Jasan Pogled
Ja sam samo vazduhnevidljivabez težinepotrebnasamo kad me nemaponekad se igram rečimaumesto lišćavrtim ihraznosimisprobavam čvrstinubiram bojeponekad samo mirujempopuštam pritisku trpim težinu nemam snage za dahponekad čekam udarda me pokrene i naterada raščistim paučinui ćoškove u koje guramsve što želima ne mogu Aleksandra Leković
Kada te više ne bude, bit ćeš kiša i povremeno padati po Dubrovniku. Rominjat ćeš, pljuštati, sipiti, šumiti po krovovima, ulicama, stablima, po vrtovima, glavama, kišobranima: bit ćeš na svemu i na pojedinostima: takva će biti narav tvojih dolazaka. Poslije toliko penjanja silazit ćeš u svačiju žeđ; žeđ ljudi, stvari, […]
Uhvati me čežnja.Sunce, more, čamac.Mali čamac, velika čežnja, beskrajno more…Običan drveni plavi čun na vesla.Obična lahorasta čežnja, na srce…Obično beskrajno more po kome plovi običan čamaci obična čežnja…I vesla.I nježno pljuskanje.I moje ruke, taman snažne.Za čamac, za more, za čežnju, za tebe u čamcu.Za tvoj šešir sa plavom trakom… Boris […]
Jedne noći u smoli ruzmarinadolazi žena u sandalama jako crvenih usanaiz žbuna ruzmarina usnama uperenim u paruu kući iza zadimljenih prostorija gde se karta Na zglobovima ruzmarina ljuljuška perledok talasi privlače galeboveotopljene su košticeUrsule i višanja Vrbovo stepenište izraslo iz groba vodi do morakolica klize nizbrdo ka moludok smokve mirišu kamenovom stazom šipražije se naginje […]
Pretvaram se da me ne pogađapretvaram se da se ne događamolim te da mi ne tražiš da prenosimporukemolim te da isključiš dugme zahvaljujući kome donosim odlukekome još treba da razmišljaPlaneta pod teretom strahadrhtisamo ludak još ljepše svjetoveizmišljapa se odvajaju od zemljei lebde s njimi nose dimod koga se guše oni […]
Uglavnom se udrvenim ispred tezge dok ti pitaš,birkaš i spuštaš u kesu.Počeo sam i to da volim.Ti ispred, ja za tobom, šarenilom mi se pune oči.Zastanemo nekoliko puta ispred nekoliko tezgi,pristanemo u male luke.Kao brodići.Mali papirnati brodići koje je neko otisnuou nekoj lijepoj igri…Jedan za drugim, veselo, vijugavo, sigurno…Kad napuniš […]
Pun mesec na plafonudušek na dnu reke slavina opet izbacuje penu dok ne proradi zvono/epileptičar u pola tri ujutru lampe iskašljavaju crvenu svetlostdim koji izbacujem iz jedne cigaretešezdeset oblaka pepela da progutaju zidove svih spavaćih sobau kojima ćeš tražiti svoj unihop večeras… Goran Živković
Samo me još voda držitoplo,mekobez nestrpljenja… zatvara mi očioduzima težinupodiže bokovei grudipuštada se lako okrećem u orbitinjene prozirnebeskonačnostikao predznak dugog putovanjau prostranstvood maglinai zvezda Aleksandra Leković
Portir suda za prekršaje Nije mi dao da uđem deset minuta ranije U mrsku zgradu Stajao sam u hladu Dok kucne čas zanjihovu pravdu Čitao sam posljednji pozdrav Mog krvnika Svom izgubljenom sinu Mrzio sam čak i njušku Umrloga Ali sam nad roditeljskom toplinom oproštaja Dugo dugo u hladu plakao […]
– Samo zakuvaj – tako mi kažeš.I onda stražarim dok voda ne provri, dok ne zatalasa.Ponekad izgubim strpljenje, šetkam po kuhinjiciili samo cupkam, tancujem.Onda odmjerim, za jače kafe.Radim to već rutinerski.Pa lagano promiješam.I nešto šapućem.Pa čekam da se nadigne pjena do samog oboda crvene džezve.Pa opet šapućem.Onda sipam lagano.Precizno razmjeram […]