Dejana Tiaga Stankovića kolege će pamtiti kao „neku vrstu književnog fenomena”, a prijatelji po duhovitosti, visprenom cinizmu i odanosti.
Srpsko-portugalski pisac i prevodilac, poznat i po karakterističnim naočarama, preminuo je u 58. godini u Lisabonu.
Stvarno interesantno i možda izuzetno kod Dejana Tiaga Stankovića je način na koji je planuo u našoj književnosti, kaže pisac Vladimir Arsenijević za BBC na srpskom.
„Zaista se kao kometa pojavio u srazmerno poznim godinama za neki književni razvoj”.
Ne postoje dva takva čoveka na ovoj planeti, kaže Hristina Popović, piščeva prijateljica i glumica, za BBC na srpskom.
„Još uvek čujem njegov glas, kako zvoni smeh i to je nešto po čemu će ga pamtiti cela naša ekipa.
„On je veliki drugar, ortak, prijatelj i pisac i žao mi je što nije napisao sva ta dela koja je trebalo da napiše”, kaže Popović.
Kako je Dejan Tiago Stanković uneo svežinu u domaću književnost
Dejan Tiago Stanković je za života napisao tri knjige – Odakle sam bila, više nisam, Estoril i Zamalek
Sebe je doživljavao kao „pomalo stranca svuda – i ovde i tamo”, spisateljske olovke i papira se latio u ranim četrdesetim, dok je prethodno prevodio dela srpskih i portugalskih književnih velikana na oba jezika.
„Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako isrpskih na portugalski.
„Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem”, govorio je Dejan Tiago Stanković.
Objavio je tri knjige o, kako se pisalo, „geografiji ljudskih duša” – romane Estoril i Zamalek, kao i zbirku pripovedaka Odakle sam bila, više nisam.
Roman Estoril je preveden na nekoliko jezika, nagrađivan je u Srbiji i Velikoj Britaniji, u Portugalu uvršten u školsku lektiru, a za poslednji roman ro Zamalek dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2020.
Posebno je bio ponosan na prevode dela portugalskog nobelovca Žozea Saramaga i jugoslovenskog Ive Andrića, kao i Dragoslava Mihailovića.
Prevodi su mu posebno pomogli pri građenju likova.
„Kad prevodiš, ti se već uvlačiš čoveku pod kožu, počinješ da razumeš kako misli”, objasnio je ranije.
Zato mu je, govorio je, bilo lako da zamisli jugoslovenskog pisca Miloša Crnjanskog u Portugalu, ali i da se poistoveti sa jednim od glavnih likova u Estorilu.
Međutim, centralna figura ovog dela, za koje je prikupljao istorijsku građu osam godina, je Duško Popov, špijun kodnog imena „Tricikl”, prema mnogim izvorima inspiracija Ijanu Fleminga za lik Džejmsa Bonda, britanskog tajnog agenta 007.
Arsenijević kaže da je Tiago Stanković uneo „svežinu u našu književnost”.
Doneo je i „veliku količinu interesantnog humora, koji nije dramatičan, ima neku vrstu lakoće i književno je uverljiv”, što se posebno vidi u delu Odakle sam bila, više nisam, ocenjuje on.
„To mi se činilo kao jedna njegova specifičnost, možda više senzibilitetska nego strogo književna koju je on uveo u našu savremenu književnu produkciju”.
U zbirci priča Odakle sam bila, više nisam Tiago Stanković piše o malim, običnim ljudima, imigrantima i starosedeocima, kuvaricama i spremačicama, piljarima i penzionerima.
Između svetova
Tiago Stanković je na neki način bio geografskih neuhvatljiv, kako u vlastitoj književnosti, tako i po mestu prebivališta.
„Mislim da je taj položaj između svetova njemu omogućio jednu vrstu uvida koja je bila dragocena i to se na neki način reflektuje u njegovim knjigama”, smatra Arsenijević.
Dodaje i da je njegov kolega „očigledno imao sposobnost da postane izrazito čitan autor”, pošto su mu sve tri knjige dospevale na top liste prodaje.
A njegova dela su, dodaje, „pokrivala nekoliko književnih senzibiliteta… izrazito pismeno, jako uverljivo napisano i mogao je da zadovolji i najsitničavije među čitaocima.”
„Sa druge strane, nosilo je tu vrstu lakoće koja nije išla nauštrb tematike, koja je nekako omogućavala da ga čita široka publika koja naprosto želi malo jednostavnog uživanja u književnosti”, dodaje Arsenijević.
Za razliku od prethodnih, radnja poslednjeg romana Zamalek, pisanog u prvom licu jednine, u ženskom rodu, umesto na Pirinejskom poluostrvu, odvija se u glavnom gradu Egipta Kairu.
Za ovo delo je dobio Nagradu Evropske unije za književnost 2020. godine.
Tiago Stanković je bio i jedan od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku i deklarisao se kao Jugosloven.
Nesuđeni BBC pomoćni producent u Londonu, Tiago u Lisabonu
Rođen je u Beogradu 1965. godine.
U glavnom gradu Srbije je živeo dok nije 1991. diplomirao arhitekturu, kojom se „nikada nije bavio”.
Iz puke radoznalosti i želje da upozna svet, kako je pisao, preselio se u inostranstvo, ali nije planirao dugo da se zadrži.
Obreo se u Londonu gde je uglavnom radio kao kelner, a u jednom trenutku pokušao je i da se zaposli i u tadašnjem BBC servisu na srpskohrvatskom.
Videvši da traže pomoćnog producenta, prijavio se za posao uz još petnaestak ‘Jugovića’ sa raznih strana bivše države, ali su posle testiranja svi odbijeni.
„Dali su nam po sendvič sa sirom i pet funti za metro.
„Ali su bili strašno pristojni prema nama”, prisetio se Tiago Stanković u intervjuu za BBC na srpskom 2018. godine.
U Londonu je ostao do 1995, a potom se preselio na obalu Atlantskog okeana, u Lisabon.
U Portugalu je dobio i drugo prezime – Tiago, njegove bivše supruge Lusije sa kojom je imao dva sina.
Uzeo ga je kako bi njihovi unuci zadržali portugalski deo prezimena, jer po tamnošnjem zakonu nasleđuju samo očevo.
„Spojili smo deci prezimena crticom, kao da pravimo dinastiju, Habzburzi i Vindzori”, dodao je u šali.
U Portugalu je godinama radio i kao sudski tumač.
‘Ne postoje dva takva čoveka na planeti’
Hristina Popović i Dejan Tiago Stanković upoznali su se na nesvakidašnji način – tako što ju je književnik izvređao.
„Nekako se naše druženje tako nastavilo, da nam je vređanje bio sport, prosto smo voleli da se šalimo, iz velike ljubavi naravno, i na sopstveni, i na račun jedan drugog”, govori glumica prolamajući osmeh kroz glas pun tuge.
To ih je, kaže, uvek zabavljalo, zato se i sada na neki način nada da je posredi „neka njegova šala, kojom testira kako reagujemo na to da njega nema”.
Družili su se kako u Beogradu, tako i u Lisabonu, a dosta su i putovali.
„Na prvom zajedničkom putovanju mi je ‘umro’ jer mu je pukao čir”, priseća se Popović.
To se desilo u Zagrebu gde je potom primio pet litara krvi.
„Čim se probudio tražio je domovnicu (potvrdu o državljanstvu) zato što se oseća kao Hrvat sa toliko litara krvi.
„Zamislite koliko je bio duhovit da je to bilo prvo što je rekao kada je otvorio oči posle operacije”, seća se Popović.
