III
„Sa onim što se dogodilo nemoguće je pomiriti se, a takođe nemoguće je ne pomiriti se, a sredine nema“. „Učiniti nešto“ u takvim okolnostima nemoguće je, dakle ostaje da se „padne na pod, viče i bije glavom o patos“. Ovako govori Čehov o jednom od svojih junaka, ali to je mogao reći za sve bez izuzetka. Brigom autora oni su postavljeni u takav položaj da im ostaje samo jedno: pasti na pod i udarati glavom o zid.
Sa čudnom, zagonetnom upornošću oni odbacuju sve uobičajene načine spasenja. Nikolaj Stepanovič, stari profesor („Dosadna priča“) mogao je pokušati da se zaboravi ili uteši uspomenama iz svoje prošlosti, ali one ga samo razdražuju. On je bio istaknuti naučnik – a sada mu ništa ne ide od ruke. On je mogao dva sata zaredom da na predavanju održi pažnju auditorijuma, a sada to ne može ni na petnaest minuta.
On je imao prijatelje i poznanike, on je voleo svoje učenike i pomoćnike, svoju ženu, svoju decu, sada mu podjednako nije stalo ni do koga.
Ako ljudi i pobuđuju u njemu nekakva osećanja, onda su to samo mržnja, zloba i zavist. On mora to uvideti u sebi sa onom pravičnošću koja mu je neizvesno zašto, čemu i otkuda došla na smenu pređašnje, svojstvene svim umnim i normalnim ljudima diplomatske umešnosti da se vidi i govori samo ono što doprinosi dobrim ljudskim odnosima i zdravim unutrašnjim raspoloženjima. Sve o čemu on sada misli, i sve što on vidi – samo truje njemu i drugima one male životne radosti koje krase ljudski život. On oseća s jasnoćom, koju nije dostizao ni u najboljim danima i časovima svojih prošlih teoretskih istraživanja, da je postao prestupnik – ništa ne prestupivši. Sve što je on radio ranije bilo je dobro, potrebno, korisno. Profesor priča o svojoj prošlosti, i vi vidite da je on uvek bio ispravan i da je mogao dozvoliti nasurovijem sudiji u svako doba dana i noći da dođe kod njega – i proveri kako njegova dela tako i misli. A sada ne samo da bi ga čovek sa strane osudio već on sam sebe osuđuje. Nikolaj Stepanovič otvoreno priznaje da je sav satkan od zavisti i mržnje.
„Najbolje i najsvetije pravo kraljeva“, kaže on, „to je pravo pomilovanja. I ja sam se uvek osećao kao kralj i bio sam snishodljiv, rado sam praštao svima i nadesno i nalevo. Ali sada više nisam kralj. U meni se odigrava nešto što priliči samo slugama: u mojoj glavi danonoćno brode zle misli, a u duši su svila sebi gnezda osećanja za koja nisam znao ranije. Ja i mrzim, i prezirem, i negodujem, i srdim se, i bojim se. Postao sam beskrajno strog, zahtevan, razdražljiv, neljubazan, podozriv… Šta ovo znači? Ako su nove misli i nova osećanja izazvana promenom uverenja, otkuda je onda mogla doći ovakva promena? Zar je svet postao gori, a ja bolji, ili sam ranije bio slep i ravnodušan? A ako je ova promena izazvana opštim slabljenjem fizičkih i umnih snaga – a ja bolestan i svakodnevno gubim na težini, onda je moje stanje žalosno: znači, moje nove misli su nenormalne, nezdrave, ja ih se moram stideti i smatrati ih ništavnim“.
Ovakvo pitanje postavlja stari umirući profesor, a zajedno s njim i Čehov. Šta je bolje? Biti kralj ili stara, zavidljiva, zla „žaba“, kako on sebe naziva na drugom mestu? Pitanje je originalno, nema sumnje. Vi osećate u navedenim rečima koliko je Čehova koštala njegova originalnost – i sa koliko velikom radošću bi on u onom trenutku kada se pred njim razbistrilo njegovo „novo“ gledište žrtvovao sve svoje originalne misli za najobičniju, najbanalniju sposobnost dobronamernosti. Za njega nema sumnje, njegov način mišljenja je jadan, odvratan, sraman. Njegova raspoloženja su i njemu samom suprotna, kao i njegova spoljašnjost, koju on opisuje sledećim rečima: „Ja sam šezdesetdvogodišnjak ćelave glave, veštačkih zuba i sa neizlečivim tikom. Koliko je moje ime sjajno i lepo, toliko sam ja bezbojan i ružan. Glava i ruke mi se tresu od nemoći; vrat kao u jedne od Turgenjevljevih junakinja, sličan je dršci kontrabasa, grudi su mi upale, a leđa uzana. Kada govorim ili čitam, usta mi se krive u stranu; kad se osmehujem – celo lice se pokriva staračkim mrtvačkim borama“. Je li ovo dobra figura? Jesu li ovo dobra raspoloženja? Pogled sa strane na ovakvu rugobu može i nevoljno zaiskriti u srcu i najboljeg i najsaosećajnijeg čoveka svirepu misao: što pre dotući, uništiti ovu jadnu i odvratnu rđu, ili ako se ne može zbog zakona pribeći ovako odlučnom koraku – onda je u krajnjoj meri sakriti što dalje od ljudskih očiju, nekud u zatvor, u bolnicu ili ludnicu, a to su načini borbe dozvoljeni ne samo zakonima već i, ako se ne varam, i večnim moralom.
