I tako, eto, ostao sam sam. Oko mene – novembarska tmina sa uskovitlanim snegom, kuća je zavejana, a dimnjak zavija. Svih dvadeset četiri godine svog života proživeo sam u ogromnom gradu i mislio da mećava urla samo u romanima. Ispostavilo se da ona odista urla. Večeri su ovde izuzetno duge, lampa ispod plavog abažura odražavala se u crnom prozorskom staklu, a ja sam maštao posmatrajući mrlju koja se presijavala levo od mene. Maštao sam o oblasnom gradu – on je bio udaljen četrdesetak vrsta. Jako sam želeo da pobegnem tamo iz mesta gde sam bio. Tamo je bilo struje, tamo su bila četvorica lekara, sa njima sam mogao da se posavetujem, u svakom slučaju ne bi mi bilo tako strašno. Ali nisam imao nikakve mogućnosti da pobegnem, a povremeno sam i sam shvatao da je to malodušnost. Jer upravo sam zbog toga i studirao na medicinskom fakultetu. . .
„ . . .Da, a šta ako mi dovedu ženu i kod nje otpočne nepravilan porođaj? Ili, pretpostavimo, bolesnika, a on ima uklještenu kilu? Šta onda da radim? Posavetujte me, budite tako dobri. Pre četrdeset osam dana završio sam fakultet s odličnom ocenom, ali odličan uspeh je – za sebe, a kila – opet za sebe. Jednom prilikom posmatrao sam kako profesor obavlja operaciju uklještene kile. On je operisao, a ja sam sedeo u amfiteatru. Te toliko. . .“
Ledeni znoj više puta mi se slivao niz kičmu pri pomisli na kilu. Svako veče sedeo sam u jednoj te istoj pozi, napivši se čaja: pod levom rukom bili su mi priručnici za operativno akušerstvo, a iznad toga – mali Doderlajn. Sa desne strane – desetak tomova priručnika iz operativne hirurgije sa crtežima. Dahtao sam, pušio, pio ledeni crni čaj. . .
I eto, zaspao sam: odlično se sećam te noći, 29. novembra, probudio sam se od galame na vratima. Pet minuta sam, navlačeći pantalone, molećivih očiju posmatrao božanske knjige iz operativne hirurgije. Čuo sam škripu saonica u dvorištu; sluh mi je postao posebno osetljiv. Ispalo je, može se reći, još strašnije od kile, od poprečnog položaja ploda; doveli su mi u Nikolski centar-bolnicu u jedanaest sati uveče devojčicu. Bolničarka mi je prigušeno rekla: „Slaba je devojčica, umire. . . Dođite, doktore, molim vas, u bolnicu. . . “
Sećam se, prešao sam preko dvorišta, krenuo prema petrolejki kraj ulaza u bolnicu i, kao začaran, posmatrao je kako treperi. Soba za prijem već je bila osvetljena, i svi moji pomoćnici u kompletnom sastavu čekali su me već u mantilima. To su bili: asistent Demjan Lukič, još mlad, ali izuzetno sposoban čovek, i dve iskusne babice – Ana Nikolajevna i Pelageja Ivanovna. Ja sam bio samo dvadesetčetvorogodišnji lekar koji je dva meseca pre toga završio studije i bio postavljen za upravnika Nikolske bolnice.
Asistent je svečano otvorio vrata i pojavila se majka. Gotovo je uletela klizajući se u valjenkama, a sneg joj se još topio na marami. U rukama je držala smotuljak koji je odmereno šištao, pištao. Majčino lice bilo je unakaženo, nečujno je plakala. Kada je smakla svoj kožuh i maramu i odmotala zamotuljak, ugledao sam devojčicu od jedno tri godine. Pogledao sam je I privremeno zaboravio operativnu hirurgiju, usamljenost, taj bezvredni univerzitetski prtljag, zaista sam sve zaboravio zbog devojčicine lepote. S čim bih mogao da je uporedim? Samo se na kutijama za bombone crtaju takva deca – kosa je prirodno uvijena u krupne lokne, boje skoro sasvim zrele raži. Oči su joj modre, ogromne, obrazi kao u lutke. Anđele su tako nekada slikali. Ali nekakvo čudnovato mutnilo bilo joj je u dnu očiju, i ja sam shvatio da je to strah – ona nije imala vazduha. „Umreće kroz jedan sat“, pomislio sam potpuno siguran, i srce mi se bolno steglo.
Jamice su se pravile na grlu devojčice prilikom svakog njenog udisaja, žile su joj oticale, a lice se prelivalo od ružičastog do bledoljubičastog. Tu boju sam odmah razumeo i ocenio. Odmah sam shvatio u čemu je stvar, i svoju prvu dijagnozu postavio sam potpuno tačno, a što je najvažnije, istovremeno sa babicama – one su bile iskusne: „Devojčica ima difterično zapaljenje grla, grlo je već skoro prekriveno prevlakama i uskoro će biti sasvim zatvoreno. . . “
– Koliko dugo boluje devojčica? – upitao sam dok je moje osoblje usredsređeno ćutalo.
– Peti dan, peti – rekla je majka i suvim očima me duboko pogledala.
– Difterija – kroz zube sam rekao asistentu. Majku upitah:
– A šta si do sad čekala? Šta si čekala?
I u tom trenu iza sebe začuh unjkav glas:
– Peti dan, baćuška, peti!
Okrenuo sam se i ugledao babu okruglog lica, zabrađenu maramom.„Dobro bi bilo kad tih baba na svetu uopšte ne bi ni bilo“, pomislio sam u bolnom predosećanju opasnosti i rekao:
– Ti, baba, ćuti, smetaš. – Majci sam ponovio: – Šta si čekala? Pet dana? A?
Majka je automatski predala devojčicu babi i spustila se preda mnom na kolena.
– Daj joj kapljice – rekla je i počela da lupa čelom o pod obesiću se ako umre.
– Odmah ustani – rekao sam joj – inače neću ni da razgovaram s tobom.
Majka je brzo ustala, zašuštavši širokom suknjom, uzela devojčicu od babe i počela da je njiše. Baba se molila gledajući u ragastov, a devojčica je neprekidno šištala kao zmija. Asistent je rekao:
– Tako to oni uvek rade. Narod. – Brci mu se pritom iskriviše nekako u stranu.
– Umreće, znači? – posmatrala me, kako mi se učinilo, sa crnim besom majka.
– Umreće – rekao sam tiho i čvrstim glasom.
Baba je istog časa podigla ivicu suknje i počela njom da briše oči. Majka povika odvratnim glasom:
– Daj joj, pomozi joj! Kapljice joj daj!
Tačno sam video šta me čeka i bio sam čvrst.
– Kakve kapljice da joj dam? Posavetuj me. Devojčica se guši, grlo joj je već puno. Ti si pet dana malo-pomalo ubijala devojčicu petnaestak vrsta od mene. A šta ja sad da radim?
– Ti to bolje znaš, baćuška – kraj levog ramena baba zakuka izveštačenim glasom, i odmah sam je zamrzeo.
– Umukni! – rekao sam. I okrenuvši se asistentu naredio sam mu da prihvati devojčicu. Majka je pružila babici devojčicu koja je počela da se otima i očigledno htela da viče, ali glas joj nije izlazio iz grla. Majka je htela da je zaštiti, ali smo je uklonili i pri svetlosti lampe „munje“ uspeo sam da bacim pogled devojčici u grlo. Nikada do tada nisam video difteriju, osim lakih, brzo zaboravljenih slučajeva. U grlu joj je klokotalo nešto belo i izresano. Devojčica je najednom uspela da izdahne vazduh i pljunula mi je u lice, ali nisam se uplašio za oči, obuzet svojim mislima.
– Evo kako stoje stvari – rekao sam, čudeći se i sam svom spokojstvu – stvari stoje ovako. Kasno je. Devojčica umire. I ništa joj ne može pomoći osim operacije.
I sam sam se užasnuo zašto sam to rekao, ali nisam mogao da to ne kažem. „A ako pristanu?“ promakla mi je misao kroz glavu.
– Kako to? – upitala je majka.
– Moraćemo da rasečemo devojčici grlo nešto niže i ubacimo joj srebrnu cevčicu za disanje, tako bismo je možda i spasli – objasnio sam.
