Anatomija Fenomena

Bilo šta da čovek čita, on samog sebe čita [Tema: Hamvaš]

 

Pouis, to je evropski tip. U XV stoleću isklesao je skulpturu, u XVI stoleću bio je protestant, u XVII stoleću pripadao je antireformaciji, u XVIII je prosvećen, u XIX je pronašao mašine i bio socijalista. Zašto se od njega traži da porekne svoju prošlost? Ne može biti drugo od onoga što je bio i što će biti. Evropejac.

Ljudske ličnosti su se rasplinule, slile se međusobno, postale bezbojne. Umesto individualne kulture nastupila je civilizacija-kukavica. Danas, u trećoj deceniji XX veka ova pojava je prilično upadljiva. Ali će, na primer 1950. godine, postati toliko savremena da će se duša potpuno odvojiti od ličnosti, a ličnost od duše. Nestaće postojeća hemijska veza između njih dve. Ličnost će, poput nezatvorenog plina, slobodno i besciljno lebdeti u kosmosu. Čovek nema ličnost. Eventualno ih ima više: dve, tri (dupli, tripli čovek). Eventualno više ljudi, dvojica, trojica imaju jednu ličnost. Nekakav izvorni propis je poremećen.

Dobru pesmu svako može da napiše, po jednu. Ali liriku ima samo pesnik: jer je lirika ceo svet, ponovo stvoren, ulepšan, uzdignut, produhovljen, svet koji je sve sama duša.

Koncepcija filozofije Berđajeva jeste religiozna. Vizionarska. Njegova proricanja prerastaju u proročanstva. Ni njegov metod ne pripada novom veku. Ne dokazuje, ne gomila materijal, neće da ubeđuje. Um navikao na dokaze uzalud će tražiti podatke i pozivanja u njegovim knjigama. I ako se ipak poziva, ne ukazuje na naučnike, nego na pesnike, pisce, proroke. Ne traži „objektivne razloge za opravdavanje sopstvenog subjektivnog mišljenja“. Ono što piše jeste: vizija – on ima na nju pravo, jer ono što on piše u krajnjoj liniji ne zavisi od razuma, nego od unutarnjeg pristupa. On svoju misao saopštava poput objavljenja: kao filozofi i mističari minulog srednjeg veka: Ekhart, Beme, Suso, Tauler.

Berđajev je umetnik, jer sugeriše i jer je – vizionar. U njegovim rečenicama nalaze se cele slike. Vidi se da je učio od Dostojevskog, ali je prozirniji, kraći, duhovniji od svoga učitelja. A da je Rus, to se vidi na prvi pogled. Potom mu se pridodaje nova crta: novo srednjovekovlje.

Prijatno je čoveku da bilo gde rasklopi bilo koju Suaresovu knjigu, odmah u njoj nešto nalazi. Ne treba mnogo tragati. Aforizam? – Možda.

Aforizam sumnjičavog čoveka, koji ne veruje da će mu misao razumeti ako je sažme u jednu rečenicu: on piše tri stranice. Ali je moguće i da voli ono što radi i da piše misaone minijature. Nije Paskal – jer ono što pruža nije misao. Ali nije ni Montenj, jer ne pruža nizove misli. I ovde je na sredini između dve krajnosti.

Čar velike ličnosti može da obuhvati i misao koja može izgledati najbeznačajnija i pretvoriti je u vrednost. Vrednost misaonih minijatura nisu samo i jedino ličnost pisca. Onda bi esej bio lirika i trebalo bi poverovati da ono što Suares radi jeste umetnost. Ne. Suares je – psiholog.

Pod tim što je Suares moderan, treba shvatiti onaj sud čitaoca „i ja sam tako mislio i ovu studiju bih i ja ovako napisao“. Suares je moderan, jer ono što on misli, misli svako i svako veruju da bi i on sam mogao da napiše tu studiju.

Pre svega, to je tip čoveka u koje spada Hemingvej. Mladalački, vrsta renesansnog tipa: najdragocenija vrsta Amerikanca. S obe ruke gradi svaku vrstu zadovoljstva, brzo savladava svoje tuge. Boem. Bezazlen, snažan, svež, pametan. Sve sam zdrav nagon, penušava krv. I tuge su mu dečije: u trenutku plače što mu je oduzeta igračka, ali odmah iađe novu i zaboravi suze. Tip: dete. Život: igra. Umetnost: veselost. Pogled na svet: radost.

