1
Čovečanstvo zlatnog doba i čovečanstvo apokalipse razdvaja šeststota godina pre Hrista. Ovo vreme je na granici dva čovečanstva, zavesa između otvorenog bivstva i zatvorenog života. Kada baština govori o zlatnom dobu, ona misli na čovečanstvo koje je živelo u otvorenom bivstvu; kada govori o apokalipsi, ona misli da se ovo bivstvo izgubilo i da se čovečanstvo srozalo u zatvoreni život.
Ovoj jednostavnoj činjenici treba dodati: zatvoren život ne može da opstane sam za sebe. Ako bi život bio potpuno zatvoren, on bi nestao; ne bi odozgo dobijao metafizički vazduh koji je bezuslovno potreban svakom životu. Upravo zbog toga otvoreno bivstvo mora neprekidno da se probija u zatvoreni život; mora ga uznemiravati, davati mu znake; mora ispoljiti neprekidnu delatnost kako bi trzala iz sna mesečare. Svet otvorenog bivstva je stalan, ali je tajanstven, i za omamljenost je njegova nerazumljiva delatnost ono što se ispoljava kao: sud. Bivstvo neprekidno presuđuje životu. Apokaliptično čovečanstvo je pod strašnim sudom na taj način što ovaj sud nosi u sebi i svojim životom ga priziva. Zlatno doba je drevno i prirodno stanje čoveka. Apokalipsa nije ništa drugo do poslednji momenat stvaranja, strašni sud nad životom.
I da bi čovek razumeo razliku između čovečanstva zlatnog doba i čovečanstva apokalipse, moramo pobliže pogledati nekoliko važnijih mesta bivstva. Najbitnije međ\’ ovim mestima pripada – duši.
2
Budnost o kojoj je do sada bilo reči, metafizički je pojam. U najtešnjem mogućem je odnosu sa sakralnim subjektom sveta. s besmrtnim i božanskim Ja. Budnost, o kojoj će ovde biti reči, psihološki je pojam. Moramo ga tako nazvati, jer za to nemamo druge reči. Iranska baština ova dva pojma ume da označi dvema rečima koje se međusobno razlikuju. O metafizičkoj budnosti već je bilo reči, to je histi, intenzivna osetljivost života, najvažnije svojstvo i suština božanskog Ja, odskočna daska iskupljenja. Nasuprot tome psihološka osstljivost je — zeman: to je psihološko stanje budnog čoveka. Na ovom mestu takođe treba napraviti razliku, naime psihološku budnost najoštrije i najodlučnije trsba odvojiti od svesti.
U psihologiji svest ima ulogu kao dnevni organ čovekove duše. Snalaženje, razmišljanje, primećivanje, odlučivanje, namera, čin, ako su svesni, kaže se, jasni su. Svest se na zagonetan način poistovećuje s budnošću, i uopšte ona se koristi u ovom smislu. U mnogim slučajevima dva izraza mogu se međusobno i zameniti. Kada se govori da čovek treba da bude svestan, da mu postupci i instinkti budu svesni, onda svest nije ništa drugo do sinonim budnosti, ili budnost nije ništa drugo do stanje svesti, stanje kad je čovek potpuno jasan i otvoren.
U novijoj psihologiji samo se nekolicina suprotstavila ovoj mogućnosti zamene reči. Ovi mislioci naglašavaju da osvešćenje i svesnost uopšte nisu ona psihološka delatnost koja nas približava intenzivnoj osetljivosti, odnosno višem životu, drugačije rečeno, ne otvara se na ceo niz veoma ubedljivih doživljaja koji navode na razmišljanje. Za svest je rečeno da dovodi život u nepriliku. Dakle, ne da otvara život, nego naprotiv. Sve ga više zatvara. Pitanje o beznadežnim neprilikama apokaliptičnog čovečanstva je specifično pitanje, a neprilika ne zavisi od reči; ni od pojmova; ni od principa; niti od stanovišta. U prvom trenutku neprilika se otkriva kao nedostatak čudnosti, odnosno nezadovoljavajuće svetlosti.