Majka me pogledala kao da sam lud, zaklonivši devojčicu od mene, a baba ponovo poče da bubnja:
– Šta ti je! Ne daj da seče! Šta ti je? Grlo?!
– Gubi se, baba! – s mržnjom sam rekao. – Ubrizgajte joj kamfor! – naredio sam asistentu.
Majka nije davala devojčicu kad je ugledala špric, ali smo joj objasnili da to nije strašno.
– Možda će joj pomoći? – rekla je.
– Uopšte joj neće pomoći.
Tada je majka gorko zaplakala.
– Prestani – rekao sam.
Izvadio sam iz džepa sat i dodao: – Dajem ti pet minuta za razmišljanje. Ako ne pristaneš za pet minuta, više se neću prihvatiti da to radim.
– Ne slažem se! – resko je rekla majka.
– Ne dajemo našu saglasnost! – dodala je baba.
– Dobro, kako hoćete – tupo sam dodao i pomislio: „Pa eto, to je sve! Meni je lakše. Rekao sam, predložio, eno, babice su zapanjene. One su odbile, a ja sam spasen“. I samo što sam to pomislio, neko drugi, za mene tuđim glasom, progovori:
– Šta vam je, zar ste poludele? Kako to ne pristajete? Ubijate devojčicu. Pristanite. Kako vam nije žao?
– Ne! – ponovo viknu majka.
„Šta ja to radim?“ pomislio sam. „Pa ja ću zaklati devojčicu“. Ali govorio sam nešto sasvim drugo:
– Brže, brže pristajte! Pristajte! Nokti su joj već poplaveli!
– Ne! Ne!
– Dobro, odvedite ih u sobu, neka tamo sede.
Odveli su ih kroz polumračni hodnik. Slušao sam plač žena i zvižduk devojčice. Assistent se odmah vratio i rekao:
– Pristaju!
U meni se sve skamenilo, ali izgovorio sam jasno:
– Odmah sterilišite skalpel, makaze, kopče, sondu!
Za minut, pretrčao sam dvorište gde je kao zloduh jurila i besnela mećava, uleteo u svoj stan i na brzu ruku prelistao knjigu, našao crtež koji je prikazivao traheotomiju. Na njemu je sve bilo jasno i jednostavno: grlo je prosečeno, nož zabijen u dušnik. Počeo sam da čitam tekst, ali ništa nisam shvatao, reči su mi nekako skakutale pred očima. Nikada nisam video kako se radi traheotomija. „E, sada je već kasno“, pomislio sam, tužnopogledao modru boju, jasan crtež, osetio da se na mene sručio, jeziv posao, i vratio se u bolnicu i ne zapazivši mećavu.
U prijemnom odeljenju senka u okrugloj suknji priljubila se uz mene i glas je počeo da unjka:
– Baćuška, kako to, da se seče grlo devojčici? Pa zar se to može i zamisliti! Ona je, glupa žena, pristala. A moj pristanak.
nema, nema ga. Kapljicama pristajem da se leči, a grlo da se reže ne dam.
– Ovu babu napolje! – povikao sam i onako besan dodao:
– Ti si glupa žena! Ti! A ona je pametna! I tebe niko ništa ne pita! Napolje!
Babica je čvrsto uhvatila babu i izbacila je iz prostorije.
– Gotovo! – najednom je rekao asistent.
Ušli smo u malu operacionu salu i ja sam kao kroz nekakav zastor ugledao blistave instrumente, zaslepljujuću svetlost lampe, mušemu. . . Poslednji put sam izašao do majke, iz čijih smo ruku istrgli devojčicu. Začuo sam samo promukli glas koji govori: „Muža nema. U gradu je. Kada dođe i sazna šta sam učinila – ubiće me!“
– Ubiće – ponovila je baba, užasnuto me posmatrajući.
– U operacionu salu ih ne puštajte! – naredio sam.
