O obalu življenja – razbi se ljubavna lađa…To su poslednje zapisane reči Vladimira Majakovskog, pesnika revolucije, ali i pesnika ljubavi, čija srce nije moglo da se pomiri sa učmalošću svakodnevnice koja je lagano ubijala ono što je najviše voleo… Snažne i dramatične ljubavi često imaju veliku cenu, a legendarni, i večno neshvaćeni Rus za istu je dao svoj život, ne mogavši da nađe drugi izlaz jer koprena strasti neretko ume da zamagli naš vid.
“Dobro, ako hoćete biću kao besan, ako hoćete biću izvanredno nežan, ne muškarac, već oblak u pantalonama”… U ovih nekoliko reči iz poeme “Oblak u pantalonama” Majakovski je najbolje opisao sebe – on je bio buntovnik, “šamar” za izveštačene društvene norme, čovek spreman na viku, dreku i proteste, ali i čovek čija je duša bila satkana od čiste ljubavi, koja je živela za to da voli i bude voljena.
Sa ovom poemom sve je počelo, a sve se završilo jednom kraćom i daleko tragičnijom jer “sa životom sveo je račune”… Tokom života jedan od najznačajnijih ruskih pesnika uživao je u bezbroj lakih afera, ali je samo jedna žena zanavek obeležila njegov život, kao i stvaralštvo. Romansa Majakovskog sa Ljiljom Brik, “sovjetskom sirenom”, do dana današnjeg ostala je jedna od najintrigantnijih i najkotroveznijih priča u istoriji, komplikovana ljubavna slagalica, čiji su se poslednji komadići naglo “izgubili”, osudivši je da zauvek ostane “okrnjena” i obojena gorkim ukusom tragedije.
Vladimir i Ljilja upoznali su se tople, julske noći 1915. godine u Moskvi u jednoj od niza večeri u kojima je ona zajedno sa svojim suprugom, uglednim književnim kritičarem Osipom Brikom, okupljala umetnički milje tog vremena – pisce, pesnike, novinare, slikare, filmske stvaraoce… Svi ruski revolucionarni umetnici voleli su da posećuju dom Brikovih – oni su diskutovali o društvenoj situaciji, recitovali su svoje stihove, “pretresali” ideje o tome kako promeniti svet.
Ipak, to veče bilo je sasvim drugačije od drugih; visok i zgodan, sa izgledom običnog radnika i dubokim glasom, u sobu punu dima ušetao je Majakovski – “razjareni bik ruske književnosti”. Ljiljina 19-godišnja sestra dovela je ovog mladog pesnika čije su pesme oštro osuđivale buržoaziju, pritom oduševljavajući radikale, i prema kojima je malo ko mogao da ostane ravnodušan… Prateći tradiciju salona Brik, u kom su gosti čitali svoje radove, Majakovski je izložio svoju futurističku poemu “Oblak u pantalonama”, pritom neprestano gledajuću u Ljilju. Svi su zanemeli – pesma je bila toliko intezivna i upečatljiva. A, Vladimir? On je prosto i bez stida upitao Ljilju: “Mogu li ovo da posvetim vama?”
Ljilja je i ranije čula za ovog “bombastičnog”, nespretnog čoveka, koji je zbog političkog aktivizma tri puta bio u zatvoru još kao tinejdžer, koji se preselio u Moskvu da bi studirao umetnost, koji je recitovao revolucionarne stihove u kontorverznim uličnim performansima… Bila je oduševljena onim što je videla, ali i iznenađena da se ispod toliko intenziteta i snage zapravo krije jedan ugrožen čovek. Njegove reči su je opčinile i kocka je bila bačena – te večeri započela je jedna od najvatrenijih i najdramatičnijih ljubavi u ruskoj istoriji… Istog dana Majakovski je poverio svom prijatelju Korneju Čukovskom kako je najzad sreo onu pravu, neponovljivu, jedinu ženu svoje mašte. Ipak, te večeri, stvaralaštvo Majakovskog nije očaralo samo Ljilju, već i njenog supruga. Osip je bio značajan književni kritičar i izdavač tog doba, te je na licu mesta platio mladom pesniku da objavi poemu “Oblak u pantalonama”. U narednim mesecima, poema je našla svoj put do naroda, i njena popularnost poprimila je neslućene razmere, trajno utabavši put Majakovskom, što je on umeo valjano da iskoristi…Danas ga znamo kao čoveka koji je ustoličio ruski futurizam, kao inovatora, kao nekog ko je u poeziju uneo “leksiku ulice, ekstatičan ton, eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih”, te kao najistaknutiju ličnost umetničke strane sovjetske revolucije.
