Muzej melanholije . II dio
Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.
Piše: Žan Kler
Bestijarijumi, herbarijumi i lapidarijumi
Međutim, postoji i nešto drugo osim fabrike melanholije sa njenim oruđima i instrumentima. Postoji i bestijarijum, i herbarijum, i lapidarijum melanholije.
Postoji farmacija melanholije, čiji su lekovi upravo popisani u Taccuini sanitatis. Melanholija tako priziva naročitu zbirku Naturalia kao što priziva i naročit skup Mirabilia.
Amblemske životinje melanholije nisu dovoljne, ipak, da se napravi zoološki vrt. Tu je pas, najčešće hrt, koji leži sklupčan kraj nogu svoga gospodara. Tu je i slepi miš, koji poleće u smiraj dana, u melanholični čas. Tu je sova, noćna životinja mudrosti – ili demonstva – sa kojom su bliski studiosi, tokom noći u svojim laboratorijama, kao kod Fausta. To su one najpoznatije. Ali saturnovske životinje, one posvećene samoći, noći, zemlji, još su i krtica, buljina, bazilisk…
U impozantnoj arhitekturi svoje Anatomije melanholije (1621), koja je podeljena na tri dela i mnoštvo odeljaka, članova i pododeljaka, poput kakvog hirurga koji secira telo, Robert Barton posvetio je najmanje dva „odeljka”, tri „člana“ i devetnaest „pododeljaka” lekovima za melanholiju.
Pododeljak 4. prvog člana odeljka 4. drugog dela rasprave posvećen je „dragom kamenju, metalima, mineralima i iterativima” kojima se leči crna žuč.
Oduvek se pretpostavljalo da drago kamenje može da leči bolesti duše. Nositi ih na sebi, zavlačiti ruku u posudu u koju je ono stavljeno, to su profilaktičke mere. Neke su, međutim, efikasnije od drugih i specifične su za tu bolest. Beskonačno kompilirajući stare autore, Barton tako navodi De re Metallica Kristofera Enkela: „Biseri i drago kamenje krepe srce i duh i rasteruju melanholiju.“ Drugi autori, poput Kardana, preporučuju granat i topaz „koji smiruju bes i tugu i rasteruju ludilo”. Treći to isto kažu za beril, hrizolit, kalcedon, vrstu oniksa, „kamen veoma koristan” kako kaže Đakomo dei Dondi, „protiv iluzija i fantazama koje izaziva melanholija”.
Ali, dva minerala koji se najčešće navode životinjskog su porekla: Pjetro Andrea Matioli u Komentarima tako tvrdi da su „biseri i koral naročito delotvorni protiv melanholije”. Barton to potvrđuje: „Kada se nose oko vrata, rasteruju noćne more.“ Ako to kamenje nabijeno simbolikom – koral kao da je nastao od krvi iz Meduzine odsečene glave, ili je poput Spasiteljeve krvi koja se razgranala u obliku krvnih sudova, a biser kao živ kamen koji se hrani pokožicom onoga ko ga nosi – ima ove moći, razumemo zašto je renesansni enterijer u kojem se diže nago telo Dijane iz Poatjea onako teško obasut nakitom koji rasteruje melanholiju, kao što danas dezinfikujući miris rasteruje zagušljiva isparenja iz naših stanova. Neki od najdragoceniji časovnika u tim kabinetima ukrašeni su kamenjem kao što su topaz, rubin ili granat, kao da instrument koji podstiče melanholiju Vremena na sebi nosi i lek protiv nje.
