Monsieur Marie Henry Beyle, to jest Stendhal, obožavalac Napoleona, ljutio se na gospođu de Stael, koja nije bila obožavalac Napoleona. Samo, da odmah dodam, Stendhal se nije ljutio na tu gospođu, zbog onog što je pisala o njegovom idolu, Napoleonu, nego zbog onog što je pisala o Rimu.
O fontani u Rimu, koja se zove: Fontana Trevi.
Ta fontana, koja je u naše vreme davala Rimu, dnevno, sedamnaest miliona galona vode, bila je, u doba Stendhala cenjena kao skulptorsko delo Berninija. Ispod njegovih mramornih figura, ona je pljuštala i danju i noću, kao da je neki planinski vodopad, sa Alpa.
Sa ogromnih stena.
Madam de Stael je napisala o njoj, da je jednom, prilikom opravljanja te fontane, kad je vodopad zaustavljen, u Rimu nastala velika tišina.
Stendhala je ljutilo, to.
Kaže da je to preterano.
Zar u Francuskoj nije moguće postići efekat, kod čitalaca, osim takvim preterivanjem?
Ja sam, međutim, zapisao, u svoj dnevnik, isto to, desetog juna, kad je Italija oglasila rat Francuskoj i Engleskoj.
Posle govora Mussolinija, sa balkona palate Venezia, svet se, tog dana, razišao, kućama, kao da je bio zanemeo.
Dok je Sunce zalazilo, nastala je — bar se meni lako činilo — velika tišina u Rimu.
Tih dana, Rim je bio pod uticajem filmova, koji su pokazani u bioskopu, koji se zvao ,,Quirinetta“. Ti su filmovi bili nemački. Na njima se videlo, kako je spaljena, iz vazduha, Varšava. Ulice su nestajale u dimu i plamenu. Kuće su se rušile, kao kuće od karata. Padali su, kao na nas, zapaljeni krovovi. Plamen je šiktao iz prozora. Slika je bila strašna.
Ona je bila još strašnija, za one, koji nisu prisustvovali filmu, nego su o tome slušali, priču, od poznanika. Komšije su raznosile vesti o scenama tog bombardovanja iz vazduha, susedima. Priče o tome bile su tako strašne, da ih je ljudski um jedva shvatao. Žene su plakale slušajući o tom i ponavljale: Bože moj, Bože moj. Dio mio. Dio mio. A svi su mislili, da Englezi i Francuzi jedva čekaju, da dođe, i do bombardovanja Rima. Da se Italija spali iz vazduha. Mislili smo da ćemo goreti, kao žive buktinje u doba Nerona. Da će se i vazduh upaliti po ulicama. Da će Trastevere biti porušeno već prve noći rata.
Taj dan je sad bio došao.
Svi su se žurili kućama.
Po Rimu se, tih dana, mnogo brbljalo, o skioništima, ali se znalo da o gašenju bombi, ne može biti ni govora. Sve će biti uzalud. Pocrkaćemo po podrumima, u ruševinama, a deraćemo se, uzalud, da nas otkopaju, polomljenih udova. Ljudi, žene, deca, podaviće se, kao miševi, kad cevi vodovoda prsnu. Grišćemo, u samrtničkim mukama. zemlju, prah, pepeo, a urlikaćemo ,,majko moja, mamma mia“.
Grebaćemo lice, mučeni žeđu, noktima.
I vatrogasci će biti samo leševi, koji će ležati, sa svojim šmrkovima, oko nogu, kao vezani zmijama, ugljenisani. Kao oni leševi ispod Vezuva. Takvi ćemo biti i mi, kad nas budu otkopali.
Na dan ulaska u rat, u Rimu se još nije znalo, da Rim ima najbolju zaštitu iz vazduha: Papu. Svet je, već prve noći, očekivao bombardere Engleza i Francuza, kao što je nekad očekivao dolazak varvara.
Varvari, međutim — kao da su bili čitali Kavafisa — nisu došli.
Svet ih je čekao te noći po podrumima, u familiji, sa kadama punim vode, kako je policija naredila.
Telefoni su zvrjali, rođaci i poznanici su se tražili, da se jadaju jedni drugima.
Matere, koje su imale malu decu, bile su poludele od užasa.
Među stanovništvom Rima bila je, i te noći, velika razlika.
Markizi, grofovi, bogati, čekali su, usamljeni, sa svojim familijama, u svojim palatama, od kamena, sa podrumima kao stena.
