Zaobilazni putevi i stranputice recepcije Tomasa Bernharda
Pravilnošću, za koju se čini da po sebi ima nešto od prirodnog zakona, Tomas Bernhard se obraćao javnosti da bi psovao. Tu autor istupa iz umetničkog sveta svojih knjiga i ulazi u svet naše društvene, političke svakidašnjice. „U mojim knjigama je sve umetničko”, glasi fundamentalna rečenica Bernhardove estetike, zabeležena u jednom intervjuu.1 Važi li to takođe i za partnera u intervjuu, laureata koji drži svečani govor, a pre svega za pisca pisama čitalaca Bernharda? Nije li mu dovoljno da zbunjuje posredstvom književnosti kao književnosti? Ili se tu pojavljuje neko, ko nije poput gotovo svih svojih austrijskih kolega pisaca sklon da umakne političkoj odgovornosti, ko preuzima ulogu kritičara i političkog komentatora, nadoknađuje toliko kritikovani deficit austrijske književnosti i igra ulogu slavnih zapadnonemačkih višenamenskih retora, poput Lenca, Bela, Grasa, Rimkorfa, Valrafa? Uz to su se načinjale i veoma obećavajuće teme: najpre se uopšteno radilo o književnosti i politici, onda o Salcburškim svečanostima, o Elijasu Kanetiju, O Akademiji za jezik i pesništvo, o austrijskim organizacijama književnika, a napokon i o Brunu Krajskom, koji je tada još bio savezni kancelar. Te grdnje, pisma čitaocima, govori i intervjui trebalo bi da budu predmet narednih razmatranja pošto oni, barem za Austriju, nude jedan interesantni sporedni aspekt Bernhardovih književnih ambicija, omogućavajući dalekosežan pogled u ono što se čini u sivoj austrijskoj zoni između političkog i književnog, ili možda tek odaju nešto o tome, da se oni međusobno ne mogu susresti. Ali i ovo takođe zaslužuje da bude uzgred pomenuto: Bernhardove akcije su se uvek pobrinule da se spreči pometnja između njega i njegovih tekstova, predstavljajući tek objektiv za ono što je zablistalo u njegovim književnim delima u užem smislu reči. Povrh toga se čini da je Bernhardova recepcija bila suštinski upravljana baš tim nastupima. Ipak, bilo bi pogrešno proglasiti Bernharda autorom koji smatra nužnim da uz pomoć takvih akcija pronađe svoj put do javnosti. Mnogo prikladnije je reći da Bernhardu polazi za rukom da takvim iznenadnim akcijama pojača zbunjenost kod onih koji znaju njegove tekstove i da je proizvede kod onih koji ih ne poznaju. Tako je recepcija Bernhardovih tekstova načelno emancipovana od onoga što mogu da izazovu njegovi prozni, dramski i lirski tekstovi. Bernhard je postao umetnička figura, a njegovo delo se više ne može razdvojiti od dejstva koje je imalo. A oko gotovo svakog dela – kao i gotovo svakog Bernhardovog nastupa, obavio se niz skandala koji skreću pogled s dela i povoda za akciju koji je bio naveden u govoru. S druge strane je nedopustivo ozbiljno shvatati Bernhardove akcije i stanovišta koja su često bila nepozvana, kao da su se pojavljivala iz zasede. Bernhardove akcije – to bi moglo biti podvrgnuto sumnji, kao da se radi o jednom akcionisti. Sve ostalo je prikladno: te akcije ne smeju biti pogrešno protumačene kao deo nekog umetničkog programa, jer one participiraju u doslednoj praksi protivljenja. Ta praksa se može opisati paradoksom koji je karakterističan za Bernhardovo dejstvo, i to od njegovog prvog romana Mraz (Frost): što se više Bernhard protivio čitaocu, utoliko ga je više navodio na neku misao. A suštinski sastavni deo te strategije su onda i te grdnje, u čijem praktikovanju se Bernhard uvežbavao dobrih dvadeset godina.
Budući da ti tekstovi još uvek nisu sabrani, a u zaslužnoj knjizi materijala Jensa Ditmara su objavljeni tek u odlomcima,2 neka bude dozvoljeno da se ovde pozabavimo tom plodnom Bernhardovom sporednom delatnošću i da se zapitamo šta nadilazi povode koji su često bili ništavni i tipični gnev onih koji pišu pisma čitalaca, zaista, može li se na osnovu celine zadobiti nešto uopštenije za austrijsku situaciju sedamdesetih godina i može li se upravo na osnovu toga barem delimično razjasniti mehanika recepcije ili učinka Bernhardovih tekstova?
Radikalnost i arogantnost koja odlikuje Bernhardove grdnje zaista nije za svakoga. Čak i ja moram da izostavim poneke od njih, ali se ipak čini neopravdano da se takve psovačke kanonade odmah ostave ad acta, bila ta akta sudska, ili pripadala psihopatološkim slučajevima. Retko se od njih mogu izvući konkretan dobitak ili informacija, u najboljem slučaju bivamo iritirani. Međutim, i postupak iritiranja zaslužuje pažnju.
