D.J. ili posvećivanje
Prvi stepen posvećivanja niko ne postiže sam. I ostale prilično teško. Kasnije, ako učenik iskazuje poštovanje prema učitelju zbog pomoći prilikom prvih koraka, učitelj ne može prihvatiti ovo poštovanje. Učenik ništa ne duguje učitelju, kaže on, ono što je postao, postigao je sopstvenim snagama. Međutim, bez učitelja se ove snage, verovatno, ne bi probudile. Ako je između njih dvojice stvar i ostala nerešena, učenik je neće zaboraviti, on je dužan učitelju.
Na početku evropskog doba Sokrat je delatnost učitelja nazvao babičenje. Ne kao da je Sokrat znao šta je posvećivanje, i kao da je svoje učenike posvećivao. Babica je osoba koja zna šta se događa. Zaista je onako kako kaže učitelj, učenik ne duguje ništa. Ali je zaista onako kao što kaže učenik, bez babice ne bi nikuda stigao.
Posvećivanjem se naziva onaj jedini akt ili proces, kada čovek probija sužene granice svoga života, i uspostavlja u sebi manje-više celokupnost svoga bivstva. U čovekovom životu postoji neka bespomoćnost, on je sapet. Naročito u kasnim civilizacijama. Sapetost nije dovoljno precizan izraz.
Čovekov život se istovremeno i zamagli, čak i zamuti, osiromaši, potone, ukruti se i postane opustošen. Gubi izvornu svetlost i lepotu, čistotu i svojstvo celokupnosti. Prema tome posvećivanje proširuje i uzdiže i uvodi nove snage, sve otvara, stvara jedinstvo i red. Posvećivanje je, recimo, proces uspostavljanja normalnosti. I mada uspostavlja normalno stanje, posvećivanje je ipak prilično opasan korak koji ne može svako da podnese, i što čovek živi u kasnijoj civilizaciji, sve mu je teže. Sve je manje ljudi koji mogu izdržati normalnost, i sve je više onih čije je prirodno stanje neurednost, tama, grč, zbrka, i koji su potpuno nepogodni za svetlost i red i uzdizanje i proširivanje, takvi čak I potpuno propadaju. Posvećivanje u ovim situacijama zamenjuje neko sasvim lažno znanje. Danas je to dopola racionalistički, dopola okultni takozvani pogled na svet, ili filozofija, ili nauka. Više od toga moderan čovek ne može da podnese. Pogled na svet, filozofija, nauka ne smeju se smatrati objektivnim formama, nije ih stvorila stvarna zabluda, nego nečisti razum.
Susret s učiteljem ne može se uporediti ni s jednim drugim događajem u čovekovom životu. Šanse za to su sve manje. Susret s ovakvim čovekom pruža mogućnost da se shvati kako je svet mnogo veći no što to mogu razumeti naša čula. Čovek stiče pojam o tome da je svet samo jedan od mnogih i samo fragmentarno nevidljiv, odnosno čovek stiče pojam o primordijalnom bogatstvu bivstva. Postaje učesnik takve egzistencije u kojoj se reči oglašavaju svojom punom akustikom. Kada čovek vidi uzajamnu vezu između stvari i smisla. Otvara mu se šira i svetlija perspektiva jednog neopozivog života. Pucaju okovi sapetog života, ostvaruje se jedan izvorniji oblik slobode, i čovek ume da uvede u svoj život moć egzistencija viših od njegovog života. To je takvo podizanje ontološkog nivoa koji je zapravo veoma jednostavan, jer je ovaj život potpun u odnosu na njegovu dosadašnju degradiranu I razorenu suštinu. Posvećivanje je proces koji uspostavlja normalnost, i on ne može drugačije da uspe nego da postoji neko ko će pomoći čoveku da prestupi preko praga. Preko praga čovek sam mora da prekorači. Rezultat je specifičan. Ne menja se ništa. Čovek ostaje jadan, i dalje se zbunjuje, glup je, korumpiran, pravi greške. Ipak. Ipak se sve izmenilo. Posvećivanje je žarilo klin između zabludelog čoveka koji živi svoj svakidašnji život i čoveka koji vidi egzistenciju pod punim osvetljenjem, ali tako da to nisu dva čoveka, jer su upravo sada u ovoj svojoj dvojnosti postajli jedno. Za oznaku ovog stanja svesnost je premalo. Nije reč o svesti. Naime, čovek nešto zna što ranije nije znao, ali nije važno znanje, nego budnost.
D.J. bi se ponajviše mogao uporediti s Menonovim robom. U Menonu Platon priča kako, prema starom Sokratu, u krajnjoj liniji svako sve zna, a sve zapravo zavisi od toga da li se seća ili ne seća.
Radi dokaza svoje teze prikazuje da Menonov rob poznaje Pitagorinu teoremu. Naravno, i bez znanja ko je bio Pitagora, i kakva je istorija otkrivanja teoreme. D. J. je poznavao celokupnu baštinu, grčku, indusku, jevrejsku, kinesku, iransku, egipatsku, a da nije znao da je induska, ili egipatska i da nije znao šta je baština. D. J. je znao i ono što kaže Genon, da se u našem dobu prilazi samo bledom I klonulom obliku ove baštine koja je postala sholastička. Nemamo ključ za njeno pravo razumevanje.
Zašto? Jer ne znamo da živimo životom koji bi nas učinio sposobnim za izvorno razumevanje. Ovo sholastičko znanje je ono koje Indusi nazivaju tantra, kasno knjiško znanje, zakržljalo u odnosu na izvorno. D. J. je znao da postoji izvorna drevna baština, ali i da samo tantru umemo da dokučimo. Ovu tantru je spojio s najnovijom evropskom psihologijom, naročito s Jungovom dubinskom psihologijom.
Njega nije zadovoljavala Frojdova psihoanaliza, i to ne samo zato što je uska i što pokušava samo da prosvetli erotski život, nego zato što joj je prilično nizak oslobodilački nivo. Jedinstvo tantre I dubinske psihologije je prvi i jedini poduhvat nekoga da sjedini evropske metode i metode drevne baštine. Sjedinjavanje se nije zbivalo na papiru, i ne u radnoj sobi za pisaćim stolom i ne u biblioteci.
Brak D. J. se raspao, materijalno je propao i pretio mu je duševni slom, i sve to gotovo istovremeno. Kao što je rekao, cela njegova inkarnacija dospela je u pogubnu opasnost kao posledica nagomilavanja karme. Nagomilavanje karme je ona kriza kada elementi različitih predznaka i stepena postaju neusaglasivi u psihi. Istočnom terminologijom bi se moglo reći da je istovremeno aktuelno više inkarnacija. Današnja primitivna evropska psihodijagnostika zna samo za pojedine deliće ove krize i naziva je šizofrenijom. Nagomilavanje karme predstavlja više šizofrenih komplikacija, nabacanih jedne preko drugih, koje ne prete rascepljenjem, nego potpunim rasulom i raspadom.
U svojoj stešnjenosti, D. J. je, podsećajući se egipatskih i grčkih i hindu mitova i Tore, započeo s meditacijama. Etinger kaže da čovek ume da razreši izuzetne duhovne zadatke, međutim, nije sposoban za jednu stvar, ne može da održi spoljašnjost modernog života, da zarađuje hleb, da živi u društvu, i da istovremeno radikalno likvidira svoje unutarnje teškoće. Za to je neophodna samoća. D. J. je prihvatio ekstremno siromaštvo i oskudicu, i tokom godina nije se bavio ničim drugim do svojim unutarnjim procesom. Njegova joga bila je smireno i udobno sedenje, pravilno disanje i koncentracija.
Nije to činio zato što je očekivao senzaciju. Prisiljavala ga je oskudica. Uspeo je da otkrije određene stvari i želeo je da ih dublje razume. Dospeo je do Junga. Otprilike tokom jedne decenije u sebi je izradio sistem arhetipova, tako što je arhetipove postavio u paralelu s pojmovima tantre, a osnovne pojmove tantre je, pak, preveo na jezik moderne psihologije. Izvukao je one krajnje konsekvence za koje Jung nije znao, ili nije smeo da zna, i za koje nije bio sposoban ni jedan evropski psiholog.
