Čarls Simić – pesnik oneobičavanja [Tema: Čarls Simić]

Čarls Simić rođen je u Beogradu 9. maja 1938. Otišao je u SAD 1954. godine. Jedini je značajniji američki pesnik našeg porekla. O svom detinjstvu u Beogradu napisao je izvanredna sećanja. Studirao je na Čikaškom i Njujorškom univerzitetu. Došao je iz Čikaga u Njujork 1959. godine.
Napisao je mnogo izvanrednih pesama posvećenih tom gradu. Od 1973. godine živi i predaje u Nju Hempširu. Za svoj pesnički rad dobio je više priznanja i nagrada, od kojih su među najznačajnijima Makarturova za „genijalnost” 1983. godine, i čuvena Pulicerova za poeziju 1990. godine.

Dobio je i nekoliko uglednih nagrada za svoje prevode jugoslovenske poezije. Prevodio je Ivana Lalića, Branka Miljkovića, Slavka Mihalića, Milorada Pavića, Ljubomira Simovića. Pre svega je poznat po svojim prevodima poezije Vaske Pope u više tomova. Njegova uloga u upoznavanju američke čitalačke publike sa našom poezijom je jedinstvena po svom kvalitetu i značaju. Sa Strendom je bio i urednik antologije evropskih i južnoameričkih pesnika Druga republika, koja je izašla 1976. godine. Prvu knjigu pesama, Šta kaže trava, objavio je 1967. godine u San Francisku.
Krajem šezdesetih godina na američkoj pesničkoj sceni pojavila se nova generacija pesnika, koja se okrenula čitanju i prevođenju stranih, evropskih i južnoameričkih pesnika. Simić je deo te generacije. Veoma je plodan pesnik.

Gotovo redovno, svakih godinu-dve, nekad i dva puta u jednoj godini, objavljuje po zbirku. Već sâm obim tog dela od preko petnaest knjiga poezije čini ga nezaobilaznim glasom američkog pesništva. Ali i jednim od najlucidnijih i najupečatljivijih. Njegova poezija je dobila mnogo
pohvala od kritike i dosta podražavalaca, ali je zbog svoje kriptičnosti i enigmatičnosti često teško odrediva. Tako, poznata pesnikinja Dajan Vokoski, mada očarana njegovim pesmama, na jednom mestu kaže: „Nisam još odlučila da li je Čarls Simić veliki živi nadrealistički pesnik Amerike,
pisac za decu, religiozni pisac ili je prostodušan.” Njegova bogata pesnička zadužbina građena je od elemenata folklora, sećanja, detinjstva, primordijalne svesti, preverbalne komunikacije. Ona je ispunjena mrtvom prirodom, običnim predmetima, stvarima, ali i čudovištima iz bajki. Njegova knjiga Klasični balski plesovi može, recimo, da se čita kao niz pesničkih bajki, ali bez dobrih vila i srećnog kraja. Čar Simićeve poezije je u tome što nam, s jedne strane, daje novi, neobičan uvid u obično, svakodnevno kao što su stolice, stolovi, noževi i viljuške, i da nam, s druge strane, približi i demistifikuje neobično: bogove i đavole, veštice i vile. On vrši dvostruki pomak u našoj percepciji. Pomera granice logike i podele između jave i sna. On na tematskom planu verbalizuje naše strahove i naše snove. Njegov iskaz je pritom uzdržan, gotovo mangupski nonšalantan, „mrtav-hladan”. Sintaksa mu je jednostavna kao u nekom praktičnom priručniku, čak i kada je scena koju opisuje nadrealistički košmar ispunjen obezglavljenim lutkama na invalidskim kolicima i majkama koje se pridržavaju noževima umesto štulama. Slike koje Simić postiže svojim svedenim, često i šturim jezičkim sredstvima uvek su upečatljive. A glas u pesmi, njegova pesnička persona, često je glas zdravog razuma pred užasnim avetima i skrivenim terorom modernog sveta. Neki u tome vide i tragove njegovog istočnoevropskog senzibiliteta, kafkijanskog duha i ironije. Međutim, njegova lirika zadire isto toliko duboko u američku psihu i tradiciju koja polazi od priča strave i užasa,
od Poa. Ali i od slepstik komedije i kamenog lica Bastera Kitona usred opšteg haosa. Njegov poseban dar je dar za humor. Najčešće crn. Za epigramski stih. Često u obliku zagonetke i dosetke. U jeziku i smislu. Tragičan ili komičan. Surov ili nežan. Ali uvek je iznenađenje. Udarac ili poljubac, kako primećuje jedan kritičar. Nikad se ne zna. Kod Simića je sve moguće.

Simića toliko dugo poznajem da ne mogu ni tačno da se setim kada i kako smo se upoznali. Imamo i mnogo zajedničkih prijatelja. Ipak, čini mi se da je to bilo u Beogradu, jednog leta, pre desetak godina u stanu njegove tetke. Stanovali smo prekoputa, u istoj ulici. Sećam se da je tada njegova tetka objasnila Čarliju i Milošu, mom mužu, da su oni neki dalji rođaci. Oni nisu ništa znali o tome. Čarli deluje simpatično, skromno, nepretenciozno. Na prvi pogled može da prođe kao tipičan kolečski profesor sa naočarima tankih, okruglih okvira, sa pomalo iznošenim sakoom od tvida i udobnim, somotskim pantalonama. Ali ispod koga se odmah otkriva jedna druga, nekonvencionalna strana, jedan izuzetno živ duh i temperament, vrcav humor i rezak jezik. Uvek je spreman da pomogne drugima. Sećam se da mi je svojevremeno pomogao oko sastavljanja izbora iz naše savremene poezije na engleskom, pregledao neke moje prevode, poslao mi svoje, Pope i Mihalića. Sećam se i da smo zajedno učestvovali kao gosti na Međunarodnoj konferenciji o prevođenju na Barnar koledžu Kolumbijskog Univerziteta. Govorili smo o prevođenju naše književnosti na
engleski. O mukama i lepotama tog posla. Ali više smo čitali prevode. Jer, mislim da se tu slažemo, više verujemo u sam čin prevođenja nego u teoriju o tome kako se to radi. Njemu sam prvom javila kada je Vasko Popa umro. I to prijateljstvo prema Vasku je jedna od stvari koje su nam zajedničke.

Komička vizija

Razgovor sa Čarlsom Simićem
(Njujork–Stratford, januar 1991)

Maja Herman Sekulić: Ti si rođeni Beograđanin. Nedavno si objavio sećanja na detinjstvo u Beogradu. Iako spadaš među najuglednije savremene američke pesnike, kritika ne propušta da pomene tvoj „istočno” ili „srednjoevropski senzibilitet”. Kako se ova dva sveta prepliću u tvojoj poeziji?

Čarls Simić: Teško je reći. Ja sam gusta supa; kobasica napravljena od mnogo bogova i đavola. O tzv. istočnoevropskom senzibilitetu ne razmišljam. Jugoslaviju sam napustio pre trideset šest godina. Kao petnaestogodišnjak. Vraćao sam se samo dva puta u kratke posete. Moje pesme su
uglavnom o Americi. Ako američko iskustvo posmatram iz različitog ugla, to je zbog tog mog porekla.

Maja Herman Sekulić: Književnu karijeru počeo si kao prevodilac jugoslovenskih pesnika, Vaska Pope, Ivana Lalića i drugih na engleski. I danas prevodiš sa srpskohrvatskog i sigurno si jedan od najboljih prevodilaca na engleski i jedan od retkih pravih „ambasadora” jugoslovenske poezije. Kako si se opredelio da se posvetiš tom teškom i često nezahvalnom poslu?