„Meni je već nelagodno, jer nikakav bes nije izgledan”, izjavio je Bernhard u svom Monologu na Majorci,3 očevidno iščekujući one prilike koje će izazvati njegove dispozicije za bes. Za to su služila anketna pitanja, a prvo veliko anketno pitanje ticalo se uloge politike i umetnosti 1966, neposredno pred izbore prvog marta te godine, još u vreme velike koalicije. Sadržinski se taj govor teško može prepričati, ali su središnje tačke očigledne. Iskaz ima čvrsto jezgro, naime da je austrijska politika „[…] sa blistavih visina, koje su obasjavale i grejale celokupnu zemljinu kuglu, […] u toku svega pola stoleća srušena u svoje konačno ništa, da je postala najžalosnija žrtva jednog poetički visoko poletelog, a ipak katastrofalnog i uništavajućeg razvoja čovečanstva, svetske proleterske revolucije. Danas, pola stoleća nakon rušenja carstva, baština je istrošena, a baštinici su bankrotirali”.4 Ono što se čini kao apoteoza monarhije, i što Bernharda predstavlja kao eksponenta habzburškog mita, a njegov stav podseća na najradikalniju osudu savremene republike, ipak ne bi trebalo da bude jednostavno svedeno na te iskaze. Ono što bi se tumačilo ko jednoznačno antisocijalistička izjava, ne sme biti tako jednostavno shvaćeno jer se komunizam i socijalizam javljaju poput „onih mutnih i potpuno neostvarivih pojmova, poetičkih bajkovitih želja neshvaćenih neuračunljivaca, koje su se nesrećno javile u devetnaestom veku da bi svoje visoko kultivisane strukture zaljubljenih shizofrenih bolesnika sa mozgovima na jaku struju […], koji su putem katastrofalno-nacionalnih kratkih spojeva pokušali da ceo svet stave pod napon da bi ga napokon zapalili… itd”. „Uništenje monarhije pre pola veka, uništenje Hitlera pre dvadeset godina, nismo ih iskoristili.” Ta Austrija je iz lošeg statusa dospela u mnogo lošiji, ona je postala ništa. Vizija veličine, kojoj Bernhard u tom tekstu očevidno odaje počast, ostaje toliko mutna i neobavezujuća da joj nije svojstvena čak ni hranljiva snaga onog utopijskog. Savremena Austrija je prosto prikazana pozorišnom metaforom: „Austrija na pozornici sveta, čija vlastita tragedija (u šekspirovskom smislu), [se sastoji u tome da je – Prim. prev.] pri podignutim zavesama izgubila svoj razum i svoju svest.”5 Time je jednom za svagda opisano kako se Bernhard odnosi prema Austriji, da, kako mora da se odnosi. Ta zemlja se sada više pojavljuje kao tragedija koja će ponovo postati komedija. Ali ne samo da je prošlost ostala neobavezujuća, i kritika je takođe toliko opšta da se iz nje gotovo i ne mogu izvući konsekvence koje bi na bilo koji način mogle da imaju konkretno dejstvo. Forma uvreda je toliko apstraktna da one napokon postoje više za sebe, tirada kruži u samoj sebi. A ipak, te uvrede su bile u stanju da zainteresuju javnost, i povodom dodeljivanja nagrade 1968. Bernharda otkriva ista ta javnost. U martu 1968. ona mu je dodeljena za roman Zbunjenost, a Bernhard je iskoristio tu priliku da slične misli iznese među ljude, a pre svega pred ministrom, u još sažetijem obliku, čije dejstvo na publiku je veće. Tim govorom Bernhardova ličnost se uvukla u javnu svest, podelivši Austriju na one koji su mislili da Bernhard svojom kritikom pogađa usred mete, i na takve prema čijem mišljenju Bernhard vređa Austriju. Ono što je on učinio, bilo je ni manje ni više nego ometanje ceremonije uručivanja nagrade njegovim „sve-rečenicama” tj. „celokupnim rečenicama”, on je razorio očekivanja svih slušalaca, koji su se nadali nečemu duhovno okrepljujućem, pa makar kritički okrepljujućem. Livada refleksije je pokošena:
Poštovani gospodine ministre,
poštovani prisutni,
ništa ne treba slaviti, ništa proklinjati, na ništa se ne treba žaliti, jer je mnogo toga smešno; a sve je smešno, kada se misli na smrt.