Sasvim je izvesno da je najveći podvig ljudskog života, čak i ako nekoga vodi učitelj, kada unutarnji proces želi da se obračuna s poremećajem ljudske duše koji je sličan ludilu (abhimana). Ako nema učitelja, podvig je gotovo nemoguć. Kad ga se neko ipak poduhvati, on rizikuje potpunu poremećenost. Spopadnu ga sile koje je probudila dubinska svest. Tone se u ludilo, samoubistvo, pokvarenost, zločin, manijakalnost. D. J. se više puta nalazio na ovoj tački. Svaki korak je činio u krajnjoj nuždi. Posle izvesnog vremena usledio je period snova. Jedan od najpresudnijih koraka bio je početak ozbiljnog prihvatanja svojih snova, beležio ih je i postepeno razumevao. Kad je do toga dospeo, u meditacijama se pokrenuo niz vizija. Niz je otkrio Postanje u arhetipskim slikama i one su na neobično izuzetan način bile srodne s Bemeom, poneke s Upanišadom i Kabalom. O tome on, naravno, ništa nije znao. Gotovo svaka vizija je značila takav potres da je svaki put mogao sačuvati zdrav razum tek uz najveće napore. Vizije su obično energizovani arhetipovi čija je naročita tendencija da progutaju čoveka. Jedini metod odbrane je takozvano kontrapunktiranje: pronaći simetričnu suprotnost arhetipa, oba postaviti u napetost, odnosno najtajanstveniji smisao jednog otkriti u drugom. Nije imao krupnijeg potresa nego kada je u dvojstvu Hristos-Satana otkrio istovestnost Iskupitelj-Iskušitelj.
U sred unutarnjeg procesa, u jednom snu stupio je na put koji je bio oivičen drvoredom visokih jablanova, i pošao njime. Put je bio prav, i što je dalje napredovao, put je izgledao sve beskrajniji.
Znao je već da korača dobrim putem, to je Put prav kao strela, kao što se kaže na Tibetu, ali i to da put, bar u ovoj otelotvorenosti, nije konačan. Nije se pomirio s tim. Probudio je radoznalost u sebi kako bi dosegao konačni cilj, odnosno kako bi do temelja prosvetlio svet duše. Zbog toga je doživeo užasan kontraudar. Pred njim se otvorila takva tama zbog koje mu se razum našao blizu raspada.
Morao je da shvati da je u oholosti postavio isuviše velike zahteve svojim snagama. Dugo je potrajalo dok nije u sebi osnažio suprotnost oholosti, pokornost, i s njom zajedno osnažio i uviđavnost koja se zadovoljava postignutim znanjem.
D.J. je opisao svoju viziju postanja, koju je doživljavao periodično tokom više godina, i beleške je sačuvao. Nije ih bilo mnogo, otprilike 30-40 stranica, uglavnom tačke za podsećanje, nabrajanja, odrednice. Jedno vreme ga je obuzimala misao da sve to obradi i opiše. Kasnije je rukopis spalio, jer je rekao da je sila, koja ga je navela da načini beleške, bila tamna sila. Počev od tada nikada je više nije pominjao. Možda je bio u pravu. Ali ako i nije bio, vizija postanja mu je otkrila takav svet koji bi u rukama današnjeg čoveka značio naročitu opasnost, jer je budio takve moći prema kojima je današnji čovek potpuno nezaštićen. Zbog toga je ćutanje o viziji obavezno.
Potom je smesta tražio i našao dodir s malenim krugovima, gde se čovekova duša očituje u svom najjednostavnijem, gotovo detinjem vidu. Najviši nivo koji je dosegao bio je hrišćanstvo svetog Jovana (blagost, bogougodnost, strpljenje). Nije trebalo da se odriče napetosti unutarnjeg procesa, a pogotovo ne znanja koje je pribavio tim procesom. Rekao je za sebe da je ispunjen takvim znanjima I sposobnostima koji ga čine posebno obeleženim čovekom. Nosio je to s dostojanstvom i pokornošću.
Zalud se skriva u svoje siromaštvo, rekao je, u skromnost i nepoznatost. Postoje sile koje ga, istina, lično ne poznaju, međutim znaju za njegovo postojanje, i neprekidno ga traže i njuškaju za njim. Znaju kakav stepen svetlosti se u njemu krije, zato neće prezati ni od kakvih sredstava kako bi ga uništile. Nije se plašio za sebe. Nego za znanje koje je pribavio i kojem je pružio mogućnost života u konkretnom čoveku. Zbog toga je 1944. godine pobegao iz Mađarske.
Čovek ne može počiniti veću grešku nego što ju je D. J. počinio smatrajući svoj unutarnji process okultnom magijskom praksom, a ono što je govorio mistikom. Mada teorija D. J. i nije scijentistička parapsihologija, D. J. ju je nazivao prosvetljenjem duše, drugom prilikom otkrivanjem duše.
