Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju tretman kakav bi on odlučno odbio da se primeni na njega… Nijedna kultura nije sama po sebi varvarska, nijedan narod nije konačno civilizovan; svi mogu postati bilo jedni bilo drugi. To je svojstvo ljudske vrste.“
Cvetan Todorov
Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni.
Izvod iz knjige:
Ništa nije belo ili crno, belo je često crno koje se krije, a crno je ponekad belo koje se opeklo.
Još nisam znao da li ću biti policajac ili terorista, videću kasnije, kad budem tamo.
Romen Gari: Život ispred sebe
Cilj ne opravdava sredstva, a ne upućuje nas ni u sredstva koja bi nam omogućila da ga dostignemo. Uzmimo na trenutak da je predsednik Sjedinjenih Država iskreno hteo da, upadom u Irak, oslabi terorizam; obavezni smo da konstatujemo da je terorizam, suprotno onome što je predsednik obećavao, posle te invazije ojačao. Ovaj neuspeh ne čini terorizam odbranljivijim, nego pokazuje kako njegova pogubnost ne pravda primenu baš svakog sredstva u borbi protiv njega: neke inicijative imaju dejstvo suprotno očekivanom.
Da sva ljudska bića mogu živeti u dostojanstvu, bez obzira na pol, veru ili društveni status je, pak, cilj koji zaslužuje da mu težimo. Ali, mi ne znamo koje je sredstvo najbolje da stignemo do njega. Ovde ponovo srećemo teškoću koju smo nakratko osmotrili u Prvoj glavi, teškoću da izbegnemo kako dogmatizam tako i nihilizam, etnocentrični sud kao i radikalni relativizam. Svak je primoran da plovi između dve podvodne stene (ponekad i između više), između toga da ostane suviše tolerantan prema kulturnim razlikama koje su često prilično remetilačke, i toga da se protiv njih bori s tolikom tvrdokornošću da one iz te borbe izlaze ojačane. Upravo to ilustruje nekoliko epizoda iz nedavnog javnog života, koje se prikazuju kao sukobi, ili „sudari“ između evropskog načina života i načina života muslimana iz celoga sveta: ubistvo jednog sineaste i pretnje upućene njegovoj scenaristkinji, u Holandiji; karikature proroka Muhameda, objavljene u Danskoj; papin govor u kom je papa uporedio hrišćanstvo i islam. Umesto da a priori postavljamo opšta pravila, zadržaćemo se na analizi svakog slučaja pre nego što se budemo upitali kakva je evolucija islama danas i koje on reakcije izaziva.
Ubistvo u Amsterdamu
Drugog novembra 2004, jedan čovek oboren je dok je vozio bicikl ulicama Amsterdama, posle čega ga je zaklao neki čovek koji je takođe vozio bicikl. Žrtva se zove Teo Van Gog, bio je voditelj na radiju i televiziji, a i autor nekoliko filmova. Jedan nosi naslov Potčinjavanje. Prvi deo; realizovan je prema projektu Ajan Hirsi Ali, mlade žene somalijskog porekla, u ono vreme članice parlamenta. U filmu se opisuju zlostavljanja što ih trpe žene u islamskom društvu. Film je izazvao gnev nekih muslimana u Holandiji, a jedan od njih, Mohamed Bujeri, mladi Holanđanin marokanskog porekla, prešao je na delo ubivši Van Goga i ostavivši na njegovom lešu pismo s pretnjama smrću Hirsi Ali. Bujeri je smesta uhapšen; kasnije je osuđen na doživotni zatvor.
To ubistvo i sve oko njega snažno je pogodilo duh holandskog stanovništva, kao što se moglo konstatovati u jednom istraživanju javnog mnenja sprovedenom nekoliko sedmica kasnije. Na pitanje koja je najznačajnija ličnost u njihovoj istoriji, većina Holanđana je odgovorila ne sa, kao što se moglo očekivati, Erazmo ili Spinoza, Rembrant ili Vermer, nego sa Pim Fortejn, što je ime političara ubijenog dve godine ranije, čiji se program u suštini svodio na izražavanje njegove ksenofobije i želje da mulimani napuste zemlju (napisao je knjigu s naslovom Protiv islamizacije naše kulture). Bujerijev čin, dakle, doveden je u vezu isključivo s duhom islama ali ne i sa, recimo, ubicom samoga Fortejna (pedigriranog Holanđanina, hrišćanskog obrazovanja, branioca prava životinja). Od tog vremena, ova je tema vrlo prisutna u javnoj raspravi u Holandiji: godine 2007, šef jedne nove partije krajnje desnice, Gert Vilders, u želji da privuče Fortejnovu zonu uticaja, zahteva zabranu Kurana (knjige jednako opasne kao što je i Mein Kampf, galami on, iz koje polovinu strana valja iscepati i baciti) i objavljuje da je i on takođe snimio jedan film o islamu kako bi otkrio njegovu pogubnu prirodu. Nekadašnja liberalna ministarka unutrašnjih poslova, Rita Verdonk, osnovala je pak drugu jednu nacionalističku stranku, nazvanu „Ponosni Holandije“, čiji je glavni cilj pooštravanje imigracione politike. Tema „liberalnog džihada“, antiislamskog džihada, izbačena je u javnost.
Zašto je ubijen režiser filma, a ne autorka scenarija, od koje je potekla ideja za film? Zato što je režiser bio mnogo lakša meta nego scenaristkinja. Hirsi Ali, bivša muslimanka koja je počela da kritikuje islam, redovno je dobijala pretnje, ali je od pre dve godine uživala policijsku zaštitu. Van Gog je uvek odbijao i pomisao na takvu zaštitu i nastavio da se kreće biciklom. I on je bio navikao da prima pretnje, ali ih nije shvatao ozbiljno. U emisijama koje je vodio na televiziji i u javnim nastupima, odlučio je da izigrava provokatora: rado je držao antisemitske govore („žute zvezde parile su se u gasnim komorama“), islamofobske (muslimani su za njega naprosto „tucači koza“) ili neprijateljske prema postojećim vlastima. Istinska meta ubilačkog Bujerijevog čina bila je, ubrzo se saznalo, Hirsi Ali, koja je od borbe protiv islama napravila središte svoje javne aktivnosti.
Dve godine posle ubistva Van Goga, 2004, Hirsi Ali objavljuje svoju autobiografiju pod naslovom (u prevodu) Moj pobunjenički život, strastvenu i uzbudljivu knjigu koja omogućuje da se bolje shvate njen put i njene ideje. Rođenu u Somaliji u muslimanskoj porodici, obrazovale su je majka i baba; njen otac, politički oponent vladi, izbegao je u inostranstvo. Njeno obrazovanje bilo je tradicionalno islamsko i narodsko, pomešano s mnogo sujeverja. Protivno očevom mišljenju, obrezana je; njena majka, velika vernica, nemilosrdno je bije čim se strogo ne pokori utuvljivanim pravilima. Njen učitelj Kurana takođe je žestoko tuče zbog nepokornosti, toliko da joj i život dovodi u opasnost.
Kao adolescentkinja, oduševljava se idejama Muslimanske braće. Taj pokret, u početku pokret savremenog islamizma, odbacuje narodski islam i teži da, dalje od ustupaka neprestano činjenih duhu mesta i vremena, teži izvornoj čistoti doktrine. To je neka vrsta kontra-reformacije, a podseća i na evangelističku obnovu kod savremenih protestanata, zvanu born again. Sedamdesetih godina XX veka pokret je dobio na popularnosti zahvaljujući petro-dolarima koje su mu slali fundamentalisti iz zemalja Persijskog zaliva. Upravo neobuzdana potrošnja energije, odlika zapadnih zemalja, i jača one koji se izjašnjavaju kao smrtni neprijatelji Zapada (to je varijanta priče o trgovcu koji ne može a da ne proda uže kojim će biti obešen…).
Muslimanska braća koje je upoznala Hirsi Ali ne samo što su iskreniji u veri i inteligentniji od tradicionalnih propovednika; oni su pošteni pojedinci, čestiti i hrabri, bore se protiv korupcije upravljača, pomažu siromašnima i unesrećenima, ubeđuju mlade da ostave drogu ili kriminal. Ocenjujući, istovremeno, da Zapad vodi krstaški rat protiv njih, oni žele da se angažuju u tom ratu da bi ga dobili i uspostavili jednu islamsku svetsku vladu. Neprijatelji islama moraju da nestanu; godine 1989, Hirsi Ali, devetnaestogodišnjakinja, uopšte ne sumnja da Salman Ruždi zaslužuje smrt preporučenu fatvom ajatolaha Homeinija.
No nju spopadaju druge sumnje. Počela je da čita kao vrlo mlada: najpre zapadne knjige za decu, potom sladunjave ljubavne romane koji su kružili među njenim školskim drugaricama u Keniji i Etiopiji, gde živi. Još kasnije, otkriva engleske, ruske i američke klasike. Složenost sveta shvaćena kroz književnost u suprotnosti je sa shematizmom religijskog mišljenja koje je usvojila. Njena sklonost muzici i plesu i otkriće sopstvene seksualnosti u suprotnosti su, isto tako, sa strogim učenjem Muslimanske braće. Upravo ju je nemogućnost da izmiri ta svoja dva pola privlačnosti i navela da na kraju potvrdi ličnu autonomiju: ona hoće da bude finansijski nezavisna kako bi mogla da odluči kojim će tokom krenuti njen život, kako bi mislila svojom glavom, ponašala se kao pojedinac. Prinudno udata za jednog Somalijca koji inače živi u Kanadi, napušta zemlju 1992. da bi otišla kod njega, ali, čim je sletela u Nemačku, beži u Holandiju, zemlju gostoljubivu prema izbeglicama.
Zahvaljujući darovitosti za jezike i uloženim naporima, brzo nalazi posao kao tumač, i njena integracija u holandsko društvo odigrava se bez teškoća. Ushićena je kvalitetom života koji otkriva u svojoj novoj zemlji, poštovanjem zajedničkih normi, kao i izborom što ga svako ima. Neminovno poređenje dva društva navodi je na pomisao da nisu sve kulture jednako vredne: ona sasvim jasno daje prednost ovoj u kojoj se razmirice sređuju pregovorima a ne silom, u kojoj se izbori pojedinaca poštuju umesto da se kažnjavaju, u kojoj se neguje kritički duh a ne slepo pokoravanje tradiciji, u kojoj ne napadaju homoseksualce i, možda više od svega, u kojoj sa ženama ne postupaju kao s nižim bićima. Stoga i sama postaje kritična prema nekim idejama na koje se na Zapadu lepo gleda, prema idejama o relativnosti vrednosti i ekvivalenciji kultura; žali i zbog zatočenosti mnogih useljenika u sopstvenu kulturu porekla, što društvo preobražava u jukstapoziciju ukopanih ćelija koje međusobno ne komuniciraju (što ona naziva „multikulturalizmom“).
Do tada se put što ga je prešla Hirsi Ali može čitati kao rečita ilustracija ideala Prosvetiteljstva, u kojima se ističu univerzalnost, prava pojedinca i kritički duh; podseća na put mnogobrojnih heroja i heroina iz evropskih romana XIX veka, koji su odlučili da se emancipuju od tlačiteljskog pritiska religije i porodice da bi svoj život živeli kako sami hoće. Teroristički napadi od 11. septembra 2001. naveli su je da pređe nov prag. Užasnuta ozbiljnošću događaja, ona otkriva jedan zadatak: otvoriti zapadnjacima oči za pogubnost islama. Jer, ona je još od prvog dana uverena da su ti atentati čista posledica muslimanske religije. „To je krivica islama. Taj napad, to je čin vere. Eto šta je islam“, kaže ona svojim prijateljima 12. septembra. Kao da je činjenica da ima tu religiju zajedničku s počiniocima atentata obavezuje da bude među prvima koji će je optužiti. To sumnjičenje zbog nevoljnog saučesništva i krivice treba iskoreniti. „Da li je moja religija dopustila, i čak i hrabrila, takvu klanicu? Da li sam ja, kao muslimanka, smatrala da je taj napad opravdan?“1 Već snažno uzdrmana u svojoj veri, ona se odsad izjašnjava kao ateista.
Da bi bolje utemeljila svoju ocenu, ona se okreće literaturi posvećenoj islamu i terorizmu, ali u njoj otkriva samo ono što je učvršćuje u njenim novim gledištima. „Pročitala sam stranice i stranice dogmatskih, uvredljivo glupih komentara što su ih uglavnom napisali navodni arabisti“, piše ona. S druge strane, knjige Bernarda Luisa i Samjuela Hantingtona, koje žigošu islam te dakle odgovaraju njenim ubeđenjima, nalaze milost u njenim očima; ona sad svet vidi kroz prizmu rata religijâ. Nijedan drugi uzrok nije vodio akciju terorista: „Njih je nadahnjivala samo vera. Ni frustracija, ni siromaštvo, ni kolonijalizam, ni Palestina: ništa osim vere. Oni su hteli da dobiju kartu u jednom pravcu za raj.“ Istinski krivac nije islamizam, nego baš islam; ne Bin Laden, nego prorok Muhamed. Islam je protivan razumu i čovekovim pravima, on je totalitaran i manihejski. „Neljudski čin devetnaestorice vazdušnih pirata bio je plod tog čudovišnog sistema regulisanja ljudskog života.“2
Godine 2003. Hirsi Ali je izabrana u parlament, na listi liberalne stranke. Tamo se posebno posvetila borbi protiv pogubnog uticaja islama. Najveći broj mera koje ona hoće da uvede imaju za cilj zaštitu žena, recimo evidenciju zločina iz časti, prvi korak prema nastojanju da se ovi suzbiju. Druge se odnose na običaje povezane s religijom: valja prekinuti s „multikulturalizmom“, prestati sa subvencionisanjem odvojenih grobalja, halal klanica ili, kako je to predviđeno holandskim zakonom, gradnjom džamija i održavanjem verskih škola. „Predlažem da se liberali izjasne u prilog zatvaranju i zabrani muslimanskih škola.“ U opštijoj ravni, odlučuje da krene u frontalni napad na islam: „Muhamed je izopačenik i tiranin“, izjavljuje ona u jednoj javnoj raspravi.3 U tom duhu, takođe, u saradnji s Van Gogom, realizuje film Potčinjavanje. U njemu se vide gola ženska leđa s tragovima bičevanja, a na leđima su ispisani redovi iz Kurana koji pravdaju kažnjavanje žena: krive što su zavolele muškarca van braka, ili se odupirale mužu, ili se dale silovati.
Anti-islamistička borba
U akciji Hirsi Ali problem ne predstavlja njen krajnji cilj: u Evropi se lako uspostavlja konsenzus oko vrednosti kao što su demokratija, autonomija pojedinca, kritički duh, prava čoveka – i, posebno, prava žene. Način koji ona usvaja da bi postigla taj cilj, pak, manje je uverljiv. Njen opis sveta, u korenu njene akcije, najpre nas zapanjuje svojim shematizmom. Upravo u trenutku atentata, pre nego što je imala vremena i prilike da prouči elemente slučaja, ona odlučuje da je islam jedini uzrok te agresije. Shodno tome, smesta odstranjuje svaku informaciju koja ide u nekom drugom smeru i zadržava samo ono što je učvršćuje u njenim gledištima. Ideja neke političke motivacije, nekog oblika osvete koja treba da izbriše kolektivnu poniženost ne zadržava njenu pažnju. Njeni su čitaoci pozvani da na reč prihvate tu isključivu odgovornost islama: njoj se mora verovati kao bivšoj muslimanki. Ali, ni iskrenost autorke, ni njene nekadašnje patnje nisu dokaz istinitosti njene teze.
Isto vredi i za njenu globalnu ocenu islama, optuženog da je razlog nazadovanja muslimanskog sveta, kao i patnje žena koje u njemu žive. Savremeni fundamentalisti odbijaju da Kuran i delovanje proroka Muhameda smeste u istoriju, oni hoće da u Kuranu vide božansko otkrivenje čija je vrednost večna, koje se i u savremenom svetu, dakle, mora primenjivati takvo kakvo je. No Hirsi Ali je, na svoj način, jednako buntovna u istorijskoj perspektivi. Iako elementi muslimanske religije koji se danas čine neprihvatljivim nekom Evropljaninu nisu nešto njeno, nego ih je ona preuzela od prethodnih tradicija. U svom pionirskom radu, veliki antropolog Žermen Tilion je pokazala da je niži položaj žena posledica mutacije koja se dogodila u vreme neolitske revolucije, u trenutku sedentarizacije i ovladavanja zemljoradničkim tehnikama. Njena knjiga Harem i kuzeni (Le Harem et les Cousins, 1966) pokazuje zašto i kako su se endogamija i zatvaranje žena nametnuli svuda oko Sredozemnog mora. U odnosu na običaje primenjivane u starijim civilizacijama, islamska doktrina je naklonjenija ženama: tamo gde ove nisu imale nikakvog udela u nasledstvu, ona uči da im treba ostaviti deo u visini polovine onoga što je pripalo muškarcu. Takav je propis zacelo šokantan ako ga uporedimo s našim zakonodavstvom po kom su muškarac i žena ravnopravni; mnogo manje ako ga postavimo u njegov kontekst. Isto možemo reći i za mnogobrojne druge karakteristike islama.
Na osnovu tog shematskog i krutog znanja, ne bez sličnosti s maniheizmom koji i sama osuđuje, Hirsi Ali započinje podjednako problematičnu akciju. Početkom XX veka Maks Veber je formulisao jedno razlikovanje, koje je potom često preuzimano, razlikovanje između etike uverenja i etike odgovornosti. Prva etika jeste etika moraliste. Sastoji se u odbrani onoga što se misli, bez vođenja računa o dejstvima izazvanim tim rečima. Druga je etika etika političara koji usvaja obrnutu perspektivu: za njega važna nije iskrenost njegovih reči, nego njihova delotvornost. No intervencije Hirsi Ali bolje se pravdaju kao izrazi njenih osećanja nego kao politička akcija; ona odaje utisak da s islamom ima da poravna neke lične račune, kao da svojom sadašnjom žestinom hoće da izbriše svoja prethodna angažovanja.
Zavisno od prilike, njene intervencije kolebaju se između umerenog stava, kao kad podstiče muslimane da prihvate demokratiju, i stava radikalnog, kad poziva na iskorenjenje islama, koji proglašava odgovornim za sva zla. Upravo se taj poslednji stav danas i dovodi u vezu s imenom i slikom Hirsi Ali. No očekivati da će svi muslimani na svetu, danas više od milijardu njih, krenuti njenim putem i prigrliti ateizam stvarno nije realistična nada. Biti poreknut u onome što čovek sebi predstavlja kao svoj kolektivni identitet izaziva grčenje i neprijateljstvo; on pristaje da evoluira utoliko radije što ima dvojako osećanje da ostaje veran sebi i da ga drugi poštuju zbog onoga što je. Ako je odricanje od islama nužan uslov te evolucije, ali uslov koji vernici odbijaju da ispune, treba li započeti novi krstaški rat kako bi se silom naterali na to? Taj način poništio bi cilj kom se teži: da se ta populacija učini autonomnijom u svom načinu mišljenja, da se oslobodi tutorstva jedne dogme pridošle spolja. U savremenom Iraku vidimo primere štete nanete tom metodom: sloboda se ne može doneti silom.
Frontalni napad na islam, osim toga, nije neophodan ako želimo da idemo naruku njegovoj integraciji u demokratiju: dovoljno je braniti razdvajanje teološkog i političkog što, vratićemo se na to, muslimanskoj veri nije strano. U tumačenju religijske poruke možemo se, od svih tvrdnji sadržanih u Kuranu, osloniti na one koje su usaglasive s demokratskim duhom, a tumačenje ostalih skrenuti na istu stranu. Muslimani mogu spokojno živeti svoju veru u demokratiji, ali pod uslovom da ne svode islam na islamizam. No to ipak čine kako islamisti (koji se postavljaju kao glasnogovornici čitave zajednice), tako i njihovi najžešći kritičari (koji im time čine veliku uslugu). Za svoje najspektakularnije akcije Hirsi Ali je rešila da prednost dâ provokaciji umesto da olakšava prilagođavanje: ona se ne može stvarno nadati da će njene izjave o izopačenosti Proroka postati predmet rasprave s vernicima. Neprijateljske reakcije na njene reči, s druge strane, kao da radikalizuju njene postupke, njoj kao da je cilj građanski rat. Da bi se otpočela rasprava, međutim, potrebno je raspolagati zajedničkim referentnim okvirom.
Treba li kriviti „multikulturalistički“ model za neuspeh integracije koji pogađa neke grupe muslimana? Odgovor je manje očigledan nego što to veli Hirsi Ali. To da stanovnici zapadnih zemalja ne poseduju svi istu kulturu jeste činjenična konstatacija, ne vrednosni sud. Sjedinjene Države su zemlja u kojoj je ta raznovrsnost uzeta u obzir; no to je i zemlja u kojoj populacija najjače iskazuje svoja patriotska (američka) osećanja. Mogućnost da se praktikuje svoja kultura porekla a da se pri tome ne trpi diskriminacija ne sprečava lojalnost prema zemlji u kojoj se živi. Kulturna, nacionalna, ideološka solidarnost ne brkaju se međusobno: „isti zakon“ ne znači „ista kultura“. Situacija u evropskim zemljama nije ista, ali to „multikulturalizam“ ne diskvalifikuje unapred. Ne postoji univerzalan ljudski rod; ako bismo ljudska bića lišili svake posebne kulture, ona bi naprosto prestala da budu ljudi.
Intervencije Hirsi Ali pokreću tri opšta pitanja između kojih se moramo truditi da pravimo razliku, jer navode na različite odgovore. Prvo je pitanje pretnji, koje se od 2002. nadnose nad njen život, pa dakle i na pravo da se religije kritikuju ili odbacuju, pravo inherentno svakom demokratskom režimu. Tu nema nikakve sumnje: pretiti smrću ili podsticati na nasilje protiv onoga čija vam se mišljenja ne sviđaju zločin je koji mora biti kažnjen. U očima zakona, kao i morala, fizičko nasilje ima veću težinu nego simbolično nasilje. Drugo se pitanje tiče statusa žena u tradicionalnim, a posebno muslimanskim društvima, i nasilja koje one trpe: borba koju tu treba voditi pravedna je i nužna, iako se sredstva što ih je odabrala Hirsi Ali ne pokazuju uvek kao prikladna. I na kraju, treće pitanje odnosi se na globalna, geopolitička i istorijska objašnjenja koja ona daje novijim događajima, i radikalnim rešenjima koja preporučuje: u ovoj ravni, njene reči smemo oceniti kao neuverljive.
Hirsi Ali, pak, govori kako je odredila tri precizna cilja svoje akcije. Prvi je bio da javno mnenje u Holandiji učini osetljivim za patnje muslimanskih žena, zatvaranih, tučenih, primoravanih da se priklanjaju porodičnim odlukama a ponekad čak, u slučaju neposlušnosti, i usmrćivanih. Možemo reći da je uspela da privuče pažnju na ta stradanja i podseti kako je neophodno suprotstaviti im se; s tog stanovišta, njena je akcija bila delotvorna, iako borba nije okončana. Drugo, ona je htela da u muslimanskoj zajednici podstakne raspravu o reformi islama. U tom pogledu, njena je intervencija pretrpela neuspeh, jer je opažena kao nešto spoljno i protivno religiji, te da prema tome predstavlja poziv ne na reformu, nego na odbacivanje; a s onim ko ti poriče identitet nema rasprave. Treće, Hirsi Ali je želela da podstakne muslimanske žene da svoje patnje osude kao neprihvatljive. U toj ravni, rezultati su mešoviti: neke su joj žene zahvalne na otvorenom govoru, ali mnoge druge holandske muslimanke nisu se prepoznale u likovima iz Potčinjavanja.
U knjizi koju posvećuje nedavnim događajima u Holandiji, Ubili su Tea Van Goga, Jan Buruma opisuje jednu televizijsku emisiju tokom koje je, u prisustvu Hirsi Ali, u jednom foajeu film Potčinjavanje prikazan za tučene žene. Jedna od njih joj kaže: „Vi nas naprosto vređate. Meni je vera dala snagu. Tako sam shvatila da moj položaj više ne može da traje.“4 Ta prosta žena kao da je bolje od militantnih ateistkinja shvatila čemu služi religija i kako, dalje od maštovitih opisa sveta ili nekog anahronog propisa u njemu, religija može da pruži egzistencijalnu podršku onima koji pate. U sopstvenoj knjizi, Hirsi Ali priznaje tu teškoću da neke žene koje želi da brani natera da je čuju, ali zadovoljava se objašnjenjem da je to usled njihove duge naviknutosti na pokornost. Čak i da je tako, poziv na napuštanje svoje religije mogao bi i ne biti prihvaćen: još jednom, ne može se niko naterati da bude slobodan. Ali Hirsi Ali kao da ne mari zbog toga: ona sopstvenu akciju opaža kao produženje antiklerikalne borbe otpočete još u Prosvetiteljstvu, kao rat razuma protiv predrasuda, ili pak, u skladu s lenjinističkim modelom, kao borbu prosvećene avangarde u korist masa nesposobnih da se oslobode same.
Pošto nije uspela da je muslimani u Holandiji prihvate kao reformistkinju, Hirsi Ali je pronašla druge pažljive slušaoce. Od 2006. više nije poslanik svoje zemlje, nego radi za jedan think-tank u ustanovi Washington American Enterprise Institute, bliskoj neokonzervativnim sredinama koje su odvele američku vladu u rat u Iraku, dakle i u logor Gvantanamo i u zatvor u Abu Graibu, i koje će je sutra možda navesti da bombarduje Iran. U takvoj sredini reči mogu izazvati akcije ništa manje ubilačke od onih terorističkih. Da li će to biti krajnja tačka evolucije ove neobične žene? Kad pročitamo njenu autobiografiju možemo oceniti da neće; bogata i složena ličnost koja se vidi u njoj ne bi se smela dugo zadovoljavati običnim pozivom na rat protiv islama.
Danske karikature
Tridesetog septembra 2005. prvi danski dnevni list Jyllands-Posten objavljuje dvanaest crteža na temu proroka Muhameda. U pozadini te inicijative prisutna je afera Van Gog: sećajući se tragične smrti sineaste, crtači ove zemlje oklevaju da zađu na taj opasni teren, ali list bi hteo da ih podstakne da prevaziđu strah. Reakcija nekoliko glasnogovornika muslimanske zajednice na objavljivanje crteža je jaka ali, u početku, bez posledica. Ovi zato pozivaju medije, kao i verske i političke vlasti muslimanskih zemalja, a protesti u tim zemljama poprimaju zastrašujuć obrt: krajem januara 2006, sve je više antidanskih manifestacija, danska vlada je pozvana da se izvini. Prilikom tih zbivanja nekoliko osoba je poginulo, u Avganistanu, Libiji, Nigeriji i drugde; prema jednom prebrojavanju, registrovano je 139 poginulih. Danska vlada se trudi da smiri duhove, druge evropske zemlje intervenišu u istom smislu, kao i nekoliko muslimanskih ličnosti; prepirka se stišava tokom februara. Ipak, ostavila je trajne tragove: odsad će se pominjati kad god se u Evropi povede pitanje o mestu islama. Ispitajmo činjenice pobliže.5
Najpre treba podsetiti na nacionalni kontekst u kom se dogodila ta „afera“. Do nedavno, Danska je na svom tlu imala sasvim malo stranaca. Za prve grupe koje su došle, sedamdesetih godina XX veka, smatralo se da će se po završetku rada vratiti svojim kućama; to su, kao u Nemačkoj, bili „gostujući radnici“. Zbog laganog povećanja njihovog broja, iskrsavaju stranke krajnje desnice koje imigrante opisuju kao aktere nove okupacije (posle one nemačke, u Drugom svetskom ratu) i kao pretnju „danskim vrednostima“. U stvari, kao i drugde u Evropi posle smrti komunizma, program krajnje desnice svodi se na dva nacionalistička izbora: vratiti imigrante njihovim kućama, suprotstaviti se evropskoj integraciji. Muslimanski imigranti posebno su vidljivi, te tako i izazivaju najjače odbacivanje. Administracija je stvorila posebnu kategoriju, kategoriju „potomaka“, da u nju smesti decu useljenika, čak i kad su rođena na danskom tlu. Borba protiv „multikulturalizma“ postala je jedna od velikih tema javne rasprave. Osim toga, Danska ima zvaničnu religiju, luteranski protestantizam, služitelji kulta imaju status državnih činovnika, časovi hrišćanstva obavezni su u državnim školama.
Godine 2001, na izborima za parlament pojavljuje se jedna stranka osnovana nekoliko godina ranije, posle rascepa na krajnjoj desnici, Stranka danskog naroda, na čijem je čelu Pija Kjersgor (Kjærsgaard), bolničaka bez dlake na jeziku. Njena izborna propaganda prikazuje plave Dankinje ugrožene od preplanulih grubijana s Juga, odgovornih za masovna silovanja, prisilne brakove i ulične bande. Kjersgorova propoveda „Danska Dancima“; islam je kancer, veli ona svojim sunarodnicima, teroristička organizacija, njegovi vernici čekaju priliku da nas pobiju. Izjavljuje, takođe: „Postoji samo jedna civilizacija, naša“, čime se svrstava iza Orijane Falači, više nego uz Hantingtona. Drugi jedan partijski lider tvrdi: „Postoji mnogo zajedničkih tačaka između Hitlera i islama.“ Predstavnik druge jedne stranke krajnje desnice pita: „Znate li razliku između pacova i muslimana? Pacov ne prima socijalnu pomoć.“ Ove javno izrečene izjave ostavljaju trag u duhu ljudi.
Izbori, održani nedugo posle 11. septembra 2001, dovode na vlast koaliciju sastavljenu od liberala i konzervativaca, uz podršku Stranke danskog naroda. Jedan od hitnih zadataka novog parlamenta jeste da se usvoji zakon zamišljen tako da obeshrabri svakog kandidata za useljenje. Uslovi porodičnog okupljanja su pooštreni: da bi stranac mogao da dođe da živi sa svojim danskim supružnikom mora dokazati da je njegova veza s Danskom značajnija nego sa zemljom porekla, a oboje moraju imati najmanje dvadeset četiri godine. Ministarka unutrašnjih poslova, bivša levičarka Karen Jaspersen, predlaže da delinkventi koji traže azil budu internirani na jednom pustom ostrvu. Ishod, za četiri godine broj boravišnih dozvola na ime odjedinjenja porodice drastično se smanjio.
Afera s karikaturama upliće se upravo u taj kontekst, u kom osuda islama često služi kao fasada za odbacivanje imigranata. Jedan autor nije našao ilustratora za svoju knjigu o proroku Muhamedu i javno se požalio; Fleming Roz (Flemming Rose), urednik kulturnih strana u Jillands-Postenu, odlučuje da istraži i druge slučajeve onoga što naziva autocenzurom i naručuje crteže. Njihovo objavljivanje prati tekst u kom novinar objašnjava kako se modernost stapa sa hrišćanstvom, dok islam otelovljuje pomrčinu, da je rat civilizacija neizbežan i da valja prevazići svoje strahove, dakle stupiti u borbu dobra protiv zla. U ovom slučaju, posredi je dokazivanje sopstvene privrženosti slobodi izražavanja, prvoj od „danskih vrednosti“ koja, prema njemu, pretpostavlja da svako pokaže „spremnost da bude prezren, izvrgnut ruglu, ismejan“, što bi trebalo da je i stav muslimana, takođe. Neposredni cilj je da se dokaže kako je za islam moguće reći i nešto loše bez straha da će čoveka snaći sudbina Van Goga. Glavni urednik lista tu celinu predstavlja uvodnikom pod naslovom „Pretnja iz Pomrčine“, u kom žali zbog „preterane osetljivosti“ muslimana.