Kroz život idemo oduševljeni, mrtvi hladni idemo scenom, ništa nije nezamenljivo u državi bolje ili lošije uvežbanih rekvizita: zabluda! Razumemo: neupućeni narod, lepa zemlja – mrtvi ili u izvesnom smislu nesavesni očevi, jednostavni i nečasni ljudi skromnih potreba… Sve je to jedna krajnje filozofska i nepodnošljiva predistorija. Vremena su maloumna, ono demonsko u nama je trajni otadžbinski zatvor, u kojem su elementi gluposti i bezobzirnosti postali svakodnevna nužda. Država je tvorevina koja je dugoročno osuđena na neuspeh, a narod na neprekidnu bestidnost i maloumnost. U životu lišenom nade, na koji se oslanjaju filozofije, naposletku sve mora da poludi. Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; mi smo život kojem prosto nedostaju interesi da živi, mi smo u procesu prirode megalomanija kao budućnost. Nemamo da izvestimo ni o čemu drugom nego da smo jadni, da smo propali usled moći rasuđivanja filozofsko-ekonomske-mehaničke monotonije.
Sredstva u svrhu propasti, tvorevine agonije, nama se sve objašnjava, ali mi ništa ne razumemo. Mi oblacima nastanjujemo traumu, plašimo se, imamo pravo da se plašimo, već vidimo, premda nejasno u pozadini: divove strepnje.
Ono što mi mislimo je promišljeno, ono što osećamo je haotično, ono što jesmo je nejasno.
Ne treba da se stidimo, ali nismo ništa i ne zaslužujemo ništa osim haosa.
U svoje ime i u ime svih nagrađenih zahvaljujem se ovom žiriju, a naročito svim prisutnima.6
Bernhard je izmakao sadržinskom ustanovljenju stvari tako što ih je sve prepustio ismevanju. Čini se da je brižljivo uklonio sve što bi se na bilo koji način moglo pogrešno tumačiti u smislu političkih stavova koji se mogu konkretizovati, kao što je učinio i u delu Politička jutarnja misa, u kojem je bilo reči i o proleterijatu i o komunizmu i o monarhiji. Govor je delovao: publika, a pre svih ministar promislili su svoju austrijskost, premda je nisu toliko ozbiljno dovodili u pitanje. Štaviše, Bernhard se uvukao u to kolo ismevanja.
Kazna je ubrzo usledila: Nagrada industrije trebala je da bude dodeljena Bernhardu neposredno nakon toga. Usled straha od sličnog ispada, Bernhardu je poslat novac i povelja, a odustalo se od javnosti. U svakom slučaju, govor će uskoro naći svoj put do nje, ali je uznemirenost bila srazmerno manja, jer je Bernhard odbacio sve konkretne sadržaje i govorio je samo o smrti.7
Bernhard je govorio samo još o smrti: a smrt više nema žaoku kada neko o njoj mnogo govori. Odista: Bernhardovim apstraktnim prozivanjima nije nedostajalo dejstvo, ali se uskoro shvatilo da se između tih govora koji su jednoznačno Bernhardovi i govora ličnosti koji imaju svoje uloge u fikcionalnim tekstovima, može ustanoviti potpuna podudarnost u tendenciji.
Tekstom Hodanje (1971) dosegnut je nivo apstrakcije koji, s jedne strane, valja smatrati vrhuncem Bernhardovog stvaranja, ali je njime, s druge strane, radikalno ugroženo umetničko postignuće; ono što je tu napisano tako je posredovano da nije prepoznatljiv fundus realnosti; ništa nije shvatljivo. Figure se u Hodanju sve više i više zgušnjavaju u umetničke figure. Nema odnosa prema stvarima, postoje samo jezički odnosi. Karakteristično je da se između 1971. i 1975. nije pojavilo nijedno prozno delo – što je začuđujuće, s obzirom na autorovu produktivnost u tom žanru.
Ipak, onda se dogodio neočekivani preokret: s jedne strane, dugo najavljivanim romanom Korektura (1975) i, s druge strane, prvim tomom autobiografije Uzrok (1975), u kojem je iznenada to Ja postalo istorijski konkretno, zajedno s autorom kojem je do tada bilo prevashodno stalo da mistifikuje samog sebe.
