Piše: Aleksandar Genis
Balkanski dnevnik
Igra staklenih perli
Ne znam zašto su tu igru krstili nazivom mog omiljenog romana, ali sva njena jednostavna pravila učinila su mi se poznatim. Smelije izabravši brodvejsku raskrsnicu, jedan od dvojice učesnika pokazuje glavom na prolaznika, dajući do znanja da je prolaznik – Rus.
Ukoliko drugi pristane na nemu opkladu, žrtvu pitaju koliko je sati – naravno, na maternjem jeziku. Odgovor otkriva poreklo i određuje pobednika. Budući da sam starosedelac, ja ne mogu da igram „igru staklenih perli“: nije pošteno. Rusa mogu da prepoznam sa leđa, za volanom, u kolicima. Nije mi neophodno da prisluškujem, čak ni da zagledam – dovoljan je lakat ili koleno.
Ranije je, naravno, bilo jednostavnije. Samo su naši nosili šubare sa naušnicama, a leti – sandale sa čarapama. Išli su namrgođeni, teško natovareni, osmehujući se na silu, psovali su sebi u bradu. Prepoznati takve i nije neka velika mudrost. Jednom mi je u Njujorku prišla zemljakinja sa još zlatnim zubima, da bi me upitala: „Metro, where is?“ Odgovorih joj na ruskom. „Thank you“, zahvalila se, od radosti rešivši da joj engleski više nije problem. No, to je bilo nekada davno. Sada već takve – preplašene, u bundi, sa olimpijskim medvedićem na torbi – nećeš sresti. A ja ipak prepoznajem svoje – u bilo kojoj gomili, uključujući i nudiste, u bilo kojoj uniformi – policajce, stjuardese, čuvare u muzeju. Jednom sam spazio pankera, bodljikavog poput morske mine. Drugovi mi nisu poverovali, ali ja sam bio ubeđen da sam u pravu. I šta se desilo – nije ni minut prošao kad ga majka pozva: „Borja, hajde već jednom“.
Ateisti misle da je suština u telu, i u licu, naravno: nesiguran hod, zaobljene slovenske crte lica. No, a šta je sa hasidom, sa kojim sam, kako se potom ispostavilo, išao u školu? Ili sa zanosnom Jakutkom koju sam prepoznao među azijskim manekenkama? Ili sa Kazahstancem na diplomatskoj večeri, i to ne u ruskoj ambasadi? Najbolji primer bila je crnkinja, za koju sam, iskreno govoreći, sumnjao, sve dok se nije obratila svom belom sinu: „Hoćemo li uzimati pavlaku?“
Priznajem: moje hvalisanje odiše rasizmom, kao i svaki prioritet univerzalnog nad ličnim.
Niko neće dobrovoljno da ulazi u grupu kojoj ne pripada. Jedno je smatrati se filatelistom a drugo – „licem kavkaske nacionalnosti“. Opravdava me jedino to što, intuitivno prepoznajući zemljaka, gde god da naiđem na njega, nehotice narušavam političku korektnost.
Pomirivši se sa nestašlucima šestog čula domovine, uzalud pokušavam da shvatim njegov mehanizam. Od čega je stvorena ta nepojmljiva „ruskost“, koja, nesrećno preodolevajući nacionalne razlike, sve nas čini decom jedne već razorene imperije? Ponekad to isto pitanje muči i strance. Na primer, Japance. Oni ni sebe ne umeju da razlikuju od Koreanaca, ili Stanovnica Jakutije ali zato bez greške nas prepoznaju među ostalim Evropljanima. „Iznad Rusa“ – govore Japanci, – „lebdi aura patnje“. Moguće je da zato toliko vole Germanove filmove, a o Dostojevskom i da ne govorimo.
Kao i sve verodostojno, to teško da je tačno. Pati se obično u samoći, u gomili je jednostavnije smejati se. A i ruske nevolje imaju poprilično konkurenata.
Tu je još i kolektivno nesvesno, ali ja u njega ne verujem. Jung je smislio drugi naziv za „narodnu dušu“, koju su dosta dobro kompromitovali ne baš pametni entuzijasti. Nabrajanje, svakako, ne opisuje dušu. Ona je neiscrpna, pa i neponovljiva. Država, pak, uopšte nema dušu – pa ona nije besmrtna. Ma i ko će, u svakom slučaju, pre Strašnog suda da se bavi lepljenjem etiketa? Solženjicin je odbijao da Brežnjeva zove Rusom. Brežnjev teško da je takvim smatrao Ščaranskog.