No ovde se sudarate sa osobenim vidom prepreka. Fizičke snage za borbu s tamničarima, dželatima, bolničkim osobljem i moralistima kod starog profesora nema, jer njega i dete može oboriti na zemlju. Ubeđivanja i molbe – on to zna – neće pomoći. I on se onda hvata očajnog sredstva: strašnim, divljim glasom koji razdire dušu on počinje izvikati čitavom svetu nekakva svoja prava: „Hteo bih da kriknem glasno da je mene, znamenitog čoveka, sudbina osudila na smrt, da će za nekih pola godine ovde u auditorijumu gazdovati neko drugi. Hoću da kriknem da sam otrovan; nove misli za koje ranije nisam znao, otrovale su poslednje dane moga života i nastavljaju da saleću moj mozak kao komarci. I tada mi se moj položaj čini tako užasan da želim da se moji slušaoci užasnu, da skoče s mesta u paničnom strahu, da sa očajnim krikom pojure ka izlazu“.
Profesorovi argumenti jedva da će delovati na nekoga – a ja ne znam da li u navedenim redovima i ima argumenata. Ali taj užasni, neljudski jecaj! Zamislite sliku: ćelavi, bezoblični starčić, sa drhtavim rukama, sa iskrivljenim ustima, sa isušenim vratom, sa izbezumljenim od straha očima, valja se kao zver po zemlji, i vapije, vapije, vapije! Šta je njemu potrebno?! On je proživeo dug, interesantan život, sada je ostalo samo da lepo skonča, po mogućstvu da se tiho, spokojno i svečano oprosti od zemnog bivstvovanja. No on praska i koprca se, priziva na sud skoro čitavu vaseljenu i grčevito se hvata za svoje poslednje dane. A Čehov? Šta čini Čehov? Umesto toga da ravnodušno prođe pored nje, on se stavlja na stranu čudovišne spodobe, on posvećuje na desetine stranica njenim „duševnim doživljajima“ i postepeno dovodi čitaoca do toga da se umesto prirodnog i zakonitog osećanja negodovanja u njegovom srcu začinju nepotrebne i opasne simpatije prema jedinki koja truli i raspada se. Svako zna da je nemoguće pomoći profesoru. A ako se ne može pomoći, onda bi ga trebalo zaboraviti: to je utvrđena istina. Kakva je korist, kakav smisao može biti u beskonačnom raspisivanju – grof Tolstoj bi rekao „razmazivanju“ – nepodnošljivih muka agonije, koja neibežno dovodi do smrti?
Da su „nove“ profesorove misli i osećanja blistali od lepote, plemenitosti, samopožrtvovanja – tada bi sve bilo drukčije: čitalac bi se mogao nečemu poučiti. Međutim, kako se vidi iz Čehovljeve priče, sve ove osobine su pripadale starim mislima njegovog junaka. Sada, s početkom njegove bolesti, u njemu se začela neodoljiva odvratnost prema svemu što makar i izdaleka podseća na visoka osećanja. Kada mu se njegova vaspitanica Kaća obraća za savet šta da čini – on, poznati naučnik, prijatelj Pirogova, Kavelina, Nekrasova, koji je vaspitao toliko mladih pokolenja, ne zna šta da joj kaže. Besmisleno prebira po svome sećanju celi niz dobrih reči – ali one su izgubile svako značenje za njega. Šta joj odgovoriti? – pita se on. „Lako je reći – trudi se ili podeli svoju imovinu siromašnima, ili poznaj samog sebe i zato što je lako reći, ja ne znam šta da odgovorim“. Kaća još mlada, zdrava i lepa žena, staranjem Čehova dopala je, kao i profesor, u mišolovku, iz koje ne može sama da se oslobodi. Međutim, od kada je upoznala beznadežnost, ona je osvojila sve simpatije autora. Dok god se čovek bavi nekim poslom, dok god čovek ima nešto pred sobom – Čehov je potpuno ravnodušan prema njemu. Ako ga i opisuje, onda to obično čini na brzinu i u nemarno ironičnom tonu. A gle, kada se on zapetlja, i to tako da ga nikako ne možeš otpetljati – tada Čehov počinje da oživljava.
Tada se kod njega javljaju boje, energija, narastanje stvaralačkih sila, nadahnuće. U ovome je možda tajna njegove političke ravnodušnosti.
Bez obzira na sve svoje nepoverenje prema projektima bolje budućnosti, Čehov, kao i Dostojevski, očigledno nije bio potpuno uveren u to da su društvene reforme i nauka nemoćni. Ma koliko bio težak socijalni problem, ipak može biti rešiv. Možda je nekada ljudima i suđeno da se dobro ustroje na zemlji, tako da bi mogli živeti i umirati bez muka, i da dalje od toga ideala ljudski rod ne može ići; možda autori debelih traktata o progresu pogađaju i prozrevaju nešto. I upravo zato je njihovo delo tuđe Čehovu. Njega je od početka nešto instinktivno, a potom i svesno vuklo ka nerešivim problemima, u suštini, poput onoga koji je opisan u „Dosadnoj priči“: nemoć, invalidnost, neizbežna bliska smrt i nikakve nade da se makar unekoliko izmeni sopstveno stanje. Ovakvo interesovanje očigledno protivreči zahtevima zdravog razuma i normalne volje. No od Čehova, od premorenog čoveka, ne može se očekivati ništa drugo. Svako zna za beznadežnost ili je čuo za nju. Na svakom koraku se pred našim očima odigravaju užasne, nepodnošljive tragedije, i ako bi svaki koji propada i gine, po primeru Nikolaja Stepanoviča, izazivao toliki nemir, život bi se pretvorio u pakao. Nikolaj Stepanovič nije obavezan da viče na sav svet zbog svojih muka i problema, već bi trebalo da se pobrine da što manje uznemirava ljude. I Čehov je bio dužan da mu na sve načine pomogne u ovom dostojanstvenom delu. Zar je malo dosadnih priča na svetu – ne možeš ih sve pročitati! Naročito takvu vrsta priča kao što je ova o kojoj pripoveda Čehov – njih bi trebalo s posebnom brigom skrivati što dalje od ljudskih pogleda; ovde se radi o razlaganju živog organizma. Šta bi se reklo čoveku koji bi se usprotivio predavanju zemlji leševa koje bi on iskopao iz grobova, sve pod izgovorom da su to tela njegovih bliskih, čak poznatih, proslavljenih, genijalnih ljudi?! Takvo zanimanje u normalnom, zdravom duhu ne može izazvati ništa drugo do odvratnost i strah. U starini su se vračari, magovi, predskazivači, po narodnom verovanju, družili sa mrtvima i nalazili zadovoljstvo u ovom strašnom zanimanju, i to stvarno zadovoljstvo. No oni su se obično krili od ljudi u šume i pećine, odlazili u pustinje i planine da bi se tamo u samoći predavali svojim protivprirodnim sklonostima. I ako bi se slučajno otkrila njihova dela, zdravoumni ljudi su im odgovarali lomačama, vešalima, batinama. Ono što se nazivalo zlom, najgori vid zla obično je imao svoj izvor i začetak u interesovanju i naklonostima prema leševima. Čovek je opraštao svaki zločin – svirepost, nasilje, ubistvo, ali nikada nije opraštao nesebičnu ljubav i traženje tajne smrti. U ovom smislu slobodna od predrasuda savremenost malo je dalje otišla od srednjovekovlja.
Možda je razlika samo u tome što smo mi, zaneti praktičnim delima, izgubili prirodni osećaj za dobro i zlo. Mi smo čak i teoretski ubeđeni da u naše vreme nema magova i vračara i da ih ne može biti. Naša uverenost i bezbrižnost u ovom pogledu dolazila je do toga da su skoro svi čak u Dostojevskom videli samo umetnika i publicistu, i ozbiljno raspravljali s njim o tome da li su ruskom narodu potrebne šibe i treba li da zauzmemo Carigrad.
Jedino se Mihajlovski nejasno dosetio o čemu se radi ovde, i nazvao je autora „Karamazovih“ tragačem za blagom. Ja kažem da se maglovito dosetio, jer mi se čini da je ovo zapažanje pokojni kritičar učinio uglavnom u prenosnom, pa čak i u šaljivom tonu. Međutim, niko od drugih kritičara Dostojevskog nije čak ni slučajno prozborio tačniju reč. I Čehov je bio lovac na blago, vrač, mag. Ovim se objašnjava njegova krajnja pristrasnost prema smrti, raspadanju, truljenju, prema beznađu.