Trastevere, prenaseljen, kao i druga rimska siromašna predgrađa, čekao je pun puncat žena i dece, kao što je košnica puna. Svet je bio u tim predgrađima legao, pod kapije, po stepeništu, na avliji, da bude bliže podrumu, gde su bila skloništa.
Zidovi visokih, trošnih, kuća, sa bezbroj stanova, bili su tanki. Jedino su deca, po tim prenaseljenim kućama, bila vesela.
Ona se behu, i to veče, otela, ona su očekivala nešto neviđeno, novo, pa su se vijala u polumraku, i igrala. Uzalud ih je mati dozivala vičući njihova imena, kroz polumrak: Mario! Gina! Gigi!
Pošto je vreme, i te noći, odmicalo, neki su se bili čak i razmileli ulicama, u Trastevere, i sedeli su po barovima, van svojih stanova, sa nadom da će skloništa, kad bombe počnu padati, naći, negde.
Brbljalo se o ratu koji je eto bio došao.
O bombama koje će padati.
O onima koji su već bili otišli, mobilisani, a čija je familija, eto, ostala, i čeka.
Neki su se čak i glasno smejali.
Pa ipak, svi su, to veče, bili osetili, tu tišinu, koja je bila u Rimu, a koja je, u mraku, rasla, i širila se po kućama, dok je noć odmicala. Svi su imali utisak, kao da se reč ljudska nije ni čula, nego da su se usta kretala, zubi beleli, usne pokretale, ali da niko nije razumeo nikoga.
Svaki je imao taj uticak u Rimu te noći. Svaki.
Pljuštala je samo, glasno, silno, fontana Trevi.
Ja sam tog dana već bio saznao, oko podne, za objavu rata. Imao sam o tom informacije, od nekoliko ljudi. Talijana, i nekoliko žena. Uostalom, i da ih nisam imao, od diplomata, novinara, markiza, imao bih tačnu informaciju od muža one žene, koja je, u kući u kojoj sam stanovao, naše stepenice, prala. On je bio poštar. Kad god bi Mussolini govorio, taj poštar je dobivao naređenje, da bude prisutan, ispod balkona palate Venezija. Ceo Rim je bio pun takvih sitnih opštinskih činovnika, koji su bili zvati, da prisustvuju istorijskim trenucima. Kad bi nam njegova žena, poverljivo, saopštila, da joj je muž opomenut, da tog i tog dana, u toliko i toliko časova, ima da ide tamo, ja sam znao da se nešto krupno sprema. Nije bilo teško doznati, šta. Kad sam pomenutog dana opet čuo, da je poštar pozvat pred palatu Veneziju, znao sam da će imati da pljeska objavi rata.
Nisam se prevario. Mussolini je govorio gomili pod prozorom.
Velike političke partije imale su ambiciju, u toj prošloj Evropi, da njihovog govornika sluša što veći broj ljudi. I za objavu rata htele su da imaju što veću gomilu, kao pri nekom plebiscitu. Svi članovi partije imali su da prisustvuju.
Posle objave rata, međutim, Rim je preživeo prvu noć u ratu, mirno. Bombarderi nisu odmah došli.
U jednoj pesmi Kavafisa, Rim je čekao varvare. A kad nisu došli, razišao se razočaran, tužno, jer varvari bi bili, ipak, neko rešenje. Tako je i Rim u prvim noćima, posle objave rata, živeo u očekivanju. Ja sam se, tih dana, kretao po Rimu, kao neka lutka, u pozorištu lutaka, koje je omiljeno kod Rimljana, i koje deca gledaju na Pinciu.
U službi koju vršim u Rimu, za svoju zemlju, ne smem da pokažem, ni žalost, ni radost, ni nemir. Morao sam da se pretvaram, kad je bila reč o ratu, kao da je to, za moju zemlju, nešto daleko, neshvatljivo, kao da rat može svakom da se desi, ali da to ne može postići i moju zemlju. Imao sam da ponavljam da je moja zemlja ostrvo mira. U uzburkanom moru. Kao što smo, pre toga, ponavljali, da smo svoj čun privezali, sigurno, uz veliki brod naših velikih saveznika.
Što je sve bilo bezmerno glupavo.
Kao i Talijani, međutim, i mi, stranci, u Rimu, očekivali smo, da će neprijatelj tući Rim, već od prve noći, bez obzira na to što bombe mogu pasti i na Papu. Papa je, međutim, pokazao se ono, što se o njemu šaputalo posle u Trasteveru. Da u njemu Rim ima najbolju odbranu od bombi u vazduhu. Ni jedna jedina bomba nije pala na Rim, dok sam bio u Rimu, u ratu. A nije uopšte pala, sve dok rat nije bio pri svršetku.