Situacija bi se u krupnim potezima ovako mogla raščistiti: i u istorijskom čoveku – istorijski je samo druga reč za apokaliptično, jer je istorija onaj strašni sud koji mora da propati čovečanstvo koje je ispalo iz zlatnog doba – i u istorijskom čoveku ima budnosti. Ova osetljivost se ne može ostvariti u njegovom stanju razbuđenosti. Istorijski čovek, a naročito čovek novog doba. Nije u razbuđenosti osetljiv, nego nervozan. A egzaktno uzeta nervoza je – iritirana omamljenost.
Duša poseduje intenzivnu osetljivost: dar čistog viđenja i znanja, sposobnost u zdizanja u otvoreno bivstvo. Ova budnost je zatvorena u zatvorenom životu. Ovu okončanu i potonulu budnost psihologija u novije vreme naziva nesvesnošću. Ona je organ budnosti ljudske duše.
To je ona sposobnost koja je u vezi s natprirodnim, odnosno s bivstvom postojećim (ovios ov) u stvarnosti.
Psiholozi ne mogu da se nadive kako nesvesni čovek dolazi do saznanja o svemu, prosuđuje o svim delatnostima. Protivi se, odobrava, vodi, suprotstavlja se, preti, upozorava, savetuje, odvraća, podstiče, poseduje saznanja o svim crtama ljudskog života, ceo život stalno posmatra iz nečuvene perspektive. Vodi računa o zbivanjima sudbine, razume ih, i to nepogrešivo, specifično, pouzdano i: metafizički, to jest odbacujući snoviđenja takozvanog spoljnog sveta: smatrajući ga za maja, nepostojećim.
Nesvesnost je budnost istorijskog čoveka. I to je ono što predstavlja konstantan sud nad ljudskim umom i njegovim radom. On ne podnosi određeni životni poredak, izaziva neprilike; oslobađa čoveka određenih misli: samo se nedvojbeno pokorava svojim zakonima; ono što bi da nagrize zakon, smesta uklanja. Ako ga čovek na svom životnom putu dosledno mimoilazi ili nipodaštava, prouzrokuje opasne krize. U stanju je da razori čoveka. A njegovo držanje i sud o svesti su bez izuzetka, u svim slučajevima napeti. Zašto? Jer se životni poredak koji zahteva nesvesnost, razlikuje od životnog poretka svesnosti. Držanje nesvesnog čoveka je apsolutno metafizičko: takvo je po svim bitnim znacima oudnosti. Nesvesni čovek je sačuvao religiozno obeležje drevne budnosti u istorijskom čoveku. Zašto ovo obeležje treba nazvati religioznim? Razlog je isti onaj zbog kojega smo budnost morali nazvati religioznom. Jer poseduje sličnost s Bogom. Čak i više: božanska je. Još više. Bog sam. To je slobodan i otvoren razvojni instinkt svake mogućnosti svih duševnih sposobnosti, što upravo i jeste biće uzdignuto na stepen božanskog. Ova budnost je onaj intenzitet u kojem se nalazi ceo univerzum u svojoj potpunoj celovitosti i u svakom pojedinom trenutku, koji je nadvremen, natprirodan, nadprostoran i nadživotan.
Metafizički. Religiozan. Božanski. Otuda je budan i svetao i otvoren. Otuda zna sve i ne greši, ne naseda na čaroliju ni na privid niti na varku. Ova budnost u čoveku je posuknula i okončala se i potonula. Istorijski čovek živi obrnto: s budnošću prema dole, zbog toga budnost obrće prema dole i prema unutra. Zbog toga se budnost pretvorila u nesvesnost. Budnost je utonula kod istorijskog čoveka u atmosferu dremeža.
U ovim okolnostima sada je već razumljivo koje su delatnosti i osobenosti duše one koje se nazivaju svest. Svest je zapravo organ omamljenosti. Omamljenost se uzdigla na mesto budnosti. Izvorno je svest bila veza prema zatvorenom materijalnom bivstvu. To je ono obeležje čije bi mesto zapravo bilo “dole i “unutra”, prema materijalnoj prirodi, tami, svetu sna. Svest je čovekov jin-organ, Kali-organ. noćni-organ. Ovaj organ i sposobnost su u istorijskom čovečanstvu došli na površinu, na svetlost.
