Jasan Pogled

Čovek se ne može spasti sam

Foto: Martin Balle

Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije – IV

XXIII: 3. Radikalna subjektivnost

Svako subjektivno stanje se razlikuje od drugih, ali se sva pokoravaju istoj želji za samostvarenjem.

Njihovu raznolikost bi trebalo usmeriti u skladu s tim zajedničkim stremljenjem – ka stvaranju jedinstvenog fronta subjektivnosti. Svaki projekat izgradnje novog društva morao bi da ispuni dva zahteva: prvo, ostvarenje subjektivnosti svakog pojedinca odigraće se na kolektivnom nivou ili ga uopšte neće biti; i drugo, „Ako ćemo iskreno, svako se bori za ono što voli. Borba za druge je samo posledica toga“. (Sen-Žist)

Moja subjektivnost se hrani događajima. Najrazličitijim događajima: nekom pobunom, ljubavnim razočaranjem, nekim susretom, uspomenom, zuboboljom. Stvarnost u nastajanju nosi me sa sobom.

Uprkos mojoj volji, ti događaji utiču na mene; iako me ne pogađaju na isti način, uvek ostajem zbunjen nekom njihovom skrivenom protivrečnošću – ma koliko se trudio da njima ovladam, oni uglavnom izmiču mojoj kontroli. U središtu svog bića osećam kako je mašta već počela da preobražava stvarnost, a onda inercija materije iznova preovlađuje i stvari ponovo dolaze na stara mesta. Zato se mora izgraditi most preko jaza koji razdvaja maštu i stvarnost. Samo neka radikalna teorija može pojedincu dati sva prava da menja stvarnost po svojoj želji. Radikalna teorija pogađa sâmu suštinu stvari, a ta suština je subjektivnost – to je ono nerazorivo jezgro, zajedničko svim ljudima.

Čovek se ne može spasti sam, ne može se ostvariti u izolaciji. Ali, kada jednom stekne neku predstavu o sebi i svetu, kako bi mogao da i kod drugih ljudi ne primeti istovetnu želju: želju za istom potragom, iz istih razloga?

Sve forme hijerarhijske vlasti se uzajamno razlikuju, ali su identične po svojoj represivnoj prirodi.

Na isti način se i subjektivna stanja razlikuju među sobom, ali im je zajednička ista potreba za potpunim samoostvarenjem. Upravo zbog toga se i može govoriti o „radikalnoj subjektivnosti”. Postoji nešto zajedničko svim subjektivnostima, ma koliko one bila jedinstvene i nesvodive: želja da se ostvare kroz preobražaj sveta, želja da prođu kroz sva iskustva, da iscrpu sve mogućnosti. Ta želja je prisutna u svakom čoveku i ispoljava se manje ili više otvoreno, jače ili slabije. Njena realna snaga zavisiće od stepena kolektivnog jedinstva koji uspe da postigne, a da pri tom ne izgubi ništa od svoje raznolikosti. Svest o nužnosti takvog jedinstva nastaje kao posledica reflektovanja identiteta, dijametralno suprotnog procesu identifikacije. Identifikacijom gubimo svoju jedinstvenost tako što preuzimamo različite uloge, dok reflektovanjem identiteta obogaćujemo svoju polivalentnost kroz jedinstvo združenih subjektivnih stanja.

Radikalne subjektivnosti nema bez reflektovanja identiteta. Potraga za sobom odvija se kroz susrete s drugima. „Kada sam bio u poslanstvu u državi Ču“, kaže Konfučije, „video sam prasiće kako pokušavaju da sisaju mrtvu krmaču. Malo kasnije su se skinuli s nje i otišli dalje. Osetili su da ih ona više ne vidi i da više ne liči na njih. Oni nisu voleli telo svoje majke, već ono što ga je činilo živim”. Na sličan način, ono što u drugima tražim je najbolji deo mene sâmog koji se u njima krije. Da li će to reflektovanje identiteta postati opšta pojava? To se svakako neće desiti samo od sebe, ali istorijske okolnosti tome idu na ruku.

Niko i nikada nije doveo u pitanje ljudsku potrebu za hranom, skloništem, zbrinjavanjem, traženjem utočišta od nedaća i nepogoda. Zadovoljenje tih zajedničkih potreba bilo je odloženo zbog nesavršenosti tehnologije, koja se od samog početka izmetnula u nesavršenost društva. Planska ekonomija danas omogućava da definitivno rešimo problem preživljavanja. Pošto su potrebe preživljavanja na putu da budu zadovoljene, makar u visoko industrijalizovanim zemljama, postalo je očigledno da ima i nekih ljudskih strasti koje se takođe moraju zadovoljiti, da je njihovo zadovoljenje od suštinske važnosti za sva ljudska bića i da bi se oglušivanjem o te strasti ugrozilo i obesmislilo sve što je postignuto na materijalnom planu preživljavanja. Postepeno i neumitno rešavanje problema preživljavanja sve češće zadire u probleme svakodnevnog života, koji postepeno i podjednako neumitno biva žrtvovan imperativima preživljavanja. To razdvajanje nam samo olakšava odluku: planiranje socijalističkog tipa od sada se mora smatrati nespojivim sa uspostavljanjem društvene harmonije.

Radikalna subjektivnost je zajednički front iznova otkrivenog identiteta. Oni koji ne mogu da vide sebe u drugima, osuđeni su da zauvek ostanu strani sebi samima. Ništa se ne može učiniti za one koji ne žele da nešto učine za sebe. U tom smislu bi trebalo preispitati pojmove kao što su „poznavanje“ i „prepoznavanje“, „sklonosti“ i „srodnosti“.

Od poznavanja nečega imaćemo koristi samo ako to služi prepoznavanju zajedničkog projekta – reflektovanju identiteta. Realizacija teorije podrazumeva posedovanje mnogih znanja, ali ona su beskorisna ako nema adekvatne primene. U prvim godinama delovanja Situacionističke internacionale pokazalo se da su za najveće krize u koherentnoj revolucionarnoj grupi odgovorni oni koji su joj najbliži po svom znanju, a najudaljeniji po proživljenom iskustvu i značaju koji mu pridaju. Slično je i sa „simpatizerima“: oni se poistovećuju s nekom grupom i time je samo sputavaju u razvoju. Jasno im je sve osim onoga što je jedino važno – sâme radikalnosti. Oni tragaju za znanjem jer nisu u stanju da pronađu sebe.

Time što pronalazim sebe oslobađam se uticaja drugih; dopuštam im, dakle, da se u meni prepoznaju.

Niko se ne razvija slobodno, a da pri tom ne doprinosi širenju slobode u celom svetu.

Bez imalo oklevanja potpisujem reči Kerderoa (Ernest Coeurderoy): „Hoću da budem ono što jesam. Da koračam bez ustezanja, da se potvrđujem kroz vlastitu slobodu. Neka svi slede moj primer. Nemojte više brinuti o sudbini revolucije: ona će biti sigurnija u rukama svih nas, nego u rukama političkih partija.“ Ništa mi ne daje za pravo da govorim u ime drugih: ja sam samo sopstveni delegat. Ipak, ne mogu da se otmem utisku kako moj život nije samo moja lična stvar i da ću pomoći nebrojenim ljudima koji žive poput mene, ako se potrudim da ga proživim na intenzivniji i slobodniji način. Moji prijatelji i ja svesni smo da pripadamo istoj zajednici. Svako od nas pomaže drugima time što pomaže sebi. Autentično učešće u pokretu može se ostvariti samo u uslovima potpune otvorenosti.

Raul Vanegem, 1967.

21

Anarhistička biblioteka

Anti-Copyright

Raoul Vaneigem

Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije

1967.

Raoul Vaneigem, Traité de savoir-vivre à l’usage des jeunes générations, Gallimard, Paris 1967.

Časopis Gradac (Čačak) br. 164-165-166, Situacionistička internacionala, izbor tekstova, 2008, str. 227–245.

Prevod: Miodrag Marković i Aleksa Golijanin, 2008. Ovaj tekst je na engleskom i još nekim jezicima poznat i pod naslovom „Revolucija svakodnevnog života“.

anarhisticka-biblioteka.net__

Ostavite komentar: