Poput Magritovog crteža ,,Ovo nije lula“, koji je, ako je verovati Fukou, neobična igra kaligrama, klopka koja se u sopstvenoj tautologiji na kraju raspada na komadiće, fraza ,,bez komentara” je jedna vrsta igre. Srećemo je dominantno na dva mesta. U javnom govoru, kome duguje svoju direktnost i odlučnost, ali i na ekranu, gde postaje govoreća tišina, prećutno svedočanstvo. Birajući da ne kaže mnogo, ovaj postupak u sebi krije igru dvostrukog paradoksa. Zamislimo da prisustvujemo činu šaputanja jednog imena u javnom prostoru, imena potencijalnog mandatara u vladi, koga do tog trenutka niko nije uzimao u obzir kao kandidata, koji žurno prolazi kroz gomilu novinara izgovarajući kratko ,,bez komentara“. Jezik se bori, rekao bi, definisao, ali na kraju od svega ostaje samo fraza, koja poručuje da je subjekt nevoljan da obznani, da iskaže, ali da je, istovremeno, nespreman na ćutanje.
Ova igra učestvovanja kroz odbijanje ima u sebi nešto od sioranovske dihotomije osude postojanja kao prokletstva, mraka bez kraja, bačenosti u svet od koje niko ne uspeva pobeći, praćene pristankom da se ipak ostane na svetu i da doprinos izgradnji tog postojanja. Radi se o jednoj borbi između govora i muka, u kojoj pojedinac bira međuprostor. Trenutak je pogrešan, mesto neprikladno, ugao tesan, treba proći kroz iznenadnu neugodu i pokušati nekako spasiti glavu, ali nije u redu da se kroz tesnac prođe poput deteta, plačući i prekrivajući lice rukama, nego iz sebe valja izvući reči kojima se potvrđuje spremnost na saradnju kroz istovremeno odbijanje da se sarađuje, i izgovoriti čuveno ,,bez komentara“.
Iz javnog govora fraza lako prelazi na ekran, gde postaje dominantan način komunikacije levih medija, zadržavajući u sebi karakter dvojnosti. Kada u televizijskom prilogu koji nosi naslov ,,Bez komentara: slon žrtva poplave u Tajlandu“ posmatramo kako se ogromna životinja bori da ispliva iz vodene bujice, postajemo žrtve jedne tihe indoktrinacije. Kako? Zar prizoru zarobljenog slona treba bilo kakav komentar? Upravo se tu i krije suština. Komentar ne postoji zato što je sam prilog komentar. Sa jasnom namerom da nekomentarisanjem tobože ostavi prazan prostor i pusti gledaoca da samostalno donese sud o određenom događaju, prilog ,,bez komentara“ je ideološki obojen sadržajem ali i samim činom izabranosti. Od svih tema koje mogu biti potencijalni materijal za prilog ,,bez komentara“, biraju se upravo one koje u sebi nose dihotomnost ćutljivog komentara, jasnog govora bez da se kaže bilo šta. Ono što pleni našu pažnju nije toliko televizijski prizor sam po sebi, koliko prizor ukrašen rečima ,,bez komentara“. Razdvojeni, sistemi su potpuni promašaj, praznina. Spojeni u jednu sliku na ekranu, prizor i natpis postaju moćna mašina, koja lagano melje gledaoca.
Šta bismo drugo mogli pomisliti kada posmatramo slona u vodenoj bujici osim da je životinja žrtva jedne kapitalističke ideologije koja bezobzirno uništava planetu na kojoj živimo, pri čemu najpre stradaju oni nedužni? Ovde se ne želi toliko reći evo jednog strašnog prizora kome ne treba komentar, koliko evo jednog prizora u kome ćemo mi da ćutimo a vi sami donesite odluku je li on strašan ili ne, gde indoktrinacija postoji upravu u polju naše želje. Drugim rečima, ako niko ne komentariše prizor zarobljenog slona, a moja savest mi ne kaže da je slon upravo to, žrtva ideologije, onda sam i ja monstrum, saučesnik u stvaranju te ideologije. Indoktrinacija je bolna jer ne igra na kartu jasne zapovesti, nego na kartu moje prikrivene želje, autorefleksije, što je mnogo teže podneti.
Svaka akcija podrazumeva zauzimanje određene perspektive. Čak i kada sebi dozvolim da poverujem u to da je moj postupak u potpunosti očišćen od bilo kakve ideološke pozadine, to ubeđenje nije ništa drugo nego iluzija. Ako nosim džins, ja tonem u blato ideologije. Pa i epifanijski prilog u kome vidimo spokojne budističke monahe obučene u jarko narandžaste odore u jutarnjoj molitvi nosi jasnu poruku, kroz koju bismo mi Zapadnjaci trebali učitati svu kompleksnost odnosa nas ovde i njih tamo, Istoka protiv Zapada, spokoja protiv nemira, prenebregavajući činjenicu da su mnogi budistički monasi u međuvremenu postali teški zavisnici od droga, a budistički hramovi, kao, uostalom, i zapadnjačke crkve i manastiri, mesto mira, ali i razdora.
Vratimo se sada našem slonu sa početka priče. U prvih par sekundi priloga vidimo ogromnu životinju koja se bori sa vodenom bujicom, trudi se pronaći izlaz, ali voda je svuda okolo. U narednom prizoru vidimo krdo slonova, malih i velikih, takođe pod vodom. Oko njih su ljudi, pokušavaju im pomoći da izađu iz nabujale reke. Je li među njima naš slon od malopre? Ne znamo, jer prilog je ,,bez komentara“. Čujemo ljudski vrisak, naredbu, vidimo slonovske surle koji izviruju tek malo iznad površine vode. U završnom činu ogromni slon leži nepomično na suvom, utisak je da nije preživeo, zatrpan je palim drvećem i granama. Da bismo se emotivno povezali sa njegovom sudbinom, da bi prilog imao potrebnu snagu velike priče, potrebno je da mrtvi slon sa kraja priloga bude onaj isti s kojim je sve počelo. Međutim, mi to ne znamo, jer veliki mrtvi slonovi liče jedan na drugog. Sredovečna žena dotrčava do njega i pokušava ga dozvati, ali slon se ne pomera. Žena počinje plakati, ljubi ga, izgleda da je to baš njen slon. Drugi ljudi joj prilaze, govore joj nešto, trgaju je prema sebi, ona ih ne čuje, ne odgovara, prilepljena je za slona. Plačući neutešno kao malo dete, grli umrlu životinju, a reči ostaju potopljene negde unutar nje. Šta uopšte da kaže neko ko je upravo izgubio slona?!
Nikola Mikić