Samo to, tih dana, nisam znao.
Bio sam poslao ženu, u našu zemlju, jer nisam hteo da vidi i čuje, kako gomila urla, pred mojim prozorima, i traži Dalmaciju. Nisam želeo da bude u Rimu, bar u početku, kad lešine žena i dece budu ležale na trotoaru. Počeo sam bio, međutim, u poslanstvu, krišom da gorim papire, iz svog stola, a da u svom stanu nabavljam hranu. Žena mi je ostavila zadatak, da nađem jednu malu švelju, koja je šila rublje za nju, a koja je živela negde u Trasteveru.
Ja sam imao samo njenu adresu i sećao sam se, da je to neka, ne više mlada, uvela, bivša lepotica, skromna i poštena, koja ima malu ćerku negde, u Neapolju, u manastiru. Živi i radi za nju.
Radila je u Rimu, prekodan, u nekom manastiru. A noću, da bi što više zaradila, u svom stanu. Primala je više posla nego što je mogla da svrši, na vreme. Uzalud sam joj pisao. Uzalud sam je tražio.
Poručivao. A uajzad sam se rešio, da je potražim u njenom stanu.
Čuo sam da se vraća, dockan, sa rada u manastiru.
Rešio sam se da je tražim i dockan.
Bio je drugi, ili treći, dan, posle objave rata, kad sam u njen stan pošao. Večerao sam u restoranu u kom je moje društvo brbljalo o Tassu i Carducciju. Rim je te noći bio osvetljen slabo.
Prolazio sam, kao sen, u potpunom mraku, po Trasteveru.
Iako su te prve noći, posle objave rata, bile mirne, Rim je bio kao naježen, u nekom opštem strahu, od smrti. Kao što je bolesnik, u groznici, topao, pa hladan, pa opet topao, Rim je bio mučen nesanicom i, te noći, kao težak bolesnik u mraku.
Niko ga nije pitao, da li pristaje da umre. Jedan čovek je to rešio. Nije bilo lako da nađem kuću, u kojoj je švelja, Marianna, stanovala, jer je to bila jedna od onih kuća, pod stenama, Janicula, koje stoje u lavirintu. Srećom, svet je sedeo, i noću, pred kućom, na trščanim stolicama, koje su jednake u Italiji, i u bogatih i siromašnih. Kad sam za Mariannu pitao, taj svet me je gledao podozrivo. Kad u tim kućama muškarac traži, u to doba, ženu, ne sluti na dobro. Bilo je valjda jedanaest kad sam kuću našao.
Marianna je stanovala visoko, kao što je sirotinja stanovala u Rimu, i u doba Kaligulino, a svetiljke, senke, žute, crvene, ljuljale su se sa mnom i kad sam ušao u kapiju. Sve se tu odigravalo u nekoj polutami u kojoj se, i ljubav, i ubistva, odigravaju, brzo.
Žene su mi se smejale kad sam za stan Mariannin pitao.
Do njenog jednosobnog stana, vodile su, uvis, teške, kamenite, stepenice, uz koje, ograda, nije išla cela, nego sa prekidima — iako su deca trčkarala, i igrala se, po tom stepeništu.
Neka su već bila zaspala, bezbrižno.
Kraj sve dreke matera: Goffredo! Antonio! Maria Grazia! Teresina! Stepenište je bilo slabo osvetljeno.
Stan, koji sam, najzad, našao, imao je širom otvorena vrata, a iz njega je zaudarao ugalj, dim, smrad koji pegle imaju. Soba je bila osvetljena jednom golom sijalicom, pod kojom sam video, uvelu, čupavu, prosedu, glavu švelje, i njen stas, koji je bio dobar, upadljivo.
Marianna je olizanim prstom birala peglu.
Na gvozdenim nogama, nasred sobe, bio je red pegli, većih i manjih, kao da su neki gvozdeni nakovnji, koji su se poređali da se tociljaju i odvuku i Mariannu. Kad me je primetila, uzviknula je uplašeno. U vratima, u mraku, učinih joj se, kao u panoptikumu.
Njeno je lice za trenut bilo, sablasno.
Moja poseta, kod te udovice, značila je, za nju, veliku nepriliku. Ona se kod mušterija pojavljivala u lepoj haljini, nadodoljena, nafrakana, da bi izgledala lepa, uredna, ugledna, švelja.
Bila je zaprepašćena što je ja, sad, vidim, kao da ima samo košulju. Ja sam se izvinjavao kako sam najbolje znao i umeo.
