Izdavač: Mediterran Publishing
Još na prvim stranicama Ukletog neimara objašnjeno je šta je bila Zelena kutija i koju je izuzetnu ulogu simboličnog, gotovo obrednog predmeta imala u mojoj Seoskoj školi za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda. Objašnjeno je, isto tako, kako su je moji studenti spasli od razjarenih Miloševićevih komandosa i neoštećenu, neotvorenu i neotvorivu dopremili u Beograd.
Na početku svog životnog veka bila je to samo jedna stara, poveća kutija od deterdženta, sa svih šest strana oblepljena tamnozelenim kožastim tapetama. Kad je stajala uspravno, na gornjoj se strani pod prstima mogao osetiti uzan prorez kao na starinskim poštanskim sandučićima. Sličnost je ipak bila prividna, jer se naprava ni na koji način nije mogla otvoriti. Za tu anomaliju postojalo je više objašnjenja koja su se, ukratko, svodila na jedan krajnje neobičan razlog. U poslednjim predratnim godinama, a pogotovo u ratnim, trudio sam se da o svemu razmišljam izvan domašaja autocenzure, pa sam sâm sebi odašiljao poruke za koje sam verovao da ih nikad više neću pročitati.
Zamisao je bila nejasna, a ja se nisam mnogo trudio da je sebi i drugima uverljivo razjasnim. I tako bi ta neotvoriva kutija zauvek ostala neotvorena da se prilike nisu iz dana u dan pogoršavale, a politička ubistva množila.Bekstvo iz Beograda bivalo je sve neizbežnije, a ni moja supruga ni ja, još i na noć uoči samog polaska, nismo znali šta da uradimo sa neobičnim predmetom. Kako objasniti bradatim zlikovcima na granici zašto se kutija ne može otvoriti, šta se u njoj nalazi i zašto je uopšte vučemo sa sobom, u beli svet. A ukoliko bi, pak, ostala u kući, kad-tad bi je Miloševićeva tajna policija nanjušila i uzaptila. I onda sam, umoran, zbunjen, uplašen, a u nastupu nekog svetog besa, nasrnuo na svoju dragocenost. Rastrgao sam je, a gomile ceduljica, koje su pokuljale na sve strane i preplavile pod biblioteke, počeo sam trpati svuda redom. Ubacivao sam ih među listove knjiga, gužvao ih i gurao u šerpe i lonce, ututkavao među jastučnice i stare krpe. Računao sam da su zapisi olovkom, na komadićima stare hartije, bili takve vrste da bi malo koja policijska pamet – bez analize ukupnog fonda – ikako mogla dokučiti šta je beleženo i zašto.
Opisana dramatična noć, međutim, nije bila ni vrhunac ni kraj priče o Zelenoj kutiji. Bila je to samo najava daljeg raspleta čiji trijumfalni smisao, u onom trenutku, nisam umeo ni da naslutim a kamoli da predvidim. A to divno otkriće došlo je na red samo od sebe, osam godina docnije kada sam najzad uspeo da prikupum rasute papiriće, da ih dopremim u Beč i da otpočnem sa strpljivim dešifrovanjem. I tada sam se ne malo prenerazio. U davnim beogradskim okolnostima kad su se fondovi Zelene kutije tek nagomilavali, u onovremenoj srpskoj stvarnosti mračnoj da se mračnija nije mogla zamisliti, ja sam u svoju riznicu odlagao lirska svedočanstva o pticama, mačkama, psima lutalicama, o miševima i ježevima, i to sam činio tako hladnokrvno i duhom pomalo odsutno kao da se ništa drugo pažnje vredno nije odigravalo. Pored zapisa o kućnim ljubimcima i ne-ljubimcirna i jedva nešto malo uzgrednih beležaka o nevažnim, pa i apsurdnim pojedinostima svakidašnjice, sve ostalo su bile hrpe zapisa o snovima.
