Nedelja u Lisabonu, i ja čeznem za Drumondom. Jedna od onih nedelja koje je moj prijatelj Alešandre O’Nil obesmrtio u svojoj pesmi, kada se slatka saudad koju Portugalci nose u sebi, na licima stanovnika Lisabona (i na mom) pretvori u čamotinju, zlovolju.
Pakleno je vruće, grad je bezmalo pust, prolazi neka žena, turista, u kratkim pantalonama, dugih i snežno belih nogu; večeras su me prijatelji pozvali na Težo na arbun “kakav nikad u životu nisi probao”. Ja čeznem za Drumondom.
Čak i bez zvuka, slike s televizora su razumljive. Stara priča: ko je ubijao juče ubijen je danas u očekivanju da njegova deca imaju dobre razloge da ubiju sutra. Nadamo se da će se kasnije podići povetarac koji je obećala meteorološka prognoza.
Ja čeznem za Drumondom.
Prvenstvo u fudbalu je završeno. Neko je pobedio, a neko izgubio: Taj i Taj klub slavi pobedu s prangijama i obećava buduće trijumfe. Jedna cenjena francuska profesorka u svojim šetnjama kroz književnu šumu otkriva nama, običnim smrtnicima, da se pisanje meri samo samim sobom. Ja čeznem za Drumondom.
U ovakvoj situaciji, etničko čišćenje je sekundarna stvar, tvrdi u “Corriere della Sera“ jedan politički komentator, a mučenje je neophodno “u slučaju potrebe” [sic]. Projektil koji je pogodio bolnicu sam je skrenuo s putanje, izjavljuje neki američki strateg s poštovanjem koje zaslužuje samoopredeljenje projektila.
Kupio sam previše novina i čeznem za Drumondom.
Književni kritičari nemaju nikakvih sumnji: ako lipogram odgovara liposemi, otud proizilazi da je dati tekst u isto vreme lipogramatski i liposemski. Možda bi bilo prikladno proučiti teoriju o ekvivokaciji, ali čini se da nema vremena. Ja čeznem za Drumondom.
Za Drumondom koji je napisao: “Ljubav, / ta reč suštastvena,/ neka počne ovu pesmu i obujmi je svu. / Ljubav neka vodi moju pesmu, i kao njen vodič, / nek sjedini dušu i žudnju, / ud i vulvu. / Ko bi smeo da kaže da je ljubav samo duša? / Ko još ne oseća kako mu se duša u telu širi / i rascvetava u čisti krik sladostrašća, / u jednom trenutku beskraja?“.
Za Drumondom koji je napisao: “Bomba / je cvet strave koji užasava cvećare / (…) / Bomba / bljuje prevare i političko praznoslovlje / Bomba / otruje decu pre nego što se rode / (…) / Bomba / je zamolila Đavola da je krsti i Boga da joj overi krštenje“.
Za Drumondom koji je napisao:”Neću biti pesnik sveta na izdisaju. / Niti ću opevati svet budućnosti. / Vezan sam za život / i gledam svoje saputnike“.
Za Drumondom koji je napisao: “Od odnosa toposa i makrotoposa / od nadsegmentalnih elemenata / libera nos, Domine. / Od poluvokala, / od čistog nazalnog poluvokala ili onog bez konsonantnog prekida / od niskog poluvokala i od homorganskog prelaznog glasa / libera nos, Domine. / Od epistemološkog programa u delu / od epistemološkog preseka i od dijaloškog preseka / od akustičnog substrata kulminatora / od genitivno srodnih sistema / libera nos, Domine“.
Za Drumondom koji je napisao: “Stefan Malarme je iskapio pehar nepojamnog. / A nama nije preostalo ništa osim svakodnevice koja tišti“.
Za Drumondom koji je napisao: “Kad sam se rodio / jedan zluradi anđeo / od onih koji žive u pomrčini / reče: idi, Karlose! budi u životu nesmajnik!“.
Pre mnogo godina, kada sam te upoznao, dragi Karlose Drumonde de Andrade, bilo je bistro veče u Kopakabani. Ti si bio stari pesnik koji mi priča o Halejevoj kometi koju je video kao dete na dalekoj visoravni Minas Žerais. I bio si tako slabašan da sam se uplašio da će te vetar s Atlantika odneti. Sad, posle toliko godina od tvoje smrti, mora da si lakši od pera. Zašto ne iskoristiš povetarac koji je televizija obećala za večeras i ne dođeš da popričaš sa mnom, ove lisabonske nedelje.
Antonio Tabuki
