skrenuli smo desno kod Albukerkija,
i zalutali daleko od začaranih livada,
nikada više nismo snili s jeseni maslačak
ni upornu livadarku – poa pratensis.
eto, i naše su razmažene muze odavno site
razbokorenih reči. miruju u senkama,
daleko od razorne svetlosti opsena.
preziru dosadne stihove i slušaju klasiku.
više se ne povija za nas poa pratensis –
golicljiva trava, u čijim sokovima dozrevaju rime
o razvigorcu i violončelu među butinama
preplanule devojke, dok svira Bramsa…
poa pratensis, jednom nam je razgnevila damare
Mađarska igra broj pet
i sve beše mahnita vrteška!
jednom, dok smo se skrivali od zvezda,
i dosta kasno procvetali.
Toni Perdić