Od tada Bernhard govori o samom sebi; u toj godini se promenila i praksa grdnje i pisama čitalaca. Radi se o imenima, o napadima koji su najpre adresirani na predsednika Salcburških svečanosti, kojem je prigovorena „ljudska slabost, da ne kažem karakterna slabost”.8 Kada je još jednom došlo do srodnog povoda, Bernhard je u narednim pismima čitalaca uneo još mnogo neprijatnijeg i direktnijeg vazduha. Najpre je Kaneti postao žrtva jednog napada, koji možemo okarakterisati kao slabo argumentovan, čak i ako ne spadamo u otelovljene obožavatelje tadašnjeg pretendenta na Nobelovu nagradu: „slabi Kant i mali Šopenhauer”, moralo se kazati Kanetiju, a bes ostalih pisaca pisma je srazmerno tome bio dugotrajan. Žestoka indiskretnost, uvreda, koja bi se eufemistično mogla označiti kao neotesanost u tim pismima čitalaca, vodila je ka raspravama u kojima se potpuno zanemarivao povod za Bernhardove invektive. Čini se da je Bernhardova strategija uvek iznova bila da isprovocira ljutnju, pa da onda dopusti da ona cirkuliše sa svim svojim pitanjima. „Moral ima Kaneti, a Bernhard ga nema i nedostaje mu organ da bi to shvatio”, napisao je neko.9 To ipak nije moglo da spreči naredne Berhardove akcije. Pošto je u Lisabonu čuo da ga je tamošnji austrijski ambasador nazvao užasnim, destruktivnim dečkom, napisao je 1976. jedno pismo čitalaca dnevnim novinama Die Presse. Ono se završilo opštim psovanjem austrijske diplomatije, što je Tomasa Bernharda učinilo poznatim i u diplomatskim krugovima. Bernhard je slavio nemačku ambasadu i Gete institut, koji ga je pozvao. Distanciranom posmatraču Bernhardove izjave su morale zvučati preosetljivo, da ne kažemo paranoično.10 Ipak, Bernhard nije popuštao. Godine 1978. kod izdavača Residenz objavljena je knjiga pod naslovom Srećna Austrija, i to bez Bernhardovog priloga, koji je izdavač povukao jer se pribojavao tužbe. Taj prilog se onda smesta pojavio u časopisu Die Zeit od 17. 02. 1978. premda uopšte nije bio zapažen, jer je u njemu Bernhard odustao od doslovnog imenovanja svojih protivnika. Međutim, rečenice koje su u njemu zapisane postaće supstrat narednih polemika: „Malograđanin na lestvici licemerja”, glasio je naslov ovih obrazloženja, zaključenih grandioznim finalom:
Brutalni, beskrupulozni malograđani, koji su se poslednjih decenija s lakoćom uspeli lestvicama licemerja u visine u ovoj zemlji, u Parlament, Balhausplac i Hofburg, lako izlaze na kraj sa narodom koji je po prirodi nezainteresovan i ravnodušan. Parlament današnje Austrije je političko smeće ove zemlje, luksuzni i skupi, životno opasni komedijantski prater, a vlada je isto tako skupa lutrija tikvana. Kada se odignu zavese države, svakoga austrijskog dana (takođe i za vreme nacionalnog praznika) vidimo lakrdiju marioneta. Kada pogledamo pažljivije, vidimo ono što smo uvek videli: marionete su maloumni nedotupavni narod, a ono što iz njega izvuku (potajno izvuku) je vlada koja prevesla narod.
Čak i kada ime nedostaje lako ga je odgonetnuti, a na jednog od tih malograđana je počela da se koncentriše potonja opsesivna svađa s Brunom Krajskim. Kancelar, kojeg su pobožno promislili Peter Turini i Gerhard Rot u jednoj jubilarnoj knjizi, za Bernharda je postao meta invektiva. Jedno pismo čitalaca upućeno časopisu Die Zeit, oprezno je objavljeno tek nakon izbora maja 1979, i štampano u junu, sučeljava se sa Krajskim u Bernhardovom maniru. Čak su i protivnici Krajskog bili primorani da takav vid obraćanja smatraju neprimerenim, dok su prijatelji sigurno teško mogli da odole da se ne nasmeše pri formulacijama tipa „Tito valcera i salcburške regije”. Ono što je u „malograđaninu na lestvicama licemerja” još bilo kamuflirano, sada je popunjeno imenom, koje je u svakoj prilici moglo da posluži kao začin za razgovor. Ali Krajski je mogao da reaguje i da suvereno postavi pitanje da li bi gospodin Bernhard mogao da konkretizuje svoje prigovore.12 Konkretniji je Bernhard bio u svom drugom velikom napadu na Krajskog u profilu,13 gde nije odoleo prilici da kaže nešto povodom kancelarovog sedamdesetog rođendana. Argumenti, ukoliko se o njima može govoriti, ponovljeni su iz pisma časopisu Die Zeit. Krajski je avanzovao u idealnotipskog predstavnika penzionera, a time i Austrijanaca; pri čemu iz svakog reda teksta ipak govori žaljenje što je taj čovek savezni kancelar.
Ni čitanje tog teksta ne nagoveštava mnogo, on čak nije u stanju ni da iznese argumente u prilog kancelarovih političkih protivnika, tako da je sve isparilo u odviše ličnu tiradu mržnje. Ko može da bude protiv drvenih klompi i ručno štrikane suknje?