Bilo ih je toliko da su se papirići obema rukama mogli zahvatati, prebirati, ređati i, uz istrajne napore, kolikotoliko i dešifrovati. Snove sam svojevremeno zapisivao u prekidima spavanja, a ponekad, fasciniran noćnom slikom, nasilno sam se budio da bih uz baterijsku svetiljku, ili čak i bez nje, promumlao u mali kasetofon nekoliko ključnih šifri koje bi mi sutradan možda mogle pomoći da ponovo u sećanje prizovem poneku krpicu već napola izgubljenih noćnih prizora.
Slučajno, ili prema nekom tajanstvenom unutrašnjem diktatu, moje beleške o snovima nisu nikad bile datirane. Danas ne umem da presudim da li je u pitanju bila moja uobičajena nonšalantnost ili, možda, neka skrivena namera da svojim snovima pripišem dostojanstvo vanvremenskih, dakle, mitskih ili bar paramitskih otkrića. Ali, bez obzira na različite mogućnosti tumačenja, lako je danas razumeti da zapisivanje, pa i podrobnije opisivanje koliko-toliko upamćenih noćnih slika, nije bila neka savršena metoda da se snovi sačuvaju li svojoj magijsko-poetskoj celovitosti. Nažalost, sem nepouzdanih naknadnih saopštenja nikakva druga majstorija fotografisanja i reprodukovanja naših noćnih doživljaja nije pronađena. A da bi i te kako bilo čudensih prilika za okultno fotografisanje, bilo bih i na pretek. Snovi ko snovi, i dalje bi nas vodili i zavodili putevima i raspećima noći, od predela do predela raznih Nigdija (Utopija), Nikadija (Uhronija), Dobrododija (Eutopija), obećavajući da će nas već u sledećem snu odvesti dalje i još dalje…
A sad, malo unatrag, u vreme kad je naša seoska škola koju smo od milošte ponekad označavali slikom “Mistrija pod orahom”, bila još uvek u svom punom sjaju. Dakle, negde na samom početku osamdesetih godina prošlog veka. U sledećem poglavlju ovog mog izveštaja uslediće prilično iscrpan opis jednog školskog radnog dana koji je, po nepisanim uzusima škole, obično otpočinjao negde subotu u prepodnevnim časovima, da bi se okončao pred ponoć, e da bi se razdragana družina poslednjim vangradskim autobusom vratila svojim kućama.
Doduše, ovaj školski dan je umnogome bio izuzetan, a pomalo i oproštajan, no o tome nešto više ima da kaže izveštaj koji sledi.
Izvod iz Ukletog neimara
Kad su patrioti upali u moju poluprivatnu, polulegalnu, Poluozbiljnu alternativnu „Seosku školu za filozofiju arhitekture“,koja se nalazila u neposrednoj blizini Beograda, ponašali su se kao pijani magarci.
Zbunjeni velikim „magijskim“ dijagramima na zidovima, uplašeni neobičnim znacima i nečitkim hijeroglifima, stali su cepati crteže, lomiti optičke sprave, gaziti trake, uništavati pisanu i grafičku dokumentaciju – čitavo malo bogatstvo koje se strpljivo slagalo punih četrnaest godina. Nekoliko preneraženih bivših učenika – koji su se zatekli na licu mesta – rizikovali su da budu pretučeni, ali su ipak uspeli da spasu deo školske istorije i da ga, u pregrštima, paketima i rolnama dopreme u Beograd. U prenetom tovaru nalazilo se i nešto vrlo značajno, što se u školskom žargonu obično označavalo kao „njegova zelena kutija“.
Bio je to tajanstven predmet, načinjen od velike kartonske kutije za deterdžent i zatim pažljivo oblepljen ostacima tamnozelenih kožastih zidnih tapeta. U uspravnom položaju, sa gornje strane, imao je uzan prorez u širini dopisne karte, pa je istovremeno podsećao i na veliku dečju šparkasu i na malo poštansko sanduče koje se – i to je bila sva neobičnost – ni na koji način nije moglo otvoriti. Ma kako izgledala apsurdno, skalamerija je ipak imala nekog smisla. Kad počneš da odašilješ poruke samom sebi, a znaš da odlaze u prazno, verovatno razmišljaš na neki savršeniji, dotle nepoznat način, a još se osećaš i polaskanim što laka srca u nepovrat šalješ svoje najdragocenije misli. Uostalom, bio sam već umoran od sopstvenih ideja, pa sam ih se postepeno, svečano, ritualno oslobađao.