Bila je prvo vrisnula, a kad me je poznala, smirila se malo, pa me je molila da sačekam na hodniku, dok se spremi.
Kao svaka žena, koja je počela da vene, ona se stidela, da više nije ono, što je valjda nekad bila. Dizala je, očajno, u šakama, nad glavom, svoju kosu, a previjala se vitko sa kukovima koji su bili lepi. Meni je sve to bilo smešno i čudno.
Kad se obukla, brzo, izvinjavala se, u sav glas, što porudžbinu nema gotovu, a ponavljala, kako imam tako lepu i dobru ženu. Bojala se da ne izgubi zauvek tako dobru mušteriju. Zadocnjava, kaže zna, sa isporukom, iako radi i danju i noću.
Dok me uvodi u svoju siromašnu sobu, klanja se preda mnom, kao da sam nečastivi, koji joj je došao u posetu, a koga se boji.
Ja se trudim da ne srušim neku peglu.
Ona mi tumači, kako se to desilo, da mi nije odgovarala na pisma, koja sam joj slao. Kako je došlo do toga, da nije svršila porudžbinu, iako je to obećala, mojoj ženi, davno. Obećavala mi je, plačevnim glasom, da će sve, za dan-dva sasvim sigurno, biti gotovo. Ne bi nikako volela, da izgubi tako dobru mušteriju.
Meni sve to nije tako važno, kao mojoj ženi, pa odgovaram švelji, da je nećemo napustiti, a imam, kažem, pismo, svoje žene, u kom je spisak onoga što je hitno, i onog, što može da čeka do jeseni. Da sednemo, da joj pročitam to.
Marianna onda, zbunjeno, kaže da je kao luda ovih dana, jer joj je dete, u Neapolju, bolesno, a rat je počeo. Strepi pri pomisli da Neapolj ne bombarduju.
Rat je strašan, za onog ko ima decu. I velika nesreća. Che disgrazia — kaže — signore, che disgrazia!
U njenoj sobi, ona trčkara uokolo, pa pokušava, da nađe neko meslo, gde bih mogao sesti. Podmeće mi stolicu i namešta mi lampu, a gleda me nekako čudno. Kaže da mi se zaista nije nadala u ovo doba noći.
A ima osmeh na licu.
U njenom stanu je smradno.
Miriše na ugalj, dim, prašinu, znoj.
Prozori su skinuti, ali zatrpani krpama, da se svetlost ne vidi sa ulice, a sve je zastrto, i sto, i stolice, i postelja, vešom koji šije za mušterije. Svud leže ženske košulje, pižame, gaćice. Neke su presvlake bele, skromne, ozbiljne, moralne, koje se ne cepaju lako. Druge košulje se čine providne, svilene, kratke, drske, ne dopiru ni do kolena, očigledno. Razapetih po kanapu, ima i gaćica, koje Marianna, preda mnom, sakriva, a među kojima ima nekih, boje ruža, boje pupoljaka, breskvi, bulki, pa i plavih kao cvet u žitu.
Ima ih crnih od crnih čipaka.
Marianna mi kaže da je kod nje, na žalost, veliki nered.
Da bih švelju umirio, kako tako, ja onda okrećem leđa, celom tom neredu i ona stoji preda mnom, dok joj čitam spisak stvari. Kroz zid se čuje, kako neko kašlje, teško, i kako neka deca plaču.
Kao da plaču, zazidana, u zidu.
Švelja mi kaže, zatim, da je za nju strašno, što sam video, kako ona stanuje. Ona krije svoju sirotinju. Mušterije bi je napustile da vide njenu sobu, ali ona štedi, za ćerčicu. Stranci ne bi imali poverenja, da joj povere svilu, kad bi videli u kakvom je ćumezu.
Ja joj kažem da moja žena, naprotiv, nju mnogo hvali, a smatra da ona ne samo radi lepo, vrlo lepo, nego ne ume ni da zaceni. Niko takve rupice, za dugmad, ne ume da radi. Ne valja samo što toliko zadocnjava, pri isporuci.
Možemo li da učinimo nešto za nju, ako Rim bombarduju?
Kad je videla da smo zadovoljni sa njom, i da sam veseo, ona se smiruje naslonjena na nogare, o dasku za peglanje, pa namešta kosu. Njen krupni, tamni, pogled, odmara se sad na meni. Da nije tako uvela, i da joj zubi nisu tako crni, ta sirota žena bi bila još uvek lepa.