Taj tekst je imao za rezultat obilje posledica. Nije trebalo očekivati ništa drugo osim klasičnog primera kako se Bernhardov iskaz emancipuje od onoga što bi se iz njega moglo destilisati kao sadržaj. Pisci pisama čitalaca su se smatrali prinuđenim da pređu u ofanzivu. Pri tom uopšte nije došlo do militantnog tona, po čijem praktikovanju je Profil već bio karakterističan: „Postojana je tradicija, da ‘komentari gostiju’ koji su s naše strane naručeni, budu objavljeni i onda kada iznose mišljenje suprotno mišljenju redakcije. – To je slučaj sa prilogom Tomasa Bernharda.” Sada je došlo i do proširenja koja su se činjenično ticala svih ceremonija u vezi s rođendanom. Oko Bernhardove psovačke tirade, koja je u osnovi predstavljala tek lošije izdanje njegovog prvog pisma o Krajskom iz Die Zeit ovila se aura čestitosti. Jedan gospodin iz Viner-Nojštata, koji je čuo za ime Tomas Bernhard, smatrao se prinuđenim da energično povuče svoje prigovore protiv njega. A kada je članak Tomasa Bernharda 1983. dospeo do Eriha Frida, izazvan je i njegov gnev, pa je Frid poslao jedan gostujući komentar časopisu saveza industrijalaca Wochenpresse.
Komentar je imao lep naslov „Trabunja li Tomas Bernhard?”, a svodio se u osnovi na psihopatološko objašnjenje fenomena Tomas Bernhard, čime se autor fatalno približio denuncijaciji Bernharda, i ne samo njega, kao ludaka. Ali Frid se ipak urazumio time što je unapred pripremio medikament, i to jednu dozu Alis Miler, čiju lektiru je hitno preporučio Bernhardu. Bernhardova grdnja Krajskog postala je „pokušaj osvete za nešto što mu je učinjeno nekada u detinjstvu”.14
Međutim, ni to pismo čitalaca nije ostalo bez posledica. Jedno Fridovo mesto je posebno nerviralo: „On nije VELIKI Jevrejin nego, kao što znamo, nije DOBAR Jevrejin.” Tu se Frid zakačio, s optužbom da je antisemitizam u Austriji još uvek virulentan. Frid: postoji „nažalost još mnogo antisemitizma u Austriji, i već zbog toga se takva tema ne bi smela tako lakomisleno tretirati, tek da bi se posle dve nedokazane tvrdnje ponovo gurnula pod tepih, a da ne govorimo o neukusu i netaktičnosti”. I to nije ostalo bez protivrečenja. Nešto kasnije se u Wochenpresse javio za reč Karl Fajfer, socijalista i urednik časopisa Gemeinde, službenog organa jevrejske opštine, utoliko što je prigovorio Krajskom da je odgovoran za antisemitizam koji je Frid prepoznao. Tako je došlo do retkog Bernhardovog preslišavanja od strane cionista: „Tomas Bernhard se odvažio da kritikuje Krajskog i dobio je grdnju od Frida. Ali Jevrejin Frid objavljuje svoje anticionističke izlive kod ‘narodnog’ izdavača u DDR.”15
Sasvim je svejedno šta mislimo o Fridu, Bernhardu, Krajskom i Fajferu: jasno je da jedna takva Bernhardova izjava razvija vlastitu dinamiku, da posredstvom nje postaje akutan potencijal političkog sukoba skorašnje prošlosti, na mestu na kojem se to ne bi naslućivalo, jer argumenti već dugo nemaju nikakve veze sa onim što je Bernhard rekao. Naš celokupni životni svet se postepeno čini optočen diskursom koji se razvio u njemu, tako da svako smatra da je prinuđen na ispovest. Tako Frid: povodom velikog oproštajnog govora Bruna Krajskog pomislio je „Prvi austrijski savezni kancelar svetskog formata nakon jedne generacije”. (Na koga je time mislio? Na Figla, Raba? Ili na Šušniga ili Dolfusa?)16
Godine 1979. Bernhard je zadao još jedan udarac. Istupio je iz darmštatske Akademije za jezik i pesništvo, zato što je u nju primljen Valter Šel. Obrazloženje u jednom „otvorenom pismu”:
[…] pitam se, šta jedan tako prosečan i opskuran političar ima da traži u Akademiji za jezik i pesništvo. Moram poći od toga da će u Vašu Akademiju ubuduće biti izabrani i drugi takvi prosečni i opskurni političari, iz ma kojeg razloga. Mislim da su onda na redu gospodin Franc Jozef Štraus, gospodin Helmut Šmit i gospodin Karl Karstens. Pod tim utiskom mi nije moguće da (nakon gotovo deset godina!) budem nijedan dan duže takozvani član nemačke Akademije za jezik i pesništvo, i od ovog trenutka 17 sebe više ne smatram takvim.
Ostavimo po strani pitanje koliko su bila realistična strahovanja od prijema imenovanih. Ipak, Bernhard je postao odviše napadan, proširivši svoje psovačke tirade i na Saveznu Republiku Nemačku, raspodeljujući ravnomerno svoje gađenje prema političkim partijama, i to u skladu s rano zastupanim načelom da je svaka vlada najlošija vlada.
Jesu li ti govori, ta pisma, koje je Bernhard očevidno skladištio prateći unutrašnju prinudu, tek nužni korektivi, imaju li oni uopšte nešto konkretno da kažu, ili se mogu denuncirati kao puke patološke izjave jednog bolesnika ili – još gore – kao igrarije u kojima je do izražaja došla nečija neobavezna igra? Jer čak i nakon 1975, kada su imena omogućila povratnu vezu sa svakidašnjicom, sve se na neobičan način malo odnosilo na konkretne stvari. Utoliko ni ti Bernhardovi tekstovi ne bi trebalo da počivaju sami na sebi, jer se čini da osim mušičavosti ne donose ništa više.