Čarls Simić: Nije bilo drugog izbora. Pročitao bih pesmu, strašno bi mi se dopala i pristupio bih poslu. Neke stvari sam radio po narudžbini, ali većinu prevoda sam radio iz ljubavi. U stvari, nisam počeo karijeru kao prevodilac. Moje prve pesme na engleskom objavljene su 1959. godine, mnogo pre nego što sam se ozbiljno posvetio prevođenju.

Maja Herman Sekulić: Da li su jugoslovenski pesnici kojima si se bavio uticali na neki način na tebe? (Brodski je, pre nekoliko dana, govoreći o Popi, pomenuo njegov uticaj na tebe.) Ako jesu, koji, kako, zašto?

Čarls Simić: Bez sumnje. Prevod je najbliže moguće čitanje književnog teksta, najimaginativniji uvid u pesnički zanat. To je neka vrsta šamanizma. Useliš se u „drugog”. Gledaš čudne prizore. Govoriš jezicima. To je zastrašujuće i zabavno. Mnogo sam naučio od ovih „opsednutosti”. S druge strane, treba da se shvati da sam poslednjih dvadeset godina predavao, a poslednjih četrdeset godina čitao američku književnost. Te druge uticaje treba isto uzeti u obzir.

Maja Herman Sekulić: Znam da lično pišeš samo na engleskom. Kako je i kada u tebi došlo do tog potpunog prisvajanja drugog jezika? Da li sebe vidiš pre svega u okviru američke pesničke tradicije? Koja bi bila to tradicija?

Čarls Simić: To nije stvarno bila odluka. Kada sam 1955. godine počeo da pišem pesme, sve devojke kojima sam hteo da ih pokažem bile su Amerikanke. Sada sam se uglibio. Ne mogu da se zamislim van američke književnosti i engleskog jezika. Što se tiče tradicije, pisci i pesnici Nove Engleske: Hotorn, Dikinsonova, Melvil, Stivens, Frost, Bišopova, Krili i drugi, moji su heroji. Nalazim da mi je taj pogled filosofski blizak. Sem toga, u tom pejzažu se osećam kao kod kuće. Uvek sam voleo sever sa njegovim sumornim, studenim predelima. Napisao sam mnoge pesme o tom svetu.

Maja Herman Sekulić: Koje bi savremene američke pesnike izdvojio kao najbolje? Ili najbliže tebi? Da li sa njima osećaš generacijsku ili neku drugu pripadnost?

Čarls Simić: Piše se mnogo dobrih stvari. Teško mi je da kažem ko je najbolji jer sam usred svega toga. Pesnici sa kojima osećam srodnost su: Džejms Tejt, Rasel Edson, Bil Not, Mark Strend i nekolicina drugih. Preko dvadeset godina smo bili kolektivno zloupotrebljavani i identifikovani
kao grupa. Nazivani smo „duboki imažisti”, „neonadrealisti”, i slično. Naravno, ima i drugih savremenih pesnika koji su mi mnogo značili. Ljudi kao što su Čarls Rajt, Robert Krili, Deniz Levertov, Dejms Rajt, Robert Dankan, Džon Ašberi i Frenk O’Hara.

Maja Herman Sekulić: Neki kritičari su u tvojim prvim pesmama prepoznali odjeke Retkea, Blaja, pa i Strenda, ali i evropskog, pre svega francuskog, nadrealizma? Da li se slažeš sa tim ranim ocenama?

Čarls Simić: Retke – da. On je na mene duboko uticao. Dao mi je ideju kako da pišem. Blajove rane pesme su bile zanimljive i svi smo ih pomalo imitirali, ali je ubrzo postalo očigledno da je on veoma ograničen pesnik. Što se tiče Strenda, on je moj najbolji prijatelj. Čitali smo iste knjige u
poslednjih dvadeset pet godina i to može da objasni zašto ponekad zvučimo slično.