Evropejac je veoma snažan u prirodi, u nižem sloju (itamas, kao što Indusi kažu), veoma je snažan u gornjem (indusko satva), ali je vanredno slab u srednjem, u duši (indusko radžas). Istina s preterivanjem, ali se može tvrditi da se ceo psihički svet Evropejaca nalazi ispod praga svesti. D. J. je situaciju evropske duše jednom uporedio s prividno mrtvom prelepom princezom koja je zatvorena u stakleni kovčeg, i rekao je da se on poduhvatio razbijanja sanduka i oslobađanja princeze. Imao je jedan san, oko sredine unutarnjeg procesa, kada mladi vitez pozove devojku i njih dvoje zaplešu. D. J. je znao da ples intelekta (vitez) i srca (devojke) znači očitovanje celine duše u životu.
Inače ono što se danas naziva okultnim nije ništa drugo do kontrapunkt racija, odnosno nema okultnog bez racionalnog, ni racionalnog bez okultnog. Antiprirodan čovek, čak na patološki način racionalizovan čovek, u svojoj drugoj polovini na patološki način mora biti okultan. D. J. je iskoračio daleko izvan toga da hi ostao u tako primitivnom škripcu. Razum se ne plaši ničega skrivenog i maglovitog i mutnog, i ne zatvara se pred njima. Topneuma panta ereuna, kaže Pavle: razum istražuje sve. D. J. zauzima stanovište razuma. Prestupa preko suprotnosti religije dobro-zlo, vrlina-greh.
Realizovao je najviši arhetip-tantru, onaj koji je realizovao i tibetanski lama, ništa ne uzima ozbiljno, sem ono što pojačava i proširuje znanje, ili ga sužava i smanjuje. Oslobađa ili sputava. Sređuje ili razara. Uzdiže ili obara. Razlikovanje moralno dobrog i zlog vodi u religiju, a religija u psihičku inflaciju, i čovekova se ravnoteža poremeti. Kao što Čuang Ce ili Heraklit odbacuju razbojnika, ali isto tako odbacuju i sveca. Budnost je jedina. Dnjana moksa, kao što Šankara kaže: saznanje je oslobođenje.
Budući da je D. J. religiozno i moralno ravnodušan, nema svesti o grehu, nema lošu savest, ne želi ništa da ispravi, nije zahvalan, nije nezahvalan, ne ispašta zbog prošlosti i ne želi ništa drugo do da razume i otkrije i osvetli i razreši. Što znači da sve ono što je ikada učinio, ne samo u ovom, nego u svakom otelotvorenju, prihvata s potpunom budnošću. D. J. kaže da svaka duša zajedno sa svojim kosmosom, zasnovanim na sopstvenim zakonitostima, kruži u bivstvu, sama, zatvorena sa svih strana. Što otprilike odgovara induskoj dharmi. Istovremeno, međutim, kaže, ako duša, što je karakteristično za većinu slučajeva, ostane u ovom zatvorenom svetu, i ni jednom se ne probije prema drugoj duši, i s njom ne nađe dodir, sudbonosno će ostati sama na drugom svetu u tamnici noći kosmosa, bez pomoći i povezanosti, moraće da luta u osami bez zajednice. Ovaj zatvoreni kosmos je svet manije i hirovitosti, užasnih snoviđenja i fiks-ideja, čak i onda ako su ove fiks-ideje genijalne. Čovek postaje realan tek onda ako stupi u zajednicu s drugim čovekom.
D.J. je, kao što je rekao, veoma veliki teret nosio u svojim ranijim inkarnacijama, ali sada, pre konačnog potonuća još jednom mu se pružila prilika da pribavi svetlost. S neverovatnom istrajnošću se borio za tu svetlost, i odbacio je udobnost i korist i sigurnost i prijatnost. Život je pozornica za borbu s nevidljivim silama. Duboko je prezirao one koji uživaju u životu. Oni se nezadrživo survavaju u dubinu, i ako se ne osveste, raspršiće se u ništa.
D.J. želi potpunu prosvetljenost svake inkarnacije. Saznati šta je bilo, šta se zbiva i šta će se dogoditi s ovim kosmosom koji je on sam. Ne spasenje. Ne večno blaženstvo. Čak i oslobođenjem se može nazvati samo u Jovanovom smislu. Oslobođen je ko sazna istinu. Jedva se i može zamisliti veća razlika od one koja postoji između današnje, recimo, prosečne evropske filozofije i teorije D. J. U Evropi tako reći nema ništa što ne bi bilo proračunat nastavak ranijeg mišljenja i zbivanja i škola. Ono što D. J. kaže, potpuno je nov početak. Ono o čemu govori nije rečeno na osnovu onoga što je čuo i naučio i na temelju prethodnih znanja. Sopstveno i lično iskustvo, ali ni ono nije tek onako uopšteno, na osnovu neke zavodljive vizije, nego iz krajnje prinude, uvek ono što mu je trenutno pomoglo i što je shvatio u svojoj strepnji. Nije imao vremena za akademska i principijelna istraživanja, i nije o njima ni vodio računa. Niz ličnih i prostih kriza, teškoće kojima se filozofija obrazovanih ljudi samo divi, ali od toga ne razume ni jednu jedinu reč.
Karakteristično je na koji je način on analizirao kinesku raspravu o tantri Zlatni cvet. Tada je vodio ogorčenu bitku s energijama koje su se probijale iz dubinske svesti, i uzalud je tražio čvrstu tačku. Zlatni cvet znamo u dva prevoda. Jedan je Riharda Vilhelma, koji je od njega načinio analitičku psihologiju, s Jungovim predgovorom, i potpuno ga je pogrešno razumeo. Drugi prevodilac je Andre Preo, koji je znao da je pred njim mahajana-budistički spis, i dokučio ga je na osnovu Pradnjaparamita, Vadžračedika i Gandhavjuha. To su knjige budističke baštine o stazi pravoj kao strela. Učenje glasi da je konačno i savršeno stanje bivstva šunjata, odnosno praznina. Ona je prava egzistencija. Jedina baza je ništa. Čvrsta tačka je nepostojanje. D. J. je to razumeo jer je upravo tražio jedinu čvrstu tačku. Razumeo je, jer u tom trenutku i nije imao drugog izbora, ako je želeo da se održi, morao je da razume. Zlatni cvet znači da sve dok čovek polazi od traganja, uvek nalazi nešto, mora naći nešto. A dokle god nešto postoji, dotle je čovekova situacija beznadežna. Počinje da se budi tek onda kada odbaci stvarni svet. Kao što Mojsijeva knjiga kaže: Dosta tih priloga. Svako “ima” je nepouzdano. Jedino pouzdano je da jesam. A opet i to treba odbaciti. Jer ako neko samog sebe doživljava kao živog koji je izolovan od drugih i od celine bivstva, sve dotle je prinuđen da sebe samog shvata kao analogiju spoljnih stvari. Gledajući iz apsoluta ja sam nepostojeći. Gledajući iz samog sebe ja sam jedina stvarnost, ja sam sve, i postojeći, i sveta nigde nema. Subjekat je ništa, odnosno praznina, šunjata.
Jednom se, u vezi s jednim snom, povela reč o Direrovoj slici Vitez, đavo i smrt. D. J. ju je smatrao primerom remek-dela zena. Vitez nastupa protiv đavola i smrti. Po njemu se vidi da će ih oboje pobediti. Šta će se dogoditi ako pobedi svoje protivnike? Ostaće sam? Sam i upravo zbog toga je to tek polovina puta, i to još lakša polovina. Jer treba da nestane i sam vitez. Pobeda je potpuna tek onda ako na slici nema nikoga i ničega. Ako je ostvareno ništa, praznina.
Ali stvar se nije okončala ni ovim korakom, i tako Direrova slika postaje potpuni primer zena. Kad čovek u sebi otkrije i realizuje apsolutno ništa, i u tom stanju zastane, ostane. Postigne takozvanu blaženost. Ostane u raju. Čoveka uhvati sopstveno spasenje i on je izgubljen, jer duhovno savršenstvo, koje je za sebe izborio, želi da zadrži za sebe. Od toga mora odustati. I ništa treba poništiti. To je mahašunjata ili šunjata-šunjata. Po tantri to je držanje bodhisatva. To je ono kada se neko odrekne i najvišeg duhovnog ranga, čak ni njega ne zadrži. Zašto? Čovek ne sme da ostane u stanju blaženstva, u savršenom oslobođenju, i ne sme da uživa u svom oslobođenju. Mora da se vrati u svet i samog sebe sa svim svojim znanjem da stavi na raspolaganje i u službu onih koji nisu oslobođeni. Konačno oslobođenje čovek individualno i posebno ni onako ne može postići. Samo je Evropa u zabludi da čovek može sam, odvojen od ostalih postići konačno spasenje, i da sam prosto izađe iz bivstva. Sve dok na svetu postoji ma ijedan neiskupljeni čovek, dotle se ničije oslobođenje ne može realizovati.
