Kada bi neki savremeni srpski pisac bio dovoljno častan, hrabar i imao dobru volju da vladajućoj garnituri srpskih političara kaže ono što je svojevremeno Tomas Bernhard 70-ih i 80-ih godina prošlog veka napisao i rekao o kancelaru Brunu Krajskom i njegovoj vladi isti bi završio u zatvoru. U tom smislu može se o Austrijancima i Srbima govoriti na dva posve oprečna načina: o narodu tolerantnom i demokratski orijentisanom i narodu netolerantnom i po život slobodnomislećeg čoveka apsolutno nepredvidljivom. U okvirima jedne posve druge destinacije – stav i sud jednog pisca o delima svojih savremenih kolega, njihovim nečasnostima u republici koja se zove Književnost – Tomas Bernhard se nije libio da kaže da osim Petera Handkea i njega u tadašnjoj savremenoj austrijskoj književnosti ne postoji niko ko u toj književnosti ima šta da kaže. Da li je Tomas Bernhard tada (još tada!) govorio ono što je trideset-četrdeset godina nakon njegovih izjava potvrđeno kao istinito? – Jeste! Dobro. Šta bi se dogodilo jednom srpskom piscu koji bi danas izjavio da vrednost savremene srpske književnosti i njenih savremenih aktera ni približno nije onakva kakvom se ista predstavlja u srpskim novinama i elektronskim medijima? Da je sve – od radova Bećkovića, Basare i Bajca (da pođemo samo od slova „B“, početnog slova prezimena nekih srpskih pisaca) do M. Tešića, V. Karanovića, G. Petrovića, R. Petrov Noga književno smeće koje se među našim nogama po beogradskoj i novosadskoj košavi mota samo stoga što su tvorci tih pesama i tih romana još živi i što isti kao svoji sopstveni menadžeri u sadejstvu sa piscima kritičkih epitafa svakodnevno bučno deluju u pravcu svoje promocije. Štaviše, kod Srba se još nije odlučilo niti ko je ovde Handke, niti ko je ovde Bernhard. Niko se u ovoj Podunavskoj nahiji nije mašio svoje reči i samosvesno obznanio: ja sam onaj koji će ostati u istoriji ove književnosti, niko te kuraži, niti samosvesti nije imao i za taj gest, kao odgovorno ljudsko biće, snosio posledice. Svako je čekao da mu to na jevtin, neobavezujući način, odlamajući svoju izjavu kao granu u šumi, kaže i „overi“ neko od kritičara ili kritičarki; recimo, Bojana Stojanović Pantović, nekadašnja književna kritičarka-kolumnistkinja u Miloševićevoj i, delom, postmiloševićevoj „Politici“, koja je srpske spisateljske genije pronalazila u gotovo svakom tada objavljenom đubretu. Ko je „Bernhard“, ko „Handke“ – to se u jednoj apsolutnoj i po život opasnoj palanci i ne može da odluči. Svako veruje da je „Handke“ i „Bernhard“, uveren je u to, ali ćuti. Nema kuraži da kaže: književnik je taj koji zna ko je, ne njegov kritičar. Sva ta književnička bratijska trulež nosi, dakle, u potaji najzanosnije mišljenje o sebi. Međutim, ipak traži potvrdu u ordinaciji kod doktora kritičara. Makar ista dolazila iz ambulante najnečasnije književnokritičarske garniture od 1945. naovamo, one koja je u Srbiji bila delatna od 1990. i vremenom dopunjavana novim imenima do danas, zaključno sa Miletom Aćimovićevim Ivkovim. – Šta bi se, dakle, dogodilo takvom piscu ako bi se usudio da kaže ovo malopre rečeno? – Ništa! Ciljna grupa se ne bi ni osvrnula na njegovo mišljenje, ništa se ne bi promenilo, posedi i kritičarski nameti bi ostali neokrnjeni, liste nepoćudnih pisaca i zabrane objavljivanja bi ostale na snazi, Drugi Dnevnik u 19.30, naš smrtni posed, bi se i dalje ćutke slušao i netremice gledao.
Iz inostranstva posmatrano ovaj pejsaž je beketovski. Posmatrano iz ulice Novosadskog sajma u Novom Sadu ili iz neke ulice na Konjarniku ili Labudovom brdu u Beogradu, taj pejsaž kao čisti, nepatvoreni život miriše na krv, na protekli rat, na nož, na vatreno oružje za potiljkom, na bande ćelavih primitivaca u kvazi vojnim uniformama koji landaraju širom srpskih gradova, jer se država ispred zločina povukla da čeka „Datum“, koga iščekuje još od 1991. dok siromaštvo raste, jer su za to „kriva“ „Brozova vremena“ i „savremena Evropa“. Čitavih četvrt veka! (Oba krivca su, doduše, realni učesnici u današnjem pokolju humanizma u Srbiji, ali njihov udeo u tome je, relativno, mali, imajući u vidu upornije, dakle, opasnije štetočine u vidu raznih prolaznih političara od 1989. do danas). Danas se, međutim, na žalost, ne veruje u moć revolucije, no u menadžment-klanje i liberalne zločine! A Bećkovići i Bajci, naši pisci, pišu pastorale, i ne jedini, dakako, posve su neodgovorni spram socijalnih dosijea onih za koje, navodno, pišu. Prvi, salonski akademik, Amfilohijev sabrat, drugi, salonski izdavač sa ambicijom pisca. Postoje pisci koji u odnosu na paklenu stvarnost Srbije danas na ulici ližu sladoled, triput se, „po srpski“, ljube sa najrigidnijim predstavnicima Pravoslavne crkve, zaposeli su kolumne u prestoničkim listovima (dobro znaju da se nalaze posedu dobijenom za saučesništvo u kreiranju laži o svakodnevici koja je, tobože, normalna, kritikujući sa udobne distance nešto za šta njima i njihovim bližnjima nikako neće „zafaliti“ hleb svakodnevni) i svoje knjige objavljuju u „Laguni“ ili u „Arhipelagu“ i ni u jednoj svojoj reči ne vide običnog čoveka, radnika, seljaka, niti o njemu pišu. (Većina likova savremene srpske proze su intelektualci, posmatrači života iz ugla Srpskog književnog društva, Lengold-pajaci, membranske tvorevine kojima se divi „laguna-kritičar“ i njegov sledbenik „laguna-čitalac“ ili su, s druge strane, Srpčad iz Velikog Laola čiji su pogledi na svet odnegovani na tradicijama Šešelj-Srbije). Gde su srpski romaneskni likovi koji bi makar malo ličili na Kamijevog Mersoa, Beketovog Malonea, Marfija, Hama, gde pesnici od krvi i mesa poput (najmanje poput) Čarlsa Bukovskog? Umesto toga imamo hit-lik iz romana Posmrtna maska (2012), kvazi-intelektualca koga je izmislio Laslo Blašković stvorenog, izgleda, od spisateljske ruke koja još ne zna šta radi leva kada piše desna ili da li postoji veza između ruke koja drži pero i neke više instance koja perom, bar donekle, treba da upravlja.