Ostali smo sami u operacionoj sali. Osoblje, ja i Lida – devojčica. Ona je, gola, sedela na stolu i nečujno plakala. Povalili su je na sto, stegli, grlo joj oprali, namazali jodom i ja uzeh skalpel; pritom sam pomislio: „Šta ja to radim?“ U operacionoj sali je vladala tišina. Uzeo sam skalpel i povukao vertikalnu crtu po naduvenom belom grlu. Nije se pojavila nijedna kap krvi. Drugi put sam prešao skalpelom preko bele trake koja se ukazala između rasečene kože. Ponovo ni kapi krvi. Lagano, trudeći se da se prisetim nekakvih crteža u atlasima, počeo sam pomoću tupe sonde da odvajam tanko tkivo. I tada je odnekud iz dubine rane pohrlila tamna krv, u trenu zalila celu ranu i potekla niz vrat. Asistent je počeo da je skuplja tamponima, ali ona nije prestajala da navire. Sećajući se svega što sam video na univerzitetu, počeo sam pincetama da pritežem ivice rane, ali mi ništa nije polazilo za rukom.
Osetio sam da sam počeo da se hladim, a čelo mi se oznojilo. Najednom sam zažalio što sam se upisao na medicinski fakultet, zbog čega sam i dospeo u ovu zabit. U besnom očajanju, gurnuo sam pincetu naslepo, negde u blizinu rane, stegao je, i krv je istog časa prestala da teče. Ranu smo očistili od krvi komadima gaze, ona se pojavila preda mnom čista i potpuno nejasna. Nikakvog dušnika nije bilo. Ni na kakav crtež nije ličila moja rana. Prošlo je još dva-tri minuta, a ja sam potpuno mehanički i bez ikakve koristi radio nešto po rani, čas nožem, čas sondom, tražeći dušnik. I krajem drugog minuta izgubio sam nadu da ću ga pronaći.„Gotovo“, pomislih,„zašto sam to učinio? Jer mogao sam da ne predložim operaciju, i Lida bi mirno umrla u sobi, a sada će umreti rasečenog grla i nikada, ni sa čim neću moći da dokažem da bi ona svejedno umrla, da ja nisam mogao ništa da joj naškodim. . .“ Primalja mi je ćutke obrisala čelo. „Spusti nož i reci ne znam šta dalje da radim“, i to sam pomislio i zamislio majčine oči. Ponovo sam digao nož i besmisleno, duboko i naglo rasekao Lidu. Tkivo se razišlo i preda mnom se neočekivano pojavio dušnik
– Štipaljke! – promuklo sam dobacio.
Asistent mi ih je dao. Stavio sam jednu štipaljku s jedne, drugu s druge strane, i jednu od njih predao bolničaru. Sada sam video samo jedno: sivkaste prstenove dušnika. Oštar skalpel zabio se u dušnik i – obamro. Grlo je počelo da se diže iz rane, asistent je, kako mi je to promaklo kroz glavu, poludeo: počeo je najednom da ga čupa napolje. Jeknule su za mojim leđima obe babice. Pogledao sam ka njima i shvatio u čemu je stvar: asistent je padao u nesvest od zagušljivosti, i, ne ispustivši štipaljku, počeo da kida dušnik. „Sve je protiv mene, sudbina“, pomislih, „sada smo sigurno preklali Lidu“, i u mislima sam strogo dodao: „Čim stignem kući – ubiću se . . .“
Tada je starija babica, očigledno iskusna, nekako grabljivo skočila prema asistentu, otela mu štipaljku i stisnutih zuba rekla:
– Nastavite, doktore . . .
Asistent je pao s treskom, ali nismo ga ni pogledali. Zabio sam nož u dušnik, posle toga ubacio u njega srebrnu cevčicu. Ona je glatko skliznula unutra, ali je Lida ostala nepokretna. Vazduh joj nije ulazio u grlo onako kako je to bilo potrebno. Duboko sam uzdahnuo i zaustavio se: više nisam imao šta da radim. Zaželeo sam da od nekog zatražim oproštaj, da se pokajem za svoju lakomislenost, za to što sam se upisao na medicinski fakultet. Svi su ćutali. Gledao sam kako Lida plavi. Već sam hteo sve da ostavim i zaplačem kad se najednom LidA nekako divlje stresla, kao fontana izbacila na cevčicu odvratne zgrušane komadiće, i vazduh joj je sa zviždukom ušao u grlo; posle toga devojčica je počela da diše i da plače. Asistent se u tom trenutku pridigao, bled i oznojen, tupo i užasnuto pogledao grlo i počeo da mi pomaže da ga zašijem.
Kroz san i zastor znoja koji mi je prekrivao oči, video sam srećna lica babica, i jedna od njih mi reče:
– E, doktore, sjajno ste obavili operaciju.
Pomislio sam da mi se podsmeva i mračno sam je ispod oka pogledao. Zatim su se otvorila vrata i osetila se svežina.
Lidu su izneli u čaršavu, i istog časa na vratima se pojavila majka. Oči su joj bile kao u divlje životinje. Upitala me:
– Šta je?
Kad sam začuo zvuk njenog glasa, znoj mi je potekao niz leđa i tek sam tada shvatio šta bi se dogodilo da je Lida umrla na stolu. Rekao sam zuzetno mirnim glasom:
– Budi mirna. Živa je. I ostaće, nadam se, živa. Samo, sve dok joj cevčicu ne izvadimo, neće ni reč moći da progovori, tako da ne treba da se bojite.
Tada se baba pojavila ispod zemlje i prekrstila se prema kvaki na vratima, prema meni, prema tavanici. Ali ja se više nisam ljutio na nju. Okrenuo sam se, naredio da se Lidi da injekcija kamfora i da se dežura kraj nje. Posle toga sam otišao u svoj stan preko dvorišta. Sećam se, plavo svetlo je gorelo u mom kabinetu, ležao je Doderlajn, ležale su knjige. Prišao sam otomanu onako obučen, legao na njega i istog trena prestao da vidim bilo šta; zaspao sam i čak nisam ništa ni usnio.
Prošao je mesec, a za njim još jedan. Mnogo sam toga video i bilo je već gorih stvari od Lidinog grla. Na njega sam već sasvim zaboravio. Unaokolo je ležao sneg, bolesnika je bivalo svakoga dana sve više. I jednom, pred Novu godinu, ušla mi je u lekarsku sobu žena i uvela za ruku devojčicu umotanu kao denjak. Ženine oči su svetlucale. Zagledao sam se u nju – i poznao je.
– A, Lida. Pa kako je?
– Sve je dobro.
Lidi su odmotali grlo. Bila je divlja i bojala se, ali mi je ipak uspelo da joj dignem bradu i pogledam. Na ružičastom vratu video se vertikalni mrki ožiljak i dva tanka poprečna, od šavova.
– Sve je u najboljem redu – rekao sam – možete više da ne dolazite.
– Zahvaljujem vam se, doktore, hvala – rekla je majka, a Lidi naredila: – Reci čiki hvala!
Ali Lida nije htela ništa da mi kaže.
Više je nikad u životu nisam video. Već sam počeo da je zaboravljam. A pacijenata je bivalo sve više. I evo, došao je dan kada sam primio sto deset pacijenata. Počeli smo u devet sati izjutra, a završili u osam uveče. Zanoseći se, skidao sam mantil. Stara babica mi tada reče:
– Za ovakvu navalu treba da se zahvalite traheotomiji.
Znate li šta se po selima priča? Da ste vi navodno bolesnoj Lidi umesto njenog grla stavili čelično i zašili ga. Specijalno odlaze u to selo da je vide. Eto vam i slave, doktore, čestitam.
– I, kažete, živi sa čeličnim grlom? – upitah.
– Živi. A vi ste, doktore, junačina. I kako hladnokrvno sve to radite, pravo uživanje!
– Da. . . A znate, ja se nikada ne nerviram – rekao sam ne znam zašto, ali sam osetio da od zamora ne mogu čak ni da se postidim, samo sam pogled skrenuo u stranu. Oprostio sam se i otišao u svoj stan. Padao je krupan sneg, prekrivao je sve, fenjer je goreo, a moja kuća je bila usamljena, mirna i važna. A dok sam išao, želeo sam samo jedno – da spavam.
Mihail Bulgakov
S ruskog preveo Milan Čolić
Morfij, Mikhail Bulgakov, LOM, Beograd, 2022.
