Ili: kako me je Daglas Adams naučio šta su satira, ekonomija, pa čak i Vogoni
Kada sam bio dete, naučna fantastika je bila ozbiljna stvar a Daglas Adams (Douglas Adams) nam je svima pokazao da, uz svu ozbiljnost, ona može biti i duhovita. Daglas je, uz sve to, u svoj Galaktički vodič za autostopere ubacio i nešto što je posebno bitno za nas, ekonomiste, piše za Gardijan Ha-Džun Čeng (Ha-Joon Chang) profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu i autor knjiga “23 Stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu” (23 Things They Don’t Tell You About Capitalism), i “Ekonomija: vodič za upotrebu” (Economics: the User’s Guide)
Postoje knjige, piše Čeng, za koje na neki volšeban način znate da će vas, čak i pre nego što ih pročitate, promeniti iz temelja. Postoje knjige koje čitate upravo iz razloga jer želite da vas promene. Autostoperski vodič kroz galaksiju, međutim, nije pripadao ovoj kategoriji. U stvari, H2G2 (kako pleme poklonika Daglasa Adamsa zove ovu knjigu) bila je posebna jer nisam očekivao da će imati bilo kakvog uticaja na mene, a kamoli tako trajno i “do koske”. Čak se i ne sećam tačno kada sam je pročitao, osim da je to bilo tokom prvih nekoliko godina po mojem dolasku u Britaniju u koju sam, kao student, stigao 1986. Jedino čega se sećam je da sam bio zaintrigiran opisom knjige, kao “naučno-fantastične komedije (SF)”.
Postao sam ljubitelj SF-a još sa 10 ili 11 godina, kad sam počeo da proždirem sve do čega sam uspevao da se dokopam u prilično oskudnom izboru knjiga iz ovog žanra (često uprošćenom i obeleženom kao “dečja izdanja”), svega što je tokom 1970-ih i 80-ih bilo dostupno u Koreji. SF je tada bila ozbiljna stvar: intergalaktički ratovi i imperijalizam (Skylark), tehnološka antiutopija (Brave New World), post-apokaliptički svetovi (Na plaži – On the Beach, Day of the Triffids)… SF, kako sam osećao, nije trebalo da bude komičan.
Autostoperski vodič ne samo da je bio neopisivo duhovit, već je bio i van mog mentalnog svemira
Ali, ispostavilo se da je H2G2 bilo nešto najsmešnije što sam ikada pročitao. Ne samo što je bila smešna, već je bila i potpuno izvan mog mentalnog univerzuma: depresivni robot koji spašava živote protagonista iz romana udarcem zapodevši razgovor s glavnim računarom iz neprijateljskog svemirskog broda, da bi ga, sasvim nenamerno, bacio u depresiju a onda naveo i na samoubistvo; Predsednik Međugalaktičkog saveta lepih umetnosti koji preživljava “najgoru kosmičku poeziju i recitovanje” glodanjem sopstvene noge; a naslov treće knjige izmišljenog pisca “Ulona Kolufida” (Oolon Colluphid) glasi “Ko je, uostalom, ta osoba zvana Bog?”
Ali ono što me još više fascinira je to kako je H2G2 plasirao svoj neobični smisao za humor, uz satirične osvrte na domet svetske industrijalizacije, postavljajući ozbiljna pitanja kroz laku i “neobaveznu” formu. Centralna priča, o odnosu između miševa i ljudi (ne bih da kvarim zabavu svima onima koji Vodič još uvek nisu pročitali) satirički pristupa čovečanstvu koje je bolno (samo)uvereno u sopstvenu briljantnost.
Dokaz protiv postojanja Boga neponovljivo je izložen na primeru “Vavilonske ribe” (Babel Fish), jednoj nadasve lucidnoj sofisteriji kojom se ismevaju versko-filozofske rasprave. Opisujući Vogone kao rasu koja “ni svoje bake neće spasti od sigurne smrti bez naloga potpisanih u tri primerka, poslatih, dobijenih nazad, obaveštenja, izgubljenih, nađenih, tretiranih kao predmet javne rasprave, ponovo izgubljenih, i, konačno, sahranjenih u mekom tresetištu na tri meseca da bi se potom reciklirali kao – upaljači”, predstavlja savršenu formu ismevanja birokratije. Pasaž u kojem Artur Dent i Ford Prefekt (Arthur Dent, Ford Prefect) procede kroz zube presnu laž, naime, prazne reči hvale na račun vogonske poezije, ne bi li ovim foliranjem spasli svoje živote, predstavlja jednu od neponovljivih humoreski u oblasti književne kritike.