No, svu trojicu je u inostranstvu povezivalo poreklo.
Strano okruženje ga otkriva, kao što razvijač otkriva fotografije na filmu. Nije šija, nego vrat – govorim prepuštajući se empirizmu. Život je prepun neobjašnjivih fenomena i odgonetnuti tajnu „ruskog“ čoveka nije jednostavnije od odgonetanja snežnog – neuhvatljivost je ista. Ostaje nam da se oslonimo na one sitne detalje, koji prouzrokuju nesumnjiv rezonans.
Više ne pijemo do jutra, ali još uvek volimo da sedimo u kuhinji. Više ne čitamo klasike, ali još uvek to prepuštamo deci. Sada već znamo i za fua-gra, ali se još topimo od slasti od paprenjača. Sada već podnosimo i demokratiju, ali još uvek od svih mera prednost dajemo krajnjim. Više ne govorimo „mi“, ali još uvek ne podnosimo samoću. Više ne jurcamo glavom bez obzira, ali još uvek prvi ulećemo u lift. Više ne volimo sebe, ali još uvek preziremo ostale. Sada već govorimo bez akcenta, ali još uvek čaj zovemo – „čajić“, pivo – „pivce“, a votku – „podrazumeva se“.
Odmah nakon rata dospeo sam u Srbiju. Nivo balkanske namrgođenosti okarakterisala je i ta okolnost da su u Beogradu objavljivali moje knjige. Najviše mi se dopala prva – ona je objavljena na dva pisma istovremeno. Deo o Rusiji – štampan je ćirilicom, a o Americi – latinicom. Takav postupak je poprilično odgovarao načinu mog života: jedna polovina – maternjim pismom, a druga – stranim.
Susret sa čitaocima počeo je pitanjima. Prvi je ustao bradati disident sa jasnim pogledom: „Postoji li Bog?“, upita on.
Ja se osvrnuh, nadajući se da mi iza leđa stoji onaj kome se obraćaju, ali iza mene je bio samo zid sa realističkim portretom opuška.
„Vidite li…“, počeh da mrmljam.
„Ne, ne vidimo“, odlučno reče onaj što mi je postavio pitanje, kada je moj odgovor bio preveden bukvalno. „A vi?“
„Zašto – ja?“
„Vi, Rusi, bolje vidite“.
I tada shvatih, da je đavo odneo šalu.
ZVRK
Hotel se nalazio u prozračnom brezovom šumarku. Južno proleće ličilo je na sverno, i vetrić se poigravao sa skoro golim granama. U breziku je mokrio mladić u trenerici.
„Lelj“, pomislih ulazeći u dvospratno predvorje.
Pisci su delili hotel sa hokejašima, koji su došli u Novi Sad na svetsko prvenstvo. „Tere, tere“, povikah momcima u plavim majcama a natpisom „EESTI“.
„Gle, Ljoha“, reče hokejaš istom takvom belokosom prijatelju, „Estonac“.
Druga čar hotela bio je restoran „Tito“ sa portetom vođe, urađenim u smelom maniru socrealističkog sezanizma. Među memorijalnim predmetima primetio sam opušak cigare. Jednom je Tito tu dočekao Novu godinu. U znak sećanja na svečanost ostao je autentičan servis.
„Možda je baš ovom kašikom“, donoseći supu reče stariji konobar, „jeo Tito“.
„Možda je baš ovom viljuškom“, nastavi on služeći drugo jelo, „jeo Tito“.
„Možda je baš ovim nožem…“
Trgoh se, jer je u mom detinjstvu Tito obično bilo ime za „krvoločnog psa“, i prekinuh starca pitanjem:
„Šta je Tito bio po nacionalnosti?“
„Maršal“, odbrusi konobar, i ja ostadoh bez kafe.
Čak je i sa kafom ovde komplikovano.
„Znate li“, upitaše me pisci iste te večeri, „kako se na našem kaže kafa?“
„Kafa?“, rizikovao sam.
„Kafa.“
„A na hrvatskom je kava“, dodade jedan pisac.
„Na bosanskom je kahva“, zapazi drugi.
„Na makedonskom – kafe“, ubaci treći.
„A na crnogorskom je espreso“, zaključi Goran Petrović.
Ovde je uobičajeno podsmevati se Crnoj Gori, jer je ona požurila da nađe svoje mesto pod suncem, i to još pored mora. Povod za odvajanje bila su tri unikalna slova, za koja je crnogorski jezik bogatiji od srpskog. Problem je u tome što niko nije znao koja su to tri slova, i Rusi, otkrivši i kupivši tu čudesnu zemlju, doneše ta slova sa sobom.
Uključivši televizor u sobi, čuo sam glas voditelja.
„Keš, bez keša, postojanje bez keša.“
„Srpski“, zaključih najpre, a onda u uglu ekrana spazih slova „RTR“. Rusu, ipak, nije teško da govori srpski. Samo mu treba puno vremena. Svaku reč pratim svim zamislivim sinonimima. Pre ili kasnije, ispostavlja se da je jedan od njih srpska reč.
Sledećeg jutra među mramornim stubovima pronađoh kiosk sa novinama i upitah predusretljivu prodavačicu:
„Imate li neku štampu na engleskom?“
„Naravno“, začudi se ona, „uskoro će stići“.
„Do večeras?“
„Do leta.“
Ostavši bez novosti, morao sam da se zadovoljim istorijom. U ovim krajevima samo se rimskih imperatora rodilo šesnaest duša. I Novi Sad je uvek bio raskrsnica Evrope sa samom sobom. Obično, našavši se u nepoznatom gradu, opisujem znamenitosti arhitekture, čineći to iz istog onog razloga iz kog je Švejka savetovao da se fotografišu mostovi i železničke stanice – oni se ne pomeraju. Sa ljudima je teže, ukoliko oni nisu Sloveni. Sa njima brzo pronalazim zajednički jezik, jer je on zaista – zajednički.
„Čega mi to imamo previše?“, pitala me je dama sa radija.
„Onoga“, iskreno odgovorih, „čega i mi: emocija“.
„To je… kompliment?“
„Pre će biti sudbina.“
U međuvremenu, književni festival se rasplamsao, i predstaviše me prevodiocu.
„Melina.“
„Merkuri?“, izlete iz mene, no ispostavilo se da sam u pravu, jer otac je nazvao ćerku grčkim imenom iz ljubavi prema glumici neizmerne lepote i radikalnih ubeđenja.
Sprijateljili smo se slovenski brzo i lako: Melinina duša nije mogla da se skrasi u tom mršavom telu i stalno je izvirivala i ispadala iz njega. Štaviše, ona me je pozvala u goste, a tuđi je dom, kako je Hičkok detaljno demonstrirao – mnoštvo nesumljivih dokaza, i ja se nisam ustručavao da razgledam naokolo. Na terasi se nalazio par skija i dva bicikla. U predsoblju je visila gitara, na šporetu – čajnik po meri jedne šolje. Knjiga je bilo umereno, kompjuter – prenosni. Ostatak prostora zauzimala je, obojena živim bojama, dečja karta sveta, ka kome je ona, po svoj prilici, stremila.
Književni festival je otvoren u drevnoj porodičnoj vili. Ranije je tu bio jugoslovenski KGB.
Iza zida su, kao i ranije, divlje urlali, ali sa zvučnika i u pratnji gitare. Kada je došlo do zvaničnih govora, ispostavilo se da je Melina prevodila dobro, ali malo.
„Ovo“, govorila je, „ti ne treba“.
„A ovo“, dodade nakon još malo slušanja, „još manje“.
Dovedoše me do visokog, sportski građenog gradonačelnika.
„Sviđa mi se“, laskavo počeh, „vaš grad“.
„Meni takođe“, sa visine odgovori on.
U to nas je, na sreću, prekinula muzika. Puče harfa: Hajdn, Elington, nešto borbeno. Devojka u ljubičastim tonovima nije štedela strune, no, ubrzo je jednu muzu zamenila druga.