S druge strane je ipak upadljivo da Bernhard u svojim poznim spisima uvek iznova zauzima slične stavove i najavljuje slične uloge, i to pre svega u Vitgenštajnovom sinovcu i Betonu. U svim tim slučajevima on se radikalno suprotstavlja sporazumu, za koji nam se s vremena na vreme čini da je neophodan da bi život bio podnošljiv. Ipak, koliko god teško palo, Bernhard priznaje i ovo:
Krajnje su mi odbojni ljudi koji stalno govore da su spremni na žrtvu i da su bez prestanka žrtvovali sve, napokon i svoj život i tako dalje, oni sveci koji se u svojoj žrtvi i u svojoj spremnosti na žrtvu poput svinja nadgornjavaju na valov, kojih ima u svim državama i u svim delovima planete, makar imali sva moguća i nemoguća imena, makar se zvali Albert Švajcer i Majka Tereza. […] Ti ljudi su opasni, duboko u središtu duše u osnovi su žedni moći, i to više od onih drugih, samoživih i samoobožavatelja. Duboko se gnušam ljudi kojih između Svetog Franje Asiškog i Majke Tereze ima na milione, jer samo zbog vlastitog slavoljublja oni iz dana u dan jurcaju po bezbrojnim svetskim religijskim i političkim udruženjima.18
Ta strategija se temelji u fascinaciji koju ona budi na temu mizantropije: nemotivisana i neutemeljena u iznenadnosti prodora, protivrečnost je na svestan način načinjena principom, a napokon, sarkastično poput ponora, pa čak i cinično, obelodanjuje ljubav prema čoveku, filantropiju, i to kroz takvu šikaru razočaranja, da se samo o njoj isplati razmišljati.
Kada je konsenzus najveći, tada je i Bernhardovo raspoloženje za grdnju najveće, bilo da je u pitanju Krajski, bilo Kaneti, bilo Akademija za jezik i pesništvo – Bernhard se uz žestoko psovanje udaljava od svega gde dobronamernost i jedinstvo omogućavaju platformu za razgovor. „Sve je smešno, kada se misli na smrt”, taj stav iz govora tokom dodele Državne nagrade čvrsto obuhvata obe faze Bernhardove delatnosti kao svečanog govornika, kao onoga ko grdi, kao pisca pisama. U prvoj fazi u središtu uvek stoji smrt, dok je u drugoj smešno. Smrt otpada („Govorim o smrti kao što drugi govore o zemičkama”, naveo je u intervjuu od 29. 06. 1979).19
Bernhard sada smera na to da više pokazuje ono smešno i izbacuje pozadinu na kojoj sve mora delovati smešno – smrt. U tom smislu se uvek iznova – kao obuhvatno obeležje – aktivira pozorišna metafora: sve je pozornica; taj topos se može pratiti unatrag sve do Platona, a koristio ga je na elegantan način i Erazmo u svojoj Pohvali ludosti, taj topos je Bernhard prosto opljačkao da bi slikovito prikazao tričarije. Akteri na političkoj sceni u najboljem slučaju postaju igrači u Nestrojevoj20 pozi ili, kao u monologu s Majorke, akteri trećerazredne lakrdije: „Svi moćnici se veoma lepo zajedno igraju”, stoji u tom intervjuu. A protiv te igre moćnika Bernhard inscenira svoje komedije i svoje psovke.21
U takvom slučaju on je brzo na licu mesta sa moralnom osudom neobaveznosti i jalovosti. Uloga koju Bernhard preuzima u svojim grdnjama fatalno nalikuje na onu koju direktor cirkusa Karibaldi pripisuje žongleru u Moći navike: „žonglirali su svojim tanjirima/ čitav život/ protiv društva/ glava im nije mirovala/ protiv društva.”22 „Žonglirati protiv društva” – sliku treba shvatiti ozbiljno: sve što žongler baca u vazduh, treba da mu se vrati – ili pada na tlo. Nije reč o projektilu koji treba da pogodi u metu. A tako se desilo da Bernhardovo poslednje vređanje kancelara – prema jednom rekla-kazala – padne kao žrtva kancelarove ironije. U romanu Beton reč je o hororu koji savremeni Beč prouzrokuje naratoru: tim „perverznim pričama strave i užasa o Balhauslacu” nije moglo da promakne „gde kancelar koji je postao opšta opasnost svojim ministarskim idiotima izdaje isto tako opšte opasna naređenja”.23 Krajski je odvratio: „Čuo sam da je dobro za njegovo zdravlje da tako psuje. Ako je tako treba da se radujem.”