A jedino je duhoviti genije zvani Daglas Adams mogao da se istovremeno podsmehne dvema stvarima koje niko drugi ne bi ni pomislio da sjedini: britanski sindikalizam iz epohe 1970-ih i egzistencijalističku filozofiju; dva člana sindikata filozofa, naime, “zahtevaju “strogo definisane oblasti sumnje i neizvesnosti.”
Kao ekonomistu, ono što me je posebno ushitilo bila su Adamsova izlaganja ekonomskih teorija. Priča o ljudima koji troše vrtoglave sume novca kako bi kupili “testise Antareanskog kanarinca” čiji je ukus odvratan, a sve samo zato što “veoma bogati idioti žele da impresioniraju druge, takođe veoma bogate idiote”, jeste prerada ideja poznatog američkog ekonomiste iz 19. veka, Torstejna Veblena (Thorstein Veblen) i njegove teorije o upadljivom (tj. ekstravagantnom) trošenju novca. U toku je i divlje profitabilni biznis proizvodnje novih planeta namenjenih superbogatima. Ove planete, namenjene životu i stanovanju imućnih, “proizvodile” su se na jednoj staroj planeti, sve dok ona sama nije bila prisiljena da zapadne u stanje hibernacije za narednih 5 miliona godina ”jer je njihov uspeh učinio da svi ostali osiromaše, uništavajući na taj način i sopstveno tržište”. Adams je na izuzetno vispren i duhovit način opisao teoriju nedovoljne potrošnje, koja je bila popularna u 19. veku. Ova teorija je, zapravo, postala daleko relevantnija otkad je Adams objavio H2G2, što je uporedo išlo s porastom nejednakosti, koja je u mnogim društvima narasla do šokantnog nivoa.
Dakle, bilo je toga još. Mnoge su me knjige promenile: Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa. To je učinilo i delo kineskog filozofa i taoiste Čuang-Cea, koji me je naučio kako ne postoji samo jedan način razumevanja sveta. Gaekji (Strana Zemlja), delo Južnokorejca Hvang Sok-Jonga (Seok-Young Hwang) je neponovljiva zbirka od 11 kratkih priča koja mi je pokazala pravu stranu ekonomskog čuda moje zemlje. Američki politički ekonomista i nobelovac Herbert Sajmon je napisao za mene takođe presudno delo, “Razlozi ljudskog delanja” (Reasons in Human Affairs), koja je suštinski transformisala moj nekadašnji način razmišljanja o ljudskoj racionalnosti, organizaciji i institucijama – a, zapravo, i moje ekonomske poglede i stavove. Ipak, od svih navedenih, H2G2 me nagnala da shvatim kako se o ozbiljnim stvarima ne mora pričati u mračnom tonu i na dramatičan način. Galaktički vodič za autostopere me je naučio da zabavan prikaz stvari može biti najefikasniji način iskazivanja kritike dominantnih struktura moći i mitova koji je podržavaju. Duhovitost Adamsovog Vodiča me je oslobodila teatralnosti i pathosa negativnih emocija.
SF SMEH NAŠ NASUŠNI
Autostoperski vodič kroz galaksiju – Daglas Adams
Humor u Science Fiction literaturi retka je pojava. Da li zato što su teme kojima se SF bavi suviše teške ili je izazvati smeh kod čitalca preozbiljan posao, pitanje je za neke druge i duže rasprave; nama ostaje da konstatujemo da se malo koji SF pisac bavio humorom više i češće od poneke priče. Od onih koji su se usudili na takva avanture pomenimo Henrija Katnera, pripovedača iz 1940-tih i 1950-tih, Harija Harisona i Sema Lundvala, čiji su romani „Bili, heroj galaksije“ odnosno „Nije vreme za heroje“ objavljeni kod nas, te svakako najboljeg – Kurta Vonegata, koji, pak, nije ostajao samo na pukom smehu već je iza njega sledio snažan sarkazam (sem njegovih priča kod nas su objavljeni i romani „Mehanički pijanino“, „Klanice pet“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska ptičica“, „Galapagos“).
Sinonim za SF humor u 1980-tim postaje Daglas Adams (kao što u Fantasy humoru to važi za Terija Pračeta). Adams (1952) od 1972.g. počinje da radi humorističke radio SF emisije za BBC. Serija doživljava veliku popularnosti te se autor odlučuje da se pretoči u knjige i prva „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ pojavila se 1979.g. i postala bestseler za kojim slede nastavci: „Restoran na kraju Vaseljene“ 1980.g, „Život, Vaseljena i sve ostalo“, 1982.g, „Doviđenja i hvala na svim ribama“, 1985.g. Uspeh knjiga donosi nove medijske projekte – TV seriju, reprize radio emisija i njihovo objavljivanje na gramofonskim pločama a „Autostoperski…“ definitivno postaje kultna pojava. Poslednji (za sada) nastavak pojavio se 1992.g. pod naslovoim „Uglavnom bezopasni“ i glatko ušao na bestseler liste kako u SAD (najvećem SF tržištu) tako i u ostalim zemljama gde su knjige objavljene, dokazujući tako da je, i pored poprilične pauze od poslednje knjige, serija i dalje u dobrom sećanju čitalaca. Kod nas se „Autostoperski…“ pojavio 1986.g., u izdanju „Zoroastera“, pod naslovom „Vodič kroz galaksiju za autostopere“, koji je sadržao prve tri knjige serijala. Biblioteka „Polaris“ je 1992.g. ponovo objavila prve tri knjige i preostale dve („Uglavnom bezopasni“ su se pojavili u prevodu iste godine kada i original), a ove godine je izdanje obnovljeno u novom obliku – sve knjige u jednom tomu.
U čemu je tajna uspeha Adamsovih knjiga?
Ponajpre jer su u njima parodije na brojne žanrovske konvencije obesmišljene masovnim konfekcijskim SF nedelima, počev od one koja je gotovo znak prepoznavanja SF-a, tzv ’space opera’-e, slobodne svemirske pustolovine sa pripadajućim svemirskim brodovima, buljucima vanzemaljaca i egzotičnim planetama. Autor gomila ove i ovakve šablone, premašuje granicu njihovog funkcionisanja kao ’ozbiljnih’ činjenica i izvrće u sopstvenu suprotnost, te oni postaju naivni i smešni. Na ovakvu scenu smešteni su i (ne)tipični junaci, od nespretnog zemljanina koji čistom slučajnošću izbegava propast rodne planete (koja biva uništena jer se nalazi na trasi novog galaktičkog puta), dvoglavog veselo-prepredenog vanzemaljca, fatalistički nastrojenog robota filozofa, do legendarnih vladara – miševa. Idući dalje Adams uključuje ’mašinu za apsurd’ koja bez pardona nastavlja da spaja nespojivo: velike poduhvate koji kao rezultat ne donose nikakva rešenja, svemirski šatl sa pripadajućim natpisom „Ne paniči“, povratke u prošlost i pokret autostopera za koji je izuzetno bitno da imate – peškir. Kao kruna čitavog humornog pomaka (koji svedoči i o zrelosti žanra, sposobnog da sagleda svoj korpus i našali se na njega) dolaze briljantni, britki dijalozi u kojima se često barata značenjima reči, onima koja su uobičajena i drugima koja reč nosi ali su nekako ’zaboravljena’.
No, uprkos silovitom početku „Autostoprski…“ postepeno ali vidljivo gubi na kvalitetu i vrcavosti; energija i zamah slabe, sve manje je uspelih parodijskih egzibicija pa i humora. To je očito već u drugom nastavku, jače vidljivo u trećem a kulminira u knjizi „Uglavnom bezopasni“ koja je mlaka i apatična u odnosu na prve; stiče se utisak da je sastavljena od pabiraka i da je njen jedini cilj da zaradi još malo para na staroj slavi. Neuspešnost nastavaka, ipak, ne može da umanji uspešnost valjanih knjiga koje i posle deceniju ostaju sveže i razgaljujuće, prava literatura za opuštanje u letnjim mesecima.
Ilija Bakić
(1996)
art-anima.com