Maja Herman Sekulić: Tvoja prva knjiga pesama, Šta kaže trava, izašla je 1967. Kada i gde smatraš da si prvi put našao svoj autentični pesnički glas?

Čarls Simić: U toj knjizi ima pesama koje mi se još uvek sviđaju. Napisane su između 1963. i 1964. godine. Pesme kao što su Mesnica, Kamen, Moje cipele, Viljuška. Mislim da su nepogrešivo moje.

Maja Herman Sekulić: U zbirci Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974) kažeš: „Nema ništa ozbiljnije od šale.” Poznat si po svojim aforističkim stihovima i duhovitosti. Da li smatraš da je humor, koji toliki kritičari ističu kao karakterističan za tebe, presudan deo tvoje poezije?

Čarls Simić: Moje viđenje je komičko. Više volim Aristofana od Sofokla, Rablea od Dantea. Smeh je jedan od najsuštinskijih načela da se kaže istina o istoriji i ljudskoj sudbini. U smehu ima više istine nego u tragediji. Ovaj pogled me je doveo u razne neprilike sa kritičarima. Tako dolazi do toga da se neko proglasi minornim piscem. Komedija se shvata kao negacija, kao izazivanje. S druge strane, ne znam ništa životnije i stvarnije od prave komičke vizije.

Maja Herman Sekulić: Pre nekih desetak godina, u jednom intervjuu izjavio si kako su tvoje novije pesme sve više autobiografske? Da li je to tačno i danas? Da li to važi i za tvoju poslednju Knjigu o bogovima i đavolima?

Čarls Simić: I jeste i nije. Nova knjiga, kao i sve moje knjige, govori o stvarima koje su mi se stvarno desile. Naravno, mnogo i lažem. Kada bi samo mogla da čuješ moje učitelje iz osnovne škole u Dečanskoj ulici u Beogradu, oni bi to potvrdili. Rekli su mi pre četrdeset i pet godina da sam prvak u laganju.

Maja Herman Sekulić: Dobio si mnoga značajna priznanja i nagrade. Prošle godine si dobio i Pulicerovu nagradu za knjigu pesama u prozi The World Doesn’t End (Nije kraj sveta). Šta je za tebe značila ta nagrada?

Čarls Simić: Bio sam vrlo srećan. To je veliko priznanje. Mnogi ljudi iz književnog sveta su bili potišteni. Videli su to kao najjasniji znak da je došlo do propasti američke civilizacije. Zbog toga sam posebno bio oduševljen.

Maja Herman Sekulić: Sada ti je izašla Knjiga o bogovima i đavolima. Govoreći o njoj, kritičar Dejvid Kirbi kaže da je u tvom svetu „akcija sve”. Kako to objašnjavaš?

Čarls Simić: Nisam siguran da znam šta je Kirbi hteo da kaže. Pričam priče pa ispada da se u mojim pesmama nešto dešava. Ili, lako se dosađujem, pa moram da držim stvari u pokretu.

Maja Herman Sekulić: Ako je za tebe delanje važnije od mišljenja, gde u svojoj poeziji vidiš mesto za osećanja?

Čarls Simić: Sve je važno. Dobra pesma mora da misli i oseća i zamišlja i da radi sve ono što ljudska bića čine.

Maja Herman Sekulić: Šta vidiš kao glavni cilj ili svrhu svoje poezije?

Čarls Simić: Cilj poezije je za mene isto toliko tajanstven kao i priroda vasione. Hajde samo da kažemo da želim da kod drugog stvorim doživljaj poezije. Želim da se poezija desi.

Maja Herman Sekulić: Kakva je, po tebi, uloga pesnika u savremenom svetu?

Čarls Simić: Njegova uloga je da podseća ljude da je pesništvo – pesništvo. Kao što je Stivens rekao: ono nije ni politika, ni filosofija. Mislim da je to dovoljno.