… Zovi me vandalom,
To sam ime zaslužio.
Pravo da kažem, pre nego što sam napisao ove redove, dugo sam se dvoumio. Strahovao. Zatim sam odlučio da rizikujem. Pošto sam se uverio da u Hugenotima i Rigoletu ne nalazim više razonodu, naglo sam se bacio na levi front. Uzrok ovome bio je I. Erenburg, koji je napisao knjigu Ipak se ona okreće, i dvojica dugokosih moskovskih futurista, koji su me posećivali svakog dana u toku jedne nedelje i uz večernji čaj me napadali da sam „malograđanin“.
Nije prijatno kada ti ovu reč stalno stavljaju pod nos, i ja pođoh, neka su prokleti! Pođoh u pozorište Gitisana Veličanstvenog rogonju, u postavci Mejerholjda.
Evo o čemu je stvar: ja sam čovek radan, svaki milion plod je mojih probdevenih noći i sumanute jurnjave preko dana. Moje su parice upravo one koje se zovu krvavo stečene. Pozorište je za mene – uživanje, odmor, razonoda, ukratko, sve samo ne način da navučem novu, pristojnu neurasteniju, tim pre što u Moskvi postoji na desetine prilika da je navučete, bez troškova za pozorišne karte.
Ja nisam I. Erenburg, niti sam mudri pozorišni kritičar, ali presudite i sami: u oguljenom, izanđalom pozorištu u kome duva promaja, umesto scene – stoji rupa (od zavese, naravno, ni traga). U dubini – ogoljen zid od opeke s dva slepa prozora.
A ispred zida – konstrukcija. U poređenju s njom, Tatljinov projekat može da se smatra primerom jasnoće i jednostavnosti. Nekakvi kavezi, nagnute površine, šipke, vratašca i točkovi. A na točkovima naopačke ispisana slova „šč“ i „te“. Pozorišni stolari, kao kod kuće, šetaju tamo-amo i zadugo ostaje nejasno: da li je radnja već počela ili nije.
A kada počne (prepoznaje se to po tome što ipak odnekud sa strane blesne svetlost na scenu), pojavljuju se plavi ljudi. (Glumci i glumice svi su u plavom.
Pozorišni kritičari to zovu radnom odećom. Trebalo bi ih poslati u fabriku, barem na dan-dva! Videli bi oni šta je to radna odeća!)
Radnja: Zadigavši plavu suknju, žena silazi sa strme ravni na ono na čemu sede žene i muškarci. Žena čisti muškarčevu zadnjicu četkom za odela. Žena sedi na ramenima muškarca, stidljivo pokrivajući noge suknjom radne odeće.
– To je biomehanika – objasni mi prijatelj.
Biomehanika!! Nemoć ovih plavih biomehaničara, koji su nekada učili da izgovaraju sladunjave monologe, bez premca je. I to, obratite pažnju, na korak od Nikitinskog saltom zaustavlja dah!
Vratima koja se okreću udaraju nekoga, turobno i uporno, opet po onom istom mestu. Raspoloženje u sali je kao na groblju, pred grobom voljene žene. Točkovi se okreću i škripe.
Posle prvog čina, razvodnik:
– Nije vam se kod nas dopalo, gospodine?
Osmeh je toliko drzak da mi se javlja neizdrživa želja da ga biozamahnem po zubima.
– Rodili ste se sa zakašnjenjem – reče mi futurista.
Ne, to je Mejerholjd požurio da se rodi.
– Mejerholjd je – genije! – zavijao je futurista. Ne protivrečim. Vrlo je moguće. Pa neka je genije. Svejedno mi je. Ali ne treba zaboraviti da je genije usamljen, a ja sam – masa. Ja sam – gledalac. Pozorište je za mene. Želim da idem u razumljivo pozorište.
– Umetnost budućnosti!! – dočekaše me pesnicama.
Ako je budućnosti, onda, molim vas, neka
Mejerholjd umre i uskrsne u XXI veku. Time će svi biti na dobitku, a pre svega on sam. Razumeće ga. Publika će biti zadovoljna njegovim točkovima, on sam dobiće satisfakciju kao genije, a ja ću biti u grobu i neće mi u san dolaziti drvene vrteške.
Uostalom, neka ide dođavola ta mehanika. Umorio sam se.
Mihail Bulgakov