Počeše čitanja. Najpre se u prevodu na srpski čula mađarska proza, zatim – slovenska, a onda – makedonska. Za stolom se, uostalom, ispostavilo da su se svi autori školovali na istom smeru, da su svirali u istoj rok grupi i zajedno u „Znaku“ objavljivali članke o Lotmanu. Zato sam ja bez muke uspeo da se uključim u razgovor:
„Živeli!“, proderah se i svi podigoše „frakliće“, filigranske čašice-flašice sa ubitačno jakom rakijom. Kao Rusu, meni su je nalivali u čašu.
Kucnuvši se sa susedom, u njemu pronađoh imenjaka. Da ne bi došlo do zabune, odlučismo da ga zovemo Aleksandar Makedonski. Nije se bunio i na salveti je iscrtavao kartu plemenskih imanja našeg eponima, koja se uporno nisu prostirala do Grčke. Mog sagovornika je to činilo srećnim, a Grke je ljutilo, zbog čega Makedoniju nisu primili u Evropu.
„Reakcionari“, vikao je on. „Oni ne znaju novu geografiju. Od pada Berlinskog zida nestao je čitav deo sveta. Zapadna Evropa se sada završava u Belorusiji, od koje počinje Zapadna Azija“.
„A mi smo sada – gde?“, ne savladah radoznalost.
„Na Zapadnom Balkanu“, odlučno se umeša drugi pisac.
„Na Istočnom Sredozemlju“, ispravi ga treći.
„U tri lepe“, rezimirao je četvrti, koji je najbolje od svih govorio ruski.
Gimnazija, opšivena hrastom, najstarija u Srbiji, više je ličila na Oksford nego na srednju školu. U takvoj je mogao da se školuje Bulgakov i „čovek u futroli“.7
Na zidu svečane sale visio je Karađorđević u purpurnim jahaćim pantalonama. Iza mojih leđa, sa tamnog portreta, posmatrao me je prvi tutor Sava Vuković u krznenom županu.
Gimnaziji je bilo trista godina, njenom zdanju – dvesta, a učenicima – osamnaest.
„Koji je cilj vašeg stvaralaštva?“, upitaše učenici.
Prvih deset minuta kolega sa moje leve strane, brkati autor senzacionalnog romana Lezbejka, obuzeta Prustom, odgovarao je na pitanje sedeći. Sledećih petnaest – stojeći. Napokon je seo, ali za klavir, i smirio se tek kad su mu oteli mikrofon, kako bi ga tutnuli meni.
„Nemam ja nikakav cilj“, teška srca priznadoh, „a pogotovo ne kada pišem“.
Omladina udari u ovacije – dosadilo im je da sede zatvoreni. Dočepavši se dvorišta, raspričah se sa gimnazijalkama. One su učile ruski da bi dobro zaradile, i engleski, da bi se dobro udale.
„Za koga?“
„Za Ruse“, nejasno mi odgovoriše.
No, setih se da i u Rusiji mladi uče engleski, i shvatih da će se snaći.
„Šta je najteže u ruskom jeziku?“, promenio sam temu.
„Meki znak.“
„I uprkos njemu vi ste se latili našeg jezika. Zašto?“
„Tolstoj, Dostojevski, Puškin…“
„Naftagas“, prevede Melina.
Nafta i novac zaista dolaze u Srbiju sa istoka, ali i Puškina ovde vole. Čak ga je i više nego u Rusiji. Prošli put kada sam bio u ovim krajevima u jednom podrumu naišao sam na tablu sa urezanim stihom, razumljivim i bez prevoda: „Dan bez vina je kao dan bez sunca“. I u potpisu – Puškin. Klasik, istina, nije napisao ništa slično, ali ipak zvuči lepo. Ovoga puta sam saznao svu istinu o Leonidu Andrejevu.
„On je zahtevao“, pričao je jedan pisac, „da ga uslužuju konobarice sa obnaženim grudima“.
„Kao u Africi“, uzdisali su slušaoci, ali ja više ni u šta nisam verovao, sumnjajući da na Balkanu našu književnost slade po ukusu.
Na ručak su nas odveli u dunavski restoran „Salaš“.
„Salaš“, prevela je Melina, „kao kod Lenjina“.
Hranili su nas, ipak, bolje i mogao si da se provozaš čamcem ili da jašeš konje.
„Da li je istina da Srbi ne vole ribu“, pitao sam autora romana u stilu magijskog realizma, „zato što u Dunavu žive zli dusi i vile?“
„Ne“, reče Goran, „nije istina, jednostavno je smuđ na pijaci 10 evra sa kostima“.
Ispostavilo se da je smuđ – „sudak“, uz to još i veoma ukusan. Jeli smo ga na obali izlivene reke. Ispod stola su skakutale žabe. U daljini se na talaščićima ljuljuškao stražarski čamac dunavske vojne rečne mornarice. Do njega je mirno stajao šleper „Izmail“ pod žuto-plavom zastavom. Pored je plovila sumnjiva čvornovata grana.
„Iz Mađarske“, zagledavši se, primeti Goran.
Dok smo čekali glavno jelo, odskočio sam od stola da bi pomazio konja.
„Zvrk“, zapazi na moj račun pisac sleva.
„Zvrk“, složi se sa njim pisac zdesna.
„Zvrk“, potvrđivali su ostali klimanjem glave, uključujući i konja.
Iz ljubavi prema znanju prijatelji me često zovu Gugl, a žena – Šarik. Sa strancima je gore. U Japanu, govoreći o meni, studenti su upotrebljavali dve reči, od kojih je samo jedna – „gajdžan“ – bila maglovito razumljiva.
„Radoznali, blago rečeno, varvarin“, ljubazno mi, napokon, prevedoše.
Ali Zvrk?! Tako me još niko nije zvao. Ipak, nije bilo smisla raspravljati se, jer sam uvek prvi uletao i izletao iz autobusa, ne prestajući da postavljam pitanja.
Uostalom, i mene su zapitkivali, ali samo novinari, koje su zadužili da ispune stranicu između politike i sporta. Svaki od njih počinjao je sa obećanjem da će postaviti pitanje koje nikome do sada nije palo na pamet. Zvučalo je ono uvek isto:
„Zašto ste otišli u Ameriku? Zbog slobode?“
„Hm“, odgovarao sam.
Melina je prevodila doslovno, ali je reporter svejedno nadahnuto i brzo nešto beležio, ostavivši me neko vreme na miru.
Melina me je na rastanku odvela u najstariji deo grada.
„Moja omiljena ulica“, reče ona, zavlačeći se u zaraslu slepu uličicu.
Kraj puteljka nalazila se okrečena kuća sa tako niskim prozorom da je kroz njega mogao da ispadne jedino gnom. U suton su se vrzmale sitne mačke, odbegle iz turske bajke. Iza drvene ograde već je cvetao stari jorgovan.
„Na našem – jorgovan“, objasni mi Melina.
„Aha, liči….“, složih se, topeći se od zadovoljstva.
U ovim krajevima ono me retko napušta: nije to Istok, ali nije ni Zapad, nisam ni kod kuće, ali ni među tuđinima. Isto se dešava i sa previše prozirnim staklom: čini se da ga nema, ali ono je tu, kao što je razjasnio jedan moj poznanik, prošavši iz dnevne sobe u baštu kroz staklena vrata. Do stola su ga doveli ni golog, ni obučenog – u zavojima.
Sudbina mi nešto govori ovom epizodom sa Srbijom, ali ja nikako ne mogu da dokučim – šta. Zbog toga mi se na balkanskim putovanjima pričinjavaju nekakva imaginarna došaptavanja. Laskava proba odmazde? A možda – pogrešno zabeležena adresa? Srbi smatraju da sam skroman, ali sam ja zapravo – zbunjen. Lako je pomiriti se sa tim, posebno ako su željni odgovora.
U avionu pričvrstih pojas – „radi bezbednosti leta“, kako me je uveravao poslednji natpis na srpskom, i zablenuh se kroz okrugli prozorčić. Zemlje su promicale evropski brzo.
Uskoro se pod krilima poverljivo rasprostrla ravna Holandija – sa nedeljnim fudbalom i beskrajnim alejama tulipana. Oni su bili raznobojni, poput boja na nepoznatoj zastavi još nepostojećeg carstva.
Novi Sad – Njujork
April 2009.
(Sa ruskog prevela Melina Panaotović)