Namera nam je da pišemo o Tomasu Bernhardu, autoru „dekonstruktivnih komedija“ (Silvio Vietta), provokatoru, piscu čije ideje propadaju u sistem bez sistema (stanje, recimo, srpske države danas) i čije propadanje jeste jedan od sistematskih motiva njegove proze sproveden s ciljem da se vidi da je svako ljudsko saopštenje bačeno u bezdan i uzaludno, da je, kako Tomas Bernhard kaže, „mnogo toga smešno, da je sve, ako se misli na smrt, smešno“ („aber es ist vieles lächerlich, es ist alles lächerlich, wenn man an den Tod denkt“). Malopređašnji „uvod“ u ovaj ogled ne podražava Tomasa Bernaharda nimalo, jer sopstvena skepsa ne može da ide na tuđe izvore, ona je plod našeg iskustva sa svetom života, konačno sa svetom onih koji stvaraju književnost i koji su to polje rada pretvorili u arenu u kojoj se vodi borba isto toliko surova kao i u tzv. „svetu života“, u kojoj je svaki pisac prema svakom piscu jedna cev i jedan nož, predstavnik i vinovnik jedne apsolutne neljudskosti kakva je već bila viđena u zločinačkim nemačkim lagerima poput Treblinke, Aušvic-Birkenaua, Majdaneka, Mauthauzena, Buhenvalda, Dahaua… (Navodim imena logora namerno kako bih podsetio na to šta čovek može i da to „šta on može“, nije bilo moguće samo juče, nego ga je, „sasvim prirodno“, moguće očekivati i danas i, zašto ne, i među piscima, jer se i to među piscima danas i te kako čini). Možemo da branimo ovaj stav tako što ćemo reći da je piscu prisustvo u medijima isto toliko važno koliko i život sâm, da je njegovo delo njemu njegovo duhovno dete te da to isto dete mora da ima isti tretman kao i bilo čije drugo duhovno dete, a nikako ne da njegovo dete bude oterano u logor gde će mu se ime zatreti samo na temelju očevog imena i potpisa koga ovaj stavlja ispred svoga dela. (Ima jevrejske sudbine među mnogim piscima u Srbiji danas). Nije teško zamisliti, još manje imenovati, srpske književničke kapoe, niti egzekutore prisutne u svakim značajnijim novinama u Srbiji ili književnom časopisu. (Piscu ovih redova zabranjeno je da objavljuje u „Politici“, listu „Danas“, „Književnom magazinu“ i „Beogradskom književnom časopisu“). Ukoliko je svakom desetom srpskom piscu zabranjeno da objavljuje bar u dva glasila dobićemo brojku koja bi bila impresivna i za Hitlerove, Staljinove, Pinočeove, kubanske, kineske, albanske, argentinske i druge cenzore. A cenzorski radovi pomenutih država ostali su i danas pojam zločina cenzure. Treba u tom pogledu, primera radi, posmatrati odnos između dvaju organizacija pisaca u Srbiji, Srpskog književnog društva i Udruženja književnika Srbije, pa se u tim okvirima radi sopstvene orijentacije o međusobnom odnosu pisaca u Srbiji odrediti spram fenomena „pisac koji cenzuriše drugog pisca“, koji inače u praksi sadrži diluvijalne crte nastale u davnim, diluvijalnim vremenima naše planete. Pri tome ćemo videti da je SKD zapravo jedna organizacija pisaca koja je svako dobro koje se srpskom piscu u Srbiji danas daje (ma koliko mu se, uistinu, odveć malo daje) uzela za sebe: zloupotrebila privatne izdavačke kuće, iskoristila za sebe međunarodnu razmenu pisaca, institucije i instance prevodilaštva, državne listove i medije. Novi ministar kulture je, izgleda, promenio odnos snaga u korist UKS te oni drugi sada protestuju kao da nikada i sami nisu nikakvo zlo drugim piscima učinili. Dovoljno je pogledati list „Politiku“, njenu rubriku za kulturu u poslednjih dvanaest godina, pa da se uvidi koliku su podršku toga lista uživali pisci sada, navodno, ugnjetenog Srpskog književnog društva. Njihov revanš posle 2000. godine, podmukli i bespoštedni, za ono što je svojevremeno Udruženje književnika za vreme Miloševića činilo piscima sadašnjeg SKD-a, uzoran je primer logorske prakse potpomognute pisanim i elektronskim medijima, i to prema svakom koji piše pod drugim ideološkim znakom. S druge strane, bio je to valjan primer šta jedni pisci mogu da učine drugim piscima, šta je jedna udruga pisaca spremna da učini drugoj, i, takođe, testamentarni obrazac onoga šta je druga, svojevremeno, činila prvoj, dok i jedni i drugi pišu na istom jeziku i za istoriju iste kulture. Posebna priča u ovoj „priči“ je srpski PEN centar koji u javnosti nastupa kao izvesna spisateljska nadorganizacija, elitarna i privilegovana ne samo u medijima, nego (i) kao ona koja sama sebi odobrava privilegije dok na jedan nelojalan i za sebe krajnje pragmatičan način ima ekskluzivni pristup međunarodnim prevodilačkim organizacijama koje, potom, uglavnom prevode pisce članove Srpskog PEN-a, pri čemu se kod „običnog“ pisca stvara utisak da svaki onaj srpski pisac koji nije član Srpskog PEN-a jeste izvesno minorno škrabalo. Pri takvim promocijama srpskih „penovaca“ list „Politika“ postaje privatno glasilo istih, objavljujući članke o ovom ili onom piscu članu Srpskog PEN-a kome je negde u „belom svetu“ objavljena prevedena knjiga. Izvan PEN domena postoje u Srbiji nahijski pisci o kojima „Politika“ takođe zdušno piše, dajući prostor moralno sumnjivim srpskim intelektualcima da objavljuju tekstove o najretrogradnijim srpskim piscima, recimo o jednom Rajku Petrov Nogu, povodom koga je nedavno upriličena dvodnevna književna manifestacija gde su svoje tekstove o piscu pročitali ili izgovorili J. Delić, Momir Vojvodić, Selimir Radulović, Đorđo Sladoje, Budimir Dubak i drugi. Ovoj manifestaciji prethodila je jedna druga nazvana „Pesnička liturgija za Njegoša“ koju su povodom 200. godišnjice rođenja Petra Drugog Petrovića Njegoša organizovale Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske na kojoj su u Beogradu učestvovali autori od kojih nijedan