Među svim tim čvrstim telima, posebno treba pomenuti i lučevine ili izrasline životinjskog porekla. To su siva ambra, jelenski rog – os in corde cervi – i rog jednoroga. Siva ambra, kako kaže Franc Hildeshajm u De cerebri et capitis morbis internis spicielegia, „podstiče urin, olakšava rad želuca, oslobađa nadimanja…“ Pošto melanholija predstavlja višak lučevina, i pošto jedan od njenih simptoma jesu i stomačne tegobe, nadimanja i zatvor, najjednostavniji lek uvek se sastoji u tome da se pritisak tečnosti u telu smanji puštanjem krvi, čišćenjem, povraćanjem, iskašljavanjem, defekacijom. Najjednostavnija farmakopeja, kao što ćemo videti u odeljku o biljkama, u suštini se sastoji od sredstava za povraćanje, čišćenje, iskašljavanje i izazivanje kijanja…
Čudnija su svojstva koja se pripisuju kamenu bezoaru, koji je zbog retkosti bio vrlo skupocen, a njegova cena ponos kabineta sa kuriozitetima u kojima je izlagan, najčešće uglavljen u zlatni filigran i među drago kamenje. Ako danas znamo da su to obični grumeni dlake koji se mogu naći u želucu preživara, za bezoare se nekada smatralo da su egzotičnog porekla i da imaju čarobna svojstva, da „krepe srce i osvežavaju celo telo“ , kako još kaže Hildeshajm. Većina autora preporučuje bezoar: „On rasteruje tugu i onoga ko ga uzima čini veselim; video sam brojne pacijente koje je skolila slabost, nesvestica i melanholija kako su se izlečili pošto su uzeli tri grama tog kamena sa vodom u kojoj je stajao volujski jezik“ (Nikola Monard); „on je izvanredno koristan protiv bolesti melanholije i protiv otrova“ (Garsija de Orta).
Herbarijum je najbogatiji, i iz njega se crpe materijal za uvarke, napitke, meleme, pomade i klistire. Ako ne mogu uvek da izleče melanholiju, ova jednostavna sredstva ublažavaju njene simptome. Botaničke bašte kao što je ona u Padovi nude najraznovrsnije biljne lekove. Tako povodom nadimanja koje prati melanholiju Barton uživa nabrajajući biljke koje ga otklanjaju: „galanga, lincura, anđeosko drvo, jova, valerijana, perunika, đumbir, vučja jabuka, ciklama, jasenak, metvica, rutvica, divlji bosiljak, bobica i list lovora, ranilist, ruzmarin, miloduh, gluvi smrč, različak, nana, kamilica, lavanda konopljika, cvet žutilovke, origano, pilule pomorandže, itd; začini kao što su šafran, cimet, bezoar, izmirna, muškatni oraščić, biber, klinčići šeboja, đumbir, zrno anisa, komorač, gorki komorač, kim, kopriva, rutvica, itd; bobice smreke, kardamom…”
Kada mu izdeklamuju sva ova imena, travar će u tom mnoštvu vrsta brzo umeti da prepozna jednostavnije varijante laksativa i purgativa, kao i sredstava za povraćanje i kijanje (na primer, biber). Neke se još i danas koriste u medicinskim uvarcima, i sve imaju istu svrhu: da izbace lučevinu kroz sve moguće otvore na telu, da pročiste, olakšaju ili, kao što se govorilo u XVII veku, „da otpuše slezinu”, organ za koji se pretpostavljalo da proizvodi crnu žuč…
U stvari, dve najčešće korišćene biljke koje se nalaze na istaknutom mestu na koricama Anatomije melanholije, odmah u podnožju ilustracije oko imena autora, jesu boražina i kukurek. Prvi je slab diuretik i čisti organizam, drugi je snažan purgativ, a obe biljke poznate su još od antike. Kantarion se takođe često spominje, pošto ga preporučuju autoriteti kao što su Dela Porta i Albert Veliki. Ali, treba da bude „ubran u petak, u Jupiterov čas, u trenutku kada je njegov uticaj najjači (to jest u julu u vreme punog meseca)…”
Ako želite da izbegnete previše jako dejstvo, posebno u tako kritičnom trenutku za melanholika kao što je to trenutak kada treba da zaspi, možete se zadovoljiti i spoljašnjim lekovima. Na primer, kaže Robert Barton, mogu se koristiti „vrećice sa apsintom, mandragorom, bunikom i ružom, u obliku jastučeta koje stavljate pod glavu“.
Manje je poznat, a navodi ga izrazito melanholičan pisac kakav je bio V. G. Zebald, koji ga je otkrio u nekom Museum Clausum, „prah protiv skorbuta spravljen od sušenih biljaka iz Sargaskog mora, highly magnified extract of Cachunde employed in the East Indies against Melancholy“ (Saturnov prsten)
nastaviće se
