Dadaizam kao umetnički pokret prevrata, začet u zaraćenoj Evropi, na scenu je stupio u Cirihu 1916. godine, šireći se nezadrživo mapom sveta. Glavni centri njegovog delovanja bili su, pored Ciriha, Njujork, Berlin, Keln, Hanover i Pariz. Dadaizam je nastavio razaračko, anarhističko dejstvo na umetnost, započeto ekspresionizmom, kubizmom i, naročito, futurizmom.
Godine Prvog svetskog rata su godine društvenih i umetničkih promena, sejanja klica revolucije. Iako je kratko trajao, dadaizam je ostavio neizbrisiv trag u umetnosti XX veka. Nesumnjivo je utro put nadrealizmu, zapravo, pretočio se u njega. Uticao je na rađanje konstruktivizma, na pokrete Bauhausa (Bauhaus) i De Stijla (De Stijl). U srcu Evrope koja krvari, grupa ljudi koja će zauvek promeniti tokove umetnosti i kulture, okupljena u ciriškom Kabareu Volter 1916. g. raširiće virus destrukcije i rekonstrukcije postojećih estetskih normi. Pokret se zvanično gasi 1922, iako će se njegovi tragovi nalaziti još nekoliko godina po raznim evropskim centrima.
Prva dadaistička publikacija
Cabaret Voltaire
Bekstvo rađa umetnost. Bekstvo od stvarnosti, u snove, maštu, u oazu u pustinji duha. Od pustošećeg užasa rata koji je harao Evropom od 1914. godine, u oazu se sklonila grupa izbeglica od takve stvarnosti. Cirih je bio mesto njihovog okupljanja i susretanja. Odjeci topovskih kanonada, vesti s ratišta širom Starog sveta, smrt na hiljadu načina, smrt miliona, smrt u rovu, smrt od bojnih otrova, smrt od granata, smrt od bajoneta, smrt od gladi, smrt od difterije, smrt od hladnoće, smrt koja je zavladala kontinentom. Okruženi morem takve strahote, na tom ostrvu usred neutralne Švajcarske, začeli su jedan od najvećih i najradikalnijih umetničkih prevrata moderne Evrope, dadaizam.
Pitamo se: pa kakav je drugačiji i mogao da bude – do prevratnički i rušilački – uz odjeke takve stvarnosti, u umirućem i rušećem okruženju. Radikalno, provokativno, revolucionarno – to su one premise Dade koje se prepoznaju u prvom susretu s umetničkim tvorevinama dadaista.
Okupljanje tih ljudi zgroženih ratom moglo je biti samo i bilo je internacionalno. Hugo Bal (Hugo Ball), Nemac poreklom, pesnik i pisac. Pobegao od rata, i u ulici Špigelgase br.1 u Cirihu otvorio je 1. februara 1916. godine avangardni kabare, uz prozaični motiv – preživeti. U tom ambijentu, gde su se smenjivali spektakli, koncerti, recitovanje poezije, šansone, stvoreno je ono što će ceo svet upoznati kao Dadu – antiumetnost, negaciju svega do tad poznatog u umetničkom izražavanju.
To mesto dobija ime Kabare Volter (Cabare Voltaire), ne zbog ironičnog stava prema čuvenom filozofu, već pre svega kao neka vrsta „poštovanja prema slavnim ličnostima“ (Hugnet 1971: 136).
U toj atmosferi prepunoj umetnosti, rođenoj kao otpor ratu, besmislu, kao pacifistički odgovor na večitu ljudsku potrebu za uništenjem, „eksplodirala je dada bomba“ (Hugnet 1971: 136). Sam izbor imena pokreta je rečit. Biranje takve apsurdne (za umetnost) onomatopejske reči kojom deca nazivaju onog konjića iz svačijeg detinjstva, ne može biti slučajno, iako su dadaisti tvrdili upravo suprotno, da je slučaj odlučio u biranju reči za naziv pokreta, tako što je nožem nasumice izabrana prvo strana, potom i reč u rečniku francuskog jezika. Kratkoća i jasnoća reči, njen prividni besmisao , igrale su, svakako, ulogu pri njenom izboru. Javlja se po prvi put u martu 1916. g. u jednoj dadaističkoj publikaciji (Ball 1916). Uskoro će biti otvorena i dada galerija i pokrenuta revija Dada. Bal će ubrzo napustiti pokret kako bi se posvetio svom pisanju, ali je njegov trag neizbrisiv. Jedan je od začetnika onoga što će postati prepoznatljiv stil dadaizma, bar u poeziji. To su: apsurd, besmisao, onomatopejsko i začudno.
Nisu uzalud prve pesme dadaisti zvali „chants nègres“ (crnačke pesme), izvodeći ih uz zvuke afričkih bubnjeva i udaraljki, uz ples i trans. Evo primera jedne Balove rane dada pesme:
Katzen und Pfaufen
baubo sbugi ninga gloffa
siwi faffa
sbugi faffa
olofa fafamo
faufo halja finj
sirgi ninga banja sbugi
halja hanja golja biddim
mâ mâ
piaûpa
mjâma
pawapa baungo sbugi
ninga
gloffalor (Ball 1995: 145)
Jezik dadaista je izmišljen, onomatopejski imitira prirodu i život, na način kako su to, po njima, radila hiljadama godina pre toga afrička i, uopšte, primitivna plemena u dubinama džungle. Njihovo posezanje za takvom kulturom kao što je afrička nije ni novo ni neobično za Evropu XX veka. Setimo se samo kubizma i likovnosti proistekle iz susreta kubista sa afričkim maskama i totemima, koja je već razbila poznatu prepoznatljivost likovnog dela, kako slike tako i skulpture. Red je bio na poeziju, književnost.
Naravno, pokret dadaizma vezuje se prvenstveno za ime Tristana Care (Tristan Tzara), rumunskog Jevrejina, balkanskog lutalice i izbeglice. Cara je za mnoge i bio pravi spiritus movens pokreta. U aktivnostima Kabarea Volter je od samih početaka. Taj, tada dvadesetogodišnjak, student filozofije, donosi sa sobom u torbi Balkana, mit, folklor, bajku, pesmu, zajedno sa svojim sunarodnikom Marselom Jankom. Zanimljiv je taj spoj balkanske razuzdanosti i prastare tradicije i germanske kulture, razbijene u paramparčad strahotama rata. Nešto poput slučajnog susreta šivaće mašine i kišobrana na operacionom stolu iz Lotreamonove mašte. Cara je tvorac prve prave dadaističke knjige, objavljene 1916. g.: La Première aventure céleste de Mr. Antipyrine (Prva nebeska avantura g. antipirina), ukrašene zlatotiskom Marsela Janka. S ostalim pripadnicima „tvrdog jezgra“ Dade (Bal, Arp, Emi Henings, Sofi Tojber-Arp, Rihard Hilzenbek i Marsel Janko) pokreće prvu dadaističku reviju Dada, koja će se pojaviti u svega sedam brojeva između 1917. i 1920. Već u trećem broju te revije, čiji će tipografski haos materijalizovati negaciju dada, kao i Carinu antifilozofiju i antiliteraturu, on objavljuje svoj eksplozivni Manifest dada 1918. g. Objavom manifesta slava pokreta, čiji je Cara tad već nesumnjivi vođa, prelazi granice Švajcarske i doseže do brojnih svetskih metropola: Pariza, Njujorka, Berlina, Hanovera, Kelna… Cara sarađuje sa svim mogućim časopisima koji šire trijumf dade: Littérature, 391, Der dada, Mécano… Knjige koje on objavljuje tih godina: Vingt-cinq poèmes (Dvadeset i pet pesama, 1918) i Cinéma calendrier du coeur abstrait maisons (Filmski kalendar apstraktnog kućnog srca, 1920), obezbeđuju mu međunarodnu slavu. Fransis Pikabija dolazi po njega iz Pariza, i u ime grupe umetnika okupljenih oko časopisa Littérature, nagovara ga da pređe u Grad svetlosti, krajem 1919. Njegova poezija „rađa potpuno nov zvuk a njegova borba protiv logike stvara oslobodilački dinamizam (Hugnet 1971: 218)“.
Carin dolazak u Pariz galvanizuje energije i otvara eru manifestacija, spektakala i izložbi, na kojima uzimaju učešća Pikabija, Breton, Aragon, Elijar, Supo, Ribmon-Desenj… Kod mladih pesnika, koji su tu oformili pokret Dada, Cara je igrao ulogu katalizatora. Ta uzlazna linija dadine slave traje sve do 1922, i Kongresa dadaista u Parizu, na kome su svađe i nesporazumi među različitim krilima u okviru pokreta doveli do kraja Dade. Cara je objavio sve različite deklaracije sa tog Kongresa, pod naslovom Sept manifestes dada (Sedam manifesta dadaizma, 1924). Pokret se konačno gasi posle poslednje burne pozorišne predstave, 1923, nazvane Soirée du Coeur à Barbe (Večernje bradatog srca), jer takav pokret „nije mogao opstati a da ne izgubi svoju proizvoljnost, dinamičnost i efikasnost“ (Hugnet 1971: 219).
„Zenitne godine“ srpske avangardne umetnosti, 1922, u Zagrebu će agilni Dragan Aleksić, već uveliko saradnik Micićevog Zenita, kao kukavičje jaje „podmetnuti“ bombu dadaizma u gnezdo zenitista, izazvati „dadatres“, odvojiti se sa „dadaističkom čistokrvnom četom“ i pokrenuti dadu u Jugoslaviji. Dada-Tank i Dada-džez su jedina dva glasila ovog pokreta u nas. Možemo im pridodati i dva broja časopisa Dada-jok Branka Ve Poljanskog koji, iako antidadaistički nastrojeni, imaju sve elemente dade, almanah Monija de Bulija Crno na belo i dva broja časopisa Hipnos, urednika Radeta Drainca. Trajući svega nekoliko meseci, i to u Zagrebu, i prestajući sa postojanjem iste te godine, kada se Dada kao pokret ugasio na svetskom nivou na poziv samih osnivača, Tristana Care, Raula Hausmana, Hansa Rihtera, Kurta Švitersa, dadaizam je u srpskoj književnosti perioda moderne ostavio mnogo dublji trag no što se to kod nas pretpostavljalo i priznavalo u teoriji književnosti i književnoj istoriji.
Aleksićeva „dada četa“: Dragan Sremec, Vido Lastov, dr Slavko Šlezinger, dr Antun Tuna Milinković, Džim Rad, Nac Singer i Mihailo S. Petrov, održaće i četiri dada manifestacije, u Osijeku, Vinkovcima, Novom Sadu i Subotici, koje imaju sve elemente onoga što će se mnogo kasnije u postavangardi nazvati performansom. U Subotici je delovala dadaistička grupa mađarskih izbeglica: Šugar, Aranjmives i, vođa im, Zoltan Čuka, koja je objavljivala časopis na mađarskom jeziku Ut (Put).
Prelaskom Dragana Aleksića, koji će do kraja života zadržati nadimak Dada, u Beograd 1922. g, dadaizam prestaje da postoji kao organizovani pokret u nas. Međutim, njegovi tragovi i uticaji osećaće se i u godinama posle zvaničnog nestanka pokreta, kako u periodici (Hipnos, Crno na belo, Zenit), tako i poeziji i prozi pojedinih srpskih pisaca (Rade Drainac, Moni de Buli, Boško Tokin, Branko Ve Poljanski, Ljubomir Micić, Risto Ratković, Mita Dimitrijević MID, Vladan Stojanović Zorovavelj). Iako efemeran po dužini trajanja u nas, dadaizam je nezaobilazna pojava u avangardnim previranjima u srpskoj književnosti posle I svetskog rata. Nastavlja kretanje onim stazama utrtim od strane najavljivača srpske moderne uoči I svetskog rata: Svetislava Stefanovića, Vladislava Petkovića Disa, Dimitrija Mitrinovića, Pere Slijepčevića, Sime Pandurovića, a naročito pojavom, delanjem i pisanjem Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Ljubomira Micića, Boška Tokina, Radeta Drainca, Monija de Bulija, Todora Manojlovića, Stanislava Krakova, Branka Ve Poljanskog i Rastka Petrovića u godinama neposredno posle Velikog rata. Zajedno sa Zenitom braće Micić, Vinaverovom Novom pantologijom pelengirike, Otkrovenjem Rastka Petrovića, Drainčevim Hipnosom, kao i almanahom Monija de Bulija Crno na belo, Dada-džez i Dada-Tank su bitna pojava u istraživanju avangardnih strujanja u srpskoj književnosti.
Dragan Dada Aleksić, Ljubomir Micić, Branko Ve Poljanski, Moni de Buli, Rade Drainac i Risto Ratković su ključna imena za proučavanje istorije i poetike srpskog dadaizma. Dadaizam u srpskoj književnosti je u periodu posle II svetskog rata dugo bio prećutkivan u našoj književnoj kritici. Ako je dadaizam i bio spominjan, bilo je to u negativnom kontekstu omalovažavanja i osporavanja, umanjivanja njegovog značaja, čak tvrdnji da on kao pokret nije ni postojao u nas. Beogradski nadrealistički krug, na čelu sa Markom Ristićem, ključno je doprineo takvom odnosu kritike prema dadaizmu. Sistematski dezavuišući gotovo sve važne momente naše moderne i gotovo sve značajne aktere srpskog književnog prevrata dvadesetih godina XX veka, nadrealisti su bili onaj jezičak na vagi koji je prevagnuo ka negaciji i nipodaštavanju. Tek počev od sedamdesetih godina prošlog veka recepcija u nauci i istoriji književnosti se postepeno menja. Danas je prevladalo mišljenje da je dadaizam, uz ekspresionizam, zenitizam, sumatraizam, hipnizam, kosmizam, ključno doprineo avangardnim preinačenjima srpske književnosti i umetnosti XX veka, utirući put svim kasnijim modernističkim previranjima, nadrealizmu pre svega, a docnije, u godinama posle II svetskog rata, brojnim izmima koji su preplavili savremenu umetnost: pop artu, signalizmu, mejl artu, op artu, konceptualnoj umetnosti, video artu, performansu. Dadaistička poetika negacije, razaranja postojećih umetničkih kodova, našla je svoj pravi i puni izraz godinama posle nestanka dade sa scene „samogašenjem“, te se može reći da je ona poslednjih decenija prevladala svetskom umetničkom scenom, prvenstveno kao stanje duha savremenog čoveka, atomizovanog i fragmentiranog.
U našoj književnosti dadaizam još uvek nije dovoljno proučen. Uprkos pojedinačnim pokušajima istraživanja njegove pojave u nas, dadaizam kao pokret, tačnije stanje duha, i njegove posledice po našu savremenu književnost i umetnost, zahteva iscrpniju studiju u kojoj će se pronaći i uspostaviti veze sa avangardnim previranjima dvadesetih godina prošlog veka kao i sa aktuelnim literarnim pojavama i tendencijama. Nezaobilazna manifestacija svesti čoveka dvadesetog veka, pripremana u alhemičarskim laboratorijama Alfreda Žarija, Gijoma Apolinera, Lotreamona, Bleza Sandrara, koja doseže svoj vrhunac u kabarevolterovskom duhu apsurda, parodije i destrukcije postojeće umetničke poetike, od strane Tristana Care, Marsela Janka, Huga Bala, Kurta Švitersa, Raula Hausmana, Riharda Hilzenbeka, Mana Reja, Fransisa Pikabije, Marsela Dišana, Hansa Arpa, u srpsku književnost je ušla preko radova Dragana Aleksića, Monija de Bulija, Branka Ve Poljanskog, Ljubomira Micića. Ova potonja dvojica, iako eksplicitno usprotivljeni „dadatresu“ koji im je priređen od strane Aleksića i njegovih pristalica, svojim udelom u širenju ideja dade u nas, preko časopisa Zenit, u čijim prvim brojevima je i objavljen Aleksićev tekst „Dadaizam“, manifestnog karaktera, što je, uz tekst „Dada-dadaizam“, objavljen u drugom broju ovog časopisa, i bila prva objava dadaizma u Jugoslaviji, i u kojem su od 1921. do 1922. godine objavljivani radovi sledbenika dade, ili preko časopisa Dada-jok Poljanskog iz 1922, i nehotice su učestvovali u dadaističkim tumbanjima srpske umetnosti toga vremena. Veze zenitizma i dadaizma u srpskoj književnosti, takođe, nisu dovoljno proučene. Nesporno je pretakanje ideja dadaizma u nadrealizam, kako u pariskim krugovima, gde brojni igrači dade prelaze u novoosnovani nadrealistički tabor, tako i u beogradskom umetničkom miljeu, gde su akteri zenitizma/dadaizma, pogotovo posle preseljenja Dragana Aleksića 1922. i braće Micić 1923. g. iz Zagreba u Beograd, nesumnjivo uticali na brojne pisce.
Istorija dadaizma u nas vezana je za ime jednog čoveka, Dragana Aleksića. Kao istinski osnivač tog pokreta u nas, on je nesvakidašnja ličnost. Poput braće Micić, Ljubomira i Branka, i on je Srbin rođen u Hrvatskoj. Poput njih, i on je svoje književno-umetničko delovanje započeo u Zagrebu. Poput njih, i on se kratko zadržao u tom gradu, prešavši već krajem 1922. g. u Beograd, gde će ostati do kraja života. Njegov meteorski prolazak kroz srpsku književnost, kratak ali glasan, bučan štaviše, ostavio je trag.
Naslovna strana Dada-Tanka
Autor je nekih od najradikalnijih pesničkih i proznih tvorevina srpske književnosti. Evo primera jednog takvog tipografsko-stilskog oslobađanja od stega, „pesme“, hibridnog teksta koji se može čitati zbrda-zdola, a koji smo mi naslovili „Obilatnosti berze creva“. Objavljen je na 4. strani revije Dada-Tank. Sadrži sve ono što može krasiti dadaizam: izuzetan optofonetski postupak, začudnost, nonsens, nonšalantno mešanje maternjeg i stranih jezika, brojeve, „nigger lingue“, miks malih i velikih slova. S obzirom na to da se u njemu spominje Blez Sandrar, u koloni u kojoj se imenuju i Tihi okean, polipi, Zanzibar, Orion, Meri Tau, teme bliske i drage tom pesniku (Sandrar je i naslovio jednu svoju pesmu „Orion“), može se shvatiti i kao neka vrsta omaža ovom velikom pesniku, još jednom preteči Dade. Izuzetna vizuelna poetika ove tvorevine zaslužila je na dnu autorov potpis, baš kao što slikari potpisuju svoje slike.
Ne znamo za lepši primer avangardizacije naše književnosti, u onom tipično radikalnom, beskompromisnom smislu raskidanja sa tradicijom: hibridnost, optofoničnost, razaranje semantičke strukture, konstruktivizam, tipografsko poigravanje, ukidanje linearnog čitanja teksta, apsurd, nonsens. Aleksić je konačno zaslužio svoje mesto među onima koji su krojili i prekrojili srpsku književnost u njenom verovatno najplodnijem periodu, svakako najavangardnijem, u njenoj istoriji. Njegov meteor se pretvorio u kometu koja kruži nebom, podsećajući nas na delo i lik ovog nesvakidašnjeg pisca.
Predrag Todorović
1 Dada, dečja onomatopeja. Konj (u dečjem i šaljivom govoru francuskog jezika), Larousse, Dictionnaire de la langue française, Paris, 1999.
2 Zapravo, dadaizam je jedini naziv pokreta koji ništa ne znači. Svi drugi pokreti avangarde jasno naglašavaju svoj kredo: ekspresionizam, futurizam, konstruktivizam, nadrealizam…
Literatura
Georges, Hugnet. L’aventure Dada (1916–1922). Paris: Seghers. 1971.
Hugo, Ball. Cabaret Voltaire. Zürich, 15. Mai 1916.
Hugo, Ball. „Katzen und Pfauen“. Tenderenda der Phantast. In: Blago Bung Blago Bung Bosso Fataka, The First Original German
DADA by Hugo Ball, Richard Huelsenbeck, Walter Serner, London: Atlas, 1995.