nije član Srpskog PEN-a, niti Srpskog književnog društva, a ipak su to bili, navodno, najznačajniji savremeni srpski pesnici: Matija Bećković, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Milosav Tešić, Zlata Kocić, Đorđo Sladoje, Dragan Lakićević i Ivan Negrišorac. (Na listi pod naslovom „Svetska književnost iz Srbije“ iz pera „penovca“ Gojka Božovića sačinjenoj povodom danâ srpske književnosti na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. godine prilikom navođenja imenâ „svetskih pesnika iz Srbije“ nema nijednog sa liste učesnika „Liturgije“ upriličene povodom Njegoševog jubileja (osim Bećkovića i M. Maksimovića). Naprotiv, na tom se spisku nalaze sasvim druga imena, ali su i ova imena predstavnici srpske, a „svetske književnosti“, pa se u tom smislu navodi ime Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Borislava Radovića, Slobodana Zubanovića, Duška Novakovića, Radmile Lazić, Vladimira Kopicla, Novice Tadića, Vase Pavkovića, Milovana Marčetića, Milana Đorđevića, Vojislava Karanovića, Saše Jelenkovića, i Gojka Božovića.) Ukoliko tabor „liturgičara“ i tabor „penovaca“ razumemo kao dva ideološki i poetički nepomirljiva tabora, kao dva nacionalna pesnička tima, od kojih svaki srpskoj javnosti podmeće svoje pesničke veličine (podrazumeva se da se „veličine“ isključuju i da jedan „tabor“, odnosno tim, ne trpi onaj drugi), pitamo se gde, kada i kako da se srpskoj javnosti željnoj da se upozna sa neporecivim vrednostima savremenog srpskog pesništva pred oči dovedu i oni koje ćemo ovom prilikom nazvati „nesvrstanim pesnicima“ od kojih nisu baš svi otpad i đubre srpske književnosti, nego su neki od njih upravo bardi koji isključivo pripadaju republici zvanoj Književnost, dok su pripadnici prvog i drugog tabora-tima oni koji su ili „do glave ošišani i sa krstačama do pupka“ i uglavnom savršeno beznačajni srpski pesnici ili „PEN, odnosno SKD istetovirani“ i, takođe, uglavnom, znatno beznačajni srpski pesnici. (Ne postoji takva književno- -kritička orijentacija koja može da brani stav da u maloj Srbiji danas postoji „buljuk“ „velikih“ i „svetskih“ pesnika, no ih, eventualno, ima četvoro-petoro, dok će ostale zabeležiti tek istorija književnosti, govoreći o njima da su prvi bili tabor „prepoznatljiv po prevodima koje Evropljani nisu čitali“, jer su imali svoje Durs Grünbein-e, a da su drugi bili pesnička klika koja je nosila „krstače do pupka, volela Kosovo i bila zaljubljena u Njegoša“ i za koje evropski čitaoci takođe nisu marili. Tu će neki budući Deretić kome će Jovan Deretić, nažalost ili ne, biti „uzorom“ stati i – zamući. Zemlja u kojoj je Tomas Bernhard bio rođen u njegovo vreme je takođe imala i svoje pisce „liturgičare“ (to su oni koji iz dna duše i danas mrze strance i brane mit o K&K monarhiji) i svoje „penovce“, koji osim što su bili članovi Austrijskog PEN-a i samouvereno se nazivali „svetskim piscima iz Austrije“, bili, zapravo, veličine bez portfelja. Ta imena je danas pojeo mrak, njih ne poznaje niti čita ni jedan jedini Bečlija, a kamoli Evropljanin. (Evropa i svet danas od austrijskih pisaca poznaju Petera Handkea i Tomasa Bernharda. Ostale ne poznaje. Ne poznaje, na primer delo Roberta Menasea, Alfreda Koleriča, Dorona Rabinovicija (ovaj poslednji je neka vrsta austrijske figure D. Kiša) koji su danas za Austrijance ono što su Bećković i Petrov Nogo za Srbe, dakle, de facto, niko i ništa, ali su, navodno, „veliki“ pisci i u javnom životu zemlje u „svakoj čorbi mirođija“ o čemu mogu da posvedoče tek oni koji žive u Beču i okolini što je, zapravo, kada je reč o Bećkoviću i Petrov Nogu u Beogradu, na Palama i u Podgorici, svojevrsna slika u ogledalu). O sličnim stvarima pisao je i Tomas Bernhard, imajući u vidu tadašnje prilike unutar austrijskih spisateljskih organizacija. Razlika u „pričama“ Bernhardovoj i ovoj ovde tek fragmentarno ispričanoj je minimalna.11
Pišemo o Tomasu Bernhardu, Bernhardovoj „Poetik der Künstlichkeit“ koja odbacuje svako ulepšavanje života, koja ne zagovara nekakvu umetnost radi umetnosti, nego iznosi na videlo „centre bola“ (Schmerzzentren) proistekle sa temelja austrijskog društvenog svetonazora između 1960. i 1988. godine, centre koje njega kao pisca sa razvijenom etičkom svešću uznemiravaju, nagoneći ga da se sa tim društvom na provokativan način obračuna. Dok budemo posve fragmentarno osvetljavali neke karakteristike kritičarskog dela Tomasa Bernharda (namerno fragmentarno kako bismo obuhvatili što više pojavnih crta unutar tih karakteristika) pokušaćemo da, poredeći, ostanemo i u neposrednoj blizini srpske društvene savremenosti, kako one književne, tako i one dnevno-političke. Oba ova vida tumačenja stvarnosti prisutna su i u Bernhardovom kritičkom opusu koga mi, u ovom slučaju, koristimo ne samo radi pokazivanja i uočavanja toga šta je Tomas Bernhard kao angažovani pisac činio, nego i u cilju poređenja s bilo kojim savremenim srpskim piscem koji se, za razliku od Tomasa Bernharda, nerado prihvaća društvenog angažmana, budući da mu je mnogo udobnije da pognute glave primi famoznih pedeset hiljada dinara mesečno, koliko inače u Srbiji iznosi nagrada za ćutanje i lojalnost, poznatija pod imenom „nacionalna penzija“, zbog koje se isti do mile volje ponižava i u državi svodi na nemu sliku okačenu na zid. Takav pisac Tomas Bernhard nije bio. Bio je, naprotiv, onaj koji je kazivao: „Isijavati! I to ne samo širom sveta, nego univerzalno. Svako poglavlje jedna optužba sveta. I sve zajedno jedna opšta svetska revolucija sve do potpunog nestanka sveta.“ Stoga, preostaje nam „da pišemo od jedne do druge katastrofe“.