Istorijski čovek nosi u sebe stalnu mogućnost budnosti, ali ne dospeva da razbudi sopstvenu budnost. Otuda prava budnost živi utonula u tamu, u polusan, u sumračno stanje, u mnogim slučajevima u potpuni mrak, dok čoveka vodi svest, noćni-organ. To je psihološko obeležje apokalipse. Konačna formulacija je, dakle, sledeća: svest je organ koji se odnosi na svet čarolija degradiranog Ja potonulog čoveka; svest pripada individualnom Ja. Budnost je intenzivna osetljivost koja se odnosi na stvarnost univerzalnih ličnosti koje žive u otvorenom bivstvu; budnost pripada univerzalnom Ja. To je učenje drevne baštine o psihološkoj budnosti i svesti od Vede do Platona.
3
Svest je mehanizam koji pripada krugu zatvorenog života i čija priroda je povezana sa svetom maje, s nepostojećim. Od nekog vremena ovaj svet se naziva spoljnim, podrazumevajući pod njim čulni svet prirode, mnogolikost koja se očituju u vremenu i prostoru. Budnost je pak magična sposobnost koja pripada krugu otvorenog bivstva i čija je suština povezana sa stvarnošću, s ovtos oy; istina, ovo se u poslednje vreme naziva unutarnjim svetom, ali nije to ako se i razlikuje od čulnog sveta prirode, od mnogolikog života koji se očituje u vremenu i prostoru.
Situacija je otprilike ovakva: degradirano je čovekovo Ja koje je ispalo iz celine i otvorenosti bivstva: ono je okončano, srozano u omamljenost, suženo na individualno Ja: ovo degradirano Ja u degradiranoj stvarnosti ima degradirano osećanje stvarnosti: to je svest. Degradirana stvarnost je ona koju svaka drevna baština od Vede do Platona naziva nepostojećom.
Elementi koji deluju i imaju ulogu u svesti nisu stvarni, nego snoviđenja. U svesti živi svet maja. Ovo degradirano bivstvo je u parčićima i raspada se – otuda je mnogoliko i neobuhvatljivo. Realno Ja živi u celini i otvorenosti bivstva: ovo budno Ja ima realno osećanje stvarnosti. To označava budnost. U vezi s tim uvek treba podrazumevati psihološku budnost. Delatni elementi budnosti su stvarni. Postojeći. Platonovim jezikom: ideje. Praslike. Bogovi. Jer u budnosti živi stvarni svet. Ova stvarnost je duhovna. Jer je svet ispoljavanje božanskog duha. Ovaj realni svet je jedinstven, potpun, otvoren i Jedan.
Kao posledica preokreta koji se dogodio oko šeststote godine pre Hrista situacija je u psihološkom smislu sledeća: okončana je intenzivna osetljivost bivstva, ona se pretvorila u nesvest; a osetljivost za san, koja se otvarala prema tami, izronila je odozdo i začela mesto budnosti. Ovo poslednje je ono što se naziva svešću. I budnost i svest su osetljivost, jer najviši stepen bivstva nije znanje, nego osetljivost. Međutim, svest je usmerena prema nepostojećem čulnom svetu, moglo bi se reći: ona je osetljivost usmerena na svet sna, na čaroliju, na maju, na opsenu. Budnost pak na postojeći svet ideja: ona je osetljivost koja je usmerena i odnosi se na stvarnost, na otvoreni svet.
Između svesti i budnosti stoji kao mera za obe i kao znak pitanja i ispit: maja, svet čarolija, čulni svet.
Svest uživa u čaroliji. Uživanje se može nazvati umetnošću, čulnim zadovoljstvom, ambicijom, naukom, svejedno. Bilo kako da je nazvano, uživanje nije ništa drugo do uranjanje u čaroliju. Namerno uranjanje u čaroliju naziva se svest. Njegova mera: ostati u čaroliji na život i smrt.
