selo gde se, posle, skupljamo, u jednu krčmu, da posedimo, i pevamo, — neki osećaj sigurnosti. Kao na materinom krilu.
Iznenada zastajem. Pred očima mi se javlja, čudno, slika zoološke bašte u Kopenhagenu.
Pred oči mi izlazi film koji sam tamo snimio.
Jednu belu, polarnu, mečku, koja uzima meče na krilo.
Dok polako stavljam skije na noge, u toj visini, sećam se da u Sestriere ima jedna luda pojava u snegu.
Opasna razlika u spustu, gde Sunce upeče, i gde ima senke. Mislim i na tu mečku, ne znam zašto.
Sećam se da sam, sve do tog puta, u polarne krajeve, za životinje i zveri retko pitao, iako sam u detinjstvu, sa puškom u ruci, satima, isao za jastrebovima, koji su dolazili do naših jablanova na drumu.
Mislio sam o ljudima. O životinjama nisam mislio.
Ne znam zašto, tu, gore, pred spust, moje misli, iznenada, počinju u mojoj glavi debatu, o tome, da li je materinska ljubav najlepša u našem, ljudskom, društvu, u porodici, ili je zaista ima i u zverima?
Te misli su bile, valjda, posledica vesti da mi je mati bolesna, u mojoj zemlji, daleko od mene, i straha, da ne umre, a da se ne vidimo. — Što se posle i desilo.
Možda su te misli bile i posledice mog čitanja Michelangela, čije sam sonete, tih dana, sebi, prevodio, a u kojima se kaže, da bi i životinje možda imale da nam mnogo štošta kažu, kad bismo samo mogli da ih razumemo.
Ispravivši se, ispod stanice žičanika, tamo, u visini, ja sam, iznenada, sasvim jasno, sećao se zoološkog vrta u Kopenhagenu. Vidim tu ogromnu polarnu mečku koja uzima svoje mladunče na krilo.
Kao da su, tu, u Sestriere, na snegu.
To što ta mečka drži malo meče na krilu, još ne bi bilo tako čudno. Sećam se i jednog orangutanga, u Parizu, koji je svoje mladunče uzimao u zagrljaj, kad mu se približimo. Ono što je čudno, i neverovatno, ta bela polarna mečka u Kopenhagenu držala je svoje meče sasvim onako, kako mati drži dete. Ljubila ga je u njuškicu.
Sećam se kako sam bio, u Kopenhagenu, zaprepašćen, videv to.
Mater Lactans.
Zašto mi je ta slika, te beskrajne nežnosti, jedne zveri, koja je inače, na Spitsbergenu, kažu — u polarnim krajevima — jako krvoločna, izišla pred oči, baš tog dana, i baš tu gore, nisam znao. Video sam, međutim, da to nije bilo, ni slučajno, niti različito od nežnosti matera u našem svetu. Ta smradna, bela mečka — koja ima običaj, u polarnim predelima, da iskopa sebi pećinu u snegu, i da tamo čeka, sa mečićima, da se prvi odblesci proleća pojave — ležala je, sećam se, sa mečetom na krilu, sa njuškom na mečetovom nosu. A grlila ga je, u zagrljaju. Meče se bilo popelo na njen vrat, a ona ga je osećala i zatvarala oči sa uživanjem koje je bilo očigledno. Osećala je, bez svesti, da je to znak, da se život njen nastavlja, tako, večno, I to meče se pojavljivalo, kao dete — sa svojim licem jednog velikog miša, a očima crnim malog kučeta — sa glavom među nogama te mečke. Koje su ogromni stubovi i koje se završavaju strašnim, užasnim, noktima.
Kao što se Savle pretvorio u Pavla, kao što u Italiji često pričaju, da je neko ugledao, krst, anđela,
Madonnu, ja sam u Sestriere imao viziju te mečke, tamo, gore, u snegu.
Neko vreme stojim neodlučan, zatim se bacam u spust, i trudim, da zastanem na padini, kao u serpentini. Stigao sam dole živ.
To veče sam svima pričao o toj mečki, za koju sam tvrdio, ne samo da je meče držala, kao mati, dete, na krilu, nego i da ga je ljubila, što se u mom društvu prima, uz graju, i smeh, i viku.
Pošto je jedna moja sunarodnica u hotelu bila u drugom stanju, ta moja priča dovodi se u vezu, kroz smeh, sa pitanjem, kakav li će biti taj sin, koga mati nosi, i u igru, i u bar, gde sedi Umberto. U našem društvu igra i jedna lepa žena, utegnuta u haljinu od celofana, ili nekog sličnog materijala, koji otkriva forme, pretvara ženu u neku vrstu Kirke. Ona igra sa obrazom na obrazu, sa jednim lepotanom, o kome se priča, da je ljubavnik jedne žene, kojoj je i Umberto blizak. Svašta se priča u takvom društvu.