Tako je odgovorio Tomas Bernhard jednom novinaru na pitanje zašto piše. Ako je u ovom odgovoru pisac bio odveć širok i protivrečan, na drugim mestima ali u drugom tematskom vidokrugu je bio precizan: „Svako voli svoju zemlju. Ja, takođe. Samo ne volim državu.“ Koju balkansku Kolumbiju podržava srpski pisac? – Srpsku! I to svaki od onih „najvećih“ i odreda. Od 5. oktobra 2000. godine koji je srpski pisac bilo šta rekao o savremenom mu poretku u državi i o upravljanju državom? Nijedan od onih „najvećih“: niti oni „najveći“ od strane nacionalističkih guslara i epičara, niti oni „najznačajniji“ od strane penovaca. To nije njihova „stvar“, budući da su svi ograničeni kandidovskim pogledom na svet. Oni gledaju „svoja posla“. Ne i Tomas Bernhard. Šta on kaže? Recimo ovo: „Kad bi me ljudi pitali ko je sve dobio takozvanu Veliku državnu nagradu (uporedivu u Srbiji sa NIN-ovom nagradom ili tzv. „nacionalnom penzijom“ – prim. B. T.), svaki put bih odgovorio – sve sami govnari, a kad bi me pitali kako se zovu ti govnari, naveo bih niz govnara koji su im svi do jednog bili nepoznati; ti govnari bili su poznati jedino meni. Onda i sâm Umetnički senat čine sve sami govnari, govorili bi mi, budući da ti sve njih, što sede u Umetničkom senatu, nazivaš govnarima. Da, rekao bih, u dotičnom Umetničkom senatu sedi sve govnar do govnara i to sve sami katolički i nacionalistički govnari, a uz njih i poneki Jevrej zarad alibija. I ti govnari … svake godine biraju nove govnare u svoj Senat, tako što im dodeljuju Veliku državnu nagradu. Da, svake godine se u Senat koji se naziva Umetnički senat, a koji predstavlja zlo koje se nikako ne da iskoreniti i perverzni apsurd naše države, biraju, zapravo, novi govnari. To je sabor najvećih nikogovića i kučkinih sinova, napomenuo bih svaki put.“ – Poznajem austrijsku državu i njene prilike, jer sam njen građanin. Tomas Bernhard je bio potpuno u pravu. Poznajem i srpsku državu iz koje sam otišao baš zbog onoga o čemu Bernhard govori, pa ću biti slobodan da u kontekstu srpske kulturne stvarnosti Tomasa Bernharda ispravim samo u jednoj sitnici: tamo gde on govori o žiriju katoličkog i nacionalističkog polusveta u mojoj intervenciji koju prigodno činim imajući u vidu srpski književni milje, rekao bih da u srpskim gremijima za dodelu bilo koje nagrade, bilo kakvog priznanja, bilo čega što se tiče priznatosti i ugleda jednog pisca, sede sve sami pravoslavni epičari i nacionalistički orijentisani klerici koji nikada nikoga izvan svoga tabora ne bi udostojili bilo kakvog priznanja, niti bi mu ime u bilo kom kontekstu igde pomenuli.
Sledeći Bernharda i čitajući za ovu priliku njegovu knjigu Meine Preise (2009) (Moja nagrade, prevod na srpski 2012) dok pokušavam da Bernhardove krajnje zanimljive opaske o austrijskim književnim prilikama njegovog vremena uporedim sa srpskim književnim prilikama danas nailazim na jednu njegovu opasku o izvesnom književniku (romanopiscu) Georgeu Sajku. Isti George Sajko je za svoj roman Čovek među trskom (Der Mann im Schilf, 1955; inače roman dozlaboga loš, čiji razlozi za objavljivanje svakom zdravorazumnom čitaocu moraju ostati nepoznati – prim. B. T.) svojevremeno je (1962) primio Veliku austrijsku državnu nagradu za književnost. Ista nagrada, rekli smo, u Srbiji ima svoj adekvat u NIN-ovoj nagradi. Usput, moramo da kažemo da o laureatu Sajku i romanu Čovek među trskom u Austriji danas ne zna niko ništa, iako je autoru, istini za volju, između 1987. i 1992. posthumno objavljeno pet tomova, naravno samo za potrebe istorije književnosti. Kandidatâ koje bismo u srpskoj verziji poredili sa austrijskim romanopiscem Sajkom ima mnogo. Miro Vuksanović i njegova Semolj zemlja (NIN-ova nagrada 2005) bio bi među prvima. Pored ovoga našao bi se tu i roman Vladimira Arsenijevića U potpalublju (NIN-ova nagrada 1994), roman Hobo Zorana Ćirića (NIN 2001) i, dakako, Veliki rat Aleksandra Gatalice (NIN 2012). Da ne govorimo o Karakteristici Maksa Erenrajha Ostojića, odnosno o Sitničarnici… Gorana Petrovića. Hvaljeni, a loši romani, nagrađeni slavnom NIN-ovom nagradom! Stvarnost, međutim, uvek drugačije izgleda. Teško je zamisliti, ali je istina, na primer, da je povodom dva najveća austrijska pisca, Petera Handkea i Tomasa Bernharda, ne tako davne 1974. godine od strane Državnog umetničkog senata Austrije na čelu sa danas posve nepoznatim piscem Rudolfom Hencom bilo traženo da se tadašnjem ministru kulture „u formi rezolucije“ pošalje zahtev na osnovu koga bi se ministru preporučilo „da se kod upravnika Burgteatra zauzme za to da se Bernhard i Handke više ne postavljaju“. Nekoliko dana potom u bečkim listovima (sličnim našim „Novostima“, „Blicu“ i „Kuriru“ – prim. B. T.) dalo se pročitati kako su isti, Bernhard i Handke, „loši pisci“ dok je navedeni Rudolf Henc, ali i neki ljudi iz Senata, inače istovremeno i književnici, „dobri pisci“, koji su danas u Austriji taman toliko poznati koliko će nakon isteka roka od nekih četrdesetak godina u Srbiji biti poznati navedeni i ovde još nenavedeni pisci, usput članovi Srpskog PEN-a i Srpske Akademije nauka i umetnosti. I Srbija danas, ima, dakako, „senatske pisce“: od pomenutog Mira Vuksanovića do Gorana Petrovića, L. Blaškovića, A. Gatalice i V. Bajca, da ostanemo samo pri imenima proznih pisaca. Ono što Bernhard navodi kao posve čudno i bizarno imajući u vidu svoje austrijske kolege, to isto bi se moglo da kaže, takođe nimalo sentimentalno, dok se ne lupom, nego golim kritičkim okom posmatra srpska književna klijentela u sferi njene društvene i profesionalne delatnosti sa manirima koji se tek samo unutar nužnih nijansi razlikuju od manira klijentele kojoj Bernhard podastire svoje kritičke pasaže.