Budnost ne uživa u čaroliji, nego je prozire. I ne uživa, nego traži buđenje. Svet uživanja i čarolije zapravo je svet estezisa. On se pogrešno naziva ekstraverzija. Budnost se ne naziva nikako. Onaj ko želi da se probudi nije takozvani mudrac, nije filozof, nije asketa. Može biti bilo ko, bilo gde, bilo kada. Zašto? Jer svaka bliža oznaka već je spoljna, odnosno čarolija. A čovek, bilo da je budan, bilo da se budi, već je istupio izvan čarolije. Estezis ima istoriju, jer je istorijska, odnosno apokaliptična pojava. To je umetnik, naučnik, heroj, filozof. Budan nema istoriju, samo neprekidno rađanje – buđenje – patnju. Zato oni koji ne žele uživanje i čaroliju treba da se povuku: oni koji ne žive svojom svešću nego su budni. Jer budnost u istoriji nije ništa drugo do obračun sa svešću kao životnom neprilikom.
4
Onaj ko čita kinesku drevnu knjigu Ji-Đing očima priviklim na baštinu, ne može a da ne zapazi da postoji rascep između duha knjige i primene duha. Ji-đing je bila knjiga sudbine. Pojam sudbine i u baštini, i kasnije, znači da je život sveta ugrađen u sile bivstva. I čovekov život zavisi od sila bivstva. Ono što se od davnina često ponavlja: život je u božjoj ruci i zavisi od htenja Boga. To je sudbina.
Prirodno je da je čovek svoju sudbinu u predistorijskim vremenima video kao zavisnu od sila bivstva. Njegova budnost ne bi ni podnosila drugo shvatanje; u trenutku rađanja istorije, međutim, javlja se nešto što suštinski odstupa od poverenja koje čovek ima u apsolutno svojstvo bivstva. To nešto je individualna odluka čoveka. I to svesna, individualna odluka čoveka. U kineskoj svetoj knjizi gotovo se u stopu može pratiti kako se pasivno poverenje u biće pretvara u aktivnu svesnu
odluku (t yan). Kako se gubi budnost koja jasno vidi potpunost, otvorenost bivstva. Na pragu istorije čovek više ne ume da se prepusti poverenju projektovanom u bivstvo; sve više gubi svoju intenzivnu osetljivost. Sve više postaje taman, siv i degradiran. Već počinje da veruje kako je odluka Ja pouzdaniji usmerivač sudbine od predavanja silama bivstva. Od tada je jedna od karakterističnih crta apokalipse što je ona uzela iz ruku Boga usmeravanje čovekove sudbine i preuzima je u sopstvene ruke. Plod ovakve užasne krize je grčka tragedija koja upravo i nije nikada ništa drugo do pobuna protiv odluke volje sudbine – Boga. Tako čovek ostaje pod strašnim sudom, odnosno on ne vidi da se sudbina ne može preuzeti iz ruku Boga, a onaj ko se suprotstavi božjoj volji, izaziva strašni sud protiv sebe.
Psihološka posledica preokreta je bila što su svest i budnost izmenile svoja mesta. U krajnjoj liniji to nije ništa drugo do izmena mesta božanskog i materijalnog Ja. U središtu otvorenog bivstva stoji božansko Ja; u središtu istorije stoji individualno Ja.
Posledica ovog preokreta je ono što se danas naziva istorijom. Ličnosti istorije su individualno Ja, a događaji istorije su upravo zato vizije sveta maja. Ovaj preokret je rezultirao istom promenom mesta na celokupnom području ljudskog bivstva: spoljno je došlo unutra, donje se našlo gore.
Otvorenost bivstva ima četiri glavna pravca: prvi je otvoren prema natprirodnom svetu koji se nalazi s one strane prirode; drugi je otvoren prema bivstvu drugog sveta koji se nalazi s one strane života; treći je otvoren prema misterijama duše; četvrti je otvoren .prema svim živim bićima, u prvom redu prema drugom čoveku. Prvi pravac otvorenosti je metafizika; drugi je veza sa svetom mrtvih: treći je vičnos za misterije; četvrti je neposrednost u zajednici.
Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi izvan čulno vidljive prirode; izguoio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost.
Neizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja. Najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli, u njemu ljudi dremaju.
Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana: sebičnost; strahovanje: zabrinutost.
Život ne vidi izvan prirode i nema metafiziku.
Ali ne vidi ni izvan života, a njegova orijentacija u drugom svetu skroz je maglovita, degradirana na takozvano verovanje. U najvećem bpojy slučajeva – pogotovu kod takozvanih prosvećenih ljudi, ova vera je sramotna, primitivna praznoverica. Treba je ostaviti, jer strah od drugog sveta blagotvorno deluje u određenom pogledu i sputava strasti. U poslednjem razdoblju čovečanstvo je hermetički zatvorilo svoj život prema drugom svetu.
Zatvorenost prema misterijama duše dostigla je svoj vrhunac u ono vreme kada je izvršen pokušaj da se celokupan život oez ostatka ponovo svede na materijalnu delatnost.
5
Zatvorenost života u četvrtom pravcu jeste zatvorenost prema živim bićima, u prvom redu prema čoveku. To je gubitak neposrednosti. Značaj misli je toliko dubok i presudan da zahteva opreznu analizu.
Među poznim beleškama Ničea postoji jedna koja govori o rođenju duše. U onom trenutku, kaže beleška, kada je čovek, koji je do tada živeo slobodno i aktivno, prvi put saznao za sebe u društvu, pod kontrolom zajednice i pod prinudom drugih ljudi, obrnuo se instinkt koji je nezaustavljivo zračio u svet. To je onaj trenutak, piše Niče, koji se naziva rođenjem duše.
Ova misao čija svaka reč zaslužuje pažnju mogla bi biti citat iz bilo koje drevne knjige, ako čovek reč duša zameni rečju Ja. Jer se ovo individualno, materijalno, prirodno, ograničeno, lično, zatvoreno Ja razlikuje od univerzalne ličnosti upravo u onome o čemu govori Niče.
Budna univerzalna ličnost je besmrtno težište čoveka.
Ovo težište nije zatvoreno u materijalnu prirodu čoveka. Slobodno lebdi i njiše se, dok su konci njegove sudbine u rukama božanstva. To je ono što svaka baština smatra za besmrtnu dušu čoveka, za njegovo večito Ja, za njegovo božansko biće, ne samo što smatra, nego zna, vidi i poznaje.
Individualno Ja niti je besmrtno, niti je večno, niti je božansko. Upravo zbog toga nije ni slobodno. Ne lebdi niti se njiše u otvorenom svetu. Središte božanskog Ja je Bog. Snage iz tog Ja vraćaju se Bogu. Zbog materijalne težine individualno Ja uvek se srozava ponovo u sebe sama. Ali je najvažnije: božansko je Ja, kao što smatra svaka drevna knjiga od Vede do Platona, večito bivstvo. Individualno Ja, pak, nastaje ovde u materijalnoj prirodi. A nastalo je u okolnostima i pod pretpostavkom kako ih je označio Niče. Individualno Ja nije ništa drugo do stalna smetnja instinktima koji ne mogu da se probiju.
Kada se na razmeđi drevnosti i istorije izgubila neposrednost, ili kako veli Konfučije: na mesto Velike Zajednice je stupilo Malo Blagostanje, težište života postalo je individualno Ja. Od tada je u istorijskom životu, bez prekida, težište i središte individualno Ja. Dok se drevno doba delotvornim metodama i sistematskim postupcima ili potpuno obračunavalo s individualnim Ja, ili je njegov krug bivao sužen, istorijskim vremenima, zbog gubitka budnosti, uz pojavu omamljene pospanosti. ovo Ja se našlo u središtu života, uvek ukršteno sa značajnim linijama. Ukratko, Ja je postalo Bog.
Sedište stalnih smetnji i nemogućnosti proboja, Ja je postalo središte života. Razume se da je ovaj preokret smesta ukinuo odnos i integraciju živih bića, naročito čoveka i njegovu vezu sa Ti. Neposrednost je nestala, a umesto nje je došla: refleksija. Refleksija je karakterističan životni poredak individualnog Ja: momenat koji naginje i vraća se sebi, usmerava se i srozava u sebe, što sebi samom govori, dela, uživa, pribira, raduje se i živi. Prirodni životni krug božanskih Ja jeste neposrednost u velikoj zajednici bića.
Životni krug individualnog Ja jeste usamljenička refleksija. U otvorenom bivstvu živa bića žive u životnoj zajednici; nema vlasništva, zakona, ambicije, sebičnosti, taštine. U zatvorenom životu živa bića žive u osami; što je život zatvoreniji, osama je veća, a time je veći instinkt vlasništva, moć zakona, draž ambicije i taštine i aktivitet sebičnosti. Ali je tako veći i strah, orijentacija je nesigurnija, omamljenost sve teža i mračnija. U drevno doba svet je bio mera čoveka, sada je čovek postao mera stvari. Duhovnu vladavinu u vođenju država zamenila je vlast bez duha. Bivstvo je opovrgnuto, i počelo se verovati da je ono samo bezvazdušan prostor. Nastojalo se da se iz ruku Boga otrgne sudbina i da se prepusti individualnim odlukama.
Na zemlji se slobodno raširilo ono što sankhja naziva sansara, što nije ništa drugo do besmislena i haotična gužva individualnog Ja.
6
Čovek refleksije se otcepio od velike životne zajednice. On ne može da podnese disciplinu, pristojnost, udruživanje, a naročito razgovore.
U refleksiji gube svoj realitet stvari i ličnosti i doživljaji. Sledi naročito pomeranje, a rezultat je takav da izgleda kao da je neko uz pomoć nedopustivog trika proneverio smisao stvarnosti. Za to vreme čovek je stalno samooptužujućoj sumnji da je on sam proneveritelj.
Čovek ili dela ili je posmatrač. Ako je aktivnost jednodušna i neposredna, ona produbljava promatranje; ako je promatranje jednodušno i neposredno, ono aktivnosti daje napetost. Čovek refleksija se nalazi između aktivnosti i promatranja, on je izvan njihovog kruga, ali mu je stvarna situacija: uzdržanost, jer se uzdržava i od aktivnosti i od promatranja, kao da samog sebe održava na mrtvoj tački, dok ga prati sumnjiva pretpostavka da ovu neplodnu neaktivnost on sam izmišlja nasuprot sopstvenoj nameri. Ovim podmetanjem, koje liči na izdaju, niko ne može da bude optužen osim njega samog.
U refleksiji nastaje naopak zaplet da se skrivenim potezom makne smisao stvari, lica i doživljaja. tako da refleksija u svojoj neposrednosti sama sebe otpozadi sapliće. Za refleksiju se može reći da ni do čega ne stiže otvoreno i direktno — ako se uopšte može reći da do nečega stiže. Jer ne stiže ni do čega. Uvek mora da se zaustavi, a da zapravo nije ni krenula. Samo se vrti u mestu, a ono što vidi i čime se bavi, nije ništa drugo do sopstveni koloplet.
Kjerkegor, koga možemo smatrati najvažnijim autorom ovog predmeta jer je glavna tema njegovog života bio doživljaj, psihologija, opis i kritika refleksije, ovo stanje naziva autopatija, nasuprot simpatiji. To je “hipohondrijalna sklonost čoveka da bude sam svoj špijun”. Neprekidno živi u prinudnoj „intrigi” koja je usmerena protiv njega samog. O njenom izrazu kaže: „Veoma retko uspevam da za nju nađem neposredan izraz, a indirektan izraz nalazim iznad svakog očekivanja.“ To je način života čija je suština „korak napred, dva nazad”. Uživa u samoobmani, ali namerno zaboravlja da je reč o izdaji, a onaj koga obmanjuje je on sam. Nema isto mišljenje sa samim sobom, ali tako da smisao mišljenja neprimetno izokrene pa kad se zbog toga pozove na odgovornost, bezočno načini nevin izraz lica.