Na početku poeme stajala je posveta “Tebi, Ljiljo!” (premda je dok je pisana posvećena pesnikovoj mladalačkoj ljubavi Mariji, ali kako to u životu biva – nije kome je namenjeno, već kome je suđeno). Od tada do sudnjeg dana, svako slovo, svaka reč Vladimira bili su posvećeni Brikovoj. Istovremeno je i Ljiljin suprug, pomenuti Osip Brik, postao njegov prijatelj, urednik, ali i veran saveznik u svakom kulturnom poduhvatu. U godinama koje će doći – Osip, Ljilja i Majakovski činili su neraskidivni trojac koji je živeo nekonvencionalnim životom, ali i svojim radom i delom inspirisao književne i umetničke pokrete Sovejtskog Saveza. Naravno, središte tog trojnog pakta, koji je bio ne samo poslovni, već i ljubavni, činila je Ljilja.
Pomalo ekscentrična, ali šarmantna Ruskinja bila je miljenica ruske avangarde, elegantna žena sa velikim, uvek živim očima.. Ljilja je rođena u Moskvi u porodici jevrejskog advokata i profesorke muzike. Dobila je tipično obrazovanje tadašnje evropske srednje klase – svirala je klavir, govorila francuski i nemački. Studirala je arhitekturu na moskovskom univerzitetu, učila balet i glumu i pisala je poeziju. U njenom domu redovno su se okupljali ruski umetnici i pisci, ali i gosti iz Pariza i Berlina, donoseći ideje i vesti iz tamošnje umetničke eksplozije.
Njena lepota bila je nekonvencinalna, baš kao i društvo u kom se kretala, ali njena harizma i hrabrost malo su koga ostavljale ravnodušnim. Uvek je bila tako slobodna, vrlo individualistička žena – pre, za vreme i posle revolucije. Imala je snažnu i upadljivu ličnost, bila je muza, inspirisala je ljude oko sebe, davala je energiju drugim ljudima, a to je u doba revolucije bila veoma važna uloga. Za nju je biti muza predstavljao posao, urođeni talenat i taj zadatak bio je ispred toga da bude lepotica ili ljubavnica.
Afera zmeđu Ljlje i Majakovskog bila je javna, niko nije ni pokušavao da je sakrije; štaviše ovaj trojac je živeo zajedno i funkcionisao kao porodica. Pesnik je imao svoju sobu u domu Brikovih i fotografije ovog društvanca svedoče o jedinstvu i harmoniji – Ljilja uvek stoji nasmejana između dva muškarca. Ipak, ljubav prema Majakovskom u nekim trenucim prevalizalzila je njena osećanja za supruga, te se par doslovce nije razdvajao, i danas neke od njihovih intimnih trenutaka možemo videti i na starim slikama – oni leže isprepleteni u morskoj vodi, piju kafu u kafeu, sede skoncentrisani na posao… Ljilja je 1918. napisala: “
Nakon što sam testirala svoja osećanja prema pesniku, bila sam u stanju da saopštim Briku sa sigurnošću o mojoj ljubavi prema Majakovskom. Svi smo odlučili, međutim, da se nikada ne razdvajamo i da prolazimo kroz život kao intimni prijatelji, usko povezani uzajamnim inetresima, ukusima i radom”.
Prepiska koja je ostala iza Majakovskog najbolje pokazuje koliko je pesnik voleo ovu ženu, on ju je smatrao svojom suprugom i o tome je javno govorio… Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. Ne samo pisma, već i stvaralaštvo Majakovskog bili su obojeni posvećenošću i ljubavlju prema njegovoj Ljiljički.
“Iza tog prozora, seti se prvi put ludački milovah tvoje
ruke.
A sada sediš, srce gvozdeno, tuđe,
Još je dan –
teraš me uz osmeh, možda lukav…
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si”, samo su neki od stihova velikog Vladimira
upućenih Brikovoj…
Ovaj bračni trougao zapravo je dobro funkcionisao neko vreme… Ali s obzirom na nestalnu i melodramatičnu ličnost Majkovskog, te na Ljiljine hirovite i promenljive emocije, nikoga ne čudi što je afera vremenom postajala nestabilna i mučna. Krajem 1922. vatrena Brikova počela je da se “hladi”, istovremeno započinjući druge ljubavne avanture i postajući okrutna i kruta prema pesniku. “Volođa je takav jadničak, čak mi priređuje scene vernosti”, ironično je pričala tada…
Majakovski je pronašao način da se nosi sa ovakvim plimama i osekama u Ljiljinoj glavi – i on je neretko uživao sa drugim ženama, a jednom prilikom zapisao je i da je “slobodan od ljubavi i ogovaranja”. Međutim, to je bilo najdalje od istine, u njegovom srcu bilo je mesta za još mnogo dami, ali nijedna nije mogla da trajno istisne istovremeno beskrupuloznu i veličanstvenu Ljiljik. Ona ga je nekada do bola volela, nekada silno mrzela, ali samo jedno bilo je konstantno – nikada nije mogla da se odrekne osećaja moći koji je imala nad Majakovskim. I na tome je predano radila, više nego na bilo čemu drugom. Održavati ljubav tako velikog čoveka bilo je važno, ali vladati nad njim bilo je još važnije…
“Mačka koja je izgubljena u vrtlogu strasti – to je samo jedna od uloga koju igram za njega. Ali on je muškarac i ja moram da glumim da bih održala status omiljene ljubavnice. U ljubavnim igrarijama ima mnogo radosti, ali jedna je jača od svih poroka – vladati! Ne samo njegovim krevetom, nego čitavim njegovim životom”, napisala je Ljilja u svojoj autobiografiji.