Ta lepotica, u crnom celofanu, zna to, i, ona očigledno igra, tako, da je i Umberto vidi. Vidi je i žena tog lepotana i posmatra ljubomorno i skoro suzno. Volela bi, kaže, da se Umberto osveti njenom mužu.
Ona zatim zapaža kako poručnik, sa kvrgavim nosem, posmatra njenog muža i tu lepoticu u crnom celofanu, materijalu koji se te zime u Italiji bio tek pojavio, u ženskom odelu, pa dodaje, da se pita, šta taj oficir sa tim strašnim licem, misli? Iako zna za neverstvo muževljevo, ona strepi od osvete. Ona ima decu.
Zašto taj poručnik tako gleda? Strašan je. Šta misli?
Ništa naročito, kažem. Posmatra igru, figuru. Iako ima takav nos, ima vrlo mnogo uspeha, i kod žena, kažu. Uveravam je da je to vrlo miran i dobroćudan čovek.
Nema čega da se boji. Umberto ne sme praviti skandale, ni kad bi hteo, a nije ni Borgia. Ljubavnici se više ne ubijaju.
Lepotanova mi žena onda priča, ljubomorno, da se ona ne boji Umberta, ali se boji tog poručnika, koji ima lice tako strašno.
Posmatra, tako prezrivo, tu ženu, sa kojom njen muž igra. A danas se i sa njenim mužem upoznao. Njen muž je početnik u skijanju. Iako je isto tako stasit kao i Umberto, pao je — kad su izišli da klize, po snegu — već na prvom, blagom jarku. A što je bilo gore, smučke su mu bile ukrštene i ležao je nemoćan, takoreći sa nosem u snegu. Nije uspeo da ustane, nikako. Njen mali sin, koji je, kao i tolika deca, odličan na snegu, stajao je zastiđen, video svog oca, kako leži i kako diže noge uvis, nemoćno.
Dete je ocu nestrpljivo dovikivalo. Papa, leve toi, leve toi, Papa. A što je bilo najgore, Umberto je, slučajno, prolazio i mnogo se smejao.
I ja sam se smejao.
Šta se sve nije događalo na snegu, u Sestriere.
Ta dva muškarca, lepotana, suparnika, slučaj je, eto, bio doveo, na istu poljanu, na isti planinski prevoj, na istu visinu. Samo što je jedan silazio, kao sa neba, a drugi klizio, kao gusan, po snegu.
Bio je smešan čak i svom detetu. A kamoli Umbertu. Prestolonaslednik tako postaje br. 2 u željama ljubavnika. A ljubavnik u podsvesti prestolonaslednika br. 2.
Napolju je, međutim, noć i tišina. Unutra igramo mi, kao insekti.
Ne znam koji me to đavo onda navodi, da toj sirotoj ženi, tog mog poznanika, koji igra sa tom ženom u crnom celofanu, pričam, kako je, tih dana, u Španiji, došio, do jedne tragedije, koja se, nadajmo se, neće desiti i ovde, u Sestriere.
Naime, ako je čitala ovih dana novine mogla je pročitati kako je ljubaznica jednog torera, koji se, ako me sećanje ne vara, zvao Cagancho (a koga sam video i ja, u borbi sa bikovima, u Madridu, pre šest godina) igrala, u haljini od crnog celofana, koji je, svakako zna, vrlo zapaljiv materijal. Ona je nečim izazvala, neku ludu ljubomoru, kod tog torera, koji je bio Ciganin poreklom, a koji je tu ženu voleo.
Desilo se, pri igranki, nešto, čemu se niko nije nadao.
Ja sam uveren da se to, ovde, u Sestriere, neće desiti, ali kroz glavu mi prolaze lude misli, o jednoj, beloj, polarnoj, mečki, o Spitsbergenu, o zoološkoj bašti u Kopenhagenu, o Umbertu, o njenom mužu, o toj ženi u crnom celofanu, a sve to zamršeno.
Sve bi to moglo da bude u vezi.
Ovaj poručnik, sa tim strašnim profilom, trebao bi samo da učini jedan mali gest, po naređenju Umberta, pa da se svi nađemo u čudu i pretvorimo u jedan canto, kakve je Ezra Pound pisao.
Jedan jedini mali gest, u ovoj zimskoj noći, dok u polarnoj noći, negde, daleko, beli medvedi spavaju, a ta mečka drži svoje mladunče na svom trbuhu.
Ljubomorna žena me onda pita uplašena: na šta mislim?
Mislim kako bi ta žena u celofanu buknula i izgorela, kao buktinja, kad bi taj poručnik bacio na nju cigaretu, kao što je to Cagancho, u Španiji, učinio.
Miloš Crnjanski
Kod Hiperborejaca
