Vimbldonski stadion (u originalu: Lo stadio di Wimbledon) je prvi roman italijanskog pisca Danijelea Del Đudicea, objavljen 1983. godine.
Radnja
Narator bez imena, mladić koji teži da postane pisac, putuje u Trst tražeći tragove o kulturnoj ličnosti Robertu Bazlenu. Bazlen je bio poznanik Itala Sveva i Eugenija Montalea, družio se s književnicima, ali nikada nije ništa napisao.
Naratora intrigira očigledna distanca koju je Bazlen video između književnosti i života; njegovi poznanici (još uvek živi i spremni da pomognu u istraživanju) tvrde da je Bazlen “pisao živote drugih”. Vremenska distanca otežava razumevanje. Gotovo svi sagovornici ističu da je ključno svedočanstvo Ljube Blumenthal, Jevrejke koja je emigrirala u Englesku tokom fašističkih rasnih zakona. Toj ženi je posvećena Montaleova pesma “Ljubi na putu”.
Narator putuje u London (tačnije u Vimbldon gde žena živi). Dva razgovora s njom dovest će do rešenja – namernog ili ne. Dok prolazi praznim Vimbldonskim stadionom, narator prestaje da postavlja pitanje koje ga je prvobitno odvelo u Trst.
Kritika
Del Đudičeov debi prožet je snažnim osećanjem nemira. Istraživanje bezimenog naratora vrti se oko dileme: “Zašto Bobi Bazlen nije ništa napisao?” – koja se razrešava tek pred kraj, i to dvosmisleno. Sam stil autora ostavlja prostor za više tumačenja: izmišljena priča sa stvarnim likovima, hibrid eseja i reportaže, gotovo apokrif, podržan suptilnom napetošću i kružnom strukturom. Narator se kreće između intervjua u njemu nepoznatim prostorima (Trst–London), pričajući o čoveku koji za života nije hteo ništa da ispriča.
Prema Italu Kalvinu, pitanje naratora Bobiju Bazlenu moglo bi se formulisati kao:
“Onaj ko je ispravno postavio odnos između bivstvovanja i pisanja kao uslov stvaralaštva – kako može misliti da utiče na tuđe živove, osim na posredan i implicitan način na koji književnost može naučiti da se postoji?”
Del Đudičeov stil je profinjen, sa efektom trenutnog uvećanja objektivnosti: stiče se utisak da nema namere da se priča, već samo potrebe za samoispitivanjem. Napetost istraživanja razrešava se u finalu kada narator prestaje da se pita o odnosu pisanja i života – što navodi i čitaoca na isti zaključak.
Ekranizacija
Roman je adaptirao Matije Amalrik u filmu Le stade de Wimbledon (2002), sa Žanom Balibar u glavnoj ulozi.