Zamisao, iako krajnje nejasna, a možda baš i zato, retko je koga ostavljala ravnodušnim. A ja, sa svoje strane, nisam štedeo reči pokušavajući da objasnim i više od onog što sam umeo. Nisam pritom ni sanjao da će se moja Zelena kutija, krajem osamdesetih, umešati u visoku politiku. Međutim, i to se dogodilo na samom početku kampanje protiv moje malenkosti, odmah posle otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću (1987) i posle knjige izdate u Zagrebu (Mrtvouzice, Mentalne zamke staljinizma, 1988). Pred kamerama sarajevske ili zagrebačke televizije, ne sećam se više tačno, pričajući o svom radu i svojoj životnoj situaciji, pohvalio sam se I svojim zelenim trezorom. Podneo sam pod nos gledaocima čarobnu kutiju – sjajno je izgledala u koloru! – i pokušao sam da ukratko objasnim njenu funkciju. Emisija je igrom slučaja ušla u zajednički program, pa je priča o mojoj dragocenosti zasvetlucala na svim jugoslovenskim ekranima i pomešala se sa bezazlenim, a pomalo i šeretskim ćaskanjem o ratnim naumima gospodina druga Miloševića. Podstaknuti upravo tom emisijom, pomenuti patrioti su pristigli u selo Mali Popović u najplemenitijoj nameri da me rodoljubivo prebiju, i da svom idolu priušte dostojnu satisfakciju. Ali, pošto me tamo nisu zatekli, bes su iskalili na već opisan način.
Notorno je da se u društvu žestokih patriota često nalaze i policajci u civilu. A kako su sve policije i tajne službe ovoga sveta lakome na okultne tajne, nije isključeno da je pored praktičnog zadatka zastrašivanja jedan od ciljeva upada bio da se dođe i do Zelene kutije. Neki pametnjaković je mogao poverovati da se u njoj nalaze nepobitni dokazi o mojim svetsko-političko-alhemijskim vradžbinama, pa i o sudbonosnim zaverama protiv srpske nacije.
Razloga za podozrivost, međutim, nije bilo. U svoju kutiju trpao sam samo bezazlene ceduljice, zabeleške o sebi, o svojim snovima, o predmetima kojima sam bio okružen, o pticama, o psima. Ubacivao sam ovlašne minijaturne nacrte velelepnih zdanja za koja sam znao da ih nikada neću ni isprojektovati, a kamoli sagraditi. Ubacivao sam i svečano ispisane naslove traktata koji nikad Neće biti ni napisani, ni štampani. Slučajno se sećam da sam celog jednog leta u kartonsku riznicu utrpavao silne papiriće sa fragmentarno razrađenim sinopsisom, pa čak i sa ilustracijama za jedan arheološko-arhitektonski roman o građenju Kule vavilonske. Dodaću da su mnoge od svečano žrtvovanih zamisli, recimo baš kao ova potonja, često podrazumevale i duge, vrlo savesne eruditske pretpripreme. Moji učenici, iako nisu bili načisto čemu služi, znali su da mi je Zelena kutija izuzetno važna, pa su uspeli da zavaraju oči provalnicima i da je sa ostalim prašnjavim arhivskim bogatstvom dopreme u beogradski stan. Tamo je, srećom, bilo dovoljno ostava, sobica i neiskorišćenih budžaka, pa se pristigli krš i lom ipak nekako mogao smestiti i pričuvati, a zeleni obredni predmet je, još za izvesno vreme, sačuvao svoju privilegovanu funkciju…
