Moderna srpska poezija od kraja 19. veka teži sve složenijim oblicima ciklizacije zbirki, a potom i celih pesničkih opusa. U 19. veku Jovan Jovanović Zmaj u Đulićima i Đulićima uveocima počinje ciklično da uobličava zbirke, potom nalazimo nekoliko prvih pokušaja formiranja modernog ciklusa u „Ispovestima“ kod Vojislava Ilića1, da bi se taj princip potom razvijao kod Jovana Dučića u ciklusima „Pesme ženi“ i tri ciklusa „Jutarnje“, „Sunčane“ i „Večernje“ pesme.
Posle Dučićevih ciklusa, Milan Rakić teži stvaranju jedne jedinstvene zbirke ciklusa Pesme (1912), Pandurović2 formira mikrocikluse (npr. niz pesama posvećenih balkanskim ratovima), a u avangardi na tematsko-žanrovskom planu organizuju se Lirika Itake Miloša Crnjanskog, Sedam lirskih krugova Momčila Nastasijevića3 i Hana Oskara Daviča4.
Lirika Itake Miloša Crnjanskog u prvom izdanju iz 1919. godine predstavlja pravi primer jasne ciklične strukture zbirke pesama. Podelom na tri ciklusa: „Vidovdanske pesme“, „Nove senke“ i „Stihovi ulica“, Lirika Itake zasnovana je, pre svega, na tematskoj i semantičkoj osnovi.
Crnjanski je u prvom izdanju 1919. godine pokazao najviši stepen ciklične i uopšte strukturne samosvesti u modernoj srpskoj poeziji koja započinje tematskom podelom pesama, ali se ciklotvorne veze unutar ciklusa i između ciklusa razvijaju i na asocijativnom, emotivnom i progresivnom semantičkom nivou. Uvođenjem slobodnog stiha i varijacijama strofa, igrom pesničkih oblika Crnjanski je izveo cikličnu strukturu zbirke bez oslanjanja na formalne obrasce koji su bili jedna od vezivnih niti ranijih ciklusa (npr. sonet kod Dučića), koji će posle biti jedno od mnogobrojnih ciklusotvornih načela kod Vaska Pope, Skendera Kulenovića ili Ivana V. Lalića. Aleksandar Petrov je još 1971. godine u studiji Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo tumačenje Lirike Itake metodološki zasnovao na značaju ciklusa: „Ciklus pesama ocenjujemo kao osnovnu strukturnu celinu i prema njemu grupišemo svoje zaključke“ (Petrov 1997: 6).
Međutim, treba imati u vidu da se u izdanju Itake i komentara (1959) i kasnijim izdanjima drugih priređivača Sabranih pesama (1966) i Dela Miloša Crnjanskog (1993) ponavljaju varijacije Lirike Itake sa više ili manje pesama iz prvog izdanja, ali im je zajednička osobina da ova zbirka u svim naknadnim objavljivanjima gubi ciklusnu strukturu. Crnjanski i sam kaže: „Itaka i komentari su jedno, a Lirika Itake drugo. ’Komentari…’, to je život koji je doveo do te poezije, takve“ (Crnjanski 1992: 251). Sa stanovišta proučavanja ciklusa možemo videti da je pred nama zbirka koja je ciklusno razbijena, jer je i sam pesnik posle 40 godina kazao da je ona, takva, tada imala i anarhističku ulogu, a sada (tj. 1959) isključivo literarnu. Crnjanski prvi deo svog opusa rezimira ovako: „Ceo moj život je jedan teatar, jedna drama, farsa, tragikomedija, ili samo komedija, ako hoćete, koja ima nekoliko činova. Prvi čin su moje knjige Lirika Itake, Priče o muškom, Dnevnik o Čarnojeviću, mlada, poletna, revolucionarna literatura kao što je bilo i vreme, kao što je bio i život“ (Crnjanski 1992: 302). Nije zato čudno zašto je Crnjanski iz prvog izdanja preuzeo samo 22 pesme. Uverenje Crnjanskog da su njegove pesme anarhističke potkrepljuje pismo Juliju Benešiću, prvom potencijalnom zagrebačkom izdavaču, gde se u pismu navodi da je naslov zbirke „Omladini umorenoj!“.
Tu teško možemo da se složimo sa odlukom pesnika da promeni redosled pesama jer te pesme imaju i sada, ovako raspoređene, i literarnu ulogu kojoj ništa ne smeta ciklusna organizacija. Naprotiv, takav raspored pesama nema samo anarhističku ulogu (kako bi to rekao Crnjanski), već nama sa ove distance taj ciklusni niz ima smisaonu funkciju, ali u najširem aspektu, od nacionalnog i opštepoetičkog do intimnog i erotskog. Revolucionarni ton „Vidovdanskih pesama“, cinizam, ironija i disperzivnost muškog načela u „Novim senkama“ i „Stihovima ulica“, sa mešavinom melanholije, emfatičnosti, bizarnosti i poetičke odlučnosti u poslednjoj pesmi „Epilog“ – pokazuju i osećanja jednog vremena. Istovremeno, otvara se i pitanje erosa i tanatosa najavljenog već u Pandurovićevoj poeziji, koje je kod Crnjanskog sa iskustvom rata samo dodatno potencirano. Eros i tanatos kao opšti fenomeni ostaju trajne teme ove zbirke i njenih ciklusa, dok se buntovnost patriotskih pitanja i danas doživljava kao aktuelnost.
Crnjanski je poricao značaj Lirike Itake u mnogobrojnim intervjuima: „Očajnički stav, ne ironičan stav. Očajnički stav. To je jedna razuzdanost u očajanju. Tu nema ničega. Vi dođete u Beograd 1918. godine, razoren, i postanete očajni“ (Crnjanski 1992: 155). Ipak, i ovde treba ispraviti Crnjanskog jer su mnoge pesme nastale 1916, 1917. godine i gotovo sve, izuzev „Epiloga“, izvan Beograda. U komentarima Crnjanski će kazati:
„Hiljade i hiljade su prošle kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru naviklu književnost, poznate, udobne senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u našim nedeljnim dodacima. Ali su došle nove, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!“ (Crnjanski 1993: 289). Navedeni citat iz komentara ukazuje na poreklo tuge i melanholije i zato će se nad celom zbirkom uzdići stih da „tuga od svega oslobođava“. To bi bila osnovna i vezivna ciklusotvorna nit sva tri ciklusa kada je tumačimo i u kontekstu naknadno napisanih komentara.
Kada se Crnjanski vratio u Beograd, u intervjuu iz 1973. zaključuje, poredeći svoju najraniju i savremenu poeziju: „Moja je poezija lična, poezija osećanja, a njihova je poezija razmišljanja“ (Crnjanski 1992: 252). Ostaje pitanje zašto su pesnik i svi njegovi potonji priređivači pribegavali razbijanju jasnih ciklusnih celina. Ni u jednom izdanju, izuzev onog koje je priredio Gojko Tešić za izdavačke kuće „Svetovi“ 1993. i „Draganić“ 1994. godine (Lirika Itake i komentari) ne nalazimo verno preneto prvobitno izdanje Lirike Itake. Čak i Tešićevo izdanje pribegava razdvajanju pesme „Srp na nebu“ od pesme „Ja, ti i svi savremeni parovi“, iako je uvidom u mašinopis u arhivu Crnjanskog u Zadužbini Miloša Crnjanskog pronađeno da je to jedna pesma (Tešić 1994: 251). Tako jedinstvena je i štampana 1919, pa ni u sadržaju nije razdvojena. Mada se pesnik žalio na slovoslagače, čini se da je nesumnjiva jedinstvenost ove dve pesme. Ciklusi Lirike Itake u najdubljoj su vezi i sa problemom naučnih i kritičkih izdanja, pošto je sam pesnik razbio strukturu prvog izdanja, a potom su i svi priređivači pratili volju autora. Lični odnos prema ranoj fazi svoga opusa Crnjanski je objasnio u odgovoru na pitanje šta mu danas (1970. godine – prim. S. Š. D. ) znači Lirika Itake u intervjuu Drašku Ređepu: „Uspomena jedna na moju mladost, na te godine.
I za mene, razume se, nema značaja. Jer, kad čovek završi jednu stvar, onda je napiše. Posle svaka knjiga ima svoju sudbinu. Shvatio sam, ali nemam žalosti za njom, niti neku naročitu ljubav“ (Crnjanski 1992: 155).
U Itaki i komentarima našla se Lirika Itake koju je Crnjanski izmenio, ali su dodati dragoceni komentari koji su dali jasniji kontekst i onome što je pesnik nazivao anarhizmom i trenutkom u jednom vremenu. Važne su i tri poeme koje su nastale kasnije, „Stražilovo“, „Serbia“ i Lament nad Beogradom, kao i pesma „Dubrovnik 1927. godine“, i one pokazuju u Itaki i komentarima da su ta četiri poetska teksta povukla i jednu mediteransko-panonsku liniju u opusu Crnjanskog kao sudaru kultura, stranog i domaćeg. U navedenim poemama i pesmama se produžava ta linija tuge, melanholije, erosa i tanatosa i pitanja nacionalnog identiteta5. Podudarnost između Lirike Itake i Itake i komentara nalazimo u prvoj i poslednjoj pesmi „Prolog“ i „Epilog“, što značajno govori o ideji pesnika da održi ideju antičke dramske strukture, a i Crnjanski će kazati: „Nema osnove koja je sigurnija u pesničkom stvaranju od antičke poezije i drame“ (Crnjanski 1992: 41). Stoga Itaka i komentari i Lirika Itake imaju dve zajedničke osobine: održavanje forme antičke dramske strukture, od „Prologa“ do „Epiloga“, i duboku prožetost osećanjima tuge i nostalgije. Sa aspekta ciklizacije u Itaki i komentarima je razbijena celovitost, ali je zato dopunjena komentarima kao oblikom poetsko-memoarske proze.
Tumačiti cikluse prvog izdanja Lirike Itake (1919) znači pratiti osnovni tok i raspored pesama, njihovu međusobnu tematsku i semantičku povezanost ili ciklotvornu ulogu. Zbog književnoistorijske verodostojnosti i osnovnog načela u tekstologiji koje zahteva poštovanje prvog originalnog izdanja, ili pak onog koje je pesnik smatrao konačnim, svaki proučavalac strukture Lirike Itake i Itake i komentara dolazi do problema izvora. Naravno, najpouzdaniji je izvor iz 1919. godine i ako su u pitanju ciklusi ili tekstološki problemi onda bi trebalo ove dve zbirke posmatrati kao dva različita teksta sa različitim sadržajem, rasporedom i napokon, u drugoj zbirci, ukidanjem ciklusa.
Lirika Itake je sa stanovišta proučavanja ciklusa jasnija jer je pesnik imao tri definisane celine, a prva celina/ ciklus „Vidovdanske pesme“ predstavlja novu strukturnu, političku i patriotsku vrstu poezije u srpskom pesništvu. Kada se pojedine pesme izdvoje gubi se autentičnost prvog izdanja i potencira se oštrina i britkostu svedočanstvu o jednom pesničkom i istorijskom pokolenju. Kako je to i sam Crnjanski govorio – tada je to bio otpor, anarhija, a sada je (tj. pedesetih godina), sa njegove tačke gledišta, literarni tekst. Tako bismo mogli objasniti uzroke razbijanja ciklusa Lirike Itake i okolnosti i odluke naknadnih priređivača da slede pesnikov stav.
Dramski ciklusi Lirike Itake
Zbirku Lirika Itake čini 56 pesama koje su raspoređene u tri ciklusa: „Vidovdanske pesme“ (14) „Nove senke“ (23) i „Stihovi ulica“ (19). Lirika Itake je uključena u Sabrane pesme (1978) koje je priredila Svetlana Velmar-Janković, a prvi put u obliku identičnom onom iz 1919. godine knjiga je štampana 1993. i 1994. godine, sa komentarima i objašnjenjima priređivača Gojka Tešića. U radu koristimo prvo izdanje iz 1919, sa uporednim analizama i beleškama iz Tešićevog izdanja iz 1994. godine.
U prvom izdanju Lirike Itake na prednjoj strani korice pojavljuje se antička lira kao simbol pesništva da bi na sledećoj strani, pod naslovom „Vidovdanske pesme“, otpočeo prvi ciklus ove zbirke. U već antologijskoj pesmi „Prolog“, koja je veoma često izostavljana u naknadnim priređivanjima i izborima, Crnjanski progovara glasom umornog ratnika sa nizom aluzija na antičku Troju, epove Ilijadu i Odiseju, putovanje i razočaranost promašenog ratnika, Itaku, a ironija predstavlja osnovni ton pesničke knjige:
Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
I vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
Al kad se ne sme,
Bar da zapevam
Malo nove pesme.
U komentaru uz pesmu „Prolog“, koji je objavljen u okviru komentara u knjizi Itaka i komentari, Crnjanski i sam piše o atmosferi u kojoj je nastala pesma: „Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izašla u Beogradu, posle Prvog svetskog rata, pod naslovom ’Lirika Itake’. To je bila antologija pesnikove ratne, rodoljubive lirike i ušla je u štampu već 1919. godine […] Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. On je u to doba nadao se, da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligranta. Te nade se odrekao, kao što će čitalac videti već u epilogu ’Lirike Itake’ [. . . ]
Pesme koje su ušle u zbirku ’Lirika Itake’ pesnik je pisao, i štampao, za vreme Prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Njegova namera, sa tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politička, anarhična. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna“ (Crnjanski 1993: 158). Aluzije koje smo naveli već na samom početku pesme „Prolog“ predstavljaju glavne ciklotvorne faktore u ovoj zbirci i njenim ciklusima jer se lirika, kao i slika same antičke lire uz sve ostale motive, pojavljuje kao osnova na koju će se nadovezati niz novih motiva koji će formirati ciklusnu celinu.
Crnjanski i sam potvrđuje: „Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimične. Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a Povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, taj osećaj je bio njihova glavna sadržina“ (Crnjanski 1993: 158).
Crnjanski je u komentaru „Prologa“ već hteo da kaže da je njegova rodoljubiva poezija bila sasvim nova i da nije naišla na podršku kritičara. Posle Prvog svetskog rata Crnjanski će tragati za blagošću i mirom na prostorima Italije, u Toskani, i tako će odisejevski pokušati da izvede neku vrstu sopstvenog nacionalnog otrežnjenja, kao i otrežnjenja slovenskih naroda nakon svih stradanja. Kada Crnjanski piše biografske podatke o pesniku na kraju Itake i komentara, on svoje zbirke naziva antologijama. To je veoma indikativno jer imamo najpre zbirku podeljenu u tri jasna tematska ciklusa sa modernim pesničkim postupcima ironizacije, a posle 1959. imamo određenje zbirki kao antologija, što opet dovodi do novih teorijskih nejasnoća. Antologija bi značila, svakako, vrednosni sud i izbor iz opusa, što na neki način i čini Crnjanski izostavljajući određene pesme iz prvog izdanja Lirike Itake.
U „Prologu“ se poriču prethodna pesnička generacija, poetika, i pesničko ja traži novi glas koji će pronaći put do novog života, posle svih stradanja. Sve ovo potvrđuje i pesnik jer napominje da su te pesme nastale u ratu i u uniformi austrijske vojske, što za patriotski odnos podrazumeva šizofrenu situaciju za Srbe koji su se našli u okviru Austrougarske, regrutovani protiv svojih Slovena, a veoma često i protiv samih Srba. U tom kontekstu treba sagledati i princip po kome se zasnivaju ciklusi, a u ovom slučaju to su „Vidovdanske pesme“ koje su pisane najvećim delom u vreme Prvog svetskog rata. Branko Lazarević je odmah primetio da je prvi ciklus u osnovi destruktivan, gramatički i sintaksički nepismen, a drugi, „Nove senke“, konstruktivan. Ova ocena je na izvestan način tačna jer se u „Vidovdanskim pesmama“ pesme sintetišu upravo uz pomoć jednog razornog osećanja, stava i prevrednovanja vidovdanske etike. Mada Branku Lazareviću „Vidovdanske pesme“ u celini kao ciklus deluju destruktivno, one su poziv za preispitivanje i samoupitanost nad smislom svih žrtava rata. U tom kontekstu, još je jasniji iskaz Crnjanskog da je povratak čoveka iz rata najtužniji doživljaj čovekov. Taj doživljaj će biti poetički razvijen u Dnevniku o Čarnojeviću, jednom od dela tog prvog, mladalačkog čina stvaralaštva, kako ga definiše i sam pesnik. Crnjanski zato ironijom, izvrtanjem zadatih i čvrstih viševekovnih vidovdanskih nazora sumnja i pita se kakav je smisao žrtava sa pozicije onoga ko je stradao, jer je samo dubina ličnog iskustva mogla iznedriti ovoliko jetkosti, parodiranja i ironije. U pesmi „Ditiramb“ Crnjanski se nadovezuje na istu sliku razapetog naroda koji veseo mre. U ovom oksimoronu nalazimo i produžetak misli koja želi da se rastavi od gusala i osnove vidovdanske etike: „gusle ne daju da za život zreš, / za služinsku počast“. S druge strane, u pesmi „Večni sluga“, pored poricanja otadžbine i patriotizma, dolazi i do izjednačavanja muškog načela, očinstva i domovine: „Otadžbina je pijana ulica/ a očinstvo prljava strast. “ Ta destrukcija patriotskog i korena vidovdanske etike, tradicionalnog poimanja nacije i toposa naše kulture izjednačava se sa muškim imagom oca. Sasvim je neuobičajena zamena rodova jer je u srpskom jeziku domovina (patria) ženskog roda, ali se sada ona izjednačava sa muškim očinskim principom. Srbija je uvek majka, nikad otac u našoj pesničkoj i kulturnoj tradiciji, a najmanje sinonim očinstva. Poniženje i gubitak časti prožimaju i ujedinjuju ciklus „Vidovdanskih pesama“ i taj smisaoni i antitradicijski kontekst je osnovna ciklotvorna nit. U teoriji ciklusa6 insistira se i na ponavljanju određenih reči, pa će se tako ispostaviti da cy blud i bludnica, smrt, ubica reči koje se najčešće ponavljaju u prvom ciklusu. U drugom ciklusu se nastavlja poistovećivanje muškog, ratničkog principa i muške erotičnosti. Oba načela su poraženai zato će se već u prvoj pesmi „Novih senki“, u pesmi „Gardista i tri pitanja“, ponavljati da „tužno je biti muško“. Destrukcijom se poriče i ideja jugoslovenstva u pesmi „Jugoslaviji“: „Nijedna čaša što se pije, / nijedna trobojka što se vije, / naša nije. “ Šta znači sada ovaj paradoks odbijanja jugoslovenstva? Čije su trobojke? Nisu naše? Srpske? Hrvatske? Slovenačke? Na kraju pesme se u istom tonu bar potvrđuje da smo braća: „Zdravo, u sramu pokoru bedi/ braća smo, braća.“ U istom tonu nastavlja se i pesma „Zamorenoj omladini“, pa i „Pozdrav“ u kojoj su „majka bludnica i rob otac“. Tako se u čvrstu celinu nižu pesme koje se dozivaju opiranjem, poricanjem i destruktivnim tonom iskustva rata, ali i potrebom za novom tradicijom i novim senkama, koje će se tako otvoriti i u novoj svetlosti. Ciklusna struktura se održava upotrebom istih idejnih, političkih i buntovnih stavova, kao i definisanjem muškog, ratničkog, ropskog i ženskog, bludničkog načela. Ova dva načela: muško i žensko, tanatološko i erotsko, razvijaju se u drugom i trećem ciklusu.
Ivo Hergešić Liriku Itake naziva „brutalno iskrenom“, a Miloša Crnjanskog pravim predstavnikom tog doba. Upravo na tom tragu treba tražiti ciklotvorne veze. Te veze su, s jedne strane, već u „Vidovdanskim pesmama“ uspostavljene parodiranjem žanrova7 (ditiramb) ali, pre svega kroz vidovdansku etiku, pitanje patriotizma koje treba da nađe novo uporište jer za rastrzano lirsko ja: „Nema ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je krv!“ Logičan je i sled pesama koji početak i nalazi u antičkom prologu na Itaki (u aluzijama na Ilijadu i Odiseju, na Odisejeva lutanja), pa se razvija nizom pesama sa direktnom upitanošću čemu sva ta stradanja i tolika prolivena krv, lutanja. „Vidovdanske pesme“ čine čvrstu cikličnu celinu jer se pesme međusobno dopunjavaju aluzijama, tematski i semantički u rušilačkom buntu. Sve ih povezuje dobro odabran naslov ciklusa koji je sam DNK ciklusa, kako kaže jedan od teoretičara naslova8 i ciklusa, jer ništa nije tako duboko ukorenjeno u srpskom narodu kao Vidovdan, Kosovski boj i ceo kompleks vidovdanske etike. To napaćeno lirsko ja nema ni Boga, ni gospodara, pa sa punim pravom poriče salonsku etiku lažnog patriotizma izraslog na bujici velikih reči i nikakvim delima. On koji je krvario imao je prava i snage da se upita čemu sve te zakletve kad je opet, posle svega, pred nama Jugoslavija. Mada se mora priznati da će ideja slovenstva biti veoma jaka kod Crnjanskog i u kasnijim delima, npr. Ljubav u Toskani, u Lirici Itake takve ideje nema ili se poriče. Vidovdanski uspesi i porazi zadiru i u složeno pitanje muškog u delu Crnjanskog. Oni će biti razvijeni u specifičnoj, novoj i u tom trenutku modernoj erotičnosti, banalnosti, bizarnosti pustih ulica, crvenih fenjera i mizera koje su se zaklele da će zauvek ostati nesretne. Priče o muškom iz iste faze srodne su ovim idejama i zahtevale bi posebnu komparativnu analizu ideja erotskog, a posebno imaga muškarca. Ciklusi „Stihovi ulica“ i „Nove senke“ su izraz tog novog ratnog i poratnog senzibiliteta9.
Identičan senzibilitet i kontekst posleratnih i pesama nastalih u ratu takođe daju ovim pesmama ciklotvornu ulogu, onu koja ih ujedinjuje u jednoj centralnoj osećajnosti. Ako je „Mizera“ napisana u revoluciji u Beču za studentesu Idu Lotringer – pred nama je jasan kontekst koji se ne sme izbeći u čitanju ove pesme, ali tragajući za strukturom ciklusa nužno je da sagledamo i kontekst pojedinačnih pesama, njihovu međusobnu povezanost, autonomnost i celovitost ciklusnih celina. Stoga i ova dva ciklusa ukazuju na prisustvo rata, revolucije, turbulentnih društvenih zbivanja koja sve oko sebe razdire, pa i ono što je najdublje, ljude iznutra. Zato Lirika Itake najpre u „Vidovdanskim pesmama“ svedoči o lomu osnovne patriotske etike, ozlojeđenosti, napuštenosti, iako je Srbija izašla kao pobednica – sa prevelikim žrtvama. U druga dva ciklusa intimne ljubavne i erotske lirike sa spoljašnjeg društvenog plana i nacionalnog bunta Crnjanski prelazi na unutrašnji pogled, uske i bolne rezove jer će i na kraju „Mizere“ reći: „U srcu čujem grižu miša, / a pada hladna, sitna kiša. / Gde si sad Ti?“ Ta griža miša je paradigma ova dva ciklusa, kroz koje prolaze dame i crveni fenjeri, gde su kavaliri i vitezovi prošlost i jetka aluzija na Rakićeve sonete, pa zato ironija i bol prožimaju većinu pesama obavijenih tim plaštom unutrašnjeg rastrojstva u kome „nema ni Boga, ni gospodara“. Detronizovana romantičarska i simbolistička ljubavna lirika i depatetizacija osećajnosti posledica su društvenog razdora i svih lomova. To osnovno osećanje ujedinjuje sve pesme drugog i trećeg ciklusa. Komentari uz pesme, koje je Crnjanski napisao pedeset godina kasnije, imaju funkciju pomoćnog teksta i tumačenja konteksta.
Drugi ciklus „Nove senke“ je kontrapunkt destruktivnim „Vidovdanskim pesmama“ jer se konstruktivno iznose nove ideje o odnosu muškarca i žene. Taj odnos se gradi na tragu „Iskrene pesme“ Milana Rakića i ni najmanje ne zaostaje za tim, već u simbolizmu najavljenim idejama. Granica između divljenja ženi i mizoginije veoma je tanka, a melanholija preliva sve tonove ovih pesama. Antiromantičarski stav i prema ženi, pa i samo vrednovanje odnosa nastaje na osnovama novog poimanja erotike i etike. U „Novim senkama“ se revidira pozicija muškarca ratnika iako rat nije bio gubitnički; njegova pozicija se ukršta sa erotikom i seksualnošću koja ukida mogućnost radosti erosa. Tuga i melanholija revolucionarno slomljenih tradicija prelivaju se u „Nove senke“ koje kroz nizove pesama projektuju novu osećajnost, kontradiktorno veličanje i unižavanje telesnosti koje se završava u eterizmu. Slom ideja vidovdanske etike i „Vidovdanskih pesama“ je istovremeno raskid sa tradicijom Rakićeve „Serenate“ i simbolističkih patetičnih atmosfera. Raskid sa vidovdanskom etikom je polazna osnova koja se logički otvara u „Novim senkama“ i prvoj pesmi „Gardista i tri pitanja“. Ratnik i ljubavnik se sreću, ali i razdvajaju u drugom ciklusu koji, nasuprot buntu „Vidovdanskih pesama“, otkriva melanholiju ratnika ljubavnika. Zato će emotivni i misaoni sled pesama i kraj ciklusa voditi ka eterizmu gde će i dodiri biti eterični jer će prezir ka banalnosti telesnog prerasti u filozofiju vazduha i misaonih dodira. Tako se razrešava početna pozicija gardiste koji na sva tri pitanja, na kraju sve tri strofe, odgovara u istom smisaonom kontekstu da „tužno je biti muško“. To muško je ono mračno tanatološko koje je moralo ratovati, ubijati, pa otuda u „Novim senkama“ nije spremno na romantičnu ljubav ili se samoponištava i autodestruktivno ukida upravo na aspektu erotskog. Tanatološko je to „tužno muško“ koje se postavlja kao kontrapunkt raspusnosti i veselosti erotskog. Zbog toga će posle „Gardiste i tri pitanja“ slediti poricanje Rakićeve „Serenate“ kao otpor sladunjavom, starom i mirnom toku. Već sledeća pesma „Tradicije“ poricaće i značaj majčinskog, doživljaj žene kao majke, u stihu: „Zaželećeš da budeš majka“, kao i nizovima asocijacija u kojima se nastavlja tok programskog rušenja patrijarhalnog lika žene. Pesma „Portre“ će u asocijativnom i misaonom sledu nastaviti direktno obraćanje njoj: „Duša Ti je raskidana čista bolna, / bleda ko lica ruskih nihilistkinja.“ Obraćanje ženi i ženskom principu je jetko jer je njeno „srce […] gorko“, „telo golo“ i na kraju sledi zaključak-moto u pesmi „Uspavanka“: „Sve nam dopušta tuga.“ To je ta ključna reč kojom se priziva asocijativno polje cele Lirike Itake i „Prologa“ u kome se naglašava da „tuga od svega oslobođava“. Tuga razrešava, oslobađa u „Vidovdanskim pesmama“ od tradicije, starog patriotizma, a u „Novim senkama“ od patrijarhalne kulture, odnosa muškarca i žene, a na kraju poriče i lepotu telesnog. Pesmom „Mramor u vrtu“ prizivaju se jesen, tuga, melanholija, težina „sumornog tela“, kao i u „Vatrometu“: „U telu nam je pobuna/ U telu nam je gađenje.“
Tako će telesnost kao otklon i pokušaj da se prevaziđe očajanje biti samo novi bol, destrukcija ili samo seta sa patinom prolaznosti i nestajanja jer to ratničko, muško ja čak i u pesmi „Priča“ kaže: „U tišini slutim/ da joj se imena ne mogu setiti/ nikad više. “ Tako će niz asocijativnih tokova teške i kontroverzne telesnosti koja bi trebalo da uteši samo prizivati novi bol u pesmi „Nove senke“ kazujući da: „Moje su ruke nove senke“, a „mir je daleko“. Uzdizanje žene bludnice počinje i pesmom „Gospođi H“: „Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir. / Za vas je u grehu mir.“ Ova pesma, sa jetkim poricanjem patrijarhalne žene koja je iskonska bludnica, bila je među prvim pesmama koje je Crnjanski izbacio.
Sasvim je neopravdana odluka pesnika da ovu pesmu izbaci jer formiranje žene dvojnog morala i bludnog nagona upravo i počinje ovom pesmom u „Novim senkama“, da bi se sasvim profilisalo u „Stihovima ulica“. Ta dvostrukost ženskog bića je duh novog doba i uzavrelog perioda unutarnjih ispoljnih ratnih turbulencija. Iz tog emotivno-mentalnog sklopa po nizu asocijacija i ideja stiže i tužni Njegoš razapet kao i gospođa H između dužnosti, patrijarhata i nagona. U istom pravcu ići će i „Reljef sa likom Danta“ posvećen Anici Savićevoj. Nije, dakle, slučajno da se ciklus posle svih raspolućenosti i poricanja telesnosti završava u „Eterizmu“, melanholiji i mislima koje dodiruju:
Gledaj u jesen mirno,
Kako se gubi dan
I ljubi.
Blago kao jedno zvono
Da zazvoni u daljini
Mišlju tom sam Te dodirno.
Ciklus „Stihovi ulica“ predstavlja apoteozu ženskoj telesnosti i opet se kontrapunktno postavlja prema prethodnom ciklusu, „Novim senkama“, koje su završene u eterizmu. Pesma „Karikatura“ će, nasuprot prethodnom ciklusu, veličati seksualnost koja je od „Vidovdanskih pesama“ i oca roba, preko tužnog gardiste prešla put do bahatog i raspusnog ljubavnika ulica. Stoga će u jasnom tematskom i semantičkom nizu dolaziti pesme koje su nove serenate, nove osećajnosti izrasle na tanatološkom i erotskom. „Mizera“ će biti vrhunska apoteoza tim tužnim likovima ulica, odluci da se bude nesretan i tu se opet nalazi kopča između „Prologa“ i stihova u kojima „tuga od svega oslobođava“. U ciklusu „Stihovi ulica“ možemo pratiti razvoj osnovne ideje koja sva tri ciklusa drži u čvrstoj vezi uprkos povremenoj disprezivnosti, kontrapunktnim načelima ili nizovima asocijacija i identičnih ideja patriotizma i „nove osećajnosti“. Odricanje Boga naći će se u pesmi „Pod Krkom“, kao što je vidljivo i u „Vidovdanskim pesmama“: „Mi nemamo boga, ni gospodara“. Potom se opet pesmom „Na ulici“ potencira život ulice, lutanja Odiseja, tužnog i snenog, raspetog na zidu sa mesečinom što probada rebro. Prizivanjem meseca i Hristovog mučeništva artikuliše se dvojstvo bića izraslog na ulicama. Antologijska pesma „Trag“ je opet izraz tuge, tog zaloga za budućnost. „Srp na nebu“ je samo mlad mesec. Pesničko biće kao dionizijski pevač luta svetom u crnom dugom svilenom plaštu, u raspusnosti gde se prepliću gole žene, a pesničko ja se udvaja. „Ja, ti i svi savremeni parovi“ je logičan nastavak pesme „Srp na nebu“, pa je integralno štampanje ove dve pesme dokaz jedinstvenog stava o identičnosti savremenog doživljaja odnosa muškarca i žene jer „njihov viti korak ne veziva brak“. Ovo je još jedan antipatrijarhalni stav i još jedna ideja u kojoj se sintetišu dionizijski lik i mlada bludnica. Napokon, i posle svega, opet ostaje samo tuga. Na kraju ciklusa, pesma „Molitva“ sa ironijskim diskursom i poricanjem Boga, kao i prevrednovanjem žanra molitve, logičan nastavak nalazi u pesmi „Epilog“, koja ispunjava ideje antičkog dramskog teksta.
Poricanjem društva, starih načela u svim vidovima života završiće se Lirika Itake: „Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice. Svejedno da li ja/ ili ko drugi“, upravo onako kako je i započeto u „Prologu“, prizivanjem Itake gde će se pevati „malo nove pesme“. Zbog toga je Lirika Itake čvrsta celina satkana od tri tematski raznolika ciklusa, ali ujedinjena jednom centralnom idejom o novim pesmama, Itaki i tuzi „koja od svega oslobođava“. Zašto je Crnjanski ovakvu cikličnu strukturu razbio 1959. godine ostaje ipak nejasno, uprkos piščevim izjavama o prolaznosti i duhu jednog vremena. S druge strane, jasno je da poštujući princip prvog izdanja imamo celovitost koja se nikada ne može nadomestiti novim pesmama i poemama. Nove pesme i poeme imaju posebno mesto u pesničkom opusu Crnjanskog, a Liriku Itake treba sačuvati u prvobitnom izdanju iako to neće prijati duhu pesnika sa kraja pedesetih godina kome je tuga što „od svega oslobođava“ samo uspomena na mladost. Ciklusno stegnuta u usponima i padovima, klimaksima i antiklimaksima antičke tragedije, Lirika Itake je jedinstvena pesnička knjiga jednog doba prožetog ratnim udarcima i potresima spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ipak, kao centralna slika nad svim ciklusima Lirike Itake lebdi senka tužnog Odiseja koji luta i u tim traganjima ispeva „nove pesme“ o nacionu i erotsko-emotivnom svetu jednog doba posvećenog omladini umorenoj, u kome „tuga od svega oslobođava“.
Svetlana Šeatović Dimitrijević
1 Videti: Olga Elermajer Životić, „Ilićeva ’Ispovest’ – prvi umetnički ciklus u srpskoj književnosti“, Stvaraoci i posrednici, Filološki fakultet, Institut za književnost i umetnost, Čigoja štampa, Beograd, 2007, str. 93–109.
2 Videti naš rad o analizi Pandurovićevog mikrociklusa posvećenog balkanskim ratovima: Svetlana Šeatović Dimitrijević, „Poezija i memoari Sime Pandurovića i Prvi balkanski rat. Novi nacionalni talas“ u: Prvi balkanski rat 1912/ 1913. godine: društveni i civilizacijski smisao, knj. 2, ur. Aleksandar Ristović, Filozofski fakultet Niš, 2013, str. 101–114.
3 Preciznu analizu Nastasijevićevih krugova dao je Novica Petković, tumačeći lirske krugove kao model koji se dinamički smenjuje formirajući opšti krug koji ima ulogu koherncije između svih pesama i krugova. Videti: Novica Petković, „Nastasijevićeva pesma u nastajanju“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga XL/ 1, 1992.
4 Davičovu Hanu tumačili smo sa aspekta ciklizacije kao dvojstvo intimnog i opšte- društvenog, revolucionarnog tematskog materijala. Videti: Svetlana Šeatović
5 Videti: Svetlana Šeatović Dimitrijević, „Itaka i komentari – između Panonskog i Mediteranskog mora“, Kulture u dijalogu, Književnost i multikulturalnost, knj. 2, uredile A. Vraneš, Lj. Marković, Filološki fakultet, Beograd, 2013, str. 61–80.
6 Videti opširnija tumačenja pojmova ciklusa, ciklusotvornih faktora u: Ibler, Reinhard (ed. ) Zyklusdichtung inden slavishen Literaturen. Beitragezur Internationalen Konferenz, Frankfurt am Main: Peter Lang, 2000; Fomenko, I. V., „Lirski ciklus kao metatekst“, navedeno prema: Sterjopulu, Eleni Apostolos, Poetika lirskog ciklusa, preveo Dobrilo Aranitović, Beograd: Narodna knjiga, 2003, str. 40–45.
7 Parodiranje žanrova u Lirici Itake izvrsno je tumačio Novica Petković u knjizi Lirske epifanije Miloša Crnjanskog. Videti: Petković, Novica, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: SKZ, 1996.
8 Đankarlo Maiorino naslov smatra DNK osnovom svake pesme, zbirke ili ciklusa. Videti u: Maiorino, Giancarlo, First Pages. A Poetics of Titles, Pennsylvania: The Pennsylvania States University Press, University Park, 2008.
9 Mihail Epštejn u Filozofiji tela jasno objašnjava vezu koju čine topos tela i topos kosmosa. Istovremeno, ti toposi su osnova evropske i srpske avangarde. Zbog toga određenje Crnjanskog prema erotskom prati duh vremena i pokazuje usklađenost sa poetičkim odlikama književnog perioda. Videti: Epštejn, Mihail, Filozofija tela, prevela Radmila Mečanin, Beograd: Geopoetika, 2009.
Izvori
CRNjANSKI, Miloš, Lirika Itake, Beograd: Izdavačka knjižarnica S. B. Cvijanovića, 1919.
CRNjANSKI, Miloš, Odabrani stihovi, Beograd: Nolit, 1972.
CRNjANSKI, Miloš, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović, Beograd: BIGZ, SKZ, Narodna knjiga, 1992.
CRNjANSKI, Miloš, Lirika, Dela Miloša Crnjanskog, tom I, priredio Živorad Stojković, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, L’Age D Homme, BIGZ, SKZ, 1993.
CRNjANSKI, Miloš, Lirika Itake, priredio i komentare napisao Gojko Tešić, Beograd, Izdavačka agencija Draganić, 1994.
CRNjANSKI, Miloš, Dela Miloša Crnjanskog, tom X, Eseji i članci I, priredio Živorad Stojković, Beograd, Zadužbina Miloša Crnjanskog, L’Age D Homme, BIGZ, SKZ, 1999.
Literatura
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana, „Pesnik trenutka koji nestaje“ u: Milo Lompar (ed. ) Knjiga o Crnjanskom, Beograd: SKZ, 2005, str. 3–37.
EPŠTEJN, Mihail, Filozofija tela, prevela Radmila Mečanin, Beograd: Geopoetika, 2009.
ELERMAJER-ŽIVOTIĆ, Olga, Stvaraoci i posrednici, Beograd: Filološki fakultet, Institut za književnost i umetnost, Čigoja štampa, 2007, str. 93–109.
IBLER, Reinhard (ed. ) Zyklusdichtung in den slavishen Literaturen. Beitrage zur Internationalen Konferenz, Frankfurt am Main: Peter Lang, 2000.
HERGEŠIĆ, Ivo, „Miloš Crnjanski: Maska, Lirika Itake, Priče o muškom, Dnevnik o Čarnojeviću“, Vijenac, III/4, 1925, str. 190–191.
LAZAREVIĆ, Branko, „Lirika g. Crnjanskog“, SKG, ns, knj. II/7, 1921, str. 529–535.
MAIORINO, Giancarlo, First Pages. A Poetics of Titles, Pennsylvania: The Pennsylvania States University Press, University Park, 2008.
PETKOVIĆ, Novica, „Nastasijevićeva pesma u nastajanju“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knjiga XL/1, 1992.
PETKOVIĆ, Novica, Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: SKZ, 1996.
PETROV, Aleksandar, Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Beograd: Signature, 1997.
RAKITIĆ, Slobodan, „Od Itake do priviđenja“, Miloš Crnjanski, zbornik radova, P.Palavestra, S. Radulović (ed.), Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1972, str. 119–148.
STERJOPULU, Eleni Apostolos, Poetika lirskog ciklusa, preveo Dobrilo Aranitović, Beograd: Narodna knjiga, 2003.
TEŠIĆ, Gojko, „Beleške uz Liriku Itake“ u: Lirika Itake, Beograd: Draganić, 1994, str. 233–252.
FOMENKO, I. V, „Lirski ciklus kao metatekst“, navedeno prema: STERJOPULU, Eleni Apostolos, Poetika lirskog ciklusa, preveo Dobrilo Aranitović, Beograd: Narodna knjiga, 2003, str. 40–45.
ŠEATOVIĆ DIMITRIJEVIĆ, Svetlana, „Poezija i memoari Sime Pandurovića i Prvi balkanski rat. Novi nacionalni talas“ u: Prvi balkanski rat 1912/1913. godine: društveni i civilizacijski smisao, knj. 2, zbornik radova, Aleksandar Ristović (ed.), Niš: Filozofski fakultet, 2013, str. 101–114.
ŠEATOVIĆ DIMITRIJEVIĆ, Svetlana, „Hana – ciklus erotskog i revolucionarnog bića“, Pesnička poetika Oskara Daviča, zbornik radova, Jovan Delić, Dragan Hamović (ed. ) Beograd–Šabac: Institut za književnost i umetnost, Biblioteka Šabačka, 2013, str. 187–207.
ŠEATOVIĆ DIMITRIJEVIĆ, Svetlana, „Itaka i komentari – između Panonskog i Mediteranskog mora“, Kulture u dijalogu, Književnost i multikulturalnost, knj. 2, zbornik radova, Aleksandra Vraneš, Ljiljana Marković (ed. ) Beograd: Filološki fakultet, 2013, str. 61–80.
ŠUTIĆ, Miloslav, „Vizuelna percepcija u lirici Miloša Crnjanskog“, Miloš Crnjanski, zbornik radova, Predrag Palavestra, Svetlana Radulović (ed.) Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1972, str. 175–196.