Politika Krajskog i Bernhardove grdnje su tvorevine koje se međusobno ne dodiruju. I jedna i druga drže do toga da postanu virtuozne unutar svojih diskursa. Utoliko virtuozi doduše žongliraju jedan pored drugog, ali neometano mogu (u slučaju Krajskog su mogli) da nastave sa svojom delatnošću.
Vrednovanje recepcije bi doslednim daljim mišljenjem vodilo ka moralnoj osudi: Bernhardove grdnje su produkti narcistički fiksiranog psovačkog mehanizma, čije pustošeće izbacivanje sluzi ne gradi mostove ka našem životnom svetu. Psovke su veštačke, a tamo gde bi mogao da se uspostavi odnos, nemaju sadržaj. Franc Šu je u jednoj ranoj kritici uočio tu konstelaciju i pri tom je – veoma vešto – proces sučeljavanja sa Bernhardom i njegovim uspehom označio kao fenomen recepcije:
„Bernhard ne piše za sitan kapital nego za njegovu nadgradnju, a to su: gimnazijalci i germanisti. Njegovi strastveni čitaoci su verovatno jedna vrsta osrednjih učenika, čiji interes za poslednje stvari doprinosi tome da ne moraju da se brinu o onima pred sobom.” I napokon: „Bernhardovo navodno provokativno ponašanje u javnosti, hteo on to ili ne, nije ništa drugo nego poštovanje društvenog ugovora.” A za svaki slučaj Šu je imao pri ruci diktum Mihaela Šaranga: „Oni koji kod Bernharda beže u smrt i u metafiziku, u stvarnosti lako beže u fašizam.”24 To ide jednostavno: emancipovati se od tekstova naočigled diskursa. Bernhardove tematske opsesije na taj način lako postaju uputstva za izbegavanje konkretnog suočavanja sa našom životnom stvarnošću i za beg u fašizam: tako prividna irelevantnost tih tvorevina ipak postaje eminentna životna opasnost.
Upitan o toj kritici, Franc Šu se osam godina kasnije distancirao od nje. Ipak je učinio da se zamislimo, očevidno se vezujući uz nekadašnju poziciju „[…] a šta ako ta fasciniranost Bernhardovim tekstovima zaista manje potiče od estetičke moći suđenja nego od psihosocijalne dinamike? […] Bernhardov apstraktni negativizam nije samo jedna od sankcionisanih ‘muških fantazija’, nego je i varljivo i tipično austrijsko nastojanje, naime: da se razočaranje zaogrne agresijom, zbog toga što nije sve totalno dobro, zato što ipak nema dovoljne zaštite, čemu austrijski narod toliko uverljivo teži. Gde drugde osim u umetnosti se takve dečje regresivne tendencije mogu konzumirati na socijalno prihvatljiv način, i ko inače, osim prevashodno akademske malograđanštine može biti zainteresovan da se o tome afirmativno ili kritički izjasni? (Normativna snaga faktičkog važi i tu, Bernhard je izmakao kontroverznoj diskusiji).”25
Može se to i tako videti. Utoliko je i legitimno da se dejstvo Bernhardovih tekstova objasni jedino na osnovu fenomena malograđanskog čitalačkog interesa, kao što čini Šu? Ne znači li to, da je sučeljavanje sa tim tekstovima preneseno na recepciju, čime propuštamo da sagledamo potencijal koji je sačuvan u tim grdnjama? Koliko god da mi se čini sumnjivo i to kobno poveravanje hermeneutičkog rada analizi recepcije, jedino Bernhardovi čitaoci mogu biti odgovorni za dejstvo, ipak je, s druge strane, nužno zaobilaženje recepcije, da bismo se od nje vratili natrag tekstovima. Kako se može objasniti funkcija i delotvornost Bernhardovih grdnji? Nameću se tri predloga:
1) Austrijska politika je toliko u redu, da nju nije moguće kritikovati drugačije nego savršenom, u sebi počivajućom kritikom u liku umetnosti.
2) Austrijski autori nisu u stanju da formulišu konkretne dijagnoze. Oni prošlost apsolutizuju u mit, a naspram nje stavljaju izopačenu sadašnjost i beže u metaforu: svet kao pozorište.
3) Ili je Bernhard prava usijana glava, čija neosnovana i neutemeljena mizantropija sačinjava jedino jezgro za autentičnu kritiku? Franc Šu je u jednoj duhovitoj napomeni Rajmundovoj Kralj Alpa i mizantrop primetio da je tom autoru uskraćena i mizantropija, kojom je želeo da pruži barem malo otpora.26
Kod Bernharda, koji je jednom već bio apostrofiran kao „Alpski Beket i mizantrop“,27 ta mizantropija nije uskraćena, nego se ona u punoj meri podnosi, sve do neotesanosti, do nedelikatnog, nepodnošljivog. Možda je to jezgro njegovih grdnji: on je umetnik preterivanja, jer samo preterivanjem postaje vidljivo da je neophodno da se svet unakazi da bi se učinio prepoznatljivim.
