Kraj prozora je stajala mlada devojka i zamišljeno gledala blatnjavu kaldrmu. Iza nje je stajao mladić u činovničkom vicmundiru. Čupkao je brkove i govorio uzdrhtalim glasom:
— Osveti se, sestro! Još nije kasno! Učini mi to. Odbij tog trbušatog brašnarskog trgovca, toga kacapa. Pljuni ti tog prokletnika debele njuške, nigde mira nemamo! Hajde, učini mi to!
— Ne mogu, braco! Dala sam mu reč.
— Preklinjem te! Sažali se na naše ime! Ti si plemenita roda, prava plemićkinja, obrazovana, a on prodaje jeftino piće, seljačina, prostačina! Prostačina! Shvati to, nerazumnice! Prodaje smrdljivi kvas i trule haringe! Lupež je! Ti si mu juče dala reč, a on je jutros našoj kuvarici ukaišario pet kopejki! Kažu, guli sa jadnog naroda! Šta je s onim o čemu si sanjala? A? Gospode, bože moj! Pa čuj: ti voliš Mišku Trjohvostova iz naše ustanove, ti o njemu sanjaš! I on tebe voli …
Sestra planu. Brada joj zadrhta, oči se napuniše suzama. Videlo se da je brat pogodio u najosetljiviju „tačku”.
— I sebe upropašćuješ, i Mišku upropašćuješ… Propio se momak! Eh, sestro, sestro! Polakomila si se na prostakov kapital, na minđuše i grivne! Udaješ se iz računa za nekakvu budalu, za svinju … Za neznalicu se udaješ … Ne ume čestito ni svoje prezime da napiše! „Mitrij Nekolajev” „Ne” … čuješ li? … Nekolajev …! Stoka! Star, surov, medved… Ama, smiluj se!
Bratov glas zadrhta, postade promukao. Brat se zakašlja i obpi sa oči. I brada mu zaigra.
— Dala sam reč, braco. ..Ai dodijalo mi je naše siromaštvo.
— Kad je već dotle došlo, reći ću ti! Nisam hteo da sebe prljam u tvojim očima, ali reći ću ti. Bolje da izgubim renome nego da roёenu sestru vidim da propada.. . Čuj, Kaća, ja o tvom bakalinu znam jednu tajnu. Ako ti saznaš tu tajnu, odmah ćeš ga se odreći. . . Evo kakva je ta tajna. Znaš li na kakvom sam ga poganom mestu jednom sreo? Znaš li? A?
— Na kakvom?
Brat otvori usta da odgovori, ali ga ometoše. U sobu uđe momak u dugom kaputu u struk, prljavim čizmama i sa vrećicom u rukama. On se prekrsti i stade pored vrata.
— Pozdravio vas je Mitrij Terentil — obrati se bratu — i kazao da vam čestitam praznik… A ovo ovde da predam vama u ruke.
Brat se namršti, uze vrećicu, pogleda u nju i prezrivo se nasmeši.
— Šta ima tu? Gluposti, sigurno … Hm . .. Nekakva glava šećera …
Brat izvuče iz vrećice glavu šećera, skide sa nje poklopac i kucnu prstom po njoj.
— Hm… Iz čije fabrike je šećer? Bobrinskog? Da, Da … A ovo je čaj? Smrdi na nešto … Nekakve sardine … Šta će tu pomada?… Suvo grožđe s trunjem … Hoće da me odobrovolji, ulizuje mi se. .. Nema, prijatelju dragi! Nećeš me odobrovoljiti! A što li je ubacio cikoriju? Kafu je štetno piti! Deluje na nerve . . . Dobro, idi! Pozdravi tamo!
Momak izađe. Sestra priskoči bratu, ščepa ga za ruku… Bratovljeve reči su snažno delovale na nju. Samo još jedna reč i crno bi se pisalo bakalinu.
— Ma govori! Govori! Gde si ga video?
— Nigde. Šalio sam se… Radi šta znaš — reče brat i još jednom kucnu prstom po šećeru.
Anton Pavlovič Čehov
