Klapa, to je družina zavodnika na noćnom zadatku. Par gitara, mandolina, jedva da se čuju, i momci, desetak njih, udešenih, u belim košuljama, pevaju a cappella, šapuću pesmu, kao da ne bi da razbude susedstvo. Zato se čoveku i učini da je serenada zastvarno namenjena kakvoj lepotici što se krije iza nekog od prozora okrenutih ka trgu, a da smo se mi ostali tu našli slučajno kao svedoci, pa, svesni da smo gde nam nije mesto, ćutimo i slušamo. Momci pevaju u višeglasju, bez napora, tek tu i tamo se oglasi solista, ali ne onaj koji ima najumilniji glas, nego onaj što je najzaljubljeniji, pa zato vodi klapu, a ostali su mu kompanjoni i tu su da pa ga prate, da mu drže strah.
Pevaju pesme dalmatinske, meni nepoznate, srceparajuće, o ljubavi, o ljubavnim jadima i vinu. Tek jednu sam znao od ranije, ali kako nikada nisam obratio pažnju na njenu poeziju, bilo mi je kao da je čujem prvi put. I tek sinoć shvatih kako to i nije pesma, već priča u stihovima, a ide otprilike ovako:
Jedne vrele letnje noći, u gluvo doba, kad je opustela riva i portuni se pozatvarali, skupili se neki momci, kao ova klapa večeras, pa krenuli gradom, polagano, nogu pred nogu, sve pevajući, dok nisu stali pod prozorom gde se suši rublje žene, predmeta želje jednog od trubadura.
Dok su na mesečini mirisali njeni lancuni, zaljubljenko i njegovi drugari, stali su pod kameni svod, gde je dobra akustika, i pevali tiho, kaže pesma, sottovoce, ali su se ljubavne reči odbijale od visoke zidove i uzdizale visoko, do pergola. Pevali su momci ispod glasa, dalikatno, ali taman toliko glasno da je pozovu da ustane iz postelje i priđe prozoru ne bi li bolje čula serenadu. Znala je ona da njoj pevaju, ali stid ju je bilo izaći na balkon, jer nije bila sama; društvo joj je pravila uspomena na muža, pomorca, nestalog u oluji na nekoj dalekoj pučini.
A dole, na kaleti, momci pevahu o ljubavi i vinu, i da li im se priviđalo ili ne, tek kao da se gore, na ponistri, pomerila zavesa i prikazale se njena figura, učinila im se zrela kao letnje voće. Razumeju oni da se mlada udovica lomi između najave nove ljubavi koja je vuče na prozor i prekornog pogleda pokojnika sa slike što je još drži uz uzglavlje kreveta kao da je pita: „Zar si me već zaboravila?“ Znaju momci šta je muči, pa je pesmom uveravaju da joj niko ne bi osudio kada bi skinula crninu, jer, razumeće ljudi, ne bude li odustala od žalosti prerano će okopneti, a još je u snazi i „još more dat lipotu“. I znaju da ona sumnja da su im namere časne, pa su, mangupi, romantični, da romantičniji ne mogu biti. Pevaju: „S ponistre se vidi Šolta, piva klapa ispo’ volta, u daljini svitlekoće, dok piva klapa šoto voće.“
Publika na trgu iza crkve pevuši i briše suze. I setih se šta sam baš juče negde pročitao: „Majstor pripovedanja je onaj ko zna da izvuče život i iz najmanje sitnice u ljudskom bivstvovanju.“
Dejan Tiago Stanković