A svojim preterivanjem svaki put pogađa, izaziva zaprepašćenost, sasvim konkretnu, pogađa i proizvodi zemljotres, čiji epicentar je svaki put Austrija. Pogođeni sve više i više bivaju Salcburžani, Štajerci, Tirolci, Bečlije, giniji, masa, virtuozi, diletanti, savezni kancelar, penzioneri, naučnici, učitelji, sveštenici, srećnici i nesrećnici, a takođe i oni, čije detinjstvo bolno štrči u sadašnjosti…
Vandelin Šmit-Dengler
(Sa nemačkog preveo Dragan Prole)
1 Thomas Bernhard, Der Italiener, Salzburg 1971, str. 150.
2 Jens Dittmar (Hg.), Thomas Bernhard. Werkgeschichte, Frankfurt am/M. 1981. Uporedi takođe: Jens Dittmar, „Der skandalöse Bernhard. Dokumentation eines öffentlichen Ärgernisses“, u: Text + Kritik, Heft 43: Thomas Bernhard septembar 1982, str. 73-84. Premda su razmere skandala koji se dogodio u vezi sa Drvarenjem 1984, i onog koji se 1985. razvio oko izjave ministra obrazovanja Morica, bile daleko veće, odustaćemo od njihovog prikaza. U svojoj strukturi mali skandali liče na velike, a uz to su i pregledniji.
3 Monologe auf Mallorca. Thomas Bernhard – eine Herausforderung. Gestaltung: K. Fleischmann/W. Koch. U: ORF-Nachlese, april 1981, str. 3.
4 Thomas Bernhard, „Politische Morgenandacht“, u: Wort in der Zeit 12/1966, Heft 1, str. 11.233
5 Isto, str. 13.234
6 Navedeno prema: Anneliese Botond (Hg.), Über Thomas Bernhard, Frankfurt am/M. 1970, str. 7.
7 Thomas Bernhard, „Unsterblichkeit ist unmöglich. Landschaft der Kindheit“, u: Neues Forum 1968, Heft 169/170, str. 95-97.235
8 Uporedii: Rolf Michaelis, „Mein Salzburg – eine Todesstadt. Das Neueste vom Dauerkrach Thomas Bernhards mit den Salzburger Festspielen“, u: Die Zeit 29.08.1975, str. 33. O prvom krahu povodom izvođenja predstave Ignorant i ludak, pogledati: Wiener Zeitung 09.08.1972, str. 4.
9 Die Zeit 12.03.1976, str. 60.
10 O tome pogledati: Die Presse, 02.06. i 05.06.1976.236
11 Navedeno prema: Dittmar, Werkgeschichte (napomena 1), str. 195.
12 Thomas Bernhard, „Ein Brief an Die Zeit“, u: Die Zeit, 29.06.1979, str. 33.
13 Thomas Bernhard, „Der pensionierte Saisonsozialist“, u: Profil, 26.01.1981, str. 52.237
14 Erich Fried, „Spinnt Thomas Bernhard?“, u: Wochenpresse 13.12.1983, str. 45.
15 Wochenpresse, 27.12.1983, str. 44.
16 Kurt Šušning je bio austrofašistički savezni kancelar do „Anšlusa“ 1938. kada je uhapšen i sproveden u koncentracioni logor. Engelbert Dolfus je bio vođa austrofašizma, blizak italijanskom fašistima i katoličkoj crkvi, protivio se nacionalsocijalizmu. Tokom neuspešnog Julskog puča 1934. ubili su ga nacionalsocijalisti. (Prim. prev.)238
17 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 26.11.1979.
18 Thomas Bernhard, Beton, Frankfurt am/M. 1982, str. 60.239
19 André Müller, „Der Wald ist groß, die Finsternis auch. Ein Gespräch mit Thomas Bernhard”, u: Die Zeit, 29. 06. 1979, str. 33.
20 Johan Nepomuk Nestroj (1801-1862) bio je književnik i glumac, njegov rad obeležio je vrhunac starog bečkog Narodnog pozorišta, a ostao je zapamćen po svojim pozama. (Prim. prev.)
21 Monologe auf Mallorca (prim. 3), str. 7.
22 Thomas Bernhard, Die Macht der Gewohnheit, Frankfurt am/M. 1974, str. 103.
23 Thomas Bernhard, Beton (prim. 17), str. 115 i dalje.240
24 Franz Schuh, Unterganghofer. Thomas Bernhard in Anekdote und Selbstzeugnis, u: Salz 1, 1975, br. 2, str. 8.
25 ÖH-express 1984, april, br. 71, str. 29.241
26 Franz Schuh, „Ein österreichisches Leben. Raimunds Der Alpenkönig und der Menschenfeind im Theater der Gruppe 80“, u: Falter br. 23/1983, str. 19.
27 Franz Rumler, „Alpen-Beckett und Menschenfeind“, u: Der Spiegel, 31.7.1972, str. 98.