Ovaj odnos je nekako opstajao, često na staklenim nogama, ali je polako poprimao obrise “pokvarenog zuba” – trulio je, trošio se i počo je da “dosađuje”. U kasnim 1920-im Ljilja je napisala Majakovskom da su njihovi životi postali rutina koju ona ne može da podnese, te da im je neophodna pauza. Tada je Majakovski otpočeo aferu u Parizu sa mladom ruskim modelom, Tatjanom Jakovljevom. Ali, neraskidive niti vezivale su ovaj par, i oni su nastavili da budu u kontaktu, jer jedno bez drugog nisu mogli i nisu umeli. Već 1928. godine Ljilja i Majakovski su se ponovo ujedinili, počevši da kao ludi pišu zajedničkim snagama…
Samo dve godina kasnije svemu je došao kraj. Dok su Brikovi boravili u inostranstvu, Majakovski je 14. aprila u svojoj kancelariji pucao sebi u glavu. Čovek koji je voleo život i prezirao samoubistvo, javno i oštro osudivši Jesenjina zbog istog, čovek koji je autor stiha “umreti je lako, živeti život kudikamo je teže…”, na koncu svega presudio je sebi, ostaviviši oproštajno pisamce prosto naslovljeno “Svima”. Njegov poslednji krik, poslednji apel pre smrti, bio je isti onaj koji je obeležio njegov život – molio je za Ljiljinu ljubav.
“Ponekad kažu – slučaj je papreno jasan. O obalu življenja – razbi se ljubavna lađa. Sa životom sveo sam račune, ne treba spisak glasan uzajamnih bolova, uvreda i svađa. Ostajte srećni! Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me“.
Ljilja je na ovaj horor odgovoralila onako kako je najbolje umela – ne nepomičnom tugom, već žestokom energijom; mesece je provela samo sređujući njegova pisanjija i sakupljajući materijal za sabrana dela pesnika. Ipak, čak i tada je na površinu isplivala njena kruta priroda; iako potresena, ona nije bila zatečena.
“Ubio se jer je bio takav. Uostalom, to i nije bio prvi pokušaj, nego treći. Zašto se ubio? Zato što je bio nenormalan! Normalni ljudi ne govore u stihu, a on je bio pesnik – to znači drugačiji od drugih”, rekla je ona.
Na opšte iznenađenje, iste godine kada je Majakovski otišao na drugi svet, “sovjetska sirena” se razvela od Osipa i preudala za vojnog komandanta Vitalija Primakova. Možda je to bio pametan, taktički potez da sebi obezbedi kontakt s Staljinom kako bi Majakovskom obezbedila državno priznanje i mesto koje mu je pripadalo u istoriji ruskog naroda. Nakon što je primio njen lični zahtev, Staljin je napisao:
“On je još uvek najbolji i najtalentovanji pesnik sovjetske epohe. Ravnodušnost prema njegovom kulturnom nasleđu je zločin”.
Sabrani radovi Majkovskog objavljeni su 1935. godine. Godinu dana kasnije Primakov je uhapšen kao izdajnik, zatvoren je i streljan.
Ljilja je naredne godine provela bezumno pišući, i usput se posvetila vajanju ogromne biste Majakovskog. Ponovo se udala 1938. godine za 20 godina mlađeg književnog kritičara Vasilija Kataninjana, sa kojim je ostala sve do smrti 1978. godine.
“Sanjala sam – svađam se s Volođom zbog toga što se ubio, a on mi je s takvom nežnošću stavio pištolj u ruke rekavši: ‘Svejedno je, i ti ćeš to isto sama uraditi’”,
napisala je u svom dnevniku 1970. godine Ljilja. Osam godina kasnije, nakon kobnog pada zbog koga je ostala prikovana za krevet, muza ruske avangarde je zaista sebi oduzela život, te se ispostavilo da je njen san bio proročki.
Njeno telo je kremirano i prosuto po Podmoskovskoj šumi na čijem početku stoji njen “nadgrobni” kamen. Sve što na njemu stoji jesu inicijali Л.Ю. Б, baš kao i na prstenu koji joj davno, davno pre smrti darovao Majakovski…
Stefana Pavlović
https://zena.blic.rs/lifestyle/vladimir-majakovski-i-ljilja-brik/kpn4570