Život nije suprotnost bivstvu, nego njegovo degradirano i zatvoreno stanje. Ali život ima takve situacije kada postaje negativan. Ovo negativno bivstvo nije smrt, nije pasivnost, nije propast, nego ravnodušna mrtva tačka. To je refleksija. Refleksija je apstraktna situacija života, odvojenost, osamljenost, ona vrsta zatvorenosti koju je čovek kao neprekidno kruženje oko samog sebe podigao na rang zakona života. Prirodno je što će ovakvom apstrakcijom izgubiti i degradirati svoj realitet; po sebi se razume da će mu budnost zgasnuti i postaće omamljen; sigurno je da će se naći u bezvazdušnom prostoru To je sansara, omamljenost zabasala među snoviđenja. To je negativnost bivstva. To je lutanje između irealnih apstrakcija, lutanje čiji su simboli Gordijev čvor i lavirint.
Refleksija je negativnost bivstva; bivstvo se u ovom stanju potpuno rastače i zatvara. Drugačije rečeno: zapetljava se, kao Gordijev čvor, ili opet, koristeći se drugom slikom: lutanje stranputicama postaje beznadežno, kao da se našlo u lavirintu. Refleksija je negativnost bivstva, jer su izvor i središte bivstva veliko božansko budno Ja. U refleksiji, pak, čovek postaje suprotnost ovome: individualno materijalno Ja. On je potpuno ispao izvan bivstva i zapravo prestao da – postoji. Njegov život je puki privid, ponajviše: mogućnost, što kaže Kjerkegor.
Nikada neće domašiti bivstvo; svoju sudbinu ne ume da sledi – jer ceo njegov napor iscrpljuje se u uveravanju samog sebe u predupređenje sudbine, i strada zato što u to i veruje i ne veruje, odnosno održava sebe u nevernoj nedoumici.
Posledica negativnog bivstva jeste što je nestala neposrednost. Nema vezu, dodir sa sopstvenim istinskim bićem. zbog toga mora da živi van zajednice. Apokaliptično čovečanstvo je ovako refleksivno, izgubilo je neposrednost, prebiva u negativnom bivstvu bez zajednice. I kada se u njemu javi maglovita slutnja da će u ovoj situaciji izgubiti svoje bivstvo, sudbinu i život, i kad pokuša da se osvesti – onda mu se ostvari strašni sud: počinje njegova svesna refleksija. Ova svesna refleksija se u novije doba naziva introverzija. Ovo je tačka posle gubitka neposrednosti: kada čovek okreće ključ u vratima tamnice osamljene omamljenosti. To je lavirint.
Život zajednice u ovim okolnostima puki je privid. Zapravo reč je o tome da se nikada ne događa istinski susret, jedino slučajni sudari u tami. Nema susreta, nema znanja, nema viđenja, nema otkrivanja — zato nema ni prijateljstva, ni braka, ni ljubavi, ni neposrednosti, ni razgovora, ni odjeka, ni privlačnosti, ni saosećanj a ni privrženosti. Ako nestane neposrednost, zajednica u tom trenutku postaje haotično komešanje heterogenih elemenata. Bića koja lutaju putevima izvan zakona slepo se mimoilaze ili sudaraju, ali i izbegavanje je isto tako besmisleno kao i sudaranje.
Refleksija je stanje kada se čovek nalazi izvan svega: izvan života, izvan bivstva, izvan zajednice, izvan stvarnosti, izvan budnosti, izvan postojanja. Refleksija je upravo zato nemetafizička i nereligiozna i zato je bez zajednice. Jedini sadržaj refleksije jeste – iluzija. To je – individualno Ja. Veda ovo stanje naziva abhimana, suluda pometnja, kada čovek samog sebe potpuno utopi među slike materijalnog sveta i degradira na privid, čoveka čiji su cilj, žudnja, strast, želja samo materijalni, čija se sudbina prostire samo do kraja njegovog života, koji vidi samo do granica materijalnog i koga posle života bez duše i duha čeka propast.
Bela Hamvaš