Sami crteži nisu naročito agresivni. Na pet crteža nije udovoljeno narudžbini, na njima nije predstavljen Muhamed. Druga dva su proste slike koje ne sugerišu nikakav sud. Pet poslednjih mogu se okvalifikovati kao karikature: jedna pokazuje Proroka s rogovima, tri se podsmevaju muslimanskim stavovima prema ženama, a poslednja, najčešće navođena, pokazuje Muhameda s bombom umesto turbana. Ono što im daje poseban smisao jeste situacija u kojoj su objavljene: ti crteži ne ilustruju toliko pravo na slobodno izražavanje, koliko pravo da se islam napada uz podsmevanje Proroku, kog muslimani ipak smatraju svetom ličnošću.
Pređimo na čudno poimanje slobode izražavanja koje brani urednik lista: on tu slobodu svodi na pravo na ismevanje i podrugivanje (po tu cenu, primerno otelovljenje te vrline više ne bi bio Spinoza, nego televizijske emisije kakva je u Francuskoj Les Guignols de l’ info). Bolje je da pođemo od cilja koji je istakao: braniti slobodu izražavanja tako što će se kritikovati i ismevati islam. Postavljaju se dva pitanja. Prvo se tiče sadržaja mete: zašto se zadržavati na tom primeru „cenzure“, od svih drugih koji su mogućni? Ovaj izbor ne može biti plod slučaja. Da je urednik zatražio da se crtači ismevaju crnim muškarcima ili gojaznim ženama, njihov odgovor bi takođe bio primer slobode izražavanja, pošto se takva izrugivanja obično ocenjuju kao neprikladna. Ako to nije učinio, ako je krenuo od knjige za koju se nije našao ilustrator, to je stoga što je imao, takođe, ili pre svega, drugi jedan cilj: da u sumnju dovede legitimnost islamskih propisa i, na kraju, da pokaže da su muslimani netolerantni.
Drugo pitanje tiče se mesta ove teme u društvu u kom se odigrao eksperiment. U jednoj populaciji koja je toliko propusna za ksenofobne i antiimigrantske diskurse i vrednosti kao što je dansko društvo u ovom trenutku, nikoga ne šokiraju insinuacije da je islam po sebi ženomrzačka i teroristička religija. Naprotiv, njima se potvrđuju osećanja većine koja, umesto da se prikloni „multikulturalističkim“ dogmama politički ispravnog, konačno vidi, slobodno izraženo, ono što i sama misli. Ako se zaista htelo dokazati da je sloboda izražavanja dobra po sebi, ma koji bio iskazani sadržaj, trebalo je odabrati tvrdnje koje su oprečne običnom javnom mnenju i krše zabrane uz koje staje većina građana: držati, recimo, antisemitske govore. Ako nikome ne pada na pamet da slobodu izražavanja brani na taj način, to je stoga što, protivno onome što čujemo u nekim pledoajeima, ta sloboda nije ni jedina ni najosnovnija među vrednostima jedne liberalne demokratije; ona među njima postoji, svakako, ali uz ostale, kojima mora da se prilagodi. Svi prećutno prihvataju tu hijerarhiju, i kad se zabranjuje podsticanje na rasnu mržnju tad nije cenzura posredi.
Sloboda izražavanja nije neka obična vrednost, jer ona omogućuje oslobađanje od svake druge vrednosti: ona je zahtev za potpunom tolerancijom (ništa što kažemo ne sme biti proglašeno za nešto što se ne toleriše), dakle za sveopštom relativnošću svih vrednosti. Ja zahtevam pravo da branim bilo koje mišljenje, kao i da ocrnjujem bilo koji ideal. Svakom je društvu, međutim, potrebna jedna čvrsta osnova zajedničkih vrednosti; sve njih zameniti onim „imam prava da kažem sve što hoću“ nije dovoljno za utemeljenje zajedničkog života. Svakako, pravo da se odbiju neka pravila ne može biti jedino pravilo koje ustrojava život nekog kolektiviteta. „Zabranjeno je zabranjivati“ je zgodna formulacija, ali joj se ne priklanja nijedno društvo na svetu.
Temelj liberalne demokratije jeste moć naroda i zaštita pojedinca. Pored slobode izbora koju čuva za pojedince koji je sačinjavaju, država ima i druge ciljeve: da štiti njihov život, njihov fizički integritet i njihovu imovinu, da se bori protiv diskriminacija, da se trudi da postigne pravdu, mir i zajedničku dobrobit, da brani dostojanstvo svih građana. Ako i ima neka sopstvena prava, pojedinac ne prestaje da živi u društvu. Njegove radnje imaju posledice po ostale pripadnike grupe, te reč nije samo izraz misli, nego je istovremeno i akcija i smešta se u društveni prostor. Tačnije, neke „izvršiteljske“ (parole „performatives“) reči po sebi su samostalne radnje, kao što su to klevetničke ili sramoteće reči: reći, tad, znači učiniti. Druge su, štaviše, podstrekivanje drugih na akcije: naredbe, pozivi, preklinjanja, što sve uključuje odgovornost onoga ko ih izgovara. Između imanja prava da se izvrši neki čin i izvršenja toga čina postoji razdaljina koju prelazimo uz vođenje računa o mogućnim posledicama tog čina u postojećem kontekstu. U tom smislu, reč ili drugi oblici izražavanja podvrgnuti su ograničenjima, nametnutim zbog vrednosti kojih se drži društvo. Otuda većina evropskih zemalja raspolaže antinacističkim zakonima, ili zakonima koji kažnjavaju klevetanje grupa, ma kakve bile, pa čak i zakonima protiv bogohuljenja. U Danskoj takođe, ali oni se odnose, istina, samo na luteransku veroispovest.
Vlade tih zemalja ne oklevaju da pribegnu tim zakonima. U samom trenutku kad afera s karikaturama dostiže pun zamah, februara 2006, engleski istoričar Dejvid Irving, poricatelj nacističkog genocida nad Jevrejima, osuđen je u Austriji na tri godne strogog zatvora zato što je osporavao postojanje gasnih komora u Aušvicu. U isto vreme, francuski biskupi izdejstvovali su da pravosuđe zabrani jednu reklamu preslikanu saTajne večere Leonarda da Vinčija, za koju su ocenili da vređa osećanja hrišćana jer izvrgava sliku Hrista ruglu. I dalje u februaru 2006, rukovodilac nemačke Hiršćanske socijalne unije, Edmund Štojber, traži skidanje turskog filma Dolina vukova sa repertoara, kvalifikujući ga kao „film mržnje, rasističke i antizapadne“. Juna iste godine, francuski ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi pokreće proces pred Kasacionim sudom protiv jedne rep-grupe čije je tekstove video kao nasrtaj na čast i kao klevetanje nacionalne policije. U samoj Danskoj, pada odluka da se na tri meseca suspenduje Radio Holger koji je, jula 2005, podsticao na „istrebljenje svih muslimanskih fanatika, to jest na ubijanje velikog dela muslimanskih useljenika“. Postoji, dakle, mnogo granica slobodi izražavanja za koje biramo da ih ne kršimo.
Između zakonske sfere, koja počiva na zabranama, i lične sfere, u kojoj je sloboda šira, umeće se jedna javna i društvena sfera, prožeta vrednostima. Zakonski poredak, to nisu samo zakoni, nego i svi propisi pa i ustanove, onoliko koliko predstavljaju taloženje zakona i propisa. Veliko načelo kom se pokorava zakonski poredak jeste načelo jednakosti. Društveni život, pak, odigrava se u tom zakonskom okviru, ne svodeći se na njega; a njegovo načelo, pak, uopšte nije jednakost (ko bi hteo da živi u društvu u kom bi se sa svima postupalo na isti način?), nego priznanje, koje stičemo pokazujući se sjajnijim, ili ljubaznijim, ili odanijim, ili hrabrijim od drugih, rečju, pokazujući se superiornim, a ne jednakim; ono što tad tražimo nije jednakost nego odlikovanje, nagrada, nadoknada za izuzetnost. Sam društveni prostor nije homogen: slika nije glas, džinovski oglas nije ilustracija za knjigu, karikatura u štampi nije slika na zidu galerije. Slogan upućen sa političke tribine ne odgovara na iste zahteve kao univerzitetska teza. Postoji i razlika između kritikovanja neke ideologije zajedničke mnogima (to je čin hrabrosti), i neke skrajnute i diskriminisane grupe (to je čin mržnje), između samopodsmeha i podsmeha drugima.
Društveni konsenzus koji reguliše tu javnu sferu i sam ograničava slobodu izražavanja. Tako, izbegavamo da se javno rugamo debelima, iako to ne zabranjuje nijedan zakon, a u savremenom filmu trudimo da ne predstavljamo sve crnce kao silovatelje, ni sve Jevreje kao pokvarene bankare. Upravo zbog toga, isto tako, iako nisu zakonom zabranjeni, neki tekstovi koji krše uspostavljeni konsenzus teško nalaze izdavača: svi se plaše „medijskog linča“. No izgleda da se ova opreznost ne širi i na muslimanske Arape. Doterana do krajnosti, ona proizvodi „politički korektno“; potpuno napuštena, ona ostavlja mesta za ono što bismo mogli nazvati politički odvratnim, a predstavlja se pod plaštom „govorenja istine“. No ako traganje za istinom i iskazivanje mišljenja i jesu dragocene slobode, one nisu jedini regulatori našeg življenja.
Da rezimiramo: karikature islama nisu dobra ilustracija načela slobode izražavanja; a samo to načelo nije, u društvenom životu, neprikosnovena sila kakvu joj pripisuju njegovi branioci. Čini se da pravdanje objavljivanja karikatura u listu Jyllands-Posten isključivo odbranom tog načela nije dovoljno. Sugestija prema kojoj bi posredi bila pomoć muslimanskim masama da iziđu iz svog neznanja i pasivnog potčinjavanja dogmama nije ništa uverljivija: javno žigosanje retko je kad dobro pedagoško oruđe. Ali onda, koji su dodatni razlozi bili motiv za njihovo objavljivanje?
Najpre, ne treba zanemariti dobiti koje stičemo igrajući ulogu hrabrog viteza branioca slobode, apostola dobra: te dobiti delimično tvore čari maniheizma. Mi izvlačimo sigurno zadovoljstvo kad se osetimo kao ispravioci nepravdi, kad nas nadahnjuje ono što se na engleskom zove righteous indignation. Videli smo da su urednici lista mirno sebe nagradili time što su se proglasili za predstavnike dobra koji se hrabo bore protiv sila zla, Svetlosti protiv Pomrčine. Ali ne možemo prenebreći ni drugo mogućno objašnjenje, natuknuto sutradan po objavljivanju karikatura. Prema jednom od dvanaest crtača, „list je od samog početka hteo jedino da provocira“; takvu su ocenu izneli i drugi veliki danski dnevni listovi.
Možemo zapravo steći utisak da su novinari uvereni u jedno: za razliku od „nas“, koji smo obdareni najboljim vrlinama, muslimani nisu u stanju da zauzmu kritički stav prema svojim verskim dogmama; da bi se to pokazalo, dovoljno je mahati im crvenom krpom ispred nosa. I da je cilj urednika bio da izazovu žestoku reakciju nekih muslimana i, kao posledicu, to da zemlja odbaci svoju muslimansku manjinu, već na udaru napada stranke krajnje desnice povezane s vladom, oni ne bi drugačije postupili. Ishod, željen ili ne, bio je pogoršanje napetosti koja je okruživala imigrante, a ne njihovo preobraćanje u „danske vrednosti“. Samim tim, vidimo da je sporna i sama formulacija nedoumice s kojom se suočavaju učesnici u javnoj raspri u Danskoj. Umesto onog: braniti dobro i slobodu, ili popustiti pred autocenzurom, mogla bi se iskazati i istinska alternativa: doprineti zategnutosti između grupa unutar društva, ili olakšati njihovo uzajamno integrisanje. Još jednom, konstatujemo da bi etika odgovornosti bolje odgovarala političkoj akciji nego etika uverenja.
Prevod sa francuskog Jelena Stakić
Iz Tzvetan Todorov: La peur des barbares. Au-delà du choc des civilisations, Paris: Robert Laffont, 2008.
Knjiga Strah od varvara uskoro u izdanju Karposa.
Cvetan Todorov, francuski pisac bugarskog porekla, prevedena dela: Teorije simbola, Žanrovi govora, Fantastika i književnost, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku, Nesavršeni vrt…
Peščanik.net, 05.08.2010.
Strah od varvara – s onu stranu sudara civilizacija
Prevela: Jelena Stakić
Karpos: 2010.
Sanja Petkovska
Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd
Savremena tendencija sve intenzivnije međusobne povezanosti kulturoloških i političkih fenomena dovodi pitanja kulture u centar diskusije o okvirima i principima zajedničkog života pojedinaca i grupa različitih sociokulturnih obeležja. Tema je do sada uveliko obrađivana kao tema multikulturalizma, politika priznanja, politika identiteta, ili u nekom drugom vidu razmatranja rešenja i objašnjenja složenih problema odlučivanja i upravljanja pitanjima kulture savremenih zajednica – kulturne politike. Problematikom su se najintenzivnije bavili civlini sektor i međunarodne organizacije, ali je ona uveliko i tema teoretičara različitih disciplina društvenih nauka.
Centralni pojam u mišljenju Cvetana Todorova (Todorov, Tzvetan) je nezaobilazni projekat prosvetiteljstva koji je, kako su brojni teoretičari naglasili, počev od Liotara (Lyotard Jean François), zapao u krizu uslovljenu manjkavostima projekta modernizma. Kao posledica krize usledilo je stanje ambivalencije i nedostatka kriterijuma da se relativizovane kategorije urede na način koji bi olakšao njihovo pozicioniranje i implementiranje; razvili su se brojni i neobični fenomeni naporedne koegzistencije inače međusobno nekompatibilnih fenomena, poput arhaičnog i savremenog, ili tradicionalnog i modernog. Društveni pokreti i pokreti oslobođenja koji su delovali nakon Drugog svetskog rata u kombinaciji sa slabljenjem nacionalne države doveli su do velikih pritisaka na normativni okvir uređenja sa vremenih zajednica, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou koji postaje sve uticajniji i prisutniji. Promene uslovljene postkolonijalizmom i globalizacijom Todorov ne uključuje u svoju analizu, premda se bavi pitanjima povezanim sa globalizacijom kao procesom koji unosi sasvim drugi smisao u postblokovske međukulturne i interkulturne odnose. Centar razmatranja u ovom slučaju je Evropa, i Todorov se fokusira na odnose velikih sila, ali ne i na umrežavanja struktura moći ili na njihove međusobne neravnopravnosti i relacije dominacije i marginalizacije. Odnosi različitih oblika zajednica prema pojedincima ili grupama koje im ne pripadaju ili iz nekog razloga nemaju status ravnopravnog pripadnika, koje označavaju kao druge, strance, različite i način na koji se oni tretiraju u okviru te zajednice i šire, glavna je tema studije. Reakcija na “nepripadajuće” može biti strah koji dalje može da ih mobiliše na različite vrste reakcija. S jedne strane, Todorov želi da uvede jedan novi momenat u promišljanju granice koja deli civilizacije od “onih drugih“, a s druge i dalje ostaje sumnjičav prema mogućnostima da se izgradi zajednički okvir organizacije života i upravljanja poslovima neke zajednice, što svedoči o tome da ta granica ipak opstaje i da neko ostaje isključen.
Reakcije na kritike prosvetiteljstva koje su nastupile u drugoj polovini XX veka bile su različite i generalno se može reći da je reputacija ovog projekta bila ozbiljno narušena. Todorov spada u grupu teoretičara koji su ostali ubeđeni u neospornu vrednost ideologije slobode i jednakosti, smatrajući da oni nisu diskreditovani svime što je usledilo kao posledica nasleđa dve najveće demokratske revolucije, francuske i američke i da se može održati kontinuitet borbe za njihovu realizaciju. Strah od varvara nudi perspektivu neočekivano odlučnog, ali na svoj način paradoksalnog i kontradiktornog smirivanja i stišavanja konfliktnih nesporazuma koji su primer savremene forme odbacivanja drugih, u skladu sa očekivanim aktuelnim evropskim političkim ciljevima. Pojmovni aparat i način argumentacije koji Todorov koristi uključuje jedan sloj dvosmislenog, ali i dalje nekritički esencijalizovanog pozicioniranja koje Todorov ne dovodi u pitanje. (1) Polazna teza studije o varvarstvu pomalo je afektivno formulisana: “Zapadne zemlje imaju puno pravo da se brane od svake agresije i svakog nasrtaja na vrednosti koje su odabrale da na njima zasnuju svoje demokratske režime”. Todorov nema mnogo zamerki na liberalne demokratije, nema sumnji niti preispitivanja, vidi ih kao pozitivnu i jednoznačnu opoziciju totalitarnim režimima i u duhu prosvetiteljske tradicije želi da deluje korektivno na reakcije koje nastaju iz straha, na “nesrazmerne reakcije, preterane i nepravične, jer one vode ishodima suprotnim od željenih”. Tolerancija kao jedna od osnovnih liberalnih vrednosti, “ne znači da treba tolerisati sve” jer “poziv na toleranciju. Mora poći od suštinskog konsenzusa o onome što se u nekom društvu ne može tolerisati”. U duhu fukujamanskih teza, Todorov nas od samog početka obaveštava o postojanju konačnog rešenja i naginje eshatološkom shvatanju uloge evropskog projekta u pacifikovanju multikulturalnih tenzija. Međutim, kada je potrebno da definiše granicu “civilizacijske neprihvatljivosti“, sklon je njenoj relativizaciji i prenebregavanju činjenice da ne postoji ništa što zastupnike različitih kulturnih i socijalnih gru pa čini obaveznim da podrazumevani kriterijum diferencijacije i kategorizacije prihvate kao legitiman.
Za razliku od uobičajenog načina da se varvari posmatraju kao oni čija se pripadnost ljudskom rodu negira zbog neke karakteristike koja se tiče društvene pozicije, porekla ili nekog oblika ponašanja, Todorov varvarstvo definiše kao “poricanje pune ljudskosti drugih”. Varvari nisu oni koji su odbačeni ili marginalzovani, to su oni koji odbacuju druge. Premda napominje da su kvalifikacije koje čine varvarina (kršenje zajedničkog života – incest, pokazivanje istinskog prekida sa drugim ljudima u vidu npr. kanibalizama, preklapanje javne i privatne sfere i nedostatak društvene organizacije) prolazni oblici ponašanja, ne trajne karakteristike pojedinaca ili grupa, on istovremeno političku upotrebu varvarstva u svom određenju smatra legitimnim načinom uređenja političkog prostora – varvari su oni koji odbacuju druge, i to je apsolutni smisao pojma “varvarin”, za razliku od relativnog koji označava svakoga ko za nas predstavlja drugog, stranca.(2) Imajući na umu političko značenje varvarstva, Todorov ga smatra kategorijom od “prvorazredne važnosti”, ali za razliku od varvarstva koje je isključivo, smatra da ljudskost koja je na strani liberalne demokratije, uključuje i to “neljudsko”, i da je “neljudskost nešto ljudsko”, pružajući priliku svakome da “krene pravim putem”. Civilizacija je istorijska tvorevina i podrazumeva “poznavanje prošlosti”, ona je okvir koji nadilazi pojedinačne kulture i za razliku od njih, suprotna varvarstvu na način koji ne može biti relativizovan. Dok civilizacija uključuje u sebe moralni sud, kulture su moralno neutralne i nezavisne u odnosu na civilizaciju, ali su njen osnovni preduslov. Premda predstavlja priznavanje drugih u punoj ljudskosti, civilizacija takođe može biti zloupotrebljena kako bi iza sebe zaklonila varvarstvo. Sve u svemu, Todorov prema varvarstvu koje je odredio kao neprihvatljivo za civilizaciju, ostaje ambivalentan. Civilizacija je univerzalni projekat nastao tokom epohe prosvetiteljstva gde je pluralitet osnova jedinstva i to je krajnji domet objašnjenja koje nam se nudi, Demokratski se režimi moraju suprotstaviti varvarstvu u sebi, ali po potrebi i voditi legitimnu borbu protiv varvarstva koje dolazi od strane drugih. Ono što može biti jednakost različitih ima gotovo istu poziciju kao i “rat svakog protiv svih.“
U Strahu od varvarstva najcitiranija knjiga je Hangtintonov Sudar civilizacija, na koju zapravo Todorov odgovara sa namerom kritike i pobijanja njegove teze. Mada on pokušava da relativizuje i drugačije postavi pojedine koncepte rasprave, njegova argumentacija ne uspeva da dekonstruiše i zaobiđe strukturu koja je postavljenja od strane Hantigtona u okviru koje su kulturni i religijski identiteti postali mesto najintenzivnijih i najozbiljnijih političkih konflikata. Najviše što nam se nudi je optimističko uveravanje da je Evropska unija projekat koji ima univerzalizujuću snagu ujedinjavanja i prevazilaženja problema koji proizilaze iz kulturnih različitosti. Jednostavnosti u pristupu ne manjka ni sa jedne ni sa druge strane. Najveća zamerka koju Todorov upućuje Hantingtonu tiče se stava da je moguće jednom zauvek identifikovati tvrdo jezgro ili suštinu svake civilizacije. (3) Dalje, Todorov postblokovske sukobe smešta u još jedan okvir, okvir manihejske filozofije koja posmatra svet kroz večni dualizam dobra i zla, kroz njihov večiti međusobni sukob. Govoreći o metafori “su dara civilizacija“ Istoka i Zapada u vezi sa filozofijom manihejizma, posebno u kontekstu događaja nakon 11. septembra, kada sukob eskalira i počinje da se govori o društvenoj panici i strahu, makar i kao o okviru koji je potrebno prevazići, Todorov takođe previše podrazumeva i nedovoljno odlučno odbija taj diskurs. Prethodno nam saopštivši da se civilizacija mora braniti, Todorov sugeriše da odbrana civilizacije ne može da se zasniva na varvarskim sredstvima, inače se upada u krug nasilja iz kog nema izlaza. Na taj apel se često vraća, iako je prethodno već tvrdio da civilizacija nikada nije potpuno “očišćena” od varvarstva kom se često pripisuje kvalifikacija nerazvijenosti. Deluje kao da je Todorov ubeđen da linija fronta mora da postoji, ali i da nije u mogućnosti da je locira i identifikuje.
Način na koji se tortura legitimizira u okvirima borbe protiv terorizma je ilustracja za to kako strahovi mogu da unazade demokratiju koja pribegava amnestiji praksi koje bi trebalo da je odavno ostavila za sobom, na način koji daleko prevazilazi od branu i postaje ofanziva u cilju “otklanjanja opasnosti”. Beleške o torturi (engl. Torture Memos), dokument koji su sastavili pravni savetnici Ministarstva odbrane SAD, redefiniše pojam torture smatrajući da su prakse zbog kojih je ponašanje američkih vojnih snaga osuđivano od strane međunarodne zajednice zapravo zakonski prihvatljive i legitimne, jer ne rezultiraju smrću ni ozbiljnim telesnim oštećenjima onih koji su mučenju podvrgnuti. Prakse torture koje ne iščezavaju pokazuju da je sukob “civilizacije“ i “varvarizma“ unutrašnji konflikt savremenih društava, ili centralna dvosmislenost političkog koje ne može da kontroliše odnos sredstva i ciljeva.
Ajan Hirsi Ali (Hirsi Ali, Ayaan), holandska aktivistkinja, spisateljica i feministkinja poreklom iz Somalije, zaposlena u američkom konzervativnom institutu, priključila se ratu Zapada protiv Islama i terorizma, smatrajući da je poreklo i nekadašnja pripadnost toj religiji čine posebno legitimnom kritičarkom. Kao što se može reći da je Obama kao predsednik SAD bio preko potrebna figura savremenoj američkoj demokratiji, isto se može reći i za Hirsli Ali, koju konzervativne struje na neki način upotrebljavaju kako bi legitimizirale svoje stereotipe i neravnopravne tretmane pripadnika manjina, imigranata i doseljenika. U članku britanskog Gardijana (engl. Guardian) navodi se kako Hasli Ali predlaže prosvetiteljski projekat putem kog se “kritičko mišljenje” namerava uvesti u islam različitim posrednicima, od kojih je jedan i hrišćanstvo. (4) Bez obzira na to što se sa eklektičkom konstrukcijom Hasli Ali teško može polemisati, Todorov razlaže njene argumente i njeno shvatanje sveta označava šematizmom, što u datom kontekstu deluje prejednostavno. Ubistvo reditelja filma Potčinjavanje koji je snimljen po tekstu Hasli Ali, Van Goga (Theo van Gogh),dovelo je do nove eskalacije nasilja i novih konfrontiranja pripadnika muslimanske religije i Zapada, pre svega Holandije u kojoj se incident dogodio. Iako su mnogi zahtevi drugih religijskih zajednica za cenzurom iz razloga povrede verskih osećanja prihvaćeni, to nije prošlo kada je reč o karikaturama koje je objavio holandski list Jilands posten (hol. Jyllands -Posten). Njihovo obrazloženje je bilo da samo žele da pokažu da se i sa islamom “sme šaliti”, ali je cena bila prevelika: neredi, mrtvi širom muslimanskih zemalja i ozlojeđenost koju je teško zaboraviti. Hasli Ali dobila je status neprikosnovenog borca za slobodu, i njene izjave se dočekuju sa velikom pažnjom, a mišljenja o gorućim političkim temama smatraju relevantnim. Tako je za list Jerusalim Post (engl. Jerusalem Post) pohvalila Izrael kako je dostigao nivo liberalne demokratije i da ima problem sa fundamentalizmom koji dolazi od drugih grupa, čak i da njoj deluje da žene u Izraelu imaju ravnopravan položaj. Deluje da je Hasli Ali sasvim nezainteresovana da primeni kriterijume po kojima sudi o Islamu na druge religije i na druge zajednice, što je samo jedna od problematičnosti njenog angažmana. (5) Izjavila je ono što bi se Zapadu dopalo da čuje, iako je sasvim jasno da politika Izraela ima takođe crte fundamentalizma i totalitarizma. Tačka u kojoj nastupa razočarenje je momenat kada se Todorov usaglašava sa idejama Hasli Ali, i tvrdi da je “potrebna evolucija prema liberalnom Islamu koja može biti jedino delo samih muslimana i ne može biti nametnuta spolja”. “Spokojno prihvatanje demokratskih vrednosti” je rešenje koje daje Todorov, a smatra da neke dodatne zahteve koje pripadnici različitih religijskih zajednica ispostavljaju kao imigranti u zapadnim društvima jednostavno ne treba posmatrati kao nešto strašno i da im treba izaći u susret. Rešenje je dakle krajnje jednostavno, i tu počinje problem.
Put kojim Todorov obrađuje pitanje odnosa dve veoma važne koncepcije u okvirima društvenih nauka (civilizacije i varvarizma) zaokružuje se politički i simbolički tematizovanjem evropskog identiteta, koji je za sada uglavnom baziran na kohabitaciji nacionalnih identiteta, i razmatranjem mogućnosti određivanja sadržaja mogućeg zajedničkog identiteta, kako se jedinstvo unije ne bi baziralo prevashodno na administrativnim i ekonomskim osnovama, nego bi u njega bile uključene i kulturološke. Todorov smatra bi osećaj zajedničkog identiteta dao više snage evropskom projektu, ali i da se ideja o jedinstvenom evropskom kanonu ne može braniti, budući da je “jedinstvo evropske kulture u načinu upravljanja raznim kulturnim identitetima“. Ono što je važno jeste da pojam varvarin ne postoji u drugim velikim kulturama poput na primer kineske, ali Todorov smatra da je njegovo izdvajanje u evropskoj tradiciji imalo i svojih pozitivnih strana, iako je teško očekivati da su te pozitivne strane prevagnule i svakako da je to staro uverenje da neke pojedince ili grupe možemo smatrati suštinski drugačijim od nas samih i niže vrednim, bilo zbog toga što govore drugačijim jezikom, što su druge boje kože, ili zbog toga što konzumiraju neke vrste hrane – imalo tragične posledice. Premda je nemoguće ostvariti zajednički evropski identitet, moguće je da se socijalnim i kulturnim razlikama da isti status i da se stoga ne pravi njihova diferencijacija po pitanju distribucije društvene moći. Uslov zajedničkog identiteta bio bi zajedničko pamćenje, što za brojne i raznovrsne evropske narode svakako ne bi bio izvodljiv poduhvat, tako da je nivo zajedništva koji se smatra ostvarljivim obezbeđivanje jednakih prava, dok se odustaje od zajedničkog normativnog okvira. U perspektivi koju iznosi Todorov, s onu stranu sudara civilizacija, ostaje Evropa kao “mirna sila“, koja bi ipak “morala da raspolaže vojnom silom“. Ostaje pitanje čemu bi ta vojna sila služila, ako Evropi “nijedna drugost ne bi mogla biti suviše strana?“
S obzirom da je teško obuhvatiti misao i argumentaciju svojstvenu Todorovu, koju često karakteriše bliskost književnosti i fantastici, vidljivo je da je njegov cilj da pruži pogled na teme koje su ključne za politike koje se tiču kulturnih tema i fenomena. Pored toga, očigledno je da, s namerom ili ne, Todorov ostaje često uhvaćen u zamku “nezgodnih dihotomija“ (6) iz kojih ne izlazi tako da biva jasno u kom smeru se uputio, dakle u odnosu na većinu iznetih problema ostaje ambivalentan i nejasan. S obzirom na njegovo unapred iskazano opredeljenje, suvišno bi bilo ukazivati na esencijalizovanje i evropocentrizam koji nisu doprinos uvođenju novih rešenja u problematiku. Todorov je ponudio mnoge relevantne informacije i sveukupno nije uspeo da ode s druge strane teorija sukoba civilizacija, budući da je fenomenima pristupio sa podrazumevanjem I predodređenošću, ali je svakako ponudio stručnjacima u oblasti društvenih nauka jedno zanimljivo i informativno štivo na veoma važnu i relevantnu temu.
Napomene:
1. Očigledno je da su kategorije dihotomija ili binarnih opozicija i načina na koji su one upotrebljavaju u antropologiji, sociologiji i studijama kulture, instrument koji bi bilo sasvim umesno uposliti da se tendencija hijerarhizacije društvenih odnosa poveže sa pitanjem drugosti i granica pripadnosti određenoj zajednici, odnosno isključivanja iz nje. Kao jedan od interesantnih načina upotrebe ovih kategorija u svrhe dekonstrukcije dihotomno postavljenih odnosa pogledati: Baćak V., O pojednostavljivanju modernostikritika Bauma na i Gidensa, Diskrepancija, br. 12, Zagreb 2007.
2. “Stranac je i sam element grupe, ništa drugačije nego siromašni ili različite vrste “unutrašnjih neprijatelja“. On je element čija imanentnost, čiji položaj istovremeno uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost“ (Georg Zimel 1858- 2008, priredio Marinković D., Novi Sad 2008).
3. “Ne radi se o sudaru civilizacija niti o verskom ratu, nego o poznatim političkim i društvenim sukobima u kojima religija igra bitnu ulogu“. Dakle, on vidi drugi izvor sukoba, ali ne dovodi u pitanje njihovu unapred pretpostavljenu strukturu i nužnost.
4. Brockes E., Ayaan, Hirsi Ali: Why are Muslims so hypersensitive?, The Guardian, Saturday 8 May 2010.
5. Gerstenfeld M., Ayaan Hirsi Ali on Israel, Jerusalem Post,August 4, 2006.
6. Key Debates in Anthropology, Inglod T. (Ed.), Routledege, London and New York 2005.
Potisnuto pamćenje Zapada
Od bitke u Termopilskom klancu do 11. septembra
Alen Greš
“Sudbina zapadne civilizacije, pa i sudbina samoga čoveka, danas su ugrožene… Svi putnici, svi stranci koji već duže vremena žive na Dalekom istoku to nam potvrđuju: za 10 godina, svest se promenila dublje nego za nekoliko vekova. Staru i laku potčinjenost, smenili su podmuklo neprijateljstvo, a ponekad i istinska mržnja koja samo čeka pogodan čas pa da stupi u akciju. Od Kalkute do Šangaja, od mongolskih stepa do anadolskih ravnica, u celoj Aziji gori želja za oslobođenjem. Nadmoć na koju se Zapad navikao, od onoga dana kada je Jan Sobjejski konačno, pod zidinama Beča, zaustavio tursku i tatarsku navalu (1), tu nadmoć Azijati više ne priznaju. Ovi narodi teže da se ujedine protiv belog čoveka kome žele i proriču propast” (2). Tako je, 1927. godine Anri Masis (Henri Massis), plodan i uticajan pisac, kretao u krstaški rat protiv opasnosti koje su ugrožavale evropski duh i vrednosti i koje je on uglavnom poistovećivao sa vrednostima i duhom Francuske. U osnovi, on nije pogrešio: svuda su se pojavljivali znaci ustanka kolonizovanih naroda.
U kontekstu različitom od konteksta vremena posle Drugog svetskog rata, ali takođe obeleženog uzastopnim zemljotresima – kraj Hladnog rata, atentati od 11. septembra, ratu Iraku i Avganistanu, itd, a naročito reorganizacijom sveta u korist novih sila poput Kine i Indije, opet se rađaju isti strahovi. Oslanjajući se na manihejsku koncepciju istorije, kao neprestanog sukoba između civilizacije i varvarstva, brojni i često ugledni autori uvlače nas u vremeplov i vode do korena ovog “rata dugog dve i po hiljade godina” – prema podnaslovu knjige Entonija Pedžena “Svetovi u ratu” – koji danas opet hara planetom.
Ovaj profesor je predavao na više prestižnih univerziteta – Oksfordu, Kembridžu i Harvardu. Na nekih 500 strana, on daje jednu neumesnu sliku svetske istorije. “U Troji je zapaljena vatra koja već vekovima gori, jer su posle Trojanaca došli Persijanci, posle Persijanaca Feničani, posle Feničana Parćani, posle Parćana Sasanidi, posle Sasanida Arapi, posle Arapa Turci. Linije sučeljavanja su se menjale. Menjao se i identitet neprijatelja. Ali, nije se promenio način na koji su obe strane shvatale ono što ih deli, oslanjajući se, što je pravilo u ovom tipu opažanja, na nagomilano istorijsko pamćenje koje je u pojedinim aspektima bilo opravdano a u nekima potpuno pogrešno.”
Uprkos ove male rezerve koja se odnosi na “potpuno pogrešno” istorijsko pamćenje, autor tokom svog razmišljanja usvaja dihotomnu viziju čiji se početak nalazi u sukobu između Grka i Persijanaca o kome piše grčki istoričar Herodot.
Herodot, prema Pedženu, pokazuje da je “ono što odvaja Persijance od Grka, odnosno Azijate od Evropljana, mnogo dublje od sitnih političkih čarki. To je vizija sveta, shvatanje onoga što čovek jeste i što šreba da bude. I mada se grčki polisi i šire ‘evropske’ države, međusobno dosta razlikuju, mada izgrađuju različite tipove društva i mada su skloni kad im to odgovara da jedni druge izdaju, oni ipak imaju zajedničke crte utemeljene na ovoj viziji. U svima njima pravi se razlika između ropstva i slobode i svi dele ono što danas nazivamo individualističkom vizijom čovečanstva.”
Shvatiti terorizam?
Nosioce nasilja u siromašnim kvartovima velikih evropskih gradova, neki porede sa međunarodnim teroristima, jer i jedne i druge pokreće njihov civilizacijski i verski identitet, dakle, njihova kolektivna pripadnost. Naši činovi imaju razloge, njihovi imaju samo uzroke. “Da bi ostali u okviru razuma… moramo po svaku cenu da ubicama pripišemo neke argumente”, piše Paskal Brukner: “ali oni, de fakto, nemaju argumente, imaju samo želju za ubijanjem, koja deluje mimo njihove svesti i volje”. Eli Barnavi dodaje: “Ovaj terorizam mi nismo u stanju da shvatimo jer nam je radikalno stran.” Navedenu formulu treba preokrenuti: zato što smo unapred pretpostavili da se ti ljudi od nas radikalno razlikuju – od nas slobodnih, racionalnih, u punoj meri čovečnih, oni neslobodni, iracionalni, dakle nepotpuno ljudski – mi ne uspevamo da ih shvatimo… Ne moramo se pozivati na islam ili na sudar civilizacija, da bi objasnili zašto se Avganistanci i Iračani bore protiv vojnih snaga na svojoj teritoriji. Ne moramo da pričamo o antijudaizmu ili antisemitizmu da bi shvatili razloge zbog kojih se Palestinci ne raduju izraelskoj okupaciji svoje zemlje. Ni da navodimo stihove iz Korana da bi razumeli reakciju Libanaca koji su se 2006. borili protiv uništavanja infrastrukture svoje zemlje.
Da se kazni neko crnačko pleme
potrebno je da se spale njegova sela
Pol Kertlidž, profesor grčke istorije na univerzitetu Kembridž, ne govori ništa različito od ovoga u svojoj knjizi o Termopilima, posvećenoj “bici koja je promenila svet”. “Ova bitka”, piše on u uvodu, “bitka između Spartanaca i drugih Grka sa jedne, i persijske horde (koja je uključivala i Grke) sa druge strane, bila je sukob između slobode i ropstva, i u tom smislu su je shvatali kako u ono vreme, tako i u svim potonjim vremenima. Ukratko, bitka u Termopilskom klancu bila je prekretnica, ne samo u istoriji klasične Helade već i u istoriji sveta…” Zar nije ekonomista Džon Stjuart Mil sredinom XIX veka tvrdio kako je Maratonska bitka “važnija od bitke kod Hastingsa” (3), čak i za britansku istoriju.
U predgovoru pomenute knjige, Pol Kertlidž ne skriva svoju ideološku perspektivu: “Događaji od 11. septembra u Njujorku i 7. jula u Londonu, dali su ovom projektu (shvatanju smisla bitke u Termopilskom klancu) novu hitnost i novi značaj u okviru civilizacijskog susreta između Istoka i Zapada.” “Susreta koji nije bio ništa drugo do sudar ‘despotizma’ i ‘slobode’…”
Ova univerzitetska predstava popularizovana je u crtanom filmu o bici u Termopilskom klancu, nastalom 2007. pod naslovom “300”, Zaka Snajdera, filmu pravljenom po istoimenom stripu Frenka Milera i Lina Verlija. Ovaj film, koji je doneo veliki novac, traje dobra dva sata i liči na video-igru u kojoj lepi, mišićavi muškarci, nakljukani amfetaminima, ratuju sa feminizovanim varvarima (crncimima ili ,,sa bliskoistočnim crtama lica,,) koji se mogu hladnokrvno ubijati. “Nema zarobljenika”, naređuje glavni junak filma, kralj Leonida, koji na početku filma ubija persijskog izaslanika: divljaci ne zaslužuju da se na njih primeni jedan od najsvetijih zakona čovečanstva.
Civilizacija je, dakle, istrebljene varvara! Još 1898. Hajnrih fon Trajčke (Heinrich von Treistschke), nemački politikolog tvrdio je nešto što se mnogim njegovim savremenicima činilo kao banalna i samorazumljiva istina.
” Međunarodno pravo se pretvara u frazu ako hoćemo da njegove principe primenimo na varvarske narode Ako hoćemo da kaznimo neko crnačko pleme, onda treba da zapalimo njegova sela; nećemo ništa uraditi ako ne pružimo ovu vrstu primera. Ako u sličnim situacijama nemačko carstvo primeni međunarodno pravo, to neće biti ni humanost ni pravda, to će biti primer sramne slabosti.”
“Naša istorija počinje sa Grcima
koji su pronašli slobodu i demokratiju,,
I Nemci nisu pokazali ni trag “slabosti” kad su u jugozapadnoj Africi (današnjoj Namibiji) između 1904. i 1907. istrebili Hererose, počinivši tako prvi genocid XX veka, genocid koji će, uz druge kolonijalne “politike” posluži kao model i preteča genocida koji je nad Jevrejima izvršila nacistička Nemačka.
Ni Spartanci iz filma “300” ne mogu se optužiti za “slabost”. Oni ubijaju rahitičnu i degenerisanu decu a ženama ne dozvoljavaju da uđu u Senat. Što se tiče rata, on predstavlja vrhunac ljudskih dostignuća. Frenk Miler, autor stripa, ne skriva svoje ideološko opredeljenje. “Naša zemlja” (Sjedinjene Države) i čitav zapadni svet, suočeni su sa smrtnim neprijateljem koji tačno zna šta hoće.”
Pol Kertlidž tvrdi kako ne postoji persijski izvor za ove ratove, niti neki njihov Herodot. Ipak, o Persijskom ratu skupljena su brojna svedočanstva koja donekle menjaju perspektivu. Turadž Darije, profesor antičke istorije na univerzitetu države Kalifornija (4), ističe da je ropstvo u Persiji bilo slabo primenjivano a da je u staroj Grčkoj bilo češće i razvijenije. Da status žene u Persiji nije bio ništa gori od statusa koji je imala žena u klasičnoj Grčkoj, da je prvu poznatu povelju o ljudskim pravima dao Kir Velik, u tekstu koji su Ujedinjene nacije 1971. odlučile da prevedu na sve jezike, i koji sadrži versku toleranciju, ukidanje ropstva, slobodu izbora profesije itd.
Da su Grci, pre svega preko Herodota, bili prikazani u boljem svetlu nego Persijanci i da je njihova pobeda bila prikazana kao trijumf nad varvarstvom, od toga nema ničeg normalnijeg. Otkako postoje ratovi, njihovi učesnici se diče uzvišenim principima. Nisu li ratovi koje Sjedinjene Države vode u Iraku i Avganistanu, bar za njihove rukovodioce, ratovi Dobra protiv Zla? Međutim, postavlja se pitanje zbog čega smo mi, dve i po hiljade godina posle ovih događaja, tako opsednuti starim Grcima?
Marsel Detijen, profesor na univerzitetu Džon Hopkins, daje jedan ironičan odgovor: “Da ‘naša istorija počinje sa Grcima’, piše Lavis u svojim Poukama (5), to je prva stvar koju treba naučiti učenike srednjih škola. Naša istorija počinje sa Grcima koji su izumeli slobodu i demokratiju, koji su nam preneli smisao za lepo i univerzalno. Mi smo naslednici jedine civilizacije koja je svetu ponudila ‘ideal i savršen izraz slobode’. Evo zbog čega naša istorija treba da započne sa Grcima. Uz ovo prvo ubeđenje, ide i drugo, isto tako jako: ‘Grci nisu kao drugi’. Kako bi uostalom i mogli biti kad se nalaze na početku naše istorije? To su dva suštinska iskaza za nacionalnu mitologiju, koju stvaraju tradicionalni humanisti i istoričari zaljubljeni u naciju” (6).
I autor zaključuje kako ljudi vole da veruju “ne samo da je jednog lepog dana u klasičnu Atinu sa neba pala politika, u čudesnom obliku demokratije, nego i da nas jedna božanski pravolinijska istorija vodi za ruku od američke, preko Francuske revolucije, do naših zapadnih društava, tvrdo ubeđenih kako je njihova misija da sve narode preobrate u pravu religiju demokratije.”
Upravo su ovo shvatanje o jednoj “izuzetnoj” Evropi, o direktnoj genealogiji između klasične antike i savremene Evrope, koje povezuje renesansa -tvorac ovog izraza je istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) iz XIX veka – u pitanje doveli neki anglosaksonski radovi, čija poruka još uvek nije došla do francuskih ušiju (7).
U knjizi pod naslovom “Istočno poreklo zapadne civilizacije”, Džon M. Hobson pokazuje da je nemoguće da se, ako se zanemari Istok, shvati istorija sveta. Ovo “prećutkivanje” izražava tri velike omaške. “Prvo, na Istoku je posle 500. godine došlo do privrednog procvata. Zatim je on stvorio i održavao svetsku privredu. I najzad, Istok je, izvozeći u Evropu svoje tehnologije, institucije i ideje, na aktivan i značajan način doprineo rađanju Zapada.” Ko danas na Zapadu zna da se prva industrijska revolucija dogodila u XI veku u Kini, za vreme vladavine dinastije Song? Kinesko carstvo je 1078. proizvodilo 125.000 tona gvožđa, a Velika Britanija je 1788. godine uspela da dostigne cifru od 76.000 tona. Kinezi su savladali neke napredne tehnike, pre svega livenje gvožđa i umesto drvenog uglja koristili su koks i tako rešili problem seče i uništavanja šuma. U ovom periodu dogodila se revolucija u transportu, u energiji (napravljeni su mlinovi na vodu) u razvoju poreza i trgovačke privrede, u razvoju velikih gradova; dogodila se i zelena revolucija koja je u XI veku dostigla nivo poljoprivredne proizvodnje koji će Evropa dostići tek u XX veku. Kina je sve do 1800. bila “primus inter pares”, među velikim silama, a svetsku privredu neki su tada opisivali kao kinocentričnu; sa svoje strane i Indija je takođe zauzimala značajno mesto. Mnoge njene tehnike, ideje i institucije došle su u Evropu i pomogle rađanju modernog kapitalizma. Bez kineskog doprinosa britanska industrijska revolucija ne bi bila moguća. Slično bi se moglo kazati i o ulozi velikih muslimanskih imperija.
Strah od varvara jeste ono što od nas može napraviti varvare
Prema Hobsonu, “evrocentrični” istraživači postavljaju dva tipa pitanja: “Šta je Zapadu omogućio prodor ka modernom kapitalizmu”; “šta je sprečilo Istok da ostvari isti takav prodor?” Međutim, ova pitanja pretpostavljaju da je dominacija Zapada bila neizbežna; ona istoričara navode da u prošlosti traži one elemente koji objašnjavaju pomenutu dominaciju. “Uspon Zapada se tako shvata preko logike imanencije koja se može analizovati samo kroz unutarevropske faktore”, i navodi da se Istok i Zapad shvate kao dva sasvim različita entiteta odvojena nekom vrstom kineskog civilizacijskog zida, barijerom koja nas štiti od varvarskih invazija.
Ali, ko su ovi “varvari”? Kritikujući Klod-Levi Štrosa, za koga je varvarin onaj koji veruje u varvarstvo, Cvetan Todorov odgovara: “To je onaj koji veruje da neka populacija ili pojedinac ne pripadaju potpuno čovečanstvu i da zaslužuju postupanje koje ne primenjujemo prema samima sebi.” U svojoj novoj knjizi Strah od varvara, Todorov nastavlja razmišljanje započeto pre dužeg vremena, pre svega u Mi i drugi, francusko razmišljanje o ljudskoj različitosti (8), plodnom delu koje bi svako trebalo Da pročita. “Strah od varvara”, piše on u uvodu, “jeste ono što nas može pretvoriti u varvare. A zlo koje ćemo im učiniti, prevazići će zlo od koga smo se prvobitno bojali.”
“Ako ovaj pojam”, objašnjava on, “ima apsolutan sadržaj, ‘varvarin’ će imati svoju suprotnost. Civilizovan je onaj čovek koji u svako vreme i na svakom mestu ume da otkriva čovečnost u drugima.” Ovo se dešava u dve etape. Prva – otkriće da drugi vode način života koji se razlikuje od našeg; druga – prihvatanje da su oni nosioci iste čovečnosti kao i mi, što ne znači da ćemo prihvatiti sve ono što dođe sa strane niti da ćemo pasti u relativizam. To je složen postupak koji je malo zapadnih intelektualaca u stanju da prihvati i primeni.
“Već odavno”, zapaža on, “misao prosvetiteljstva služi kao izvor inspiracije za reformističku i liberalnu struju koja se bori protiv konzervativizma u ime univerzalnosti i jednakog poštovanja za sve. Danas su se, kao što znamo, stvari promenile, i na tu misao se pozivaju konzervativni zastupnici superiornosti zapadnog mišljenja, koji sebe smatraju borcima ‘protiv relativizma’, posledice romantičke reakcije s početka XIX veka. Oni to mogu da urade samo po cenu amputirana istinske tradicije prosvetiteljstva koja je znala da artikuliše univerzalne vrednosti i pluralitet kultura. Treba izaći iz klišea: ovu misao ne treba mešati ni sa dogmatizmom (moja kultura treba da se nametne svima), ni sa nihilizmom (sve kulture imaju istu vrednost); staviti je u službu ocrnjivanja drugih, radi njihovog pokoravanja ili uništavanja, predstavlja istinsko kidnapovanje prosvetiteljstva.”
Da li je reč o “kidnapovanju” u kome neki elementi prosvetiteljske misli favorizuju ovaj obrt? Prema Hobsonu izgradnja evropskog identiteta u XVIII i XIX veku, omogućila je afirmaciju jedne “izuzetnosti” koju nijedna druga civilizacija nije do sada tražila. “Evropljani nisu nastojali da promene svet zato što su to mogli (kako to smatraju materijalisti), već zato što su verovali da je to njihova dužnost. Njihovo postupanje diktira njihov identitet, i oni smatraju da je imperijalizam jedna sasvim moralno prihvatljiva politika.” Međutim, brojni Evropljani, solidarni sa antikolonijalnom borbom i narodima Juga, odbacili su ovu viziju često se pozivajući baš na prosvetiteljstvo. Bilo kako bilo, ova rasprava zaslužuje da se nastavi…
Džon M. Hobson Muslimanska etika i duh kapitalizma
Pretpostavimo da živimo u 900. godini. Kao što smo pokazali u 21. glavi, muslimanski Bliski istok i Severna Afrika, u to doba su u bili kolevka civilizacije. Ne samo što je ova oblast bila najrazvijenija na svetu, što je bila u centru svetske privrede, već je u to doba prolazila kroz značajan ekonomski rast… Da smo imali priliku da sprovedemo anketu o uzrocima ovog muslimanskog ekonomskog razvoja, došli bismo do sledećih odgovora. Prvo, to je miran region u kome se gradovi brzo razvijaju i u kome su se kapitalisti mogli baviti dugoročnom svetskom trgovinom. Drugo, muslimanski trgovci nisu se bavili samo trgovinom, već su bili investitori koji su ulagali i špekulisali u okviru svetskog kapitalizma, ostvarujući na taj način maksimalan profit. Na trećem mestu postojao je sistem racionalnih institucija, uključujući klirinški sistem, menjačnice, depozitne i kreditne banke, razvijen knjigovodstveni sistem i partnerske i legalne odnose koji su pretpostavljali određenu dozu uzajamnog poverenja. Na četvrtom mestu, naučna misao se posle 800. godine, u muslimanskom svetu vrlo brzo razvijala. Peto, islam je igrao važnu ulogu u podsticanju kapitalizma na svetskom nivou. Umesto pisanja Protestantske etike i duha kapitalizma, mogla bi se napisati Muslimanska etika i duh kapitalizma, knjiga koja bi definitivno pokazala zbog čega je samo islam bio u stanju da ostvari značajan ekonomski progres, i zbog čega je Evropa ostala zarobljenik svoje ratoborne stagnacije. Etiku, u kojoj bi se susreli sa tezama pisaca X veka, poput Said al-Andalučija a malo kasnije i Ibn Halduna: činjenica da je Evropa u umereno hladnoj oblasti, za ove autore znači da su njeni narodi neznalice, da im nedostaje naučna radoznalost i da će zato i dalje zaostajati u razvoju.
Fusnote:
1. Bitka koja se odigrala 12. septembra 1683. godine, u kojoj je Sveta liga, sastavljena od Poljaka, Nemaca i Austrijanaca pobedila Otomansku vojsku.
2. Defance de l’Occident, Plon Pariz, 1927.
3. Ova bitka odigrala se 1066. i u njoj je Vilijam Osvajač pobedio poslednjeg anglosaksonskog kralja. Ova bitka označava početak Vilijamovog osvajanja Engleske.
4. “Go tell the Spartan”, 14 mart 2007,
http:/www.iranian.com./Daryaee/2007/March/300/index.html.
5. Rođen 1842, Ernest Lavis (Ernest Lavisse) je imao odlučujuću ulogu u koncepciji programa predavanja istorije, u vreme Treće Republike.
6. Les Grecques et nous, Perrin Paris, 2005, pp. 16, 17
7. Videti na primer: Janet Abu-Lughod, Before European Hegemony: The World System A. D. 1250-135, Oxford University Press, 1991; Andre Gunder.
Cvetan Todorov (1939-), francusko-bugarski književni istoričar i teoretičar. Autor je preko 20 knjiga iz oblasti književne istorije i teorije, filozofije, sociologije i antropologije. Bio je gostujući profesor na najprestižnijim američkim univerzitetima (poput Jejla i Harvarda) i dobitnik je više uglednih nagrada za svoja dela. Kod nas je poznat prevashodno po delima Uvod u fantastičnu književnost, Simbolizam i tumačenje, Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Nesavršeni vrt: humanistička misao u Francuskoj i Poetika.
Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni.
