Čeznem da ti kažem najdublje riječi [Tema: Pisma]

Lju­bav­na pi­sma kao dio epi­sto­lar­ne knji­žev­no­sti kroz isto­ri­ju iz­no­si­la su in­ten­zi­tet osje­ća­nja, strast, raz­o­ča­ra­nje, tu­gu, bol, pat­nju, če­žnju, žud­nju, nje­žnost, jad i ra­dost, ra­stan­ke i po­nov­ne sa­stan­ke. Sva ta osje­ća­nja mo­gla su u pot­pu­no­sti da se is­ka­žu sa­mo na pa­pi­ru. U an­tič­koj knji­žev­no­sti do­pi­si­va­nje se nje­go­va­lo kao po­se­ban vid re­to­ri­ke, pa su po­sto­ja­li i pri­ruč­ni­ci za sa­sta­vlja­nje pi­sa­ma. Lje­po­tu ro­man­tič­nih osje­ća­nja (“Če­znem da ti ka­žem naj­du­blje re­či”) u lju­bav­nim pi­smi­ma mno­gih slav­nih lju­di od pe­ra ni­kad ne­će mo­ći da za­mi­je­ne mo­bil­ni te­le­fo­ni sa sms po­ru­ka­ma ni in­ter­net.
Elo­i­za Abe­lar pi­še Pje­ru Abe­la­ru

… Sa­mo če­mu da se ja na­dam ako te­be iz­gu­bim? Če­mu i da­lje ko­ra­ča­ti na ovom ze­malj­skom pu­tu na ko­jem si mi ti bio je­di­na pot­po­ra. A na kra­ju, što mi je osta­lo do te­be? Znam da si živ i to mi je je­di­na utje­ha. Mr­tva sam za sva­ki dru­gi uži­tak. Tvo­ja pri­sut­nost mo­gla bi me kat­kad po­vra­ti­ti me­ni, ali tvo­ja pri­sut­nost mi je us­kra­će­na.
Oh, kad bih sa­mo smje­la uz­dah­nu­ti:“Bog je pre­ma me­ni bio iz­nad sva­ke mje­re okru­tan“. O ne­bla­ga bla­go­sti! O ne­sreć­na sre­ćo! Sud­bi­na je na me­ne sa­su­la sva­ko­ja­ke svo­je stri­je­le i sad me već ne­ma či­me stri­je­lja­ti. U to­bol­cu nje­nu ne­ma vi­še stre­li­ca, a luk nje­ne srdž­be ni­je vi­še po­gi­be­ljan ni za ko­ga. Da joj je i pre­o­sta­la još ko­ja stri­je­la, gdje bi mo­gla na mom ti­je­lu na­ći ne­ra­nje­no mje­sto za no­vu ra­nu? Je­di­no od če­ga se bo­ji usud svih mo­jih ne­da­ća je­ste da smrt ne na­do­đe i ozna­či im kraj: i prem­da me sva­ko­dnev­no ubi­ja, pla­ši se to­ga kra­ja ko­ji sa­ma po­žu­ru­je.
Oh, bi­jed­ne li me­ne me­đu bes­kuć­ni­ci­ma! Ti si me do­već iz­di­gao iz­nad me­ni slič­nih. I kad sam sru­še­na, sve sam is­pa­šta­la zbog vi­si­ne s ko­je sam stro­va­lje­na i pa­ti­la sam i u svo­jem i u tvo­jem ti­je­lu. Što se čo­vjek vi­še iz­di­že, vi­še i tr­pi kad pa­da. Me­đu že­na­ma ple­me­ni­ta i moć­na ro­da, ima li jed­na ko­joj je sud­ba bi­la, ne­ću re­ći ne­sklo­ni­ja, već to­li­ko ne­sklo­na ko­li­ko me­ni? Da li je jed­na je­di­na pa­la s to­li­ke vi­si­ne i u ta­ko du­bok po­nor?
Ka­kvu mi je sla­vu sud­bi­na udi­je­li­la s to­bom? Ka­kav uda­rac mi je s to­bom na­ni­je­la? I uspon i pad bi­li su bez mje­re. Do­bra i zla, sve­ga je bi­lo kraj­nje mno­go.
Ista ta sud­bi­na do­ve­la me je do ne­ču­ve­ne sre­će ka­ko bi me pre­tvo­ri­la u naj­jad­ni­ju bi­jed­ni­cu, ka­ko bi mi da­la da uz­mog­nem sa­gle­da­ti ra­spon svo­ga pa­da, da na­đem plač sa­gla­san svo­jim bo­li­ma, da oku­sim gor­či­nu ža­lje­nja za iz­gu­blje­nom sla­sti užit­ka. Htje­la je uga­si­ti u sje­ni tu­ge i oča­ja bli­sta­ve da­ne mog po­no­sa i mo­je stra­sti.
Pjer Abe­lar Elo­i­zi Abe­lar

Ti si ve­ća od ne­be­sa, ti si ve­ća od ze­mlje, ti za ko­ju je ot­kup­ni­na bio sam Stvo­ri­telj svi­je­ta. Ali što je on vi­dio u te­bi, pi­tam se, ko­je­mu ni­šta ne ne­do­sta­je, kad je za te­be pri­stao na sve mu­ke svog po­sled­njeg hrop­ca, na svu sra­mo­tu svo­je mu­ke? Šta li je dru­go mo­gao tra­ži­ti u te­bi ako ne te­be sa­mu? Eto, to je tvoj istin­ski lju­bi­telj, onaj ko­ji ho­će sa­mo te­be, a ne za te­be:“Ni­ko ne mo­že vi­še vo­lje­ti kao onaj ko­ji da­je ži­vot svoj za one ko­je vo­li.“ On te je istin­ski vo­lio, a ne ja. Mo­ja lju­bav ko­ja nas je obo­je sur­va­la u gri­jeh, bi­la je sa­mo po­ho­ta i za­to ne za­slu­žu­je da je zo­ve­mo, šta sam vo­lio u te­bi? Ka­žeš da sam za te­be tr­pio. Mo­žda je to do­i­sta ta­ko. Ali, bi­lo bi tač­ni­je re­ći da sam tr­pio zbog te­be i čak pro­tiv svo­je vo­lje. 
Ne iz lju­ba­vi pre­ma te­bi već zbog si­le ko­ju su upo­tri­je­bi­li pro­tiv me­ne. Ne za tvoj spas već zbog tvo­je bo­li. Na­pro­tiv, za tvoj je spas Hrist svo­je­volj­no pre­tr­pio svo­ju mu­ku i s njom je na­šu du­šu na­dah­nuo no­vim ži­vo­tom i oslo­bo­dio je sva­ke bo­li. Za­to upra­vo k nje­mu, a ne k me­ni, pre­kli­njem te, svu svo­ju oda­nost, sve tvo­je sa­ža­lje­nje i svu tvo­ju skru­še­nost – pla­či, nad ne­pra­ved­nim zlo­či­nom i nad stra­ho­vi­tom okrut­no­šću ko­ji­ma je bio iz­lo­žen ne­vi­ni čo­vjek, a ne nad pra­ved­nom ka­znom, ko­ja je me­ne sti­gla , jer je to za nas obo­je mi­lost za ko­ju mo­ra­mo Ne­bu za­hva­li­ti.
Ne­pra­ved­na si što ne vo­liš prav­du, a još ne­pra­ved­ni­ja kad se ho­ti­mi­ce su­prot­sta­vljaš vo­lji bo­ži­joj i do­bor­čin­stvi­ma Mi­lo­sti. Pla­či svog Spa­si­te­lja, a ne svog za­vod­ni­ka. Pla­či onog ko­ji te je ot­ku­pio, a ne ono­ga ko­ji te je upro­pa­stio; svog mr­tvog Go­spo­di­na, a ne ži­vog slu­gu nje­go­vog ko­ji je upra­vo oslo­bo­đen smr­ti vječ­ne.

Taj­no vjen­ča­nje

Lju­bav­na ve­za iz­me­đu Pjer Abe­la­ra (1079-1142) i Elo­i­ze d` Ar­žon­tel, učenice koja je slu­ša­la nje­go­va pre­da­va­nja iz fi­lo­zo­fi­je i te­o­lo­gi­je i bi­la se­dam­na­est go­di­na mla­đa od nje­ga, za­vr­ši­la se ro­đe­njem van­brač­nog si­na, taj­nim vjen­ča­njem i Abe­la­ro­vim ka­stri­ra­njem ko­je je na­re­dio Elo­i­zin ujak, ujed­no i njen za­štit­nik. Po­sle tog stra­šnog do­ga­đa­ja Abe­lar od­la­zi u Sen Etjen bli­zu Pa­ri­za u be­ne­dik­tan­ski ma­na­stir, dok se Elo­i­za ,ta­ko­đe, za­mo­na­ši­la. Nji­ho­va pi­sma spa­da­ju u red naj­ljep­ših lju­bav­nih pi­sa­ma sred­njeg vi­je­ka . 

Milica Kralj