Oslobođenje celokupnog čovečanstva događa se odjednom. Zbog toga bodhisatva odbacuje ne samo pogrešnu, nego i nemoralnu težnju da se neko sam na svetu i individualno oslobodi ostavljajući sve druge na cedilu.
Sve to, naravno, nema veze s religijom. D. J. kaže, dok duša kruži u bivstvu, da reši zadatak koji je dat njenom biću, uvek preuzima drugo telo i drugi duh. Ovaj zadatak je jedini i jednostavni nalog čovekove ličnosti.
Bosje kaže da je Bog čoveka i fizički stvorio za duh – i eto, on je i duhom postao telesan. Ono što kod Bosjea zvuči kao duhovita retorika, tome je D. J. zapravo povukao sve konsekvence. Naše realno biće živi u tri sveta, koja nazivamo telom, dušom i duhom. Kao što Beme tvrdi, nikada ni na kakvom stepenu bivstva nema čoveka bez tela-duše-duha.
D.J. je suprotstavljen otkrivalačkoj psihologiji neugodnog Evropejca, zbog toga odbacuje i Frojda, koji je prepun zluradosti i ressentimenta, i prihvata Junga. Ne želi nikoga da hvata u nečemu, i neće da traga za samozavaravanjima i da otkriva prevare. Metod D. J. jeste što objavljuje više sile koje prosvetljavaju arhetipove. Arhetip nije slika, nije zvuk, nije supstancija, nije čak ni središte sila.
Verovatno da za njega nema drugog izraza osim izraza logos. Odnosno smisao. Smisao koji je prisutan nezamislivom silom i istrajnošću, drugačije rečeno čulno je nevidljiv. Arhetip je, prema iskustvu D.J., posmatran istovremeno iz tantre i dubinske psihologije, ista ona konstanta u svetu duše kao i ideja u svetu duha. Konstantnost ideje je kao kod kristala, ili kod zvezde stajaćice. Priroda arhetipa je bezgranična metamorfoza. Nikada arhetip ne živi u istovetnom obliku u dva čoveka. Odvažnost može uzeti oblik bojažljivosti, može biti kukavičluk, može biti oprez, može drskost, i obrnuto. Nevinost može biti opaka. Otmenost može biti prostačka. Rasipništvo može biti tvrdičluk, ali može I štedljivost, kao i zavist što može biti velikodušnost, i zahvalnost može biti osveta. U ponašanju arhetipa uz to nema nikakve logičke doslednosti. Ako se u jednom trenutku odvažnost pojavi kao opreznost, u sledećem se može očitovati kao lukavost, a u narednom kao odlučnost.
Sve ono što je D. J. mislio i rekao ima naročitu ontološku težinu, jer nije imitacija, nije škola, nije raspra i dijalektika i dokazivanje. Izvire iz dubokih zakona jednog života, verodostojno je, jer se u svakom njegovom elementu nalazi celina.
Učitelj, veli, nije neophodan zbog toga da bi on naučio čoveka nečemu što on ne zna. Jedan od najvažnijih arhetipova čoveka jeste logički intelekt, a s njim gotovo uvek skupa idu oholost, obest I taština. Učitelj je čovek pred kojim se treba pokloniti. On je neophodan da bi čovek u sebi probudio pokornost. Ko za to nije sposoban, ko ne ume da bude učenik, on će u najvažnijim stvarima ostati laik i egzoterik.
Potpuno prosvetljenje duše nije mit. Primeri baštine, Patandžali, Kapila, Buda, Sankara, zen, sufi, hasidi, Ekhart, Kuzanus, Beme su upravo oni koji razrešavaju mit. Apsolut je čist i proziran. Ova čistota je pojam krajnjeg jedinstva koje nema mesta ni u religiji, ni u psihologiji, ni u logici, ni u egzistencijalizmu, to je ono što nema mesta u životu, što se oglašava preko zemaljskih granica egzistencije, i odnosi se na potpunu celovitost, prelazi preko kontura konkretne sudbine, iz jednog života ulazi u drugi.
Ljubav je više od života.
Bela Hamvaš
Tisapalkonja, 25. jul 1961