Svakako nije samo Čehov uzimao smrt za siže svojih dela. Međutim, stvar nije u sižeu, već u tome, kako se siže tumači. Čehov to razume:
„U svim mislima, osećanjima i shvatanjima koja ja obrazujem o svemu“, kaže on, „nema ničeg opšteg što bi sve povezivalo u jednu celinu. Svako osećanje i svaka misao žive u meni odvojeno, i u svim mojim sudovima o nauci, literaturi, učenicima, čak u svim slikama koje oslikava moja uobrazilja, čak ni najiskusniji analitičar neće naći ono što se naziva opštom idejom, bogom živog čoveka. A ako nema ovoga, znači nema ničega. Pri ovakvom siromaštvu dovoljna je bila ozbiljna bolest, strah od smrti, uticaj okolnosti i ljudi da se sve što sam ja ranije smatrao svojim pogledom na svet i u čemu sam video smisao i radost svog života prevrne naglavačke i razbije u paramparčad“. U navedenim rečima se izražava jedna od „najnovijih“ Čehovljevih misli – i njime se određuje sve njegovo potonje stvaralaštvo. Ona je izražena u skromnoj, pokajničkoj formi – čovek priznaje svoju nesposobnost da potčini svoje misli višoj ideji, i u takvoj nesposobnosti vidi svoju slabost. I ovo je bilo dovoljno da bi se od njega unekoliko udaljili gromovi kritike i osuda javnog mnjenja.
Mi rado praštamo grešnicima koji su se pokajali! Potpuno uzaludna snishodljivost: nedovoljno je priznati krivicu da bi se ona iskupila. Kakva je korist od toga što je Čehov posipao glavu pepelom i javno priznao „krivicu“, ako je iznutra ostao nepromenjen? I ako je smatrao opštu ideju bogom (istina, s malim slovom), a ništa nije učinio za nju.
On rečima prislužuje tamjan „bogu“, a na delu ga proklinje. Ranije, do bolesti, „pogled na svet“ mu je prinosio radost, a sada se razleteo u komade! Nije li onda prirodno postaviti pitanje: je li mu „pogled na svet“ ikada donosio radost? Možda su radosti imale svoj sopstveni, autonomni izvor; a pogled na svet se samo pozivao u svojstvu svadbenog generala, radi spoljašnje svečanosti, i nikada nije igrao nikakvu suštinsku ulogu? Čehov detaljno pripoveda o tome kakve su mu radosti donosili naučni radovi, zanimanja sa studentima, porodica, dobar obed i dr. Pri svemu ovome je prisustvovao i pogled na svet sa idejom, i ne samo da nije smetao već kao da je ukrašavao život. Tako se činilo da radi ideje i radiš, i stvaraš porodicu, i jedeš. A sada, kada se mora radi ideje biti pasivan, mučiti se, ne spavati noćima, sa odvratnošću gutati mrske komade – pogled na svet se razbija u paramparčad! Shodno tome, sledi da se pogled na svet slaže sa obedom, obed bez pogleda na svet je takođe prihvatljivi (to ne zahteva dokaze), a pogled na svet an und fur sich3 nema nikakve vrednosti. U ovome je suština navedenih Čehovljevih reči. On sa užasom priznaje prisustvo ovakve „nove“ misli u sebi. Njemu se čini da je zapravo samo on tako slab i ništavan čovek, a da svi drugi mogu takoreći i hleb da ne jedu, samo ako imaju pogled na svet. Tako to zapravo i proizilazi, ako verujemo onome što ljudi govore u knjigama. Čehov na sve načine bičuje, muči i kinji sebe, ali ne može izmeniti stvar. I još gore od toga. Pogledi na svet i ideje, prema kojima se mnogi odnose vrlo ravnodušno – u suštini, drugi odnos ove nevine stvari i ne zaslužuju – postaju za Čehova predmet teške, neumoljive i bespoštedne mržnje. On ne ume da se odmah oslobodi od vlasti ideja, i zato započinje dugu, upornu i postepenu, ja bih rekao partizansku borbu s tiranima koji su ga orobili. Njegova borba uopšte i u posebnim epizodama zauzima najveći deo interesovanja upravo zato što su do sada najistaknutiji predstavnici literature ubeđeni da je idejama svojstvena čudotovorna sila. Čime se zanima većina pisaca? Gradi pogled na svet – i pri tome smatraju da se bave važnim, svetim delom! Čehov je uvredio mnoge poslenike literature! Ako su njega relativno štedeli, to je proizašlo: prvo, zbog toga što je on bio vrlo oprezan i borio se s takvim izgledom kao da je plaćao porez neprijatelju, a kao drugo, talentu se mnogo prašta.
Lav Šestov
3 Samo po sebi i za sebe (nem.)
nastaviće se
