Crni Orfej (Orfeu Negro, 1958), Brazil/Francuska/Italija, boja, 106 min, Tupan/Dispatfilm/Gemma Cinematografica, r.: Marcel Camus, sc.: Jacques Viot, Vinicius de Moraẽs, M. Camus, prema drami Orfej iz Conceiçaoa V. de Moraẽsa, df.: Jean Bourgoin, glazba: Antonio Carlos Jobim, Luiz Bonfá, ul.: Marpessa Dawn (Euridika), Breno Mello (Orfej), Léa Garcia (Serafina), Adhemar da Silva (Smrt), Lourdes de Oliveira (Mira), Alexandro Constantino (Hermes).
Dan prije karnevala, djevojka sa sela, Euridika, dolazi u Rio de Janeiro posjetiti Serafinu. Upoznaje Orfeja, vozača tramvaja koji istodobno vodi školu sambe u crnačkoj četvrti. Oni se zaljubljuju, ali nju progoni Smrt. Euridika se sakrije u tramvajskom spremištu gdje Orfej, tražeći je, slučajno uzrokuje njezinu smrt. Njega potom ubije Mira, njegova ljubomorna plesna partnerica.
Transpozicija antičkoga mita o Orfeju u suvremeni Brazil nagrađena je Zlatnom palmom u Cannesu 1959. Sniman na lokacijama u Rio de Janeiru, film je dinamičnim prikazom karnevalskog okvira radnje, furioznim glazbom, ritmom sambe (s provokativnim plesom bosa nova), spontanošću glumačke ekipe (ugl. naturščika) te uspjelim (široka koloristička paleta) dočaravanjem autentičnog ugođaja sredine (specifičan spoj uživanja u životu, erotike, praznovjerja i mistike) uspio nadvladati napadni simbolizam, melodramatsku patetiku i tendencije k eksploataciji egzotike. Stoga je istodobno najavio i nova kretanja u francuskoj (novi val) i brazilskoj (cinema nõvo) kinematografiji.
https://film.lzmk.hr/clanak.aspx?id=254
Crni Orfej – mit o nedostižnoj ljubavi
Crni Orfej je filmska interpretacija starogrčkog mita o Orfeju, lepom lautisti, polu božanstvu čija pesma navodi sunce da svane iznad horizonta, i Euridici, prelepoj devojci sa mnogo vrlina, u koju se on zaljubljuje. Smešten je u crnačku zajednicu u favelama Ria de Žaneira neposredno pred početak velikog karnevala. U glavnim ulogama su Marpesa Don, našoj publici poznata i iz filma Sweet Movie Dušana Makavejeva, i Breno Melo, dok režiju potpisuje francuski reditelj Marsel Kami.
Film je ispunjen zvukom sambe koju su u tandemu komponovali Antonio Karlos Žobim i Luiz Bonfa, u to vreme verovatno dva najveća izvođača i kompozitora ove muzike.
Priča o tragičnoj ljubavi i peripetijama kroz koje treba proći da bi se do nje došlo je toliko oduševila publiku širom sveta da je film krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je izašao, osvojio sve veće nagrade svetskih festivala. Od Palme u Kanu do Oskara u Holivudu.
Kroz favele Rija upoznajemo glavne aktere i društvo kojim se film bavi. Stičemo sliku bezbrižnih raspevanih i srećnih ljudi koji svoje slobodno vreme provode uz muziku i ples. Svaki kadar je ispunjen vibrantnim bojama koje u kombinaciji sa tehnikolor slikom i dobrim osvetljenjem čine film likovno impresivnim. Ta slika sreće i pozitivnog odnosa prema životu uprkos teškim materijalnim uslovima iz današnje perspektive može izgledati naivno, ali je ona stvarna, to su stotine i stotine ljudi koji su, animirani da učestvuju u ovom filmu, snimljeni u momentima istinske ekstaze i upravo oni daju suptilnu kritiku društva koje je već tada sve više počinjalo da materijalnu dobit poistovećuje sa srećom.
Glavni zaplet je melodramski i dešava se u ljubavnom trouglu između Orfeja, Euridike i Mire, Orfejeve verenice, koja vođena ljubomorom radi sve da bi sprečila ostvarivanje ljubavi između glavnih likova. Njihova igra zavođenja je i najbolje izveden deo filma. Od prvog razmenjenog pogleda počinje privlačenje Euridike i Orfeja. Gotovo nesvestan proces toliko jak da upravlja slučajnošću koja je uvek na strani zaljubljenog para. No, to ne znači da će se njihova ljubav lako ostvariti. Kroz udvaranje upoznaje se lik Euridike koja u početku odbija lepog Orfeja i ne pada na njegov šarm kao ostale devojke, što, naravno, njega čini još zaljubljenijim u nju. Kulminacija ove igre dolazi u jednoj od najlepše režiranih scena zavođenja na filmu. Noć pred karneval učesnici isprobavaju svoje kostime i vežbaju ples i pesme koje će sledećeg dana izvoditi. Cela zajednica je u stanju transa koji se putem slike prenosi i na gledaoce. Orfej izvodi Euridiku iz mase i njih dvoje počinju da plešu. Ljudi oko njih navijaju i igraju sa nima. Gotovo da se oseća znoj i ekstaza koju zaljubljeni par doživljava. Ova prelepo koreografisana scena konačno i navodi Euridiku padne na Orfejev šarm i njih dvoje beže iz gužve, tek da bi se ubrzo potom otkrio pravi razlog Euridičinog dolaska u Rio i nepoverljivosti prema Orfeju. Intenzitet emocije koju ova scena prenosi je pravi primer filmske magije i verovatno jedan od glavnih razloga toliko dobrog prijema ovog filma kod kritičara i publike širom sveta.
Iako je film tragedija, njegov pozitivni ton ga čini pristupačnim za gledanje i ostavlja vas sa osećajem nade da će u nekom boljem svetu Euridika i Orfej ipak završiti zajedno. Gotovo celokupna glumačka ekipa filma, kao i većina statista, su tamnije boje kože, sa izuzetkom državnih službenika i medicinskog osoblja koje je bele puti. Možda je to slučajnost, ali ipak deluje kao autorski komentar koji na subverzivan način pokazuje društvo jednakih u kojem je klasna razlika ipak definisana bojom kože.
Nenad Tesla
https://www.casopiskus.rs/crni-orfej-mit-o-nedostiznoj-ljubavi/
