Pošto smušena politika stvara nezadovoljstvo u državama Srednje Evrope, tamo je potrebna ubistveno efikasna policija. Pri tom, naravno, mislim na brzinu u njenom delovanju. Stiče se utisak da, zahvaljujuči revnosnom potkazivanju, policija otkriva zločin čak i pre nego što bude počinjen. Ali tamošnji policajci nisu dovitljivi i prepredeni kao naši. Iz Albanije sam u društvu Austrijanca Antona ušao u Jugoslaviju i na granici pokazao carinicima pasoš koji je bio obična francuska vojna knjižica u koju sam umetnuo četiri stranice austrijskog pasoša (izdatog Antonu) sa vizama srpskog konzulata. Više puta su jugoslovenski žandarmi u vozu, na ulici ili u hotelima pregledali tu čudnovatu ispravu: uvek su nalazili da je ona sasvim uredna. Njima su bili dovoljni pečati i vize. Kada su me zatvorili – zato što sam pucao na Antona – policajci su mi vratili ispravu.
Da li sam voleo Francusku? Tada je njen sjaj bio takav da je stvarao oreol i oko moje glave. Pošto je francuski vojni ataše u Beogradu u više navrata tražio moje izručenje — što se kosilo sa međunarodnim zakonima — jugoslovenska policija je tada načinila kompromis: sprovela me je na granicu Italije, zemlje koja se graniči sa Francuskom. Čitavu Jugoslaviju sam prešao idući iz zatvora u zatvor. U njima sam susreo žestoke i mračne kriminalce koji su psovali na nekom divljem jeziku čije su psovke najlepše na svetu.
— Jebem ti Majku Božiju u dupe!
– Jebem ti tamnički zid!
A potom bi udarali u grohotan smeh pokazujući bele zube. Slika jugoslovenskog kralja Petra II, koji je u to vreme bio ljubak dečkič od dvanaest ili petnaest godina i imao razdeljak sa strane, nalazila se na poštanskim markama i visila u svim zatvorskim i policijskim kancelarijama. Skitnice, protuve i lopovi siktali su na to dete. Vređali su ga i psovali. Promukle psovke tih opakih ljudi ličile su na surove, javno vršene ljubavne scene. Prema njemu su se ponašali kao prema kurvi. Pošto sam u desetak zatvora proveo po nekoliko noći, konačno sam stigao u zatvor na Sušaku (italijanska granica). Tamo su me strpali u kaznionicu u kojoj nas je bilo možda dvadesetak. Odmah sam primetio Rada Perića. Bio je Hrvat, zbog krađe osuđen na dve godine zatvora. Da bi mogao da se prigrne mojom kabanicom, smestio me na ležaj pored sebe. Bio je tamnoput, kršan i stasit. Nosio je plavi, izbledeli mehaničarski kombinezon sa širokim džepom na sredini u koji je tiskao ruke. U sušačkom zatvoru proveo sam samo dve noći, ali čak i to je bilo dovoljno da se zacopam u Rada.
Zatvor je jendekom a ne zidom bio odvojen od puta na koji je gledao prozor naše ćelije. Kada su me policajci, a potom carinici sproveli preko italijanske granice, tumarajući po brdima u hladnoj noći stigao sam u Trst. U predsoblju francuskog konzulata ukrao sam ogrtač i odmah ga preprodao. Tim novcem kupio sam deset metara konopca i testeru za sečenje metala, a onda sam se, preko Pjedikolea, vratio u Jugoslaviju. Neki vozač povezao me do Sušaka, gde sam stigao noću. Sa puta sam zviznuo. Rade se pojavio na prozoru; lako sam mu doturio alat.
Došao sam sledeće noći, ali on je odbio da beži, iako je to mogao lako izvesti. Čekao sam sve do zore nadajući se da ću ga privoleti. Naposletku sam se, cvokoćući, zaputio preko planine, tužno shvativši da ta kršna ljudina više voli da bezbedno tavori u zatvoru nego da se upušta u avanturu sa mnom. Prešao sam italijansku granicu, stigao u Trst, zatim u Veneciju i konačno u Palermo gde su me zatvorili. Prisećam se jednog smešnog detalja. Kada sam ušao u ćeliju zatvora u Palermu, zatvorenici su me zapitali:
– Come va la principessa?
— No lo so – odgovorio sam.
Prilikom jutarnje šetnje po dvorištu postavljali su mi isto pitanje, ali ja nisam znao ništa o zdravlju kneginje od Pijemonta, kraljeve snahe (jer ona je bila u pitanju). Posle sam shvatio da je trudna i da pomilovanje koje se redovno daje povodom rođenja kraljevskog deteta zavisi od toga da li je novorođenče muško ili žensko. Elem, goste italijanskih zatvora zanimale su iste brige kao i dvorsku svitu u Kvirinalu. Pošto su me pustili iz zatvora, sproveli su me do austrijske granice koju sam prešao kod Vilaha. Rade je ispravno postupio što nije hteo da pođe sa mnom. Putem kroz Srednju Evropu prati me njegov zamišljeni lik. Ne samo što pored mene ide i spava, nego čak i u svojim odlukama želim da budem dostojan hrabre slike koju sam o njemu stvorio.
Još jednom mi je čovek izuzetno lepog lica i tela pružio priliku da dokažem svoju hrabrost.
Nikakvim nabrajanjem ni ukrštanjem ili preskakanjem događaja – o kojima ne znam kakvi su ni šta ih određuje u prostoru i vremenu – kao ni njihovim tumačenjem, koje ih ne potire nego ih umnožava, ne mogu da ih odgonetnem, a još manje da kroz njih odgonetnem samog sebe. Pokušao sam da barokno opišem nekoliko događaja, pretvarajući se da sam zaboravio one čvorove blistavih niti koji pre svih sačinjavaju očiglednu potku mog života. Ukoliko je Francuska jedno uzbuđenje koje se prenosi sa umetnika na umetnike – neka vrsta nervnih provodnika — u tom slučaju zar i ja nisam samo niz uzbuđenja, pri čemu gubim iz vida ona početna? Hvatajući čakljom utopljenika da ga izvučem iz jezerceta, osećao sam bol u svom detinjem telu. Zar je zbilja mogućno da se leševi traže harpunima? Tumarao sam po prirodi i ostajao bez daha kada bih u žitu ili pod jelama nabasao na davljenike koje sam sahranjivao na neverovatan naćin. Mogu li reći da je to bila prošlost – ili budućnost? Sve se već našlo, sve do moje smrti, i sve se zaledilo u santi postojanja: moja ustreptalost kada me je jedne karnevalske večeri neki kršni momak zamolio da mi bude supruga (shvatam da je ta njegova želja bila uzrok mojoj ustreptalosti); večernji pogled sa peščanih dina na arapske ratnike koji se predaju francuskim generalima; moja nadlanica na šlicu jednog vojnika, a nadasve vojnikov podrugljiv pogled usmeren na nju; iznenadno pomaljanje mora između dve kuće u Bijaricu; iz zatvora bežim sitnim koracima ne plašeći se da će me uhvatiti nego da ću postati žrtva slobode; plavi legionar, kome sam se nasadio na ogromnu kitu, nosio me tako dvadeset metara ispred rovova; ni lepi fudbaler, ni njegova noga, ni kopačka nego lopta; a zatim sam prestao da budem lopta i postao„šut“; prestajem da budem to i postajem zamisao koja ide od noge do lopte; nepoznati lopovi u ćeliji zovu me Žan; kada bosonog, samo u sandalama, prelazim snežna polja noću na austrijskoj granici, ne odustajem, ne predajem se, kažem sebi, neka i ovaj bolni trenutak spada u lepotu mog života, ne pristajem da taj i svi drugi trenuci budu otpaci; koristeći njihovu patnju, vinuću se na nebo duha. Crnci mi daju da jedem na kejovima u Bordou; čuveni pesnik prinosi moje ruke svome čelu; nemački vojnik poginuo je u snegu, u Rusiji, o čemu mi piše njegov brat; mladi Tulužanin pomaže mi da opljačkam sobe oficira i podoficira moga puka u Brestu; on umire u zatvoru; govorim o nekome – i o vremenu kada sam udisao miris ruža, naveče u zatvoru slušao kako peva povorka robijaša i bio zaljubljen u akrobatu s belim rukavicama – koji je odavno mrtav, a to znači nepromenjiv, jer ja želim da živim jedino za onaj cilj u kome se, po mom mišljenju, sastoji i osnovna nesreća: naime, moj život treba da bude pisana legenda, to jest nešto čitljivo, a njegovo čitanje urodiće novim osećanjem koje nazivam poezijom. Ja više nisam ništa osim povod.
Idući polako, Stilitano se izlagao ljubavi, kao što se neko izlaže suncu. Sve svoje delove okretao je zracima. Kada sam ga sreo u Antverpenu, beše se ugojio. Ne kažem da je bio debeo, ali se ipak beše zaoblio. U ponašanju je sačuvao istu divlju gipkost, bio je snažniji, nešto sporiji, ali mišićaviji i žustriji. U najprljavijoj ulici Antverpena, pored Selde, pod sivim nebom, učinilo mi se da su Stilitanova leđa izbrazdana naizmenično svetlošču i senkom kao u slučaju španskih žaluzina. Žena koja je koračala pored njega u pripijenoj haljini od crnog satena bila je zaista njegova ženka. Bio je iznenađen, pa možda i radostan što me vidi.
— Žanče! Otkuda ti u Antverpenu?
— Kako je?
Rukovasmo se. On me predstavi Silviji. U prvi mah ga nisam prepoznao, ali čim je otvorio usta da sporije izgovori nekoliko reči, ponovo sam opazio belu pljuvačku; ne znam od kakve se sluzi sastojala, ali je ostala ista između zuba i po njoj sam prepoznao Stilitana. Kao uzgred, primetio sam:
— Sačuvao si je.
Stilitano me razumeo. Pocrveneo je i osmehnuo se.
— Zar si je primetio?
— Još pitaš. Isuviše se dičiš njome.
Silvija upita:
— O čemu govorite?
— Pričamo tek onako, lutkice. Ne mešaj se.
To bezazleno saučesništvo odmah me je zbližilo sa Stilitanom. Privukle su me sve njegove nekadašnje draži: snažna ramena, gipki guzovi, ruka koju mu je u džungli otkinula možda neka druga zver, najzad onaj tako dugo uskračivani kurac, skriven u opasnoj noći koju ispunjavaju ubistveni mirisi. Mogao je da čini od mene što mu se prohte. Iako nisam znao čime se bavi, bio sam siguran da vlada svetinom koja se mota po ćumezima, birtijama, dokovima, barovima, dakle celim gradom. Naći sklad u onome što je dozlaboga rđavog ukusa – to predstavlja vrhunac elegancije.
Stilitano je znao da izabere žute i zelene cipele od krokodilske kože, kestenjasto odelo, belu svilenu košulju, ružičastu kravatu, šareni šal i zeleni šešir. Sve je to bilo prikopčano dugmadima, iglama i zlatnim lančićima, tako da je, kada se sve sabere, Stilitano izgledao otmeno. A ja sam pred njim bio isti onaj nekadašnji jadnik, što njemu izgleda nije smetalo.
— Ovde sam već tri dana — rekoh.
— Snalaziš se?
— Kao i ranije.
Nasmešio se.
— Sećaš li se?
— Vidiš ovog momka ovde — reče on svojoj ženi – to je drugar. Ortak. Kad god zaželi, može doći kod nas u gajbu.
Poveli su me na večeru u restoran pored luke. Stilitano mi reče u poverenju da preprodaje opijum. Njegova žena je kurva. Čim sam čuo reči „kokain“ i opijum, proradila mi je mašta tako da sam Stilitana zamišljao kao odvažnog i bogatog pustolova. U mojim očima naprečac je postao leteći grabljivac sa velikim podočnjacima. Međutim, ako mu je pogled katkada i bivao surov, on ipak nije imao u sebi grabljivost grabljivca. Naprotiv, uprkos bogatstvu, izgledalo je kao da se Stilitano još uvek igra. Vrlo brzo sam ustanovio da mu je samo spoljašnji izgled raskošan. Živeo je u malom hotelu. Na kaminu sam odmah primetio hrpu dečjih ilustrovanih časopisa. Bili su na francuskom a ne na španskom, ali jednako asti i lepi, sa snažnim, hrabrim i najčešće nagim glavnim junakom. Svakog jutra Silvija mu je donosila nove brojeve, koje je Stilitano čitao u krevetu. Pomislio sam u tom trenutku kako je proveo dve godine čitajući šarene dečje priče, a da je za to vreme, po strani od toga, sazrevalo njegovo telo — a možda i njegov duh. Mornarima je preprodavao opijum i bio makro svojoj ženi. Svoje bogatstvo nosio je na sebi: odela, nakit, novčanik. Ponudio mi je da radim za njega.
Nekoliko dana raznosio sam sitne paketiće podmuklim i podozrivim mušterijama.
Stilitano se, kao i u Španiji, vrlo brzo povezao sa protuvama i skitnicama u Antverpenu. U barovima su ga čašćavali pićem, izdirao se na kurve i pedere. Opčinjen njegovom novom lepotom, bogatstvom, a možda i sećanjem na naše prijateljstvo, opet sam ga zavoleo. Pratio sam ga svugde. Bio sam ljubomoran na njegove prijatelje i na Silviju, patio sam kada bih ga oko podne nalazio namirisanog i svežeg, ali sa tragovima noćnih ludovanja. Zajedno smo se smucali kejovima. Govorili smo o nekadašnjim vremenima. Bio je hvalisavac i naročito je pominjao svoje podvige. Nikada mi nije palo na pamet da mu prebacim zbog njegove prevare, izdaje i kukavičluka. Naprotiv, bilo mi je drago što je u mom sećanju ostavio neizbrisiv trag.
— Još voliš muškarce?
— Naravno. Zašto, smeta li ti?
Uzvratio mi je ujedno podsmešljivim i ljubaznim osmehom:
— Meni? Ti si šašav. Naprotiv.
— Zašto naprotiv?
Oklevao je i nije hteo da odmah odgovori:
— Šta?
— Kažeš naprotiv. I ti ih voliš.
— Da.
— Ne, ali ponekad se pitam šta je to.
— Uzbuđuje te.
— Šta ti pada na pamet. Rekao sam to tek onako…
Smeje se zbunjeno.
— A Silvija?
— Silvija šljaka za mene.
— To je sve?
— Da. I dovoljno.
Ako mi, pored postojećeg uticaja na mene, pruži i neku ludu nadu, Stilitano će me pretvoriti u roba. Već sam osećao kako se gubim u dubokom i tužnom vrtlogu. A šta li su mi još mogli da prirede Stilitanovi hirovi? Rekao sam mu:
— Znaš da sam oduvek ludo zaljubljen u tebe i da bih želeo da vodim ljubav sa tobom?
Ne pogledavši me, odgovorio je uz osmeh:
— Videćemo.
Nakratko je ućutao, a zatim dodao:
— A šta ti voliš da radiš?
— Sa tobom sve!
— Videćemo.
Nije ni trepnuo. Nije se ni pomerio prema meni, dok je celo moje biće žudelo da uroni u njega, dok sam svome telu želeo da dam savitljivost vrbovog pruta kako bih ga obavio, dok sam želeo da se izvijem i savijem oko njega. Grad je bio nepodnošljiv.
Izluđivali su me lučki mirisi i vreva. Flamanski dokeri su nasrtali na nas, ali je sakati Stilitano bio jači od njih. Pošto je bio krajnje neoprezan, možda je u džepu imao nekoliko zrna opijuma, što mu je podizalo cenu ali i pretilo hapšenjem.
Žan Žene
Dnevnik lopova
