Pravo, institucije i društveni otpori u Srbiji

Opis

Političke elite u Srbiji izgradile su u poslednjih nekoliko decenija sistem koji im obezbeđuje faktičku nekažnjivost pred zakonom. Uspostavile su dva paralelna pravna i institucionalna poretka, jedan koji važi za građane i većinu privrednika, u kome postoji elementarna pravna odgovornost i drugi, „poredak u senci“, koji važi samo za političku i ekonomsku elitu, u kome važe druga pravila (ne)odgovornosti.

U pravnoj državi zakoni ograničavaju moći nosioca vlasti i uspostavljaju mehanizme kojima se oni drže odgovornim za svoje postupke, dok su na vlasti i kasnije. Politički i partijski sistem drži ih odgovornim pred biračima, pravosuđe i nezavisna tela pred zakonima, a građani svojim aktivizmom ograničavaju moć i delanje političara i drže ih odgovornim pred društvom. Pored ovih institucionalnih, za uspostavljanje pravne države potrebni su i neki kulturni faktori. Da bi zakoni vladali, obični građani i pripadnici elite moraju verovati u tu ideju i moraju biti opredeljeni da poštuju vladavinu zakona. Drugim rečima, moraju postojati i društveni akteri koji imaju interes da podrže pravnu državu i odgovornu vlast. Pravna država tako postaje skup institucija koje počivaju na interesima društvenih grupa i aktera, vrednostima koje čine njihovu političku i pravnu kulturu, te formalnim i neformalnim institucijama datog društva. Pravna država, na taj način, postaje sociološki fenomen.

U ovoj knjizi analizira se rad institucija koje političare drže odgovornim, kao i stavovi, vrednosti i aktivnosti običnih građanа, sudijа i tužilaca, političara i privrednika, koji čine te institucije i njihovu snagu. Autor traga za društvenim akterima koji imaju moć da ograniče nosioce vlasti i osnaže pravnu državu. Oslanjajući se na sociološka istraživanja, pokušava da odgovori na pitanja zašto vlasti u Srbiji nisu odgovorne pred biračima, zakonima i građanima i da li naše društvo ima unutrašnje snage da uspostavi i očuva pravnu državu i odgovornost vlasti.

Zaključak: budućnost pravne države i odgovornosti vlasti

Pravna država podrazumeva da su politicari ograniceni zako-nima i da za svoja dela odgovaraju: pred biracima; pred zakonima i pravosuđem; i, konacno, pred građanima i društvom. U posled-njoj deceniji u sva tri domena beležimo pad: politicki sistem je izgubio sposobnost da vlast drži odgovornom; pravosuđe nije uspelo da se uzdigne na nivo nezavisne grane vlasti; dok građansko društvo u određenoj meri uspeva da kontroliše rad političara, ali u nedostatku političkih i zakonskih mehanizama kontrole vlasti, te aktivnosti u najboljem slučaju dovode do izolovanih, ali ne i sistemskih uspeha. Da bi postigla taj stepen otpornosti na kritike i pozive da polaže račune za svoje postupke, politička elita je uradila dve stvari: prvo, izgradila je paralelne mehanizme političke vlasti i paralelni institucionalni i normativni poredak i, drugo, uništila je, ili makar oslabila, svako mesto na kome bi se moglo postaviti pitanje njene odgovornosti. Politička elita je izgradila sistem kroz koji se raspodeljuje moć i bogatstvo i u kome zakoni države ne važe. Ključni elementi tog sistema jesu korupcija i klijentelizam, odnosno, partijska kontrola privrede, društva i politike. Pored toga što pokazuju da se korupcija ne smanjuje, sociološka istraživanja daju uvid u to kako funkcioniše ta partijsko-klijentelistička pijavica. Na vrhu se nalaze državni i stranački funkcioneri koji dodeljuju svojim potčinjenima ugovore, radna mesta ili materijalnu pomoć, a zauzvrat dobijaju političku i finansijsku podršku, javno glasanje na izborima, skupljanje sigurnih glasova i odlaske na mitinge.

Na dnu su obični građani, ciji posao i egzistencija zavise od političara, od njihove pomoći, od dobre volje da ih zaposle u javnom ili privatnom sektoru, olakšaju pristup javnim uslugama, potpomognu njihov sitan biznis ili da ga ne ometaju šaljući im inspekcijske kontrole. U tom sistemu, političari ne odgovaraju građanima za svoj rad, već upravo suprotno, građani polažu račune politicarima: stalno dokazujući lojalnost partiji i eliti očekujući manje ili veće mrvice sa stola na kome se vrši velika redistribucija nacionalnog bogatstva. Za razliku od regularne izborne utakmice, razmena resursa unutar tih mreža jeste direktna – građani glasaju za partije na vlasti, a one, na primer, njima direktno obezbeđuju materijalna davanja, poslove, ugovore i slične pogodnosti. Unutar klijentelističkih mreža raspodeljuju se javni resursi i pri tome se, po pravilu, krše zakoni. Zakonska odgovornost nosilaca vlasti, međutim, izostaje. Izostanak reakcije policije i pravosuđa objašnjava se nedostatkom „političke volje“ da se država izbori s korupcijom. Nekada se samo kaže da su institucije ne kasne, a da se zakon ne primenjuje. Takva objašnjenja nam, međutim, ne govore mnogo o tome kako dolazi do faktičke nekažnjivosti političke elite. Jedno objašnjenje, možda i jedino valjano, jeste to da je politička elita, uz pomoć ekonomske, uspela da izgradi paralelni institucionalni i normativni poredak. Po svojoj prirodi, on je u sukobu sa formalnim institucionalnim i normativnim poretkom i nastao je u dva „koraka“. Prvo, neformalne institucije su ovladale formalnim i onemogućile njihovo delovanje. To se postiže uplivom partijskih mreža u institucije, uticajem na izbor, rad i napredovanje ljudi koji u njima rade, čak i pritiscima i ucenama. Drugo, politička elita je izgradila razgranati sistem lokalnih i nacionalnih klijentelističkih mreža. Te mreže, kao i druge neformalne institucije, svojim članovima ispostavljaju pravila ponašanja. Ta pravila rukovode međusobnim odnosima članova mreže i upravljaju preraspodelom resursa. U osnovi stoji jedno jednostavno pravilo, pravilo lojalnosti mreži, šefu ili predsedniku.

Pravila koja upravljaju odnosima unutar mreže imaju ograničeno važenje, ona važe samo za članove mreža, i čine jedan paralelni normativni poredak. Taj poredak štiti članove od dejstva formalnog državnog prava i institucija povezanih s njim. Kada prekrše neko od pravila razmene unutar mreža, članovi mogu da izgube podršku mreže, mogu im biti uskraćeni dobici koje ostvaruju članovi, a, konačno, mogu biti prepušteni da odgovaraju pred formalnim institucijama i pravnim poretkom.

Drugim rečima, može im biti ukinut imunitet. Tek postojanje tog paralelnog neformalnog institucionalnog i normativnog sistema objašnjava faktičku nekažnjivost elite i on predstavlja „poredak u senci“ iz naslova ove knjige. Politička elita, da bi uspela u tom naumu, morala je da oslabi sve mehanizme političke, zakonske i društvene odgovornosti, odnosno, morala je da oslabi svako mesto na kome se može postaviti pitanje njihove odgovornosti. Za svoj rad, političari najpre polažu račune biracima na izborima, i to zovemo političkom odgovornošću. Ako postoji opasnost da će birači kazniti političare na vlasti, oni će imati interes da vode računa o svom radu, ali u savremenoj Srbiji takva opasnost ne postoji.

Mirna smena vlasti sprovedena 2012. godine predstavlja primer kako politička odgovornost deluje. Ona je predstavljala svojevrsnu kaznu birača zbog korupcije i loše ekonomske situacije, ali kaznu koja se nije pretvorila u dugotrajan i delotvoran lek za te probleme. U poslednjih deset godina, politička elita je uspostavila sistem kontrole i ucenjivanja birača, što je dovelo do toga da izbori više nisu fer i pošteni. Uspostavili su medijsku kontrolu i započeli proces delegitimisanja opozicije i medija, nazivajući ih stranim i tajkunskim plaćenicima i kriminalcima. Na kraju, počeli su sistematski negirati legitimitet i smislenost svake kritike, ma sa koje strane da je došla, i tako ugušili javni dijalog u Srbiji. Takva strategija je politički sistem Srbije prevela iz kampa nekonsolidovanih demokratija u kamp takmičarskih autoritarnih sistema. U takvim okolnostima, na partijskoj sceni nije se pojavila snaga koja može temeljno da ograniči moc vladajuće političke elite.

Opozicija u Srbiji ostala je usitnjena i ranjiva i na onim izborima na kojima jeste učestvovala nije uspela da se biračima nametne kao kredibilna alternativa, niti da vlastima postavlja bilo kakve uslove. Dobar deo odgovornosti za takav ishod leži na samoj opoziciji i njenoj nesposobnosti da napravi personalni i politički raskid sa petooktobarskom elitom. Tako je 2020. godine Srbija ostala bez parlamentarne opozicije, a sama Narodna skupština je postala institucija u kojoj se izglasavaju zakoni bez suštinskih rasprava i koja više ne predstavlja sve građane ove zemlje, niti može da kontroliše rad izvršne vlasti.

Vanredni izbori održani početkom 2022. godine tu sliku su ipak promenili i proizveli parlament sa značajnim prisustvom opozicije. Političari mogu polagati račune i pred zakonom i nezavisnim pravosuđem i to zovemo zakonskom odgovornošću. Pravosuđe u Srbiji, a posebno tužilaštvo, nalaze se, međutim, pod čvrstom kontrolom vlasti. Kontrola se vidi u ustavnim i zakonskim rešenjima, ali i u svakodnevnom radu sudija. Čak 41 posto sudija izjavljuje da su predsednik suda, kolege, političari ili mediji na njih vršili pritisak. Pored direktnih postoje i suptilni indirektni pritisci koje je teško dokazati, a još teže na njih odgovoriti. Pritisci dolaze od vlasti, ali i medija, i njihov cilj je da kod sudija probude osećaj profesionalne i lične nesigurnosti, čak i strah za sopstvenu egzistenciju. Otuda sudije, tužioci i advokati ne samo da nisu zadovoljni radom pravosudnog sistema, već u njega nemaju poverenja. U tom pogledu, njihovi stavovi se podudaraju sa stavovima građana i stvaraju unutrašnju i spoljašnju krizu legitimiteta pravosudnog sistema. U takvim okolnostima nastalo je nejako pravosuđe, bez profesionalnog samopouzdanja, u kome rade sudije koji ne veruju da čine posebnu granu vlasti sposobnom da kontroliše izvršnu. U to ne veruju sudije, a ni građani, niti političari.

Istorija nedavnih reformi pravosuđa ukazuje i na nešto drugačiju, ambivalentniju sliku. Pravosudne reforme su se suočile sa snažnim otporom profesionalnih zajednica pravnika, posebno sudija i advokata, koji su pokazali zainteresovanost i sposobnost da brane „svoje“ institucije. Zapravo, ako postoji neka društvena snaga koja je uspela da uspori (ako ne i da zaustavi) reforme pravosuđa, onda to jesu same sudije, odnosno, njihovo profesionalno udruženje (Društvo sudija Srbije) i mreže domaćih i međunarodnih pravnika koje su oko njega okupljene. Reforma pravosuđa pokazala je kako se snaga institucije nalazi u njihovom ustavnom i zakonskom dizajnu, ali još više u snazi građana, profesionalaca i društvenih grupa na kojima ta institucija počiva. U pravosuđu, osnov institucionalnog otpora činile su mreže stručnjaka okupljene oko domaćih i međunarodnih organizacija. Kod parlamenta takvih društvenih interesa nije bilo. Za razliku od pravosuđa, u njegovu odbranu nisu stali mediji, ni građani, niti bilo kakve profesionalne zajednice. Parlament je, ostavljen sam, bez saveznika i bez resursa, postepeno pražnjen od sadržaja i bez kapaciteta da u politički život unese elemente javnosti i kontrole rada izvršne vlasti.

Treće mesto na kome političari polažu račune za svoj rad jeste društvo i to je odgovornost prema građanima i građanskom društvu. Ako je društvo sastavljeno iz aktivnih građana, koji prate politiku, potpisuju peticije, idu na demonstracije i glasaju; ako postoje udruženja građana i mediji koji prate i analiziraju rad vlade (npr. prate kako se troše budžetska sredstva ili kvalitet izbornog procesa); ako to i takvo društvo može da zapreti pobunom, onda će cena političkih nedela biti visoka. I to je danas jedino mesto na kome političari koliko-toliko polažu račune za svoj rad. S jedne strane, zato što se tu beleže i pamte njihova nedela, a s druge, zato što tu raste nezadovoljstvo i spremnost na akciju. To se vidi po nizu demonstracija koje su potresle Srbiju u poslednjih nekoliko godina. Ti protesti imali su dva velika ograničenja. Prvo, na ulice su izašli uglavnom srednji, gradski slojevi sa primanjima iznad proseka Srbije. Drugo, oni su imali političke zahteve – više medijskih sloboda i demokratije, ali i socijalne pravde – ali su pokazivali veliku skepsu prema političarima i strankama i nisu s njima hteli da sarađuju. Drugim rečima, odbijali su da političke zahteve ostvare političkim sredstvima. Istorija i iskustva drugih društava govore da će njihov efekat biti veći onda kada se ta dva ograničenja prevaziđu. Upravo povezivanje građanskih akcija i političkih aktera može biti put ka većoj odgovornosti političara i povratku demokratije i vladavine prava u našu zemlju.

Neke naznake tog pristupa daju ekološki protesti održani krajem 2021. i pocetkom 2022. godine, ali njihovi krajni efekti tek treba da se vide. Odgovornost vlasti i budućnost pravne države, međutim, sigurno ne zavise samo od strategije demonstranata; oni počivaju na dubljim društvenim osnovama. Pravna država i odgovornost vlasti počivaju na odnosima moći u društvu, i zavise od toga da li u društvu postoje društvene grupe ili institucije koje su sposobne da postave kredibilne zahteve za uspostavljanje ili održavanje pravne države. Ti zahtevi mogu imati različite oblike, od političke borbe, preko medijskog izveštavanja i građanskog aktivizma, do niza mehanizama kojima se podiže simbolička i politička cena kršenja zakona. U njihovoj osnovi stoje društveni interesi koji mogu uzajamno da se kontrolišu, te da kontrolišu vlast. Istorija pravne države ukazuje upravo na to kao na dinamički sistem kojim je uspostavljen skup kontrolnih mehanizama kojima je ograničena moć vladara i postepeno građena pravna država. U savremenom srpskom kontekstu to mogu biti srednji slojevi opredeljeni da zahtevaju demokratiju i vladavinu prava, privrednici koji potražuju poštovanje zakona (u nekim okolnostima to mogu biti i međunarodni faktori, ali taj element društvene dinamike koji stoji u osnovi pravne države izlazi izvan domena ove studije) ili pripadnici političke elite kojima je u interesu uspostavljanje pravne države. Na stranicama ove knjige pokušao sam da analiziram te faktore i da pokažem kako svaki od njih sam po sebi nema dovoljnu moć da ispostavi kredibilan zahtev za uspostavljanje pravne države.

Jedna od teorijskih pretpostavki ove knjige je da vladavina prava mora biti u interesu i onih koji bi trebalo da je sprovode. To znaci da mora biti u interesu političke i ekonomske elite. Sve što je do sada napisano vrlo jasno govori da politička elita u poslednje dve decenije nije pokazala dovoljno jak interes da uspostavi pravnu državu. Pozitivne pomake možemo pripisati dejstvu međunarodnih aktera i kratkoj kohabitaciji premijera Koštunice i predsednika Tadića (2004-2007. godine). Ostatak perioda koji analiziramo karakteriše neprestana borba za vlast i javne resurse kako lidera, stranaka i njihovih frakcija, tako i neformalnih klijentelističkih struktura, te neprestano podrivanje pravne države. Ideološki i personalni kontinuitet politicke elite, koja se prakticno nije menjala gotovo tri decenije, nije ni u kom smislu pomogao da se kristališu novi politicki i društveni interesi koji bi bili usmereni na izgradnju pravne države. O delovanju ekonomske elite i privrednika imamo malo istraživackih podataka. Analiza njihovih stavova u vezi sa pravnom državom pokazuje da je reč o društvenim akterima koji zahtevaju više poštovanja zakona i veću izvesnost. Rečju, oni traže pravnu državu. Istovremeno, oni su rezignirani stanjem i ne vide sebe kao aktere koji mogu da ispostave kredibilne zahteve te vrste. Tome doprinose i veliki uticaj države na privredu kroz razgranate klijentelističke mreže preko kojih se privreda drži u zavisnom položaju u odnosu na državu i političku elitu, ali i struktura privrede u kojoj veliki deo čine mikropreduzeća i preduzetnici i čiji je položaj na tržištu ranjiv i opet zavisan od države. Pomenuti akteri su u ranjivom položaju na tržištu i odlikuje ih visoka zavisnost od aktivnosti države, bilo da je reč o podršci ili kontroli poslovanja.

Ankete pokazuju da oni nisu nosioci vrednosti koje stoje u osnovi demokratije i vladavine prava, te otuda ni ne predstavljaju društveni potencijal za uspostavljanje takvog poretka. Zbog razgranatih klijentelističkih mreža i prevlasti politike nad svim sferama društva, privrednici imaju podsticaj da svoj položaj na tržištu i u društvu unapređuju direktnim pregovorima i komunikacijom sa vlastima, umesto da podržavaju političke stranke. Simbiotski odnos politike i privrede odnos ima istorijske korene i više dimenzija. S jedne strane, ekonomska elita je u Srbiji nastala pretvaranjem javnih u privatne resurse u procesu privatizacije i kroz niz legalnih i nelegalnih strategija sa ciljem da se uveća kapital korišćenjem preferencijalnog položaja na tržištu ili pred državnim budžetom. Uloga države nije nestala sa završetkom privatizacije, već je i danas velika zahvaljujući veličini javnog sektora, subvencijama i javnim nabavkama, klijentelističkim mrežama i generalno prevlasti politike nad drugim podsistemima, od privrede, preko kulture i medija, do sporta. Već sam napomenuo zavisan položaj sitne privrede u odnosu na državu. O strategijama i aktivnostima krupnijih ekonomskih aktera posedujem samo posredne uvide. Na osnovu tih izvora može se zaključiti da oni ne predstavljaju izvor tražnje za pravnom državom. U ranoj fazi svog uspostavljanja, nova kapitalistička ekonomska elita nastala je pretvaranjem javnih u privatne resurse. Taj proces i dalje traje, zahvaljujući smeni vlasti i ekonomskih aktera povezanih s njom, ali još više zahvaljujući snažnim mehanizmima korupcije, klijentelizma i politićkog kapitalizma. Otuda oni nemaju interes za uspostavljanjem pravne države.

Drugi razlog jeste načelne prirode. U autoritarnim sistemima, kakav je naš, krupni kapital će svoje interese lakše ostvariti direktnim pregovorima sa izvršnom vlašcu, nego uspostavljanjem pravila igre, bilo da je reč o zakonima ili o institucijama. Konačno, građanski otpori ograničeni su na srednje slojeve; oni su malobrojni i u velikoj meri vezani za državu (bilo da za nju direktno rade ili od nje i njenih usluga zavisi njihova egzistencija i reprodukcija). Srednji slojevi u Srbiji jesu bili dosledni borci za pravnu državu i demokratiju, ali istorijsko iskustvo nas uči da to nisu uspeli da postignu samostalno, već u saradnji sa drugim akterima iz društva, politike i privrede, kao što je bio slučaj s petooktobarskim promenama. Nasuprot tom iskustvu, građanski aktivizam koji sam analizirao bio je ograničen uglavnom na srednje slojeve, bio je usmeren na načelna pitanja demokratizacije, medijske scene, izborne uslove i vladavinu prava, a ne na konkretna socijalna ili ekonomska pitanja, a odlikuju ga depolitizacija i departizacija. Upravo taj aktivizam uspeo je da zahteve za demokratijom i vladavinom prava održi na javnoj sceni, ali ne i da ih pretvori u vidljive uspehe. Zašto je uspeh tih procesa i protesta bio ograničen? Najpre, oni se nisu mogli „osloniti“ na funkcionalni partijski sistem koji bi pritisak javnosti pretvorio u politički pritisak. Nefunkcionalna opozicija nije uspela da preuzme kritički pritisak građanskog društva i pretvori ga u delotvoran politički pritisak. S druge strane, taj zadatak je bio gotovo nemoguć u uslovima medijskog duo-pola koji je sastavljen iz velike većine medija koji nekritički podržavaju vlast i jednog manjeg broja kritičkih medija i praznog prostora i odsustva političke i društvene komunikacije između te dve medijske sfere.

Ništa bolji saveznik nisu bile ni institucije koje se brinu o zakonitosti rada izvršne vlasti. Parlament, pravosuđe i nezavisna tela nemaju dovoljan stepen političke i institucionalne samostalnosti, niti ih čine ljudi svesni svoje važne ustavne i političke uloge. Iz tih razloga, njihova uloga u kontroli zakonitosti rada vlade ostala je marginalna, a u poslednjoj deceniji gotovo i nepostojeća. U takvim okolnostima, zapravo, niti jedan društveni akter nije ima dovoljno snage da predstavlja izvor kredibilne pretnje izvršnoj vlasti. To se odnosi kako na političke aktere, stranke pre svega, institucionalne aktere i ljude koji ih čine, tako i na društvene aktere, od udruženja građana i profesionalnih udruženja, do samih građana. Ako pravnu državu posmatramo kao sistem u kome postoji balans interesa koji počiva kako na institucijama, tako i na društvenim akterima, onda u Srbiji jednostavno nisu izgrađeni društveni i politički preduslovi za uspostavljanje i održavanje pravne države u kojoj bi političari bili odgovorni građanima. Ako pak pravnu državu posmatramo samo kao skup institucija sa određenim osobinama, onda je slika savremene Srbije mnogo bolja. Zakoni garantuju kakvu-takvu nezavisnost pravosuđu, a parlament ima zakonske mogućnosti da vrši kontrolu izvršne vlasti. No, kao što hibridnu demokratiju odlikuje postojanje institucija koje ne funkcionišu u skladu sa svojom normativnom ulogom, tako i hibridnu pravnu državu karakteriše postojanje sistema kontrole, ali suštinski disfunkcionalnih. Ova knjiga je pokušaj da se pokaže da se koreni te disfunkcionalnosti moraju tražiti kako na normativno-institucionalnom, tako i na društveno-vrednosnom planu. U prvom slučaju, odgovor se ne može naći, odnosno, sama institucionalna teorija koja kaže da su institucije uspostavljene, ali da, recimo zbog „nedostatka političke volje“ ne funkcionišu, ne nudi dovoljno jasno objašnjenje disfunkcionalnosti pravne države.

Zato sam se okrenuo društveno-vrednosnom planu, stavovima i strategijama aktera koji čine institucije (kao što su političari i pripadnici pravosudnih profesija) i običnih građana. Tek ova empirijska sociološka analiza aktera i njihovih strategija daje pravo objašnjenje uloge normi i institucija i tek ona daje odgovor na pitanje šta onemogućava rad institucija, a time i uspostavljanje i održavanje pravne države. U ovoj analizi, institucije sam posmatrao kao ukorenjene u društvu, njegovoj strukturi i njegovoj istoriji. Istoriji sam se vraćao samo u onoj meri u kojoj je to suštinski polagalo temelje za razumevanje sadašnjosti. Istraživanje istorije pravne države ili istorijsko-sociološka analiza društvenih osnova pravne države zahteva potpuno novi naučni poduhvat, kao što je to slučaj s drugim ograničenjem ove knjige, ulogom međunarodnih aktera.

Analiza savremenih društvenih faktora – građana, nevladinih organizacija, medija, pravosudnih institucija i parlamenta – daje, međutim, mnogo više odgovora na pitanje šta onemogućava uspostavljanje pravne države. Zapravo, tek ova analiza otkriva prave i duboke uzroke ovih teškoća i bez nje je, verujem, nemoguće zaista razumeti i objasniti zašto Srbija nije pravna država. Ona pokazuje kako sociologija predstavlja moćan empirijski i teorijski resurs, naučni okvir unutar koga se mogu prikupljati konkretni podaci i na osnovu njih tumačiti procesi uspostavljanja i razgradnje pravne države. Pomenuta analiza je, zapravo, po mom dubokom uverenju, dokaz da sociologija prava može dati odlučujuci doprinos razumevanju fenomena koji zovemo pravna država.

Ova analiza pokazuje i sa kakvim ogranicenjima se naše društvo suočava kada je reč o uspostavljanju pravne države. Pokazuje dalje i kako institucije ispražnjene od sadržaja, ljudi koji u njima rade i koji ne veruju u sopstvene i institucionalne sposobnosti da ostvare svoje političke i normativne ciljeve, razočarani građani i pasivizirani privrednici postavljaju jednaka ograničenja zakonitosti i odgovornosti kao i pripadnici političke elite odlučni da sve mehanizme kontrole oslabe ili unište. Srpsko društvo kao da se nalazi u nekoj vrsti ambivalentnog ili čak šizofrenog odnosa tražnje za pravnom državom i nespremnosti da se ta tražnja ispolji i da se za nju bori, kritičnog odnosa koji ne prati kritička akcija, kritike stvarnosti i rezignacije njenom istrajnošću. I kao da svi ovi akteri znaju, ali istovremeno zaboravljaju trivijalnu istinu o značaju aktera onda kada su institucije slabe. U tom smislu, neuspeh da se u Srbiji uspostavi pravna država je kombinacija uspeha vladajućih elita koje razgrađuju mehanizme kontrole i neuspeha društvenih aktera da se konstituišu kao politički akteri koji bi ih u tome omeli.

Parlamentarni izbori održani početkom 2022. godine vratili su opoziciju u poslaničke klupe, a izvršna vlast u trenutku pisanja ovog teksta nije još uvek konstituisana. U kojoj će meri politički sistem osvežen prisustvom opozicionih glasova moći da ostvari svoju ulogu u držanju vlasti odgovornom, ostaje van okvira moje analize. Posmatrajući poslednje dve decenije, čini se da se partijski i politički život, u tom smislu, ipak otrgnuo od najniže tacke u kojoj se našao nekoliko godina ranije. Konačno, ova analiza pokazuje i da ima osnove za optimizam i veru da bitka za uspostavljanje pravne države i odgovornosti vlasti nije izgubljena. Ona pokazuje relativnu žilavost nekih tačaka otpora, pre svega srednjih slojeva i profesionalnih udruženja i udruženja građana. Čini da se u poslednjoj deceniji u Srbiji funkcioniše samo elementarna odgovornost prema građanskom društvu i da jedino na tom planu još uvek postoji mogućnost kontrole. Ima, takođe, puno razloga za verovanje da je poslednja smena vlasti 2012. godine dobrim delom bila potpomognuta upravo radom udruženja građana i kritički nastrojenih medija. Tako se Srbija našla u paradoksalnoj situaciji, da je na vlasti politička elita veoma kritična prema društvenim akterima koji su prema njoj kritični, a koji su joj, paradoksalno, u značajnoj meri pomogli da dođe na vlast. Snaga ovih aktera nije nestala. Upravo suprotno, analize građanskog i profesionalnog aktivizma pokazuju u kojoj meri su preostalo nezadovoljstvo i kritički odnos prema vlastima ostale trajna odlika velikog dela našeg društva.

Ukoliko ova analiza daje osnova za optimizam svih nas koji verujemo da je pravna država važno političko dostignuce, onda će njena budućnost u Srbiji zavisiti od tinjajućeg otpora društva, daleko više nego od institucija ili političkih stranaka. Ukoliko je ova teza tačna, onda će i razumevanje budućnosti pravne države u Srbiji mnogo više zavisiti od profesionalne sociologije nego što se na prvi pogled čini. Konačno, ukoliko je ova teza tačna, onda će taj tinjajući otpor preživeti pritiske i pokušaje gašenja i jednoga dana verovatno predstavljati tačku iz koje će otpori razgradnji pravne države doći jednako kasno kao i napori da se ona ne samo uspostavi, vec i osnaži i trajno odbrani.

Od spremnosti građana, kao građana, kao zaposlenih, kao privrednika, kao javnih službenika, sudija, tužilaca i advokata, dakle od građana u raznim društvenim ulogama zavisice i buducnost pravne države. Odlucnost u odbrani interesa, pravna i politička kultura opredeljena da se cuvaju institucije i zakonitost, ali i politicka veština u građanskoj borbi, bice presudni elementi u tom poduhvatu.

Danilo Vuković