Ona me uverava da je moja žena, prema njoj, uvek bila dobra.
Ja joj se ponova izvinjavam što sam joj tako upao u kuću, a ona mi kaže da će i u ratu nastaviti da radi.
Osim ako je, u manastiru, časne sestre, ne odrede, na drugi posao.
Ja se onda spremam da pođem i pitam je hoće li da joj se nešto unapred, za veš, isplati? Hteo sam da vidim kako svet u Rimu živi — pa neka me izvini, za ovu posetu, u ovo doba.
Jedna pegla počela je bila da dimi, a Marianna se sagiba, pa se dugo, oko toga muči. Zatim se, hitro, ispravlja, pa kaže, da ne želi da joj se, ma šta, nesvršeno, plati. A sve će biti gotovo.
Stojimo zatim u vratima, i ja se praštam, a vidim kako su se njene komšije okupile na hodniku, u polumraku — valjda da vide, ko je to došao kod švelje, i šta ona radi? Pitam Mariannu, ima li u Rimu nekoga, rođake, koji bi za nju, za slučaj bombardovanja, brinuli?
Ona odmahuje rukom, tužno.
Nema, kaže, nikoga. Imala je dva rođaka, ali su oni već otišli. Već su, negde u Africi. Nikoga nema u Rimu. Čak ni kučeta, ni mačeta. Nepurre uno gatto! Čak ni jednog mačka, kaže.
Njeno lice je tvrdo i tužno, kad se uozbilji.
Takva sam lica, često sretao, među radnicima, učiteljicama, poštarkama, po Italiji. Liči na Matildu
Serrao, kažem u sebi. Na Eleonoru Duse — kad je počela da stari.
Pošto ne skidam oka sa nje, Marianna se, uz svetlost ručne lampe, mršti. Sirota žena, ko zna šta o meni misli.
Ona želi da me isprati do kapije, da ne padnem, u mraku. Ona me uzima pod ruku, dok me niz stepenice vodi.
U tom trenutku zaurlale su sirene. Odbrane od napada iz vazduha — koje su urlikale po celom Rimu, ali još strašnije, negde, u našoj blizini. Nastao je pravi pandemonijum u kući.
Glas sirena, koje urlaju, odjekuje, jezivo, kroz mrak, u Trastevere. Ljudi, žene, deca, počeše da trče po hodniku, da viču, da jure, dole sa spratova. Marianna, osvetljena ručnom lampom, koju je držala u ruci, u tom trenutku liči na Medeju. Kosa joj se bila rasula. Usta su joj otvorena, ali ne može da govori. Stegla me je za ruku i vidim da će da se onesvesti.
Iznenada, kao da je bila zanemela, pa progovorila, ona počinje da viče, da treba bežati, dole u sklonište, u podrumu, a zatim, počinje zbilja da trči, niz stepenice, kao luda. Čujem samo kako jauče: Srce
Isusovo, gde će pasti, gde će pasti? Cuore di Gesii! Dove scoppiera?
Hoće da kaže, valjda, gde li će prva bomba pasti?
U gomili ljudi, i žena, i dece, i ja silazim niz stepenice.
Svi silazimo u podrum.
Marianna je bila zastala, iznenada, pa me sačekuje.
Ona se sva trese od straha.
Pošto sam već bio doživeo nešto slično, mirniji sam nego ostali, ali me gomila, kao reka, nosi, i, začas smo dole, na avliji. Pitam se i sad, kako nismo, strmoglav, sa spratova, pali.
U trenutku kad smo, ukućani, i ja među ukućanima, do podruma stigli, sa Monte Marija, protivavionska baterija počela je baš, da grmi. A strašno grmi.
Nesrećni ljudi, koji još ne znaju razliku, u zvuku, između topova i bombi, misle, da to bombe padaju, po ulici, i da će se kuća sruštiti. Strašna je gumjava nastala u vratima gde su silasci u podrum.
Što je najgore, sve se to odigrava u polumraku.
Vidim jednog čoveka, polugolog, u košulji, koji pred podrumskim vratima, izbezumljeno, viče, da se lampa, negde, gasi: Luce! Luce!
On ništa ne vidi, ništa ne čuje, samo ponavlja taj uzvik, vičući. Pošto sam ja već znao razliku između grmljavine topova i bombi koje padaju, ja sam i pri toj gurnjavi pri silasku u podrum, mirniji, nego ostali. Marianna skoro onesvesla, leži mi na ruci, a zatim se, iznenada, otima i podiže jednu devojčicu, koja je bila pala na zemlju i bila u opasnosti da je neko zgazi.
U vratima podruma, jedan čovek pokušava da gomilu, kao reku, zadrži. To je čovek slabašan, a pri osvetljenju iz podruma, vidi se da nije više ni mlad. Ima crvenu bradicu, kao neki jarac crveni, a neki, zimski, kaput, na sebi. On se, kao sa morskim talasima, hori, sa gomilom, koja prolazi i koja se gura da što pre siđe. A viče, držeći se još, jednom rukom, za vrata, iako se vidi da će pasti: Budimo ljudi! Siamo uomini. Braćo, budimo ljudi! Fratelli! Siamo uomini.
Iako je to sve smešno, u tom trenutku, gomila se malo smiruje valjda zato, što joj je preprečio put, i, ona ga, kao reka, odnosi u podrum, ali je, posle toga, silazak malo lakši. U stvari, gurnjava liči na gurnjave — ne bez smeha i učtivosti — kakva se vidi, pri ulasku u autobuse i tramvaje, u Rimu, na ulici.
Topovska paljba sa Monte Marija, međutim zaglušuje, reči.
Dotle, bar tako mi se čini, nijedna bomba još nije pala.
Ostajem zato, sa još dva čoveka, pri ulasku u podrum, na avliji.
Mi smo još videli ogromnu senku francuskih bombardera, koji su nisko proleteli, kao neki gorostasni, slepi miševi, pa smo se tek posle toga, i mi, u podrum, sjurili.
U podrumu je, međutim, malo mirnije, čuju se glasovi, vide lica, jer jedna, gola, lampa, sa tavanice, svetli. A čuje se i plač.
Protivno mom očekivanju, deca su mnogo mirnija, nego što se misli. Matere ih drže, zagrljene, na krilu, i pokrivaju ih svojim telom. Tek tu, na stepenicama, u gužvi, kad su i meni mesta našli, naslutio sam da je podrum mali, a da nas mnogo ima. U grmljavini topova, dole, u podrumu, glasovi nisu jasni, ali pored mene jedna žena, kao izbezumljena, ponavlja, stalno: Gospo moja! Gospo moja! Signora mia! A jedan debeljko, potpuno obučen, kome znoj sa čela curi, stoji pored mene, i zadržava one koji su ušli u podrum, i traže mesto, niže, valjda da bi bili sigurniji.
On im kao da smo pred nekim opštinskim nužnikom, ponavlja, sa osmehom: Ima vremena gospodo!
Ima vremena! C’e tempo, signori! C’e lempo, signori!
Svi smo stešnjeni. Kao sardine u nekoj kutiji, u crvenoj, rimskoj, ciglji. Licem u lice. Dišemo u dah svog suseda i susedi nam dišu u usta. Artiljerijska paljba napolju, međutim, grmi.
Vidim samo, širom otvorene, uplašene, ženske oči.
Videvši da je Marianna, sa mnom, da hoće sa mnom da stoji, da govori, jedan čovek je, uslužno, gura, prema meni, kroz gomilu. Možda misli da smo ljubavnici.
Švelja se, međutim, smirila, pa me sad moljaka, da joj oprostim, što sam se, zbog nje, našao u ovom podrumu, u ovoj opasnosti. Kao da drugde, po Rimu, ne grmi. Ona je uzela na ruku jednog mališana, koji, pri svakom pucnju topa, gnjura glavu u njene grudi, a zatim jeca glasno i suzi. Glava mu je tako blizu, da njegove suze, teku, niz vrat, meni.
Ljudi viču na matere i traže da se ćuti.
Grmljavina topova počinje da biva siabija.
U podrumu je malo manje plača i vike.
Talijani nisu hrabriji narod, nego drugi narodi, ali nisu ni veće kukavice. Samo su drukčiji. Oni se tuku, nožem, zbog žena, po ltaliji, a Trastevere udara nožem i kad se uvredi. Ipak, oni vole da se ubijaju i da ginu, kao pojedinci — a ne vole da mru u gomili.
Muškarci se svađaju sad, u podrumu, oko toga, ko je kriv, što su bombarderi, tako brzo, stigli, i tako dockan javljeni?
Dovoljno je bilo, međutim, da prva grmljavina prođe, pa da se vrati dobro raspoloženje u kući. Plač je prestao, a svet je počeo u podrumu, da se dovikuje, i traži. Traže se pojedinci u familiji, ali se u polumraku jedva vidi dalje od nosa. Vide se samo najbliži. Samo lica koja su ručne lampe osvetlile.
Kad su topovi ućutali, čuje se čak i smeh.