Nije pak bilo retko da se Tomas Bernhard nađe u prilici da bude dobitnik neke od uglednih književnih nagrada. Kako se prema dodeljenim mu priznanjima odnosio u trenutku dok ih je primao? – Kao i većina književnika, i Tomas Bernhard nije bio čovek naročito imućan pa je nagrade, dâ se zaključiti na temelju njegovih tekstova u knjizi Moje nagrade, primao uglavnom stoga jer je njihov novčani iznos pokrivao piščeve svakodnevne troškove života i, samo ponekad bi mu poslužio da sebi priušti neki „luksuz“, automobil, na primer, koga u Austriji za svoje svakodnevne potrebe poseduje gotovo svaki čovek. No, primiti jednu nagradu uvek podrazumeva dan i čin primanja iste. U takvim situacijama pisac Bernhard nije bio nimalo konvencionalan primalac nagradâ, no, počesto, skandal-majstor prvog reda. Tako mu se, primera radi, prilikom uručenja Austrijske državne nagrade za književnost, nakon što je pred uglednim zvanicama tek započeo da drži govor – „a tema je bila filozofska i duboko promišljena, bar sam ja tako mislio, i nekoliko puta izgovorio sam i reč država“ (u govoru je kako potom napominje, „bilo reči o bezvrednosti svih država“) – dogodilo da sâm ministar skoči sa svoje stolice, dotrči do njega, dobaci mu nerazumljivu psovku, zapreti pesnicom, a onda sa svitom napusti salu, zalupivši za sobom vratima. Bernhard taj događaj opisuje ovim rečima: „Čitava rulja, a svi do jednog zavise od ministra, uživaoci subvencija i penzioneri, a pre svih takozvani Umetnički senat koji je verovatno prisutan na svakoj dodeli državnih nagrada – svi su oni pohitali za ministrom iz sale za audijenciju, pa niz široke stepenice. Svi koji su jurnuli za ministrom, nisu jurnuli a da mi nisu uputili bar jedan besan pogled, jer sam ja, izgleda, uzrok te nemile scene, tačnije urušavanja svečanosti koja se brzo pretvorila u fijasko. (…) Šta sam to učinio? pitao sam se (…) Ministar nije razumeo moje rečenice i budući da nisam ponizno, već u nadasve kritičkom kontekstu upotrebio reč država, on je skočio, napao me i istrčao iz sale. (…) I svi drugi, izuzev onih retkih koje sam nabrojao, jurnuli su za njim. (…) Novine su sledećeg dana prenele vest o skandalu koji je prouzrokovao pisac Bernhard. Izvesni bečki list, mislim da je Wiener Montag, pisao je na prvoj stranici da sam ja stenica koju treba potamaniti.“ Jednim drugim povodom Tomas Bernhard se našao u prilici da primi nagradu „Georg Bihner“ (jednu od najznačajnijih književnih nagrada nemačkog govornog područja – prim. B. T.), te je komentarišući svoje shvatanje primanja jedne nagrade, rekao sledeće: „Kada ljudi dobiju Kantovu plaketu ili Direrovu nagradu, praksa je da drže duge govore o Kantu ili Direru, da ispredaju tanke niti od dotičnih velikana ka sebi, te da svoj mozak pred auditorijumom cede poput kakvog trulog leksikona. Takav pristup nije mi blizak. (…) Na kraju krajeva, nije moje da objašnjavam ko je Bihner, za kojeg, zaista, ne mora da se objašnjava ko je (…) Nije moje da izgovaram molitve, pomislih, već da zauzmem stav, a to može biti isključivo moj stav, kad već pričam – ja. (…) Ja i nisam u Darmštat došao da udovoljim nekakvim ljudima, već da preuzmem nagradu uz koju je išla i premija u iznosu od deset hiljada maraka, a sa kojom Bihner nije imao nikakve veze, budući da on o dotičnoj nagradi pojma nije mogao da ima, jer je već decenijama bio mrtav, kad se uopšte i došlo na ideju da se Bihnerova nagrada ustanovi. (…) Ova čast, jednako kao i sve druge časti, bila mi je sumnjiva već i tad.“
Srpske književne nagrade su posve, mišljenja smo, blasfemične nagrade uvek i u svakoj prilici, a naročito kada je o laureatima reč. (Da ostavimo ovoga puta članove žirija u blaženom miru.) To da ih većina nije uopšte ničim zaslužila mogla bi da bude pesma koju bi laureat trebalo da peva prilikom svakog uručenja, ali ona se ne peva, od nagrade laureat ne beži, nego je skrušeno i molitveno prima. Nedavno smo bili u prilici da pročitamo jednu mučnu zahvalnicu jednog laureata kome je bila dodeljena književna nagrada posve osrednjeg značaja. (Videti „Letopis Matice srpske“, april 2013.) Prvo što smo tom prilikom pomislili bilo je da se nagrada tako ne prima. Ne bismo ništa više rekli. Tomas Bernhard u prilikama kada nagrade prima jeste jedan duboko moralan i dostojanstven čovek. Njemu su nagrade posve nerado dodeljivali, ali ono što se u Austriji čini nerado, ipak se čini, jer je to država koja ne juri mahnito od njenih najboljih pisaca, niti bezobrazno i podmuklo okreće glavu od njih, nego ih nagrađuje (iako ponekad, istini za volju, i ona kolaborira sa nevrednostima) da bi ono za šta su nagrađeni jednoga dana, eventualno, prispelo da bude nazvano značajnom austrijskom književnošću, postavši deo savremene svetske književnosti. Ni u kom slučaju deo nekakve partijsko-stranačke ili plemenske književnosti, niti književnosti organizovane oko politike tzv. nevladinog sektora koja u dobrim prilikama grabi onoliko počasti koliko nije mogla onda kada je književnom scenom vladala politika plemenske i nacionalističke književnosti. Nevolja se sastoji u tome što se ove dve književno-klijentelističke mreže u Srbiji godinama smenjuju ili, ponekad, kao danas, rade uporedo, nauštrb svih onih pisaca (nazovimo ih „nesvrstanima“), koji danas, de facto, stvaraju najbolju srpsku književnost, ali je ista nedostupna, budući da nema pristupa javnim medijima, državnim ili poludržavnim izdavačima, divljački zapostavljena od tzv. „etablirane“ kritike i stopostotno, strateški namerno, stavljena na marginu. (U vezi nagrada, setimo se problema koje je sa njima poslednjih godina imao Handke, ali su mu nagrade ipak dodeljene, jer se pred činjenicom kvaliteta dela nisu podmuklo zatvarale oči, dnevna politika desnice bila je od strane demokratske levice pobeđena, sjaj nagrade je ostao netaknut.) Srbija je druga vrsta države, u njoj se njeno koruptivno lice, besprekorno ogleda i do detalja prenosi na književnu scenu u svakom njenom segmentu. Gde god u Srbiji postoji književnost, u kojem god pojavnom obliku, svejedno, ona u svojoj strukturi, u svom aparatu sadrži strukturu države takva kakva je ona sada, oblike načina njenog aktuelnog funkcionisanja, zajedno sa svim njenim akterima, od ljudi iz sfere najviše politike do aktera u sferi kriminala. Srpska književna scena je, zapravo, „prevod“ državne scene, jezik njenih današnjih okolnosti, slika protekcionizma povlašćenih: vladara koji imaju vlast i izabranih pisaca koji imaju povlašćeni pristup javnim medijima i iza kojih, de facto, stoje vladari, svejedno da li vladar Milošević (kada su harali naci-pisci) ili vladari posle 5. oktobra 2000. (kada haraju eskadeovci i penovci, tadićevsko-ognjenovićevska deca, bez vidnih talenata, doduše, ali posve verzirana u teoriju medija i (samo)reklame). Obema porodicama program je bio navođenje čitalačke publike na književne kvazi-vrednosti, izbacivanje iz igre svakoga ko nije „njihov“, militantno nametanje imenâ književnika čija su dela u vrednosnom pogledu minorna, ali su njihovi potpisnici iz nekog razloga za aktuelnu politiku i politiku u kulturi prihvatljivi: ranije Rajko Petrov Nogo, Milisav Tešić, danas pisci iz kuhinje Vide Ognjenović. Generalno govoreći, u Srbiji svaki „izvikani“ pisac i njegovo „delo“ od 1988. do danas moralo bi jednoga dana biti podvrgnuto reviziji. Oficijelno preevrednovanje ne mora da se dogodi, niti verujemo da će se za taj zadatak naći sposobnih i hrabrih kritičara. (Mit o Njegošu star je sto pedeset godina, mit o Kišu četrdesetak. Još uvek nema ni nagoveštaja o spremnosti na prevrednovanje tih mitova). Neoficijelno do toga će svakako doći: ono danas „veliko“ biće ili zaboravljeno ili svedeno na prihvatljivu meru govora o njegovoj vrednosti. Fenomen „Sajko“ neće, uvereni smo, mimoići ni ono što se sada naziva savremenom srpskom književnošću.
