Jasan Pogled
Moram se sakritida me nasmejano drvonikada više ne vidida ne čujem glasne prepoznam obriselica tuđegni put neki pored rekeni prazno mesto na uzglavljuda ne osetim nikad višejer znam da tamo neću moćijer više ništa na mene ne čekatragovi su izgubili mirisea tuđi poglediodavno me zaboravilisakriću se ispod kamenja i granjada […]
Neću da čitamtuđe pesmeni da gledam slike drugih Sve se to ureže u mozakobmota oko srcaposle je džabe Posle ne umešni rečni pogledkoji su samo iz tebeizrasli Retko jesamoniklo drvočovečja ribica Ostali su samoepigoninastavljačiponavljačii tobez smisla za humor. Aleksandra Leković
Kada Odoakar sa trupama svojimbude umarširao u Rima biće toako knjige ne lažu nekihšezdeset i šest godina kasnije(od kada Vizigoti napustiše Gradjer Alarihovo osvajanje beše prvo),ni velike borbe ni velikog nasiljapljačke paleži rušenja i silovanjaneće bitijer ni tog Grada ni tog Sveta više biti neće.umesto u Grad Odoakar onako sjajan […]
Ne razbiraju ni znake na zemlji, a kamoli zvijezde na nebu. Odavno su sletjeli, počupali krila. Poneko pogleda u zvijezde, pa promaši život. Zato čovjekoliki gledaju tek da ne oslijepe. I baš uživaju u nevidjelici. Prave putokaze, pa onda puteve. Kad se zamrse, ne odmrsuju se. Kad bi se odmrsili, […]
Usred pandemije ja dobijem gripuSjebana sam, sluša mi se Edith Piaf i maštari, ali me muči Jučerašnji razgovorPa uzimam mobitelUmjesto očekivanog hej pita me kako si?Zovem da ja tebe to pitamTo je dobar završetak sinoćnjeg razgovora pa započinjemo novu temuČini mi se da smo mirniji, demoni ionako dođu da prođu, […]
Polazna tačka Rijekaodredište Miločaniprevozno sredstvo džip Vilisodbor za dočekzbunjen dolaskom belopute mladeu uniformipita uglas zbori li ona naškikuća im je zamakkamen na kamen pa tako do nebaturska kula izvidnicai onda mit o pokloni knezaposle jedne bitkei naravno pobede Plavokosi đedplavih očiju kao morekoje nikada nije videokad bi ga jako zabolelopod […]
Umro je.Još prilikom rođenja.Niko se nije drznuo da proslavlja smrt.Niko nije baš toliko lud, baš toliko živ.Nije ni zaorao brazdu, a kamoli bacio sjeme.To što je u čovjekolikim nateklo bezlična je smrt, a ne lični život. Bio sam jednom u njegovom društvu, u birtiji.Život, nekoliko birtijaša i ja.Nekako sam volio […]
Kako me je napuštala bolrasla je pobuna tela Ne znam zašto sadkad je sramotno što živimi želima nisam poželjna ni lepa Samo prostaci se volei predaju strastii kad su ružni i neuglednimi iznadto radimo samo u mračnim hodnicima glavegde sve odjekujeod prostih rečii glasnih uzdaha Aleksandra Leković
Žele, žele, žele. I gotovo. Dobiju što su željeli. Kad dobiju, čovjekoliki pomisle: nijesmo baš poželjeli. Pa opet: žele, žele, žele. I gotovo. Opet dobiju ono što su poželjeli. I taj dobitak im se pretvori u želju. I iznova: žele, žele, žele. I gotovo. Opet dobiju što su poželjeli. I […]
Više od nošenja maske muči me što ne otvaram prozor češće.Sve rjeđe udišem svemir.Ne podnosim kada mi se ljudi ispričavaju za suze i zahvaljuju za zagrljaj,još manje što se zrcalim u njima; emocija je na margini poslana da umre.Teška sam; pedesetak kila bilježi vaga, a duša tonu uništenih snova. Sve […]