Stradaju naročito oni, koji su se bili prepali, pa zagatili vrata i pomešali žene i decu. Jedan pekar je mislio da sam mu brat, pa me je, za celo vreme, vukao za rukav, a sad me pokazuje svojoj ženi. Pita me ko sam i otkud sam se našao među njima. Marianna ga umiruje i kaže mu da smo sretni što smo živi.
Cilj svih šaljivčina postaju tri čoveka, koji su skoro goli, neobučeni, a koji sad pokušavaju da iziđu iz podruma. To su tri brata, očigledno. Svi se smeju na njihov račun. Oni su bili prvi zaždili u podrum, a stigli prvi, jer je njihov stan, u prizemlju, u kapiji. Oni se brane i ponavljaju, da ne treba preterivati.
Ispod njihovog prozora, kažu, nalaze se garaže i benzin. Ne treba se smejati nikome, kažu, u samrtnoj opasnosti. Njihove žene, međutim, otrčale su u komšiluk.
Ja stojim opet na stepenicama i pokušavam da se dohvatim vrata, a Marianna me prati. Iz podruma sad iznose dve stare žene, onesvesle, koje su u košulji, a kojima vise, iz košulje, staračke grudi. One pokreću udove, staju na svoje noge, ali oči ne otvaraju i vise na ruci.
Pored njih pokušavaju da se izvuku i dve mlade devojke, upadljivo lepe presvlake, sa pižamama od svile. Te pižame su tako raskošne, skupocene, da mi pamet staje. Imaju na nogama, dok se penju prema vratima, vanredne sandale.
Iznenada, jedna od tih devojaka zastaje, okreće se, i udara šamar jednom muškarcu, koji se našao iza nje. Neko je, kaže, uštinuo na nezgodnom mestu. Čovek se brani, glasno, da mu to ni na um ne bi palo. Oslali su se okupili oko njih, a jedan od ona tri brata dokazuje, da to, u ovakvoj prilici, ne bi trebalo uzimati suviše ozbiljno. Ako mu se prohtelo da je malo uštine, nije smak sveta. Kad je otadžbina u opasnosti, takve stvari su, u ratu, sitne žrtve.
Ne čuje se više grmljavina topova, napolju, pa je sve obuzelo veselo raspoloženje. Za mene viču, da sam u podrum klisnuo, svakako sa ulice.
Dobrodošao — kažu.
Marianna me brani i kaže da sam njen poslodavac. A što se tiče onih mladih devojaka, u skupocenim pižamama, treba ih, kaže, razumeti. Jedanput se živi! One su spremale naročitu presvlaku, za podrum.
Hoće da budu lepe, ako nađu smrt. Celoj je kući, kaže, šila pižame. Sve su se mlađe žene pižamama snabdele. HoćE da umru lepo odevene. A hoće da budu lepe, i, kad vreme, u podrumu provode.
Polako svet, međutim, izlazi iz podruma napolje.
Sa vrata nam dovikuju da se ne puca više.
Nebo je zvezdano i reflektori po nebu svetle.
Svi se penjemo, kao mrtvi koji su vaskrsli, uz stepenice.
Onaj, međutim, koji je na avliji vikao da svetlost gase, stoji i sad pred vratima i viče, svaki čas, još uvek: Luce! Luce!
Gomila se okupila oko podrumskih vrata, ali niko se još ne vraća na sprat, u svoje stanove. Neki su rešili da donesu posteljne stvari i da legnu da spavaju, tu, kraj ulaza u podrum.
Ja počinjem da se praštam od Marianne, ali mi ona kaže, da neće da me pusti samog, i, da hoće da me otprati, bar do Tibra. Ako pucnjava ponova počne možemo se skloniti u komšiluk. Jedan od ukućana, koji je upisan za vatrogasca, može nas otpratiti. On je dobar čovek. Ona zatim viče: Giuseppe! Giuseppe!
Čovek koji je stajao, sa još dvojicom, u kapiji, prilazi i osvetljava švelju ručnom lampom, a zatim i mene, začuđeno. Ona mu kaže šta je, i, da hoće da me otprati do Tibra, da se ne bih izgubio u mraku.
Moli ga da me do Tibra dovede. Kaže: Mi racommando, e?
Ja vidim u polumraku, koji je plav na ulici, kao da već sviće, čoveka, koji je mlad i koji mi pokazuje komadiće čelika, koje je skupljao, sa kaldrme. On te komadiće prevrće u šaci, kao što rudari prevrću komadiće rude. Kaže: komadići bombe. Pa psuje Francuze.
Ja mu kažem da to nisu komadići bombe, pre će biti komadići artiljerijske municije, iz topova sa Monte Marija.
Iz njegove bele majice bazdi znoj i vire, kao žbun, crne dlake.
Ljut je i psuje one, koji misle da uvek imaju pravo — a nisu umeli ni da skinu sa neba Francuze. Ja im kažem da ću naći put i sam, i da mogu da se vrate, ali Marianna hoće da me izvede na obalu reke i korača pored mene. Mirna je i zaboravila je, izgleda, sve. Uzima me za trenut ispod ruke i kaže: Eto obale! Ecco il Lungotevere! A zatim dodaje nekoliko puta ,,hvala“ i klanja se. Grazie! Grazie, signore!
Da bih se zahvalio čoveku, koji me prati do kraja ulice, ja vadim paket, amerikanskih, cigareta i dajem mu. Ja ne pušim, kažem. Ne pušim, a imam cigarete, amerikanske? — kaže on.
Ne pušim, a vidim, on puši.
Čovek mi kaže da smo dobro prošli. Sve kuće stoje. Ne gore. Zatim, slučajno, dodaje, da će drugde, gde nema Pape, možda biti gore. Ko zna kako je noćas, u Neapolju.
Tek što je to izustio, čujem kako neko vrisnu i vidim Mariannu, koja je htela da se vrati, kako mlatara rukama, konvulzivno, a zatim pada na zid duž reke, pa se prevrće. Doziva Mater Božiju, i svetitelje. Naročito svetog Filippa Nerija.
Giuseppe preneražen, ne znajući, valjda, šta je, priskače i uzima je na ruke. Ona u njegovim rukama leži kao leš.
Lice joj je izbezumljeno, a oči izvrnute.
Ja pomažem čoveku da je pridigne.
Sirota žena, međutim, dolazi k sebi i moli nas, da trčimo do pošte, da pitamo kako je u Neapolju! Da je odvedemo do manastira, za koji šije. Telefoniraće časne sestre. Tako su dobre. Ona ima u Neapolju malo dete. Možda su tamo bombe? Možda po ulicama mrtvi leže.
Giuseppe uzalud pokušava da je smiri. ona se grčevito hvata mene i vrišti. Zatim se udara po glavi, pesnicom, i sama sebe proklinje. Zaboravila je, kaže, svoje dete.
Grdi, strašnim imenima samu sebe. Plače.
Giuseppe, koji je izgleda, dobro poznaje, tepa joj, i viče, da se pribere. Zatim, sve troje, trčimo do najbliže, policije.
Mariannu vodimo ispod ruke, kao da se vraćamo sa Golgote.
Idemo žurno, kraj zida šetališta kraj reke.
Iznenada, Marianna, moli me, da se udaljim. Pozlilo joj je. Povraća, nagnuta iznad reke.
Giuseppe mi prilazi, i kaže, da proklinje sebe, što pomenu Neapolj i bombe. Bio je zaboravio, kaže, da ona u Neapolju ima dete.
Ja stojim dotle u mraku, ispod jednog drveta, kraj zida, koji me pokriva senkom i čekam, da Marianni bude bolje. A dok tu stojim i čekam da se Marianna pribere, čujem, kraj sebe, na dva-tri koraka, kako jedan zaljubljeni par, sve brže, šapuće i dahće. U noćnom mraku jedva se vidi šta rade te dve senke, pripijene, naslonjene na zid.
Čujem samo kako jedan, zadihani, ženski glas, šapuće, sve glasnije: Ljubavi moja, sveta, volim te, mnogo, mnogo. Amore mio santo, t’amo, tanto, tanto.
A zatim još brže: dragi, dragi, caro, caro, caro.
Do policije nije bilo daleko — sve su lampe bile u policiji upaljene — ali da telefoniraju u Neapolj neće.
Pristali su, međutim, da pitaju poštu, ima li u Neapolju, nešto novo. Zatim nam kažu da je sve mirno i da
Neapolj nema bombe. Francuzi su upotrebili, pri napadu na Rim samo letke.
Marianna je mirno mogla da se vrati, kući.
Ja sam stigao do Sant Angela, kad je počelo da sviće.
Francuski bombarderi leteli su vrlo nisko nad Rimom, pa je artiljerija imala da puca vrlo nisko.
Kažu da je ubila jednu babu, u jednoj kući kraj stanice, na mansardi, ispod krova. Tako se svršilo prvo bombardovanje Rima.
Miloš Crnjanski