Tomas Bernhard je umro sredinom februara 1989. Taj događaj Kärtner Tageszeitung (17. 02. 1989.) u naslovu je evidentirao: „Ispsovao se. Autor Trga heroja napustio je ovaj svet.“ List Rheinischer Merkur (24. 02. 1989.) povodom Bernhardove smrti svoj tekst o tome je naslovio: „Hladan bes u senci smrti. Tomas Bernhard alpski pisac i neprijatelj ljudi. Oproštaj od jednog negativnog idiličara.“ Bili su to izlivi mržnje prema „prljaču gnezda“ (Nestbeschmutzer) i „izdajniku domovine“ (Vaterladsverräter). Međutim, bilo je onih koji su rekli: „On nije ukazivao na idilu, on je pakao činio vidljivim.“ Uistinu, čitaocu koji nedovoljno poznaje oeuvre Tomasa Bernharda, poznavajući mu samo romane, valja ukazati da je isti svoje invektive gotovo svakodnevno, u lepoj i postojanoj redovitosti, upućivao austrijskoj državi, njenoj katoličkoj crkvi, kontinualijama nacionalsocijalizma postojećim u toj državi i posle 1945, njenim reprezentantima u kulturi, politici, kolegama piscima sa kojima nije hteo da deli hleb noja u pesak zabijene glave. Tomas Bernhard je pisac koga ćemo uzalud tražiti na stranama jezika na kome piše naš srpski pisac. Srbija takvog pisca nema. Doduše, ne smemo zaboraviti, bar na nivou književne kritike, Nebojšu Vasovića, niti Predraga Čudića. Prvi je argumentovano pisao o ikoni savremene srpske književnosti, D. Kišu, drugi o Rajku Petrovu Nogu i Jovanović Danilovu i – niko se na Čudićevu knjigu (Vejači ovejane suštine, 2011) nije osvrnuo. Srpsko književno društvo (ovoga puta ne mislim na istoimenu spisateljsku udrugu) uistinu je blasfemično i iznad svega osakaćeno zbog evidentnog pokazivanja kukavičluka i negovanja jeresi ketmana. Krivci: politički monopoli nad sredstvima za difuziju kulture, autoritarnost ekonomsko-liberalističke ideologije u vidu uspostavljanja ekonomske hijerarhizacije književnih kvazi-vrednosti, političarenje u kulturi i njegova restauracija. Srbija nema danas jednog Tomasa Bernharda, nema ni jednog Pjera Vidal-Nakea. Nema ni onog dalekog im pretka poznatog po reči: Optužujem. Šta bi trebalo optužiti unutar današnje srpske književnosti – lista toga jedva da bi imala svoj kraj. Nametnutoj stihiji koja je konstelisala postojeći poredak književnih vrednosti, uramila ga i opasala žicom kojom su nekada bili opasani logori, nemoguće je suprotstaviti se. Pre svega zbog njene ogromnosti i masivnosti dovedene do bezobličnosti. Stanje izvanrednog stanja je postalo norma. U ovoj državi danas postoje crne i bele liste ljudi. Na jednoj strani spisak ljudi kojima nije dozvoljeno da učestvuju u javnom životu, na drugoj apsolutna vladavina „belih lista“. Jedan novinar (Marinko M. Vučinić) je nedavno („Politika“, 16. april 2013.) skrenuo pažnju na postojanje ovih „belih“ lista, napisavši: „To je niz imena ljudi koji su neprestano u centru pažnje naše javnosti, stvarajući na taj način neku vrstu povlašćenog kruga analitičara, komentatora i eksperata koji uvek imaju spreman odgovor za svaku oblast (…) Da li je naša intelektualna zajednica toliko zatvorena i nejaka da je svedena na nekoliko imena koja se neprestano obrću u našoj javnosti?“ – Da li da navedem imena koja, što se tiče savremene književnosti, neprestano kolaju u glavnim srpskim glasilima? – To su V. Bajac, S. Basara, V. Ognjenović, M. Pantić, M. Bećković, Kecmanović, D. Velikić, V. Pištalo, A. Gatalica, G. Božović, L. Blašković, M. Danojlić, M. Lompar, Borka Pavićević. Ljudi koji, bar meni, nemaju šta da kažu, ali se javnosti obraćaju bez prestanka. Takvi ljudi su potrebni svakoj državi: oni su pretstavnici simuliranja slobode govorne reči, estradizacije književne reči, surogati kvazi- -mišljenja koje se sa drugačijim mišljenjem ne sučeljava nikad. Takvi i ne postoje da se sučeljavaju sa bilo kime, oni treba da budu Svako, Svi i – za sve.
Koliko je samo sučeljavanja sa književnom i kulturnom javnošću imao Tomas Bernhard! Valja samo pogledati sadržaj njegove knjige Istini na tragu (Der Wahrheit auf der Spur) pa će čitaocu biti jasno u kakve se rizike ovaj austrijski pisac upuštao (pravni rizici zbog navodnih kleveta, rizici mogućnosti objavljivanja, pretnje telesnoj sigurnosti). Uspeo je da se, usred ogromnog grotla mržnje spram njega, održi samo pukim spisateljskim talentom. Ne podržavan ni od koga, apsolutno ne podržavan ni od koga! Koje i kakve je probleme 1988. godine imao pisac Heldenplatz-a teško je zamisliti. Tomas Bernhard se obrušio na celu austrijsku naciju da bi od njenih konzervativnih predstavnika, štampe i političara, ali i od kolega pisaca, posebno od njih!, bio obasut divljačkom mržnjom. Sve se, doduše, zaustavilo na tome. Austrija je, ipak, jedna demokratska zemlja. Neki naš Tomas Bernhard zaglavio bi u zatvoru ili bi nestao sa lica zemlje, poput nekih srpskih novinara. Stoga srpski pisci-intelektualci pišu poput sigurnosnih uređaja u kakvom transformatoru: nikad ne izbijaju izvan propisanog, nikad ne prekoračuju poželjno i dozvoljeno. Za te naše pisce, kvazi-intelektualce, tek donekle važi ono što T. Bernhard piše u svom komadu Trg heroja: „To što pisci pišu nije ništa spram stvarnosti, oni navodno pišu da je sve strašno, da je sve sklerotično, da je sve katastrofalno, da nema izlaza, ali sve što oni pišu nije ništa spram stvarnosti, ova je toliko loša da se to ne može opisati.“ Kažemo, „tek donekle“, jer naši pisci se ne upuštaju ne u bogzna kakve, nego u nikakve polemike sa predstavnicima države i državne politike i, takođe, ni u kakve književne polemike. Bilo bi bajno tako nešto pročitati iz pera, na primer V. Bajca, M. Pantića, „Politikinog“ kolumniste Blaškovića ili iz pera čoveka koji je bio „podoban“ u svim vremenima (Miloševićevom i Petooktobarskom), g. G. Božovića. Ovi pisci su pisci radi pisanja, oni se ne „bave“ politikom, njima je to blanco od iste omogućeno, i to tek samo da budu i ostanu pisci, ali se nikako ne smeju probuditi i postati intelektualci (u francuskom smislu te reči), zabranjeno im je da „odrastu“ kako bi o državi u kojoj žive, poput Bernharda, rekli koju reč, no državu i njenu komunikacionu mrežu (dnevni listovi, tv i radio stanice) koriste na najbanalniji način, naime, kao poligon za sopstveno promovisanje. Za te pisce bi moglo da se kaže ono što je svojevremeno za svoje ruske kolege rekla Jelizaveta Aleksandrova: „Ti pisci, stalni učesnici ‘okruglih stolova’, ulaze u internacionalu pisaca, postajući članovi pen-klubova, dobitnici su mnogobrojnih nagrada izmišljenih za unutrašnju upotrebu. Njihov krug je uzak i u njega se ne može ući ni za kakve književne zasluge, ako niste prihvatili jednostavnu istinu: ko se prodaje, taj se izdaje! (…). Književni krug (u srpskom slučaju srpski PEN ili SKD) ima zatvoreni korporativni, kastinski karakter, poput feudalnog zanatlijskog ceha. Vremenom ti Herostratovi potomci postaju ikone, njihov indeks citiranja se diže do nebesa, s namerom da se direktno isporuče (i preporuče) istoriji književnosti.“ Ti pisci se, poput svojevremeno D. Kiša, javnosti usađuju na način, kako bi rekao Pjer Burdije, „simboličkog utuvljivanja, kap po kap“, pripremaju ih veliki dnevni listovi i tv stanice i, dakako, oni sami putem samoreklame. Na taj način lažno i bezvredno postaje očigledno. Austrijskom piscu Tomasu Bernhardu takve prilike nisu bile naklonjene, niti on njima. On sâm je, naprotiv, izazivao neprilike. Posledice su začas dolazile – ova činjenica pokazuje Bernhardovu spremnost da se suoči sa svojom senkom angažovanog pisca – pa bi Bernhardovi kritičari o njegovom delu govorili ovako: „Ono (delo mu) nema nikakve veze sa slobodom umetnosti. To su (dela mu) uvrede časti, huljenja, klevete na tekućoj traci, dakle, u svemu, povrede zakona. (…) I ove prljave kampanje protiv nas plaćamo mi iz našeg džepa putem gigantskih subvencija. Mi smo uistinu zemlja u kojoj sunce preti da zauvek zađe“ (Kato /pseudonim autora/: „Pred zalaskom sunca“ / „Vor Sonnenuntergang“, Neue Kronen Zeitung, 11. oktobar 1988). Mi ne očekujemo pošto, navodno, dovoljno povoda za tako šta nema, da se i neko od srpskih pisaca povede za praksom Tomasa Bernharda. Mi se zadovoljavamo time da slučaj Bernhard i praksu Tomasa Bernharda kao pisca unutar jedne relativno sređene države u kojoj je pisac živeo samo navedemo kao primer toga kako se jedan pisac angažuje u prilikama kada se to od njega tako zahteva. Ili pak kada on to tako sâm od sebe zahteva, jer je njegovo credo okrenuto moralnim načelima unutar činjenice: biti pisac. Stoga će jedan austrijski kritičar s pravom primetiti da Bernhardov Trg heroja, odnosno njegov autor, ukazuje na svu „bedu njegove domovine“ koju ovaj „uz pomoć sonde svoga duha (…) poput dobrog interniste, sa upravo profetskim-dijagnostičkim pogledom situira tamo gde još uvek izbijaju metastaze fašizma“ („…wo immer noch die Metastasen des Faschismus wuchern“). – Sonde duha naših pisaca, iako im pred očima leži široko polje političkih prilika u njihovoj državi od 1991. do danas, nisu bile voljne da se osvrnu „na bedu svoje domovine“. Posebno ne oni pisci koji danas uživaju sve beneficije svoje države. I, dakako, iste uživaju upravo zbog toga. Jer samo na osnovu pukog talenta ne bi ni mogli da budu kolumnisti u najuticajnijim državnim listovima. Niti da postanu ikone savremene srpske književnosti. Cena je: prodati očigledne prilike za angažman, voditi igru „uzvraćanja usluga“, ćutanje smatrati svojom obavezom. To su delovanja unutar kojih se dâ sagledati etička ravan ovih pisaca, njihovo viđenje sveta, koje posledično za sobom povlači „fatalizam i potčinjenost“. U međuvremenu, sit transit gloria mundi.
Da završimo. Svojevremeno, kada se Tomas Bernhard vraćao sa svojih dužih odsustvovanja iz rodne mu države, zapisivao bi rečenice koje bi počinjale: „Upravo došavši iz (…) najradije bih se odmah vratio…“ Čoveku i piscu Tomasu Bernhardu, inače čoveku-kosmopoliti, povraci u domovinu teško su padali. Nakon njih sedao bi za sto da na način poređenja sa državom iz koje se bio upravo vratio progovori o svojoj, njemu inače dragoj zemlji (Land). Teška srca bi ispisivao rečenice koje su iskazivale negativne sudove o svojoj državi (Staat). („Jeder mag sein Land. Ich auch. Nur den Staat mag ich nicht“ / „Svako voli svoju zemlju. Ja, takođe. Samo državu ne volim“). I nije se Bernhard u svojim invektivama zadržavao samo na analizi stanja u svojoj državi, još i više pisao bi o svojim kolegama-piscima sudove koji se ovima, dakako, nisu mogli da dopadnu. Tomas Bernhard se nije suzdržavao da o svom savremeniku Elijasu Kanetiju, koji je već „rođenjem postao počasnim doktorom“, a potom „malim Šopenhauerom i pomoćnim profetom“, iznese brojne činjenice koje ovom piscu nikako nisu mogle biti po volji. Sa Peterom Handkeom nikada nije bio u dobrim odnosima, sa Ernstom Jandlom takođe. Krugu njegovih neprijatelja pripadali su i Bruno Krajski, savezni kancelar Republike Austrije, takođe u istom svojstvu i Franc Vranicki, kao i Valter Šel, predsednik Nemačke. Zbog primitka Valtera Šela za člana Nemačke Akademije za jezik i pesništvo, jedne od najcenjenijih nemačkih akademija, Tomas Bernhard je po svojoj pisanoj želji odbio da bude dalje član iste. Stoga nije bilo nimalo čudno što je još 1982. godine ispisao nešto poput svoje opšte izjave o neprijateljstvu (allgemeine Feinderklärung): „Ja i moj rad imamo toliko neprijatelja koliko Austrija ima stanovnika: crkva, vlada na Balskom trgu (Ballhausplatz) i Parlament, uz nekoliko izuzetaka. Na temelju tih izuzetaka preživljavam i živim.“
Razmišljanje o Tomasu Bernhardu piscu uvek je dobar povod za razmišljanje o etici pisca. Pisac Tomas Bernhard predstavlja izvanredan model za to. Nikada veze između estetike i etike nisu bile važnije no u 20. veku, nikada nije bio toliki značaj angažmana i mnogobrojnih vidova intervencije jednog pisca u okvirima politike. Setimo se samo francuskih pisaca poput Kamija, Sartra, Žida, Bataja, Ženeta, Malroa, Šara, Siorana, Burdijea, Fukoa. Etopoietička dimenzija literature ogleda se, u svakom slučaju, u Bernhardovom kritičkom angažovanju spram oficijelne politike njegove zemlje kasnih sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Po tome je ovaj pisac sličan svom zemljaku Robertu Musilu i njegovoj poetici esejizma koja kao svoj siže sadrži problematiku življenja etički održivog i etički prihvatljivog održavanja života. Takođe, Tomas Bernhard je veoma blizak Adornu koji jednostavno kaže: „Nema valjanog života (richtiges Leben) unutar pogrešnog.“ O tome pogrešnom životu govorio je Tomas Bernhard, imajući u vidu onaj valjani. U tom smislu Bernhardovo spisateljsko delovanje moglo bi da se označi kao est/etičko (termin je skovao Volfgang Velš) pri čemu se polazi od pretpostavke da je etika inherentna estetici, da je estetika kao „usavršavanje osećajne moći“ ono što u etičkom smislu doprinosi „oplemenjivanju“. Bernhardove psovačke tirade (Schimpfparade), ne u odveć paradoksalnom smislu, služile su tome. Pisac se zalagao za vladavinu monopola smisla (Sinnmonopol) umesto za tzv. „otvoreno društvo“ (offene Gesellschaft) koje podrazumeva da ista prava za glupaka i za genija. Takođe, „za argumente“, ne „za odluke“. Kada je u tekstu „Reč mladom piscu“ („Wort an junge Schriftsteller“, 1957) napisao „vama ne treba socijalno osiguranje, stipendije, nagrade i premije, ništa osim samog života“, on je zapravo govorio o potrebi da pisac bude posve nezavisan čovek, nikako ne onaj koji se zadržava na bazalnim ideologemama svoje države i svoga puka koji ga, uglavnom, potkupljuju za svoje praktične potrebe.
Određujući se, u krajnjoj liniji, spram transcendentalnih pitanja, ovaj će pisac jednom reći: „Sve je smešno, ukoliko se misli na smrt.“ Ovaj memento mori, još jedanput ponovljen pri govoru povodom dobijanja nagrade Anton Vildgans: „Podsećam vas još jednom na smrt, na to da sve sa smrću ima posla, ne zaboravite smrt, ne zaboravite smrt…“, zaokružuje celokupnu Bernhardovu spisateljsku delatnost. Ako Bernhard postavlja lošu dijagnozu ne samo u pogledu tada aktuelne politike svoje zemlje i njenih intelektualaca, ipak njegovi tekstovi, prozni i esejistički, odaju poruku da se ovakav sud ne može da zasniva na poretku stvari glede njihove konačnosti. Drugim rečima, njegovi radovi pokazuju i odbijanje od „faktičnosti i brutalnosti jedne pragmatične logike ovladavanja svetom“ i svoju veru i nadu nalaze u svojevrsnoj poetici da ono napisano nailazi na svet koji kritiku toga prihvata sa odobravanjem i – razumevanjem. Kada Bernhard u svojim radovima kritikuje svoje sunarodnike ili svoje kolege pisce, tu se ne radi samo o pukom pokušaju dosezanja do moralnih obrazaca, niti je ono što Bernhard radi pokušaj „postizanja moralnog delovanja“ u umetnosti. To je, međutim, upravo ono što takvu Bernhardovu delatnost povezuje, kako bi Adorno rekao, „sa jednim društvom dostojnim čoveka“. Sve je, u svojoj konačnosti, „za druge“. Ako nečega asocijalnog u Bernhardovom delu i ima, a ima svakako, onda to nije ništa drugo do „svojevrsna negacija određenog društva“. Takva vrsta razumevanja i tumačenja društva i njegovog načina pojavljivanja u saglasnosti je pak sa slobodom umetničkog dela. Ono što delo kao ogledalo reflektuje sadržano je u faktičkim društvenim odnosima. Ili kako Adorno kaže: „Sirovost, subjektivno jezgro zla, biva apriorno negirana umetnošću koja bezuslovno predstavlja ideal savršenstva.“ Est/etička dimenzija estetičkog se ogleda upravo u tome: „Est/etičke vrednosti reflektirajuće estetičke svesti imaju moć da modernu analogiju odnosa umetnosti i života učine delotvornom u životnoj konstelaciji problema“ (V. Velš). Drugim rečima, kada sumnjivi odnosi unutar jedne kulture u životnim zavrzlamama prete da zauvek ostanu u neprozirnosti, potrebna je upravo kritika putem koje takvi odnosi postaju transparentni, lakše uočljivi i, eventualno, lakše se rešavaju. Ovo poslednje, međutim, ostaje trajno pod znakom pitanja. – Zašto? Svedoci smo da Bernhardovi potomci čine i dalje ono što su činili njihovi prethodnici. Jedino novog Bernharda u toj sredini još nema na vidiku. S druge strane, naši savremenici koje smo poredili sa Bernhardovom klijentelom ne samo da nisu izloženi nikakvoj kritici nego kritika kao delatnost zbog njihove puke mistifikacije da su neophodni i temeljne vere u svoj neprolazni značaj nema potrebe da postoji. Kod takvih sumnje u sebe nema nikakve. Biti time razmažen jeste njihovo prirodno stanje, stanje njihove navike koja se ne dotiče njihovog (neiskorišćenog) prava na čuđenje da oni kao takvi uopšte postoje. Neki filosof bi za njih rekao da im nedostaju maniri, odnosno smisao za otmenost.
Boško Tomašević
1 Videti: Thomas Bernhard: „Der Wahrheit auf der Spur“, Suhrkamp Verlag Berlin, 2012.
