I šta onda?
Za Berđajeva, istorija nema nikakvog smisla sama po sebi: ona je samo niz propasti i neuspelih pokušaja. Ali, čitava ta gomila neuspeha namenjena je da dokaže upravo da čovek ne sme tražiti smisao svog života u istoriji, u vremenu, nego izvan istorije, u večnosti. Kraj istorije nije imanentan – transcendentan je.
Tako je za Berđajeva ona gomila nevolja na koje se žali Ivan Karamazov, paradoksalno, razlog za optimizam, jer predstavlja dokaz nemogućnosti bilo kakvog ovozemaljskog rešenja.
Dakle: veoma je teško izbeći čisto očajanje ako tom egzistencijalizmu oduzmemo veru u Boga, jer ostajemo napušteni u jednom svetu bez smisla, koji se završava neopozivom smrću. Takva je pomalo i koncepcija Verhovenskog, u Zlim dusima, pa prema tome i deo ili trenutak zbunjenosti samog Dostojevskog. Ali Dostojevski se spasava od potpunog očajanja, kao što se spasava i Kjerkegor, jer na kraju poveruje u Boga. Takođe se spasavaju i oni koji kao Niče ili Rembo – ili mnogi žestoki ateisti – imaju Boga za neprijatelja, jer, da bi postojao kao neprijatelj, najpre mora da postoji. Ali za jednog egzistencijalistu ateistu, kakav je Sartr, izgleda da ne postoji drugi izlaz osim čistog očajanja.
Već su romantičari govorili kako niko ne može drugoga osloboditi sopstvene smrti. Ali za njih, smrt je bila usavršenje života, njegovo opravdanje. Za Sartra je, naprotiv, to čist apsurd: nemogućnost bilo kakve mogućnosti, čista nemogućnost, „otkrivanje besmislenosti svakog iščekivanja, čak i iščekivanja nje same“. A prošlost, koja je težila da se opravda u budućnosti, onoj budućnosti koja bi trebalo da joj pruži smisao, ostaje na kraju u ćorsokaku, pred potpunim ništavilom. Smrt nema smisla, te – ili čak – nije ni užasna, jer i sama reč užasno gubi smisao kada je čovek mrtav: ako je i dalje primenjujemo to je zato što sudimo o smrti sa sopstvene tačke gledišta još uvek živih ljudi; ali očigledno je da ona ništa ne znači za samog mrtvaca, koji ne može sebe da vidi spolja, koji ne može da posmatra sopstveni leš.
Taj dosledni ateizam mora se završiti – izgleda – potpunim razočarenjem u pogledu životnih vrednosti, jer te vrednosti ipso facto bivaju poništene smrću, a smrt dolazi, ranije ili kasnije. „Svejedno je, kada se izgubi iluzija o večnom biću.“
Ovo tragično poimanje egzistencije dobrim delom nadahnjuje savremenu književnost i objašnjava zašto su njene središnje teme često teskoba, samoća, nemogućnost komunikacije, ludilo i samoubistvo.
Univerzum, tako viđen, jeste pakleni univerzum, jer živeti bez vere u Nešto isto je što i ući u polni čin bez ljubavi.
Možemo se upitati, međutim, ne postoji li, nasuprot dilemi Berđajev-Sartr, neki drugi izlaz. Da li je neizbežno izjasniti se ili za Boga ili za očajanje.
Nije, dakle, čudo ako se sada upitamo šta je čovek.
Kako kaže Maks Šeler, to je prvi put da čovek postaje u potpunosti problematičan, jer osim što ne zna šta je, on još i zna da ne zna.
Šta nas to navodi da se borimo, da pišemo, da slikamo, da raspravljamo, nas koji ne verujemo u Boga, ako, u stvari, treba izabrati između Boga i ništavila, između smisla našeg života i apsurda? Da li smo onda – i ne znajući – vernici, verujemo li u Boga mi, koji pišemo ili gradimo mostove?
Čini mi se da zagonetka postaje manje zagonetna ako pitanje izvrnemo: ne treba pitati kako je moguće boriti se kada izgleda da svet nema smisla i kada izgleda da je smrt potpuni kraj života, nego obratno, treba slutiti da svet mora imati nekakav smisao, jer se borimo, jer uprkos svem besmislu nastavljamo da delamo i živimo, gradimo mostove i stvaramo umetnička dela, smišljamo poslove za mnoga pokolenja koja će dolaziti i posle naše smrti – jer naprosto živimo. Da nije onda naš instinkt pronicljiviji od našeg razuma, razuma koji nas stalno obeshrabruje i teži da nas pretvori u skeptike? Skeptici se ne bore, i, strogo uzev, morali bi se ubiti ili prepustiti smrti sa potpunom ravnodušnošću. A ipak ogromna većina ljudskih bića se ne prepušta smrti niti se ubija, nego i dalje rade žustro kao mravi koji pred sobom imaju večnost.
To je zbilja veliko. Kakve bi vajde bilo ako bismo radili i živeli u oduševljenju, a znali da nas čeka večnost? Čudesno je što sve ovo činimo uprkos, iako nam razum neprestano razbija iluzije. Kao što je dostojno divljenja to što simfonije i slike i teorije nisu stvorili savršeni ljudi, nego uboga bića od krvi i mesa.
Jedne večeri 1947, dok sam šetao od jednog do drugog italijanskog sela, videh jednog sitnog čoveka pognutog nad svojom zemljom kako još marijivo radi, bezmalo po mraku. Njegova obrađena zemlja se vraćala u život. Pored puta se još video prevrnuti tenk. Pomislih kako je on dostojan divljenja uprkos svemu: čovek, ta sićušna i prolazna stvar koju tako često zgromi zemljotres ili rat, koju tako surovo stavljaju na iskušenja požari, i brodolomi, i pošasti, i smrt dece i roditelja.
Gabrijel Marsel kaže: „Duša postoji samo kroz nadu; nada je, možda, samo tkanje od kojeg je sačinjena naša duša.“
Čemu razmišljati o beskorisnosti našeg života, zašto se truditi da racionalizujemo i to što je najopasnije i najdramatičnije u našem postojanju? Zašto se ne ograničimo na to da smerno sledimo naš instinkt, koji nas tera da živimo i radimo, da imamo decu i da je odgajamo, da pomažemo bližnjem?
Krhko i skromno, to ubeđenje podrazumeva određen stav prema svetu. Jer, ako živimo, živimo u konkretnom svetu, i ne možemo da zaboravimo na ono što se oko nas dešava.
A oko nas su ili naivci koji i dalje veruju u Neprekidni Napredak Čovečanstva kroz Nauku i Izume, ili poludela čudovišta koja sanjaju o ropstvu ili razaranju čitavih rasa.
Ni pred dva svetska rata, niti pred mehanizovanim varvarstvom koncentracionih logora, nije ustuknula vera tih sledbenika Naučnog Napretka. To ih čak nije nateralo ni da razmisle o tome kako se najgori ispadi dešavaju u zemlji koja je najdaije otišla u naučnom usavršavanju.
Dogma je i dalje čvrsta. Nisu važna mučenja, Gestapo i Čeka. Sve to nije važno jer je prolazno: Čovečanstvo očekuje Zlatno doba u kojem ćemo svi biti jednaki i u kojem će sreća zauvek vladati. U međuvremenu, treba progoniti i uništavati one koji dovode u sumnju tu Svetlu Budućnost, treba spaljivati njihove knjige i zabranjivati njihova učenja, treba ih izvrgavati ruglu kao dekadente, kontrarevolucionare i prodane duše.
Da li onda treba bacati anarhističke bombe na svemoguću silu Naddržave? Treba li pobeći na pusto ostrvo? Ili se treba zatvoriti u kulu od slonovače i pisati detektivske šarade?
Fizička moć država danas je tako strašna da se čini uzaludnim smišljati teorijska rešenja za problem čoveka. Ipak, to je prvo što moramo učiniti, ma kakve bile mogućnosti da se to ostvari.
Renesansa je počela kao individualistička da bi dovela do omasovljenja, počela je okretanjem prirodi da bi se završila mašinom, počela je vraćajući dostojanstvo konkretnom čoveku da bi se završila u apstrakciji nauke.
Čovek se danas mora boriti za jednu novu sintezu, koja neće biti puko oživljavanje individualizma, nego mirenje individue sa društvom, koja neće biti proterivanje razuma i mašine, nego njihovo svođenje na strogo utvrđene oblasti koje su im namenjene.
Jer nije sve bilo loše u toku naše moderne civilizacije.
Ovladavanje prirodom donelo je novi zamah čoveku, i sile koje je njegov razum podstakao imale su nekakvu veličinu.
Istraživanje i osvajanje planete, divovski poduhvati koje su u Americi izveli pioniri individualnog kapitalizma, mogu se porediti sa epopejama iz drugih vremena. Dokle god je mašina bila po meri čoveka i pod vlašću svoga tvorca, to je predstavljalo pobedu čoveka, izraz njegove sposobnosti da preskoči svoje biološke granice. Jer, za razliku od drugih životinja, čovek se odlikuje sposobnošću da preskoči granice svog fizičkog tela: od trenutka kada dohvati sekiru ili baci koplje, ta čudna životinja već počinje da prevazilazi strukturu svoga tela i kostiju kako bi najpre produžio svoju ruku, a zatim povećala svoju snagu uz pomoć poluge i svoju brzinu uz pomoć kola i broda. Malo-pomalo, tokom vekova sazrevanja, nastavila je da širi moći svojih organa, uz pomoć sve složenijih aparata, sve dok se njena čula nisu proširila u svim pravcima kroz prostor i vreme, pa je bio dovoljan sasvim mali napor njenih prstiju da se moćne mašine povinuju toj demijurškoj volji. Na kopnu, u vaduhu ili u vodi čovek je osećao pijanstvo beskonačne vlasti i učinilo mu se da se sve mora povinovati njegovim željama.
Čovek, ponosan na svoja dela, oduševljeno je pevao mašini. A Volt Vitman ovako Lokomotivi:
Ti ćeš biti razlog moje pesme!
Ti, onakva kakva si u ovom trenutku, kroz buru što se
bliži, sneg što pada i zimski dan što mre!
Sent Egziperi je opisao onaj lepi osećaj pilota koji je duboko vezan za svoju mašinu, svoje poslušno mehaničko stvorenje, svoje dete ili brata od čelika i struje. Jer ti snovi o moći, u kojima po Frojdu letimo u visinama, sada se zaista ostvaruju u tim velikim pticama za kojima je čeznuo Leonardo, a koje je čovek XX veka konačno mogao da sagradi i da njima upravlja.
A kada sam pročitao poglavije The Mint, u kojem T. E. Lorens sa nežnošću govori o motorima koje mehaničari RAF-a uslužno podmazuju, glačaju i doteruju, setio sam se dana svoga detinjstva, u sali za motore u našem mlinu, gde smo mi deca prisustvovali nedeljnom ritualu našeg mehaničara koji je rasklapao cilindre i čistio ventile našeg velikog motora, onog motora na gas iz prvog rata, sa volanom od tri metra u prečniku, za koji smo mislili da je jači, vredniji, lepši i pouzdaniji od užasnog motora Kabodijevih. Jer, dok je mašina u našoj službi, dok je po našoj meri i dok možemo da joj čeprkamo po utrobi, sklapamo i rasklapamo delove, dok poznajemo njene tajne i učestvujemo u njenim teškoćama i neuspesima, dok možemo da joj pomažemo da živi, da ponovo radi kao verni sluga u kući, da je štitimo od pregrevanja i trenja, dokle možemo da sprečimo njene patnje čudovišta koje je samo sebe onesposobilo, dok se osećamo kao njen otac i majka, kao brat od krvi i mesa, stariji brat, pun razumevanja i sposobniji, dok je sve to tako, mašina nikada nije naš neprijatelj, nego je naš voljeni i ponekad divljenja dostojni produžetak, kao što su dostojni divljenja podvizi naše dece ili mlađe braće i sestara. A taj osećaj je jači kod onih koji sa svojom mašinom stavljaju život na kocku, kod onih koji moraju imati, i imaju poverenja u bratsku vernost svoga motora – kod avijatičara. Jer kao što se u opasnosti među ljudima stvara ono bratstvo u strahu, ono bratstvo u bedi ljudskoga stanja, isto tako, a možda i sa većom nežnošću, ono se stvara i postaje sve jače između čoveka i njegove mašine, sve dok ne postanu jedno jedino telo i duh, kao što se to može dogoditi samo među ljubavnicima.
Nešto se slično desilo i sa čistom naukom, jer dok je čovek istraživao stvari vezane za ovozemaljski život, za čuvstva i osećanja, dokle je jezik nauke bio isti kao i jezik života i književnosti, dok se moglo govoriti o „ručicama“ poluge i o „živoj sili“, nauka je bila fantastični i pustolovni produžetak ljudskog, imala je sve atribute života, a osim toga i ugled kakav ima mašta, ili pustolovina po dalekim zemljama. U svojim odvažnim istraživanjima neeuklidovskih oblasti, u prostranim teorijskim konstrukcijama relativnosti, čovek se oduševljavao moćima svoje mašte, svojom bezgraničnom sposobnošću da prekoračuje granice svakodnevnih intuicija, svojim smislom za čistu lepotu intelekta.
Ernesto Sabato
Nastaviće se