Postoji nešto u umetnosti što će uvek izazivati divljenje: umetnik daje na volju svojim strastima – ali ga one ne obuzimaju. Jači je od njih. Vlada njima. Demoni ga ne odvlače u neumerenost, čak bivaju sluge umetnosti.

Još brže i još više uzleće misao.

Život je tajna. Gotovo neprimetno sve iznova počinje da bude sujeverica, mistika, magija. Teologija se nalazi na putu prema tronu nauke. Astrologija je snova oživela. Opet je otkriven Paracelzus. Svuda po svetu se čitaju mistici. Atmosfera postaje sve povoljnija za gnostičare. Izraz „prirodni zakon“ tone i na njegovo mesto stupa „čudo“.

Poznavanje čoveka – psihologija. Pogled na svet – filozofija. Uživanja – poezija. Žudnja – religija. Sve na svom mestu -, odnosno na svom montenjevskom mestu. Montenjevsko mesto je ono kako žive stvari u njemu – odnosno: – umiru. Dvosmisleno. Eseji se mogu čitati kao psihologija, kao uspomene, kao poezija, kao istorija.

Na kraju čovek poželi da s još nekolika citata prikaže ono što Berđajeva čini najznačajnijim i najprivlačnijim: s kakvom dubokom i intenzivnom vizijom gleda i nasuprot tome kako sveže i jednostavno piše – ali na desetine citata se nude da budu ispisani. Trebalo bi citirati celu knjigu.

Golsvortijevi romani su majstorije, široki, višeslojni; dobra prilika da se u njih može „sve“ smestiti: poznavanje ljudi, iskustvo, mišljenje, bilo političko, bilo društveno, bilo estetičko, u romanu se može slikati širokim, krupnim potezima isto kao što se u njega mogu smestiti podrobni, sitni eseji. Ali u dramama se može besediti, uticati, planuti, rastužiti se i igrati se. U pesmi se pak može razmišljati, potresti se, ispustiti suzu i uzdahnuti. Mnogostranost njegove životne filozofije vidi se u romanu. Muževna ličnost u drami. A rođeni umetnik, u pesmi.

Kažu da fakti govore. Nije istina. Fakti su nemi. Samo čovek ume da govori. Fakti ne jauču. Smrt je bezreka činjenica. Čovek jauče da će umreti. Da je umro. Otrovan je. -Činjenice su takve i danas kao i uvek. Kao kamenovi. Ne kažu ni da ni ne. Postoji novac, ministar, religija, knjiga, trotoar, brak, kola i zatvor. Ali je sve ogorčilo. Ne činjenica, nego predmet. Med je i danas sladak. Ali desni u njemu ne uživaju. Mleko je i danas mleko, ali ga stomak povraća. Život je prigoreo, užegao, gorak. Pokvaren. Zaudara na crkotinu.

Početkom XX veka Mađarska je bila veliki bolesnik. Danas ne toliko.

Ali ne samo to: svi narodi su bili bolesni, bolesni su i dugo će to biti.

I to ne samo zato što su zaista bolesni, nego i zato jer je previše lekara, a svi oni hoće da isprobavaju svoj talenat. Narodi nisu bolesni srazmerno sopstvenoj bolesti, nego srazmerno broju lekara i nauka. Početkom XX veka u Mađarskoj je svaki značajan čovek bio lekar – zato je bilo potrebno da Mađari budu veoma bolesni.

Bilo šta da čovek čita, on samog sebe čita. Bilo šta da razume, samo može da razume osnove onoga što je on sam. U veselim knjigama čovek se raduje sopstvenoj veselosti, u tužnim knjigama tuguje nad sopstvenom tugom.

Knjige u kojima autor želi da se uzdigne po cenu unižavanja drugih bude u drugima instinkt uzdizanja po cenu unižavanja drugih. Poslednja varijanta velikog evropskog duha traje dve hiljade i pet stotina godina. Poslednji uzvišeni tip čoveka nije nihilistički ubica života niza Bodler-Flober-Dostojevski-Prust, nego upravo novi tip čistog pagana u nizu Gete-Niče-George-Haksli-Lorens-Pouis. Pre nego što ovde život potpuno zgasne, još jednom će buknuti njegovo detinjstvo: helenstvo.

Bela Hamvaš

Ostavite